Zločinci su uvek tuđi

Oslobađajuća presuda za Nasera Orića naišla je na oštre reakcije u Beogradu. Ispod čitave drame ostaje činjenica da odgovorni za brojne srpske žrtve još nisu osuđeni. I ostaju dvostruki aršini na svim stranama.

Odluka Suda BiH da prvostepeno oslobodi optužbi za ratne zločine komandanta bošnjačkih snaga u Srebrenici Nasera Orića naišla je na oštre reakcije u Srbiji. I dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić poziva na „uzdržanost od teških reči“, i napominje da zbog toga ne bi trebalo „da plačemo, kukamo i psujemo“, ostatak političke scene ne zvuči baš tako pomirljivo. Ređale su se reakcije premijerke Brnabić, ministarke Kuburović, ministara Dačića i Vulina o „bezobrazluku“, „ubici i zločincu bez kazne“, „sramoti ljudske zajednice“.

Pogrešni simboli

Presuda je očekivana i pokazuje da „pravosuđe u BiH ne može da funkcioniše na pravedan i demokratski ustrojen način. To samim tim sprečava i funkcionisanje BiH kao složene države“, ocenjuje istoričar i predsednik Naprednog kluba Čedomir Antić. „Za razliku od Nasera Orića, Srbi koji su vodili rat nisu postali junaci kod Srba, naročito oni poput Orića koji su bili lični izvršioci zločina. Retko su u proteklom ratu na bilo kojoj strani simboli postali ljudi kao što su Orić i Haradinaj“, kaže Antić za DW. 

Nakon ove presude se, dodaje, može steći utisak da Srbe zapravo niko nije ni ubijao. „Srbi su ipak bili ne samo žrtve rata i ratne propagande nego i ciljeva velikih sila. Njihove žrtve su sistematski omalovažavane i na taj način je zaista sprečavano da se svi narodi na ovim prostorima suoče sa zločinima i pomire. Bošnjaci jesu veće žrtve od ostalih u BiH, ali Srbi su srazmerne žrtve svoje brojnosti, i za razliku od Bošnjaka, Srbi nisu izazvali rat.“

Sa druge strane Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, podseća da u Srbiji nije bilo ovakvih reakcija kada su oslobađani Momčilo Perišić i Vojislav Šešelj. „Ne bi trebalo prerano dramiti i kritikovati presude kako međunarodnih sudova u Hagu, tako i sudova na prostoru bivše Jugoslavije“, kaže ona za DW. Podseća da je isti sud oslobodio i Aleksandra Cvetkovića, pripadnika Vojske Republike Srpske, optužbi da je učestvovao u ubistvima 900 Bošnjaka u Branjevu.

Jelena Milić misli da „nema neke velike koristi od kukanja u prazno, jer to onda zasenjuje objektivnu kritiku koja može da se pruži – da je broj srpskih žrtava u Istočnoj Bosni i na Kosovu nesrazmeran u odnosu na broj optuženih za ta zlodela. Takođe bi trebalo dodatno razmisliti kakav je kvalitet dokaznih materijala koji se šalju tužilaštvima.“

„Neka žive s njim“

U Sarajevu je oslobađanje Orića uglavnom naišlo na oduševljenje. On je slavljen kao heroj odbrane Srebrenice pa je učestali komentar da oslobađajuća presuda znači da „nisu izjednačeni dželat i žrtva“.

„Mogu samo da kažem: evo im ga, neka žive s njim. Nikada ne bih mogao da branim ljude koji su ubijali civile i zarobljene vojnike u Srebrenici. A oni brane čoveka koji je lično izvršio brojne zločine”, kaže Čedomir Antić.

Jelena Milić ističe da „žrtve ne moraju nužno da poznaju međunarodno i unutrašnje pravo. Njihova abolicija nekoga nije nešto što bi trebalo da bude merodavno. Oprost je interna stvar i ne može da bude deo ni državne ni regionalne politike“.

Dva aršina

Dok se očekivala presuda Naseru Oriću srpski ministar odbrane Aleksandar Vulin je na skupu bivših starešina Vojske Jugoslavije ugostio i nekadašnje haške zatvorenike generala Vladimira Lazarevića i Miloševićevog saradnika Nikolu Šainovića. To je dovelo do kritika pojedinih nevladinih organizacija i političara, koji navode da „ratni zločinci nisu naši heroji“.

Čedomir Antić primećuje da Vučić u Vladi ima Anu Brnabić i Zoranu Mihajlović, koje predstavljaju zapadno lice te Vlade, ali isto tako ima i Vulina, i „svi oni pevaju kako im dirigent naredi“. Ali Antić ne vidi ništa sporno u tome što ljudi koji su odslužili svoje kazne prisustvuju nekim javnim skupovima. „Mnogo su problematičniji hrvatski i bošnjački generali koji su navodno branili svoje suverene države, koje još nisu bile ni međunarodno priznate od vojske koju su napali i opkolili u kasarnama.“

Analizirajući poruke vrha srpske politike koje su stigle nakon oslobađajuće presude Oriću, Jelena Milić ističe da je „sada već u pitanju providna igra dobar policajac- loš policajac na relaciji Vučić-Dačić-Vulin. „Mislim da bi Vučić mogao da bude taj koji ima stav i o tome što generali Lazarević i Šljivančanin, u organizaciji njegove partije, idu okolo i šire neistine o ratu devedesetih. To je takođe jedna vrsta dvoličnosti.“