14.8.2013. Danas, Najniža cena često bude najskuplja

Irina Rizmal, Danas, 14.8.2013.

danas

Vlada Republike Srbije usvojila je 30. aprila 2013. godine Predlog zakona o privatnom obezbeđenju. Međutim, nakon više od tri meseca ovaj predlog se i dalje nalazi u skupštinskoj proceduri dok smo svedoci sve očiglednijih kontroverzi vezanih za privatni sektor bezbednosti.

Ubistvo Fedora Frimermana na splavu „Sound“ je, nažalost, samo još jedan u nizu tragičnih incidenata o kojima čitamo u medijima, koji još jednom ukazuje na alarmantno stanje u neuređenom sektoru privatne bezbednosti u Srbiji. Činjenica da se ni tri nedelje nakon ovog događaja još uvek sa sigurnošću ne zna da li je obezbeđenje na splavu pružala „profesionalna agencija za obezbeđenje“ ili ne, upućuje na potrebu za jasnim smernicama za odabir pružaoca usluga privatnog obezbeđenja.

Istovremeno, dok privatni sektor bezbednosti beleži kontinuirani rast, povećana konkurencija dovodi do zaključenja ugovora u procesu javnih nabavki usluga privatnog obezbeđenja vodeći se principom najniže ponuđene, umesto ekonomski najpovoljnije ponude. Naime, u Srbiji se razvila praksa ponude takozvanih „damping cena“, odnosno ponude cena rada kojima se u realnosti ne mogu isplatiti ni minimalne zarade zaposlenima ili pokriti drugi troškovi poslovanja.

Analizom objavljenih finansijskih izveštaja za 2012. godinu kod 50 kompanija za privatno obezbeđenje u Srbiji, evidentan je porast stope rasta poslovnih prihoda i profita, uz istovremeni pad broja zaposlenih. Do ovakve situacije moguće je doći samo neprijavljivanjem na obavezno socijalno osiguranje angažovane radne snage (rad „na crno“) i/ili zaključivanjem ugovora o stručnom osposobljavanju službenika obezbeđenja koji često rade samostalno, odnosno kvalifikovani službenik koji ih „osposobljava“ dok su na dužnosti zapravo ne postoji. Evidentno je i to da mnogi poslodavci koriste ekonomsku krizu i nedostatak efikasnog nadzora države za ostvarenje ekstraprofita, beskrupulozno ponižavajući zaposlene koji nemaju način da se zaštite i prinuđeni su da trpe diskriminaciju, često samo iz razloga što se nadaju da će im poslodavci isplatiti zaostale zarade, što ima nepovoljne posledice ne samo po zaposlene u sektoru već i druge zainteresovane strane.

Kao odgovor na ovakvu situaciju, Priručnik za organizacije koje dodeljuju ugovore za usluge privatnog obezbeđenja Konfederacije evropskih službi bezbednosti, a koji Udruženje za privatno obezbeđenje Privredne komore Srbije još od 2009. organizovano promoviše, definiše sve uslove potrebne za dodeljivanje ugovora kompaniji koja pruža usluge privatnog obezbeđenja, naglašavajući potrebu za kvalitetom pored potrebe za prihvatljivom cenom - princip ekonomski najpovoljnije ponude. Priručnik ističe opasnost trenda dodeljivanja ugovora ponuđaču sa najnižom cenom zbog uočenih posledica koje taj trend ima po privatni sektor bezbednosti koje uključuju slabljenje infrastrukture sistema u vidu obuke osoblja, nadzora i upravljanja kvalitetom. Izbor ponuđača sa najnižom cenom, koja je često neuobičajeno niska, znači izbor ponuđača koji će stremiti da smanji troškove još više, najčešće korišćenjem jeftine radne snage, što ima štetan uticaj na sve zainteresovane strane. Ovo direktno uslovljava objektivnu analizu kojom bi se utvrdilo ko su onda gubitnici usled ovakve situacije u privatnom sektoru bezbednosti. Da li su to zaposleni, građani ili država? Alarmantna je činjenica da je jedini mogući odgovor - svi navedeni.

Sadašnje stanje, bez krovnog zakona koji reguliše privatni sektor bezbednosti, čije je postojanje dobra demokratska praksa u skoro svim zemljama članicama EU, pogoduje netržišnom poslovanju, angažovanju neadekvatno obučenih i/ili kompromitovanih kadrova, lošoj evidenciji broja zaposlenih u sektoru, broja privrednih subjekata u sektoru i utaji poreza. Sve ovo doprinosi lošoj slici o privatnom sektoru bezbednosti u Srbiji koji je, inače, velika i legitimna privredna grana u celom savremenom svetu.

Kao posledica ovakve situacije moguć je raskorak između želja i realnosti, kao jedan od osnovnih problema u implementaciji Zakona o privatnom obezbeđenju, kada on bude usvojen. U situaciji u kojoj se kompanije koje pružaju usluge privatnog obezbeđenja utrkuju da ponude najnižu cenu, dok se službenici privatnog obezbeđenja iznajmljuju za manje od dva evra po satu rada, postavlja se objektivno pitanje mogućeg stepena kvaliteta obuke koju su službenici mogli da imaju, kao i motivacije njih samih da pruže kvalitetnu uslugu.

Prema članu 92 Zakona o javnim nabavkama Republike Srbije, ako naručilac oceni da ponuda sadrži neuobičajeno nisku cenu, dužan je da od ponuđača zahteva detaljno obrazloženje svih njenih sastavnih delova koje smatra merodavnim, naročito proveravajući obaveze koje proizilaze iz važećih propisa koji se odnose, između ostalog, na pitanja zaštite na radu, zapošljavanja i uslova rada.

Međutim, usled nedostatka krovnog zakona koji reguliše oblast privatne bezbednosti, praksa dodeljivanja ugovora ponuđaču neuobičajeno niske cene je, naprotiv, postala standard, dok štetu od toga neposredno trpe zaposleni službenici privatnog obezbeđenja, kao i državni budžet, a posredno korisnici usluga privatnog obezbeđenja i obični građani. Ako se demokratija temelji na principima vladavine većine, kako je onda moguće da je u Srbiji, demokratskoj zemlji koju uskoro očekuje početak pristupnih pregovora sa Evropskom unijom i otvaranje poglavlja koja se upravo bave pitanjima pravde, slobode i bezbednosti, sektor privatne bezbednosti i dalje potpuno neregulisan, ako ta većina - zaposleni u sektoru, građani, pa i sama država - trpe negativne posledice ovakve situacije?