26.12.2009, Danas, Demokratiju čine i prava, ali i obaveze i odgovornost

Danas, 26.12.2009.

Povezivanje tački - Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije
Intervju objavljen u dnevnom listu Danas 26.12.2009.
Autor: Snežana Čongradin

Posledice legitimisanja predstavnika režima Slobodana Miloševića, politički aktivnih ljudi u vreme kada su se dogodili zločini i genocid u Srebrenici, mogu biti utvrđivanje istine u slučajevima bombardovanja RTS, smrt vojnika u kasarnama Topčider i Leskovac, i mnogi drugi. Mora se stalno imati u vidu razmera tih zločina, to nije slučajni gest odmetnutog vojnika ili grupe vojnika. To je bila industrija zla, za to je potrebna mašinerija, više ljudi, odluka, plan, logistika.
Nekoliko zasad osuđenih to sigurno nisu mogli uraditi niti narediti sami. Sredina komandnog lanca, ali i još direktnih počinilaca skoro su netaknuti i pored svih procesa u Hagu i nekih pred regionalnim sudovima. Ko su ti ljudi, gde su danas, s kim održavaju veze i poslove, koga mogu da ucenjuju i zašto... Dačić, Nikolić, Vučić, Mrkonjić... nisu se ogradili od te politike, prave se naivni i osuđuju „svaki zločin“. I još gore, skoro niko ih uporno i sistemski i ne pita o ulozi u konkretnim događajima, kaže za Danas Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije.

Zašto onda na tome ne insistira Evropska unija?
- Ivica Dačić je i Jelku Kacinu i drugim zvaničnicima EU jedan od najrelavantnijih domaćih sagovornika i saradnika u borbi za dolazak na beli šengen. Šta smo zauzvrat dobili. To da Vučić opominje Koštunicu da se izjasni oko EU integracija, ali kako oni to vide, da Dačić hapsi ekstremiste i da vlada ima kao širi konsenzus oko podnošenja kandidature u EU. Malo. Preskupo. Da smo to imali 2002. pa ajde, ali 2009, sad je i Vučić shvatio, sa ili bez ovoliko ustupaka. Moglo se i bez toga, da je pre svega Demokratska stranka bila doslednija i moralnija i da je Liberalno-demokratska partija više prtiskala DS da oko tih stvari ne prave toliko kompromisa. LDP i DS su osetili da EU popušta i krenuli su linijom manjeg otpora. Stavljanje kojakavih deklaracija na sajt ne znači ništa samo po sebi ako se ništa ne preduzima da se to i realizuje kroz institucije. Zato je upravo na DS i LDP, sad posle podnošenja kandidature, najveća odgovornost da nastave proces dubinskog čišćenja, iako im to, pre svega, SAD a ni EU više ne traže.
Zbog čega je važno da se u vrednosnom smislu društvo razračuna s prološću, kada građani nisu počinili te zločine?
- Neko je počinio. I svaki oficir, vojnik, policajac, rezervista ove zemlje je građanin Srbije. Građani su glasali. Velikom većinom. Demokratiju čine i prava ali i obaveze i odgovornost. Biti deo međunarodne zajednice a ne snostiti posledice za loše i nedopustive stvari se ne može. Da smo se ranije i ozbiljnije suočavali sa zločinima i osuđivali ih, možda danas ne bi bilo ovoliko nasilja među mladima. Da se razumemo, ovi huligani, ko god da stoji iza njih, jesu mladi pre svega. Znači da su elita, mediji, škola i porodica, da smo svi zakazali. Eto preskupe cene nemoći i tvrdoglavosti da osudimo ono što smo sami radili ili podržavali, ili naša okolina radila a mi nismo reagovali. Ne zavaravam se da je jedan dan pomena Brisu Tatonu bio dovoljan. Ta ideja da svet vidi da nismo takvi je tu jeftino plasirana i naravno nije uspela. Kad odmarširamo do masovnih grobnica u Batajnici, to će biti dokaz. Da smo shvatili. I postideli se. Što je još bitnije, to će biit poruka građanima, jasna na temu šta je prihvatljivo a šta ne.
Zašto Holandija pristaje na „pranje“ ljudi iz prošlosti, bez njihove inicijative da to oni sami nedvosmileno učine, već je odobrila Prelazni trgovinski sporazum?
- Holandska vlada je, u okviru EU, napravila mudar i hrabar potez malo popuštajući svoju, inače, opravdanu politiku uslovljavanja. Ispravno su procenili da će se cilj lakše ostvariti sa Srbijom direktnije angažovanom u pocesu integracija. EU članicama potrebno je da oko što više stvari imaju zajednički stav, inače, EU gubi kredibilitet globalnog aktera. Nedavno sam u Hagu učestvoval na tribini u organizaciji Impunity Watch, o tome da li na Balkanu oko pitanja suočavanja „samo štikliramo kućice ili povezujemo tačke“, zajedno sa predstavnicima nevladinog sektora i profesorima univerziteta koji se bave pitanjem tranzicione pravde u Holandiji, analitičarama i saradnicima uticjanih medija, radnicima oba tribunala i prenela sam istu poruku, koja je naišla na veliko razumevanje. Sad dosta zavisi i od međunarodnih i holandskih organizacija koje se bave tim pitanjima, od toga da li će one uspeti da ubede holandsko ministarstvo spoljnih poslova, i druge u EU, da proces suočavanja neće biti završen hapšenjem Mladića i da na Balkanu u tom smislu još i te kako ima posla.
Moj glavni argument bio je da bi ako nastave sa interesovanjem i podrškom tom bolnom procesu, Balkan na duže staze mogao da bude „sucess story“ stabilizacije i demokratizacije, što zapadnoj međunarodnoj zajednici i te kako treba imajući ostala žarišta i nedovršene poslove u vidu.
Da li je realno očekivati da će Srbija uskoro postati članica NATO?
- Nedavno sam bila u sedištu NATO. Priča da nas niko nije „pozvao“ više ne pije vodu. Poziv je tu, sad je na nama. Opet, pretežno zbog ipak glavnog cilja Vlade Srbije, donedavno „odbrane Kosova“, a nadam se da su posle odličnih izlaganja onih koji su bli za nezavisnost Kosova, u nedavnoj raspravi pred Stalnim sudom pravde, ipak, malo smanjili doživljaj, DS o tome ćuti. Dok NATO i EU drumom, mi šumom. NATO uveliko sprema novi strateški koncept koji će biti predstavljen krajem godine na samitu u Lisabonu. Unija, opet, ima nove mogućnosti kolektivnog delovanja, saradnje usvajanjem Lisabonskog sporazuma. Saradnja EU i NATO biće jedna od glavnih tema tog novog dokumenta. Mi to skoro da ne pratimo. Sve se svodi na konstataciju - nećemo u NATO jer su nas bombardovali ili su nam „uzeli“ Kosovo.
Koje su to ključne tačke na putu do zvaničnog proglašenja Srbije kandidatom za članstvo u EU?
- Pored svih formalnih uslova i odnosa Mađarske, kao jedne od budućih zemalja predsedavajućih EU, ostaje, pored Mladića i Hadžića, naravno, kao i ono što se kod nas opet namerno prenebregava zbog politike oko Kosova, a to je regionalna saradnja. Posebno bih to istakla, značaj koji EU pridaje regionalnoj saradnji u procesu pristupanja aplikanata. Zato sam i pozdravila kandidaturu, jer smatram da je to implicitno znak da će se ovdašnje vlasti prema tome sada racionalnije odnositi, pre svega prema dešavanjima u BiH, zbog interesa u napretku ka EU a ne samo kako politika „očuvanja Kosova“ diktira, dok odnosi sa Crnom Gorom, Makedonijom i Hrvatskom trpe. Odnosi sa Rumunijom i Bugarskom takođe nisu bez opterećenja, opterećuju ih pitanje verskih sloboda i statusa i imovine nekih verskih zajednica. Sraman je bio i način na koji su i sad ostavili kosovske Srbe da odlučuju šta da rade oko izlaska na izbore.