U korak sa privatnim sektorom bezbednosti u Srbiji

Irina Rizmal, CEAS istraživač, tekst za četvrti broj CEAS elektronskog časopisa Novi Vek

Irina Rizmal - slika

U radnoj verziji izveštaja Centra za evroatlantske studije (CEAS) pod nazivom „U korak sa privatnim sektorom bezbednosti“, u okviru projekta „Regulisan privatni sektor bezbednosti – Bezbedniji život građana“, koji je podržala ambasada Kraljevine Norveške, a povodom Predloga zakona o privatnom obezbeđenju obrađeni su: trenutno stanje u privatnom sektoru bezbednosti u Srbiji, uporedna praksa i obimna analiza Predloga zakona o privatnom obezbeđenju koji je Vlada Srbije poslala Skupštini na usvajanje. Analizu navedenih oblasti uradila je CEAS stručna grupa sastavljena od članova CEAS tima i relevantnih stručnjaka iz međunarodnih organizacija, akademske zajednice i industrije privatne bezbednosti angažovanih za potrebe ovog projekta.

Kratak prikaz stanja u privatnom sektoru bezbednosti u Srbiji

U aktuelnoj Strategiji nacionalne bezbednosti države Srbije, usvojenoj aprila 2009. godine, po prvi put u istoriji Srbije privatno obezbeđenje uvršteno je kao sastavni deo strukture sistema nacionalne bezbednosti, uz obavezu da se ova oblast doktrinarno i normativno uredi. Usvajanjem Zakona o vanrednim situacijama, predviđa se da štabovi za vanredne situacije lokalnih samouprava biraju firme u oblasti privatnog obezbeđenja za izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Na inicijativu same industrije usvojena je serija nacionalnih standarda usluga privatnog obezbeđenja. Zaključen je i Memorandum o saradnji MUP i Privredne komore Srbije (PKS), koji predstavlja polaznu osnovu za unapređenje javno – privatnog partnerstva u sektoru bezbednosti Srbije. Osnovano je Udruženje za privatno obezbeđenje PKS i Komisija za javno privatno partnerstvo u sektoru bezbednosti, čiji su članovi predstavnici državnih institucija i firmi koje pružaju usluge privatne bezbednosti, ali i organizacije civilnog društva poput CEAS-a. Vlada Srbije postepeno uvodi i mere ekonomske politike usmerene na otklanjanje devijacija u radu državnih organa ali i privrednih subjekata, sa ciljem pojačane kontrole poslovanja i otklanjanja mogućnosti nedosledne primene zakona o radu, zapošljavanju, javnim nabavkama i slično.

S obzirom na to da se na ovaj sektor u Srbiji primenjuje određeni broj zakona, nepostojanje krovnog zakona ne znači automatski da je on nelegalan, već da nije funkcionalno integrisan u sistem bezbednosti čiji sastavni deo čini.
Privatni sektor bezbednosti, smešten u širi zakonodavni okvir, bio bi pod većim nadzorom države, a njegov rad postao bi preciznije regulisan. Sadašnje stanje, bez krovnog zakona koji reguliše privatni sektor bezbednosti, čije je postojanje dobra demokratska praksa u gotovo svim zemljama članicama EU, pogoduje netržišnom poslovanju, angažovanju neadekvatno obučenih i/ili kompromitovanih kadrova, lošoj evidenciji broja zaposlenih u sektoru, broja privrednih subjekata u sektoru i utaji poreza. Sve ovo doprinosi lošoj slici o privatnom sektoru bezbednosti u Srbiji koji je, inače, velika i legitimna privredna grana u celom savremenom svetu.

Zakonska situacija u kojoj je položaj privatnog obezbeđenja uređen opštim propisima o radu, poslovanju i odgovornosti nije dovoljna za delotvoran pravni sistem koji štiti ljudska prava i stvara ravnotežu legitimnih interesa države, građana i preduzeća koja se bave privatnim obezbeđenjem. Upravo takva situacija može doprineti kršenjima ljudskih prava, ugrožavanju bezbednosti građana i neizvesnosti u poslovanju onih subjekata koji se bave privatnim obezbeđenjem.

Iako Vlada Srbije postepeno uvodi mere ekonomske politike usmerene na otklanjanje devijacija u radu državnih organa ali i privrednih subjekata, sa ciljem pojačane kontrole poslovanja i otklanjanja mogućnosti nedosledne primene zakona o radu, zapošljavanju, javnim nabavkama i slično, CEAS smatra da je donošenje krovnog zakona koji bi regulisao ovu oblast neophodno, kako bi se obezbedili uslovi potrebni za funkcionalno integrisanje privatnog sektora u celokupan sektor bezbednosti u Srbiji, dodatno profesionalizovala ova privredna grana i poboljšala percepcija koju javnost sada ima o njoj.

Neretko smo svedoci navoda u medijima o zloupotrebama firmi privatnog obezbeđenja koje uključuju: ucene, reketiranje, trgovinu drogom, fizičke i oružane sukobe pa i ubistva. Još uvek nerazjašnjeno ubistvo Fedora Frimermana na splavu “Sound” 25. jula 2013. godine, povodom kojeg se od nevladinih organizacija oglasio jedino Centar za evoratlantske studije (CEAS), zahtevajući od Ministarstva unutrašnjih poslova da obelodani da li osumnjičeni za ovo ubistvo bili individualno angažovani ili preko kompanija za fizičko obezbeđenje a na koje još nema odgovora, je, nažalost, i još jedan argument u prilog što skorijem usvajanju krovnog zakona koji bi, između ostalog, uveo evidenciju, licenciranje, smernice za odabir pružaoca usluga sa jedne strane, a suzbio čestu praksu odabira najniže ponuđene cene usluga, čije negativne posledice često trpe i klijenti privatnih kompanija i obični građani, sa druge strane.

Prema podacima Privredne komore Srbije broj registrovanih firmi koje rade u privatnom sektoru bezbednosti u Srbiji prelazi 3.000, iako nema preciznih podataka o tome koliko njih je trenutno aktivno. Prema procenama Ministarstva unutrašnjih poslova, privatni sektor bezbednosti zapošljava od 30.000 do 60.000 ljudi i poseduje oko 50.000 komada oružja, dok Ministarstvo unutrašnjih poslova poseduje 53.000 komada oružja, a Vojska Srbije 200.000 komada oružja malog i 580.000 komada oružja velikog kalibra različitog naoružanja. Vrednost tržišta privatnog sektora bezbednosti u Srbiji procenjuje se na oko 150.000.000 evra.

Od 2007. godine do danas sektor privatne bezbednosti u Srbiji beleži kontinuirani rast. Evidentan je porast stope rasta poslovnih prihoda i profita preduzeća za privatno obezbeđenje, uz istovremeni pad broja zaposlenih, što je moguće postići samo neprijavljivanjem za obavezno socijalno osiguranje angažovane radne snage (rad “na crno”) i/ili zaključivanjem ugovora o stručnom osposobljavanju službenika obezbeđenja koji često rade samostalno, odnosno, kvalifikovani službenik koji ih „osposobljava“ dok su na dužnosti zapravo ne postoji.

Očit je i prelaz velikog broja firmi za privatno obezbeđenje u „sivu zonu poslovanja“, što uz veći broj zaposlenih u privatnom sektoru bezbednosti nego u policiji i vojsci doprinosi, kako gubicima države u vidu raspoloživih budžetskih sredstava, tako i nastajanju ozbiljnih rizika u smislu kršenja ljudskih prava zaposlenih ali i smanjenju stepena bezbednosti države i njenih građana kroz smanjen kvalitet pružene usluge.

Procentualni rast prihoda pedeset firmi za privatno obezbeđenje u 2012. u odnosu na 2011. godinu, prema podacima dostavljenim Agenciji za privredne registre, predstavljen je u sledećoj tabeli:

FTO tabela Jovanovic

Neka od najvažnijih pitanja vezana za delovanje privatnog sektora bezbednosti su:

Ko se može baviti privatnim obezbeđenjem? Da li se poslovima privatnog obezbeđenja mogu baviti lica osuđivana za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti? Da li se mogu poslovima privatnog obezbeđenja baviti lica osuđivana za neka „lakša“ krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti a za koja su propisane blaže kazne? Ko može biti vlasnik preduzeća za privatno obezbeđenje? Ko može imati položaj odgovornog lica u pravnom licu ili u preduzetničkom poslu za privatno obezbeđenje? Na koji način se obavljaju poslovi privatnog obezbeđenja? Ko obučava lica koja se bave privatnim obezbeđenjem i kako? Kakav je nadzor države i javnosti nad poslovima privatnog obezbeđenja? Da li državni naručioci usluga nabavljaju usluge privatnog obezbeđenja pod uslovima Zakona o javnim nabavkama, odnosno po odgovarajućem kriterijumu? Kakva je kontrola javnih nabavki u oblasti privatnog obezbeđenja? Kakva je zaštita ličnih podataka lica koja učestvuju u poslovima privatnog obezbeđenja i onih podataka koje ta lica prikupe od građana? Koje vrste oružja mogu koristiti pripadnici privatnog obezbeđenja? Koji su njihovi standardi postupanja prilikom odbijanja napada na lice ili imovinu koju štite? Kakav je položaj fizičkih lica sa stanovišta radnih propisa u poslu privatnog obezbeđenja? (Petrović, 2013)

Trenutna situacija u Srbiji u kojoj nema krovne zakonske regulative i pratećih podzakonskih akata koja bi dala odgovore na ova i druga relevantna pitanja je veoma opasna. CEAS smatra da je očita hitna potreba nalaženja težišta trougla interesa privatne inicijative, građana i države celovitim zakonskim uređenjem sektora privatne bezbednosti.

Zaposleni kao gubitnici

Ukoliko bi, suviše liberalnim uređenjem, prevladali interesi preduzeća za privatno obezbeđenje, time bi se rizikovao manji nadzor države nad važnim interesima bezbednosti, veća kršenja ljudskih prava i mogućnost da država „naknadnom pameću“ učini veća ograničenja privatnoj inicijativi nego što je to zaista potrebno. Dugoročno, ni preduzećima takva „pobeda“ ne bi odgovarala, zbog većeg rizika nelojalne konkurencije (time i gubljenja prihoda), kao i većeg rizika kršenja ljudskih prava građana i time gubitak ugleda preduzeća koja se bave privatnom bezbednošću.

Sa druge strane, trenutna situacija u praksi beleži smanjenje plate i socijalnih troškova, odnosno uplata nadoknade za poreze i doprinose zaposlenima, kao čestu pojavu u privatnom sektoru bezbednosti u Srbiji. Ovo je praćeno uslovljavanjem zaposlenih na prelazak na ugovore o radu na određeno vreme i/ili skraćeno radno vreme, kao i izbegavanje kolektivnih ugovora, sve u trci za pružanjem što jeftinije usluge radi veće konkurentnosti na tržištu. Međutim, u ovakvoj situaciji adekvatna obuka zaposlenih postaje luksuz, dok sigurnosni mehanizmi postaju režijski trošak, što rezultira povećanim bezbednosnim rizikom za sve, kako za službenike obezbeđenja, tako i za korisnika usluga, ali i za obične građane koji se sa njima susreću.

Atipičnost sektora ogleda se i u nelojalnoj konkureciji - ponuđene cene u Srbiji su i 1,5 evro po čovek/satu rada, dok je prosek u drugim evropskim državama 8,9 evra po čovek/satu rada - što je, uz izostanak kontrole države, osnovni generator niske cene rada, ponižavajućih zarada zaposlenih i cvetanja „sive ekonomije“. Dakle, usled nedostatka krovnog zakona o privatnom obezbeđenju, zaposlenima u sektoru su ugrožena osnovna prava, dok slučajevi neplaćanja poreza i socijalnih naknada od strane firmi za privatno obezbeđenje, nepoštovanje prvobitnog ugovora u odnosu na predviđeni broj zaposlenih i slučajevi neprijavljenog rada postaju svakodnevnica.

Građani kao gubitnici

Ukoliko bi prevladali interesi građana, u smislu suviše ograničavajućeg uticaja ljudskih prava nad državom i privatnom inicijativom, to može dovesti do kočenja i nedelotvornog ekonomskog i državnog poretka u toj oblasti, smanjenja privatne inicijative i poreskih prihoda i time negativnog uticaja na društvo i dugoročno na samo ukupno stanje ljudskih prava i bezbednosti.

Ipak, analiza neuobičajeno niske cene Udruženja za privatno obezbeđenje Privredne komore Srbije ukazuje na činjenicu da je cena rada u pružanju usluga obezbeđenja na tržištu Srbije najniža u poređenju sa 34 evropske države, što za posledicu ima rizik bankrota poslodavaca iz oblasti privatnog obezbeđenja, nemotivisanost službenika obezbeđenja, loš kvalitet usluga i time povećanje ranjivosti štićenih objekata, sve u uslovima stalnog porasta stope svih oblika kriminaliteta i proklamovanih mera ekonomske politike o uvođenju reda na tržištu i suzbijanju “sive zone poslovanja”.

Država kao gubitnik

Ukoliko bi, preteranom i zahtevnom regulativom i ograničenjima, prevladali državni interesi nad interesima građana i preduzeća za privatno obezbeđenje, takva situacija može dovesti do neopravdanih ograničenja ljudskih prava i „gušenja“ privatne inicijative. Takvim rešenjem bi dugoročno i sama država izgubila poreski prihod i stabilizaciju važnog društvenog sistema privatne bezbednosti i podstakla „sivu ekonomiju“.

Međutim, trenutna situacija je sasvim suprotna, ako se u obzir uzme činjenica da je broj registrovanih firmi koje rade u ovom sektoru u Srbiji, prema podacima Privredne komore Srbije više od 3.000, iako nema preciznih podataka o tome koliko njih je trenutno aktivno. Neki podaci ukazuju na to da samo 50 firmi koje pružaju usluge privatnog obezbeđenja imaju godišnji obrt od 180 miliona evra. Međutim, imajući u vidu navedene manipulacije ugovorima zaposlenih, kao i izbegavanje isplate poreza i doprinosa, ovo predstavlja samo deo zarade, koji je prijavljen u zvaničnim finansijskim izveštajima koji se prilažu Agenciji za privredne registre. Prema tome, samo deo ukupne zarade firmi koje pružaju usluge privatnog obezbeđenja podleže oporezivanju od strane Vlade Srbije. Zbog ovakvog funkcionisanja dela privatnog sektora bezbednosti u „sivoj zoni poslovanja“ budžet Republike Srbije prema poslednjim procenama godišnje gubi nekoliko desetina miliona evra.

Ovakvo stanje do danas nije promenjeno, a problem postaje još ozbiljniji kada se uzme u obzir da se, na osnovu javnih nabavki, snaga domaćeg tržišta privatnog sektora bezbednosti procenjuje na oko 6.000 ugovora sa državnim institucijama i na potencijalnih 8.500 ugovora sa privatnim klijentima. Država je, dakle, veliki deo tržišta za ovakav, alarmantno neuređeni, privatni sektor bezbednosti, dok istovremeno gubi budžetska sredstva koja joj pripadaju kroz porast angažovanja usluga privatnog obezbeđenja kroz poreze i doprinose.

Stanje u javnim nabavkama usluga privatnog sektora bezbednosti

Nelojalna konkurencija u sektoru, pri dobijanju ugovora o obezbeđenju, narušava ugled celog sektora i ima implikacije po zaposlene, poslodavce ali i klijente. Najveći problemi javnih nabavki u oblasti privatnog obezbeđenja su manjkava obuka službenika za javne nabavke koji nisu u stanju da izrade tehničku dokumentaciju, nelojalna konkurencija, nemogućnost da se postupak javnih nabavki obavlja svake godine, izostanak zakonskih i tržišnih pravila igre, kao i izostanak ulaganja u kvalitet.

Metodologija odabira podrazumeva proveru angažovanih službenika obezbeđenja, rukovodilaca ugovorenih usluga, ugovorene infrastrukture i firme koja nudi usluge obezbeđenja, dok bi odluka dodeljivanja ugovora trebalo bezuslovno da se bazira na principu ekonomski najpovoljnije, a ne najniže cene. Naručioci usluga ovde igraju važnu ulogu jer u postupku naručivanja usluge mogu jasno da odrede koji kvalitet bezbednosti očekuju i za koju cenu, odnosno, kriterijum odabira. Njima je u interesu da dobiju što kvalitetniju uslugu, a to bi moglo da se ostvari višim cenama i boljim zaradama zaposlenih, što je, opet, najvažniji motiv za kvalitetno odrađen posao. Međutim, u Srbiji i dalje uglavnom preovladava metodologija odabira koja se svodi na najnižu ponuđenu cenu, što direktno onemogućava prevazilaženje navedenih problema u samoj osnovi, ostavljajući nemotivisane službenike čija su prava često narušena, neadekvatnu i nekvalitetnu uslugu, pa samim tim i smanjenu bezbednost klijenta.

Uloga osiguravajućih kuća u radu privatnog sektora bezbednosti

Osiguravajuća društva nemaju specifičnu politiku prema uslugama privatnog obezbeđenja koje su u ponudi, te je vrlo lako zadovoljiti njihove uslove. Klijenti nisu motivisani da ulažu više u bezbednost, jer im se ta vrsta ulaganja ne vraća putem stimulativnih mera osiguravajućih društava, a često se dešava da i same banke prijavljuju samo minimalne svote novca koje transportuju kako bi smanjile cenu osiguranja.

Osiguravajuća društva bi mogla bitno uticati na kvalitet usluga koje firme privatnog obezbeđenja pružaju njihovim klijentima time što bi visina premije zavisila od stepena bezbednosnog rizika vrednosti koja se osigurava.

Osiguravajuća društva mogu imati mnogo veću ulogu u kontroli rada firmi privatnog obezbeđenja i kroz detaljnije određivanje uslova pod kojima se osiguravaju usluge privatnog obezbeđenja, a zatim i priznavanje sertifikata o kontrolisanju usaglašenosti tih usluga sa relevantnim standardizovanim kriterijumima, stečenih u zakonskom sistemu akreditacije kompetentnosti za obavljanje ocenjivanja usaglašenosti. Međutim, da bi se ovakav sistem uspostavio, potrebno je da osiguravajuća društva imaju stručni kadar, upoznat sa problematikom bezbednosnog menadžmenta, kako bi mogli efikasno da vrše bezbednosne procene i kontrolu kvaliteta usluga firmi za privatno obezbeđenje u skladu sa važećom tržišnom regulativom u Srbiji koja dobija sve jasnije konture kroz Strategiju nacionalne bezbednosti, stadarde za usluge privatnog obezbeđenja i kodekse Udruženja za privatno obezbeđenje Privredne komore Srbije.

Zaključak

Vlada Srbije usvojila je Predlog zakona o privatnom obezbeđenju 30. aprila 2013. godine. Predlog zakona uređuje obavezno obezbeđenje i zaštitu određenih objekata, poslove i rad pravnih i fizičkih lica u oblasti privatnog obezbeđenja, uslove za njihovo licenciranje, način vršenja poslova i ostvarivanje nadzora nad njihovim radom. Privatno obezbeđenje, u smislu Predloga zakona, obuhvata pružanje usluga, odnosno vršenje poslova zaštite lica, imovine i poslovanja fizičkom i tehničkom zaštitom kada ti poslovi nisu u isključivoj nadležnosti državnih organa, kao i poslove transporta novca, vrednosnih i drugih pošiljki, održavanja reda na javnim skupovima, sportskim priredbama i drugim mestima okupljanja građana (redarska služba), koje vrše pravna lica i preduzetnici registrovana za tu delatnost, kao i pravna lica i preduzetnici koji su obrazovali unutrašnji oblik organizovanja obezbeđenja za sopstvene potrebe (samozaštitna delatnost).

Grupa eksperata koju je CEAS angažovao da analizira Predlog zakona o privatnom obezbeđenju složila se da je postojeći predlog u načelu dobar ali da ga je, imajući u vidu da je već ušao u skupštinsku proceduru, potrebno amandmanski dodatno poboljšati. Takođe, potrebno je po usvajanju tako unapređenog predloga, što pre usvojiti i sve podzakonske akte, bez kojih primena zakona nije moguća.

Premijer Srbije, Ivica Dačić, najavio je u septembru ove godine najavio stavljanje Predloga na dnevni red jesenjeg zasedanja Skupštine. CEAS se nada da će Izveštaj „U korak sa privatnim sektorom bezbednosti“, a pre svega predlozi unapređenja Predloga koje su sastavili akademski stručnjaci iz ove oblasti, predstavnici komapnija za privatno obezbeđenje i stručnjaci iz Udruženja za privatno obezbeđenje Privredne komore Srbije, poslužiti narodnim poslanicima da doprinesu da građani Srbije i ova važna privredna grana dobiju dobar zakon i prateće podzakonske akte.