20.5.2011, Oslobođenje, Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije u Beogradu: Ne možemo više kriviti Kapora, Crnčevića i Ćosića

Oslobođenje, 20.5.2011
Čini mi se da je hapšenje Ratka Mladića u Srbiji ne samo referendum o časti i pravdi nego i uopšte o tome da li vladajuća elita želi Srbiju u Evropskoj uniji • Ogoljena ruska politika prema Srbiji
• Tokom nedavne konferencije Atlantske inicijative BiH na Jahorini, pod pokroviteljstvom Ambasade SAD-a u BiH, posvećene integracijama u NATO i EU, rekli ste da je ključ za hapšenje Ratka Mladića u kabinetu predsjednika Srbije Borisa Tadića i obavještajno-bezbjednosnim strukturama te zemlje. Čime to argumentujete?
- S obzirom na to da je 2011. godina, nemoguće je pričati u nekim širokim krugovima o srpskom nacionalizmu, koji svoje strateške tvorce ima u Akademiji ili u Klubu književnika ili na Pravnom fakultetu. Ne možemo više svaljivati krivicu na pokojnog Momu Kapora i Branu Crnčevića ili, po meni već potpuno nebitnog, Dobricu Ćosića. Ima toliko indicija da je Ratko Mladić svih ovih godina prelazio iz jednog u drugi vojni objekat i da nije to samo do Koštunicine vlade ili „evo samo do prošle godine smo znali, više ne znamo". Centar za evroatlantske studije već nekoliko godina radi na projektu „Stop zaboravu" u kome pokušavamo javnosti Srbije i međunarodnoj zajednici da ukažemo na činjenicu da je od 2004. do 2005. u kasarnama u Srbiji ubijeno pet vojnika za koje su vojno-istražni organi tvrdili da su izvršili samoubistvo. U svih pet slučajeva se radi o tome da su ti vojnici, izgleda, na neki način bili svedoci dešavanja vezanih ili za skrivanje Ratka Mladića ili za pokušaj hapšenja, koji je možda vršen protivustavno uz prisustvo nekih stranih obaveštajnih ili operativnih elemenata. O tome je nedavno bilo reči u jednom dokumentarnom filmu, koji se bavio radom glavnog haškog tužioca Sergea Brammertza u Srbiji, u kome on opširno govori. Intervjuisani su roditelji, a Centar za evroatlantske studije je to omogućio i jako sam ponosna zbog toga. Taj film su sada citirali i predstavnici holandskog parlamenta, koji su bili u poseti Srbiji. Oni su prvo gospodina Brammertza izvestili da smatraju da je stepen saradnje Srbije sa Haškim tribunalom nedovoljan.

Mreža zaštite zločina
• Ali, predsjednik Tadić je prije neki dan izjavio da je hapšenje Mladića interes Srbije, kabineta predsjednika i njegov lično.
- A šta on radi da potvrdi to?
• To i ja želim da Vas pitam. Zašto nema konkretnih koraka? Da li je u pitanju velika trgovina na čije ostvarenje se čeka ili je riječ o strahu nekih krugova da će Mladićev odlazak u Haag razotkriti neugodne činjenice po Srbiju, ili je posrijedi nešto treće?
- Što više vreme prolazi, meni se kristališu dve teze. Obje su podjednako neprijatne za Srbiju. Prva je da ne može ili da ga locira ili da nema snage da ga uhapsi i isporuči. To znači da stepen reforme sektora bezbednosti nije onakav kakav nam priča da je ministar odbrane Dragan Šutanovac, onda i predsednik Tadić, pa nažalost i SAD koje imaju svoje interese zašto promovišu tu vojnu saradnju sve u nadi da ćemo i mi poslati nešto momaka u misiju u Afganistan ili u Irak. U prilog ovoj tezi govori i činjenica da je sama vlada Republike Srbije nedavno priznala da još ne kontroliše vojno-bezbednosnu obaveštajnu službu i to u odgovoru na upitnik Evropske unije gde je rekla da se sve odredbe iz Zakona o osnovama funkcionisanja tih službi ne primenjuju, pre svega, one koje se tiču nadzora parlamentarnog odbora za odbranu i bezbednost nad njima. Imate i mnogo manjih praktičnih primera od toga koliko je godina trebalo da se izabere generalni inspektor i mnogih drugih stvari. Vi sve vreme bitku za Kosovo koristite kao izgovor da ne idete u dubinske strukturalne i personalne reforme tako da u tim strukturama održavate ljude koji su bili akteri aktivnih politika koje su rezultirale zločinima i u Srebrenici i na Kosovu. Njima nikako ne ide u prilog da se o tim temama priča na suđenjima. Svako novo suđenje je mogućnost da dođe neka istraga ili neki dokaz koji će na neki način i njih da kompromituje. Ako pogledate broj, strukturu i prirodu tih zločina i količinu ljudi koji su osuđeni, postoji nesrazmera. Nedostaje, reklo bi se, još tih počinilaca. Mislim da oni imaju vrlo jaku mrežu zaštite u okviru postojećih vladajućih struktura.
E sad, da li tu postoji deal o nenapadanju između aktuelnih struktura i njih, ja ne znam, ili samo postoji odsustvo hrabrosti i političke spremnosti da se na njih krene. Ubistvo premijera Đinđića je potvrdilo tezu da strukture postoje. Što više vreme prolazi, sve mi se čini da se s njima kohabituje i to je još potresnija poruka koja, ustvari, govori da, pre svega, vladajuće elite - Demokratska stranka i njeni partneri u vladi lažu javnost i u Srbiji i na Zapadu da su pro-EU orijentisani te da za njih evropske integracije znače gubljenje sadašnjih privilegovanih pozicija i netransparentnosti u radu čemu bi stalo ukraj svako normativno regulisanje ispunjavanja obaveza. Videli smo šta se dešava sa ugovornim obavezama iz Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji. Mi smo proizvođače naftnih derivata razdvojili u dve grupe umesto da imaju svi ravnopravan položaj što je ideja evropskog puta, ujednačavanje uslova kontrole državnih davanja, ukidanje monopola i slično. Čini mi se da je hapšenje Ratka Mladića u Srbiji ne samo referendum o časti i pravdi nego i uopšte o tome da li vladajuća elita želi Srbiju u Evropskoj uniji.
• Ukoliko Vlada Srbije nema kontrolu nad obavještajno-bezbjednosnim sektorom, ko onda upravlja njim?
- Oni sami. To je sprega jedne umreženosti finansijskih, netransparentnih akcija koje one omogućavaju. Znači, one vam omogućavaju političku situaciju u kojoj vi ne napredujete ka EU ili NATO-u. Ta sama situacija u kojoj nema kontrole monopola i slično, omogućava špekulativni kapital ili lakši prodor do narodnih poslanika određenih finansijskih interesa. Omogućava, recimo, situaciju kao što je prodaja Naftne industrije Srbije koja je mimo svake ekonomske logike.

15.5.2011, Politika, Klizavi put vojne neutralnosti

Politika, 15.5.2011.
Dragutin Minić

Zašto je Srbija sve više interesantna zapadnoj vojnoj alijansi i ruskom vojnom savezu
Ako se lobisti NATO-a i proruska škola slažu u nečemu onda je to da građani Srbije na referendumu treba da odluče o eventualnom učlanjenju naše zemlje u vojno-političke saveze ili zadržavanju sadašnjeg statusa neutralnosti. S tim da do eventualnog raspisivanja referenduma građanima treba podariti još mnogo časova moralno-geopolitičke nastave.
To posebno važi za ove prve, jer prema poslednjem redovnom mesečnom istraživanju „Ipsos Stratedžik marketinga”, samo osam odsto punoletnih građana Srbije ima pozitivan stav o NATO-u, ali bi skoro duplo više njih (15 odsto) glasalo za učlanjene Srbije u zapadnu vojnu alijansu.
O bratstvu po oružju sa Rusima nisu rađena istraživanja i zato vlasti u Beogradu odlažu bilo kakvo izjašnjavanje o upisu u NATO ili „ruski NATO”, koketiraju s jednima i drugima, jer tako mogu da se cenkaju, kao mlada koja je rešila da se uda, ali nije sigurna za koga.
Pitanje je, međutim, koliko ta igra namigivanja može da potraje, u globalnoj utakmici slonova, kada NATO pokazuje očigledan interes da zaokruži svoju sferu interesa na Balkanu, gde mu još nedostaju veoma naklonjene Crna Gora i Makedonija, uz komplikovanu BiH. Rusija, sa druge strane, pokušava da utiče na nas, što ponudom kredita ili cevima gasovoda „Južni tok”, što podsećanjem na bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, uz pokazivanje zajedničke pravoslavne krštenice.
Čak i da šef poslaničke grupe SRS Dragan Todorović nije otkrio da mu je ruski premijer Vladimir Putin tokom nedavne posete Beogradu rekao da Srbija ima pravo da odluči kojim će putem ići, ali da će Rusija, ukoliko Srbija bude ušla u NATO i u njoj bude razmešten raketni štit, biti prisiljena da svoje potencijale usmeri na teritoriju Srbije, datum Putinove posete je bio više nego simboličan: dan uoči godišnjice napada NATO-a na Srbiju.
Ako se složimo da je potpredsednik SAD Džozef Bajden u Beogradu poručio predsedniku Borisu Tadiću da uslov ulaska Srbije u EU nije i članstvo u NATO (nije procurilo da je bilo drugačije), generalni sekretar NATO-a Andres Fog Rasmusen nema tu filingransku diplomatsku iznijansiranost kada izjavljuje da se u njegovoj dugoročnoj viziji država zapadnog Balkana, integrisanih u evroatlantske strukture, nalazi i Srbija.
Da su vrata alijanse otvorena za Srbiju rekla je i ambasadorka SAD u Beogradu Meri Vorlik po stupanju na dužnost, što su ponavljali i njeni prethodnici, pa kada ambasador Ruske Federacije Aleksandar Konuzin uzvrati da bi upis Srba u to članstvo predstavljao pretnju Rusiji, uz nedavnu misterioznu vest „Glasa Rusije” da je Srbija jedan od najverovatnijih kandidata za ulazak u Organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), nije teško uočiti da to fino zavrtanje ruke vladajućem Beogradu od jednih i drugih postaje sve manje nežno.
Politički analitičar Obrad Kesić, međutim, smatra da takvo dodatno interesovanje Vašingtona i Moskve za konačno „vojno venčanje” sa Srbijom ne predstavlja pritisak već – nestrpljenje.
– Put sadašnje neutralnosti Srbije se sužava, jer su odnosi NATO-a i Rusije zahladili. SAD i dalje imaju ambiciju da rasporede raketni štit po Evropi, što Rusija smatra agresivnim činom, pa Moskva traži načine da pritisne Vašington i Evropu preko svojih specifičnih interesa. U toj diplomatskoj borbi, svaka strana traži sve veći broj saveznika. Srbija se drži neutralnosti, ali nezvanično, iz vrha vlasti u Beogradu, stižu kontradiktorne poruke: jedna namenjena Briselu i Vašingtonu, prvenstveno iz Ministarstva odbrane, da je budućnost Srbije vezana za evroatlantsku budućnost.
Druga poruka vladajućeg Beograda upućuje se Moskvi iz Ministarstva spoljnih poslova i jednog dela vladajuće koalicije – da je Srbija čvrsto vezana za poziciju neutralnosti ili specijalnih odnosa baziranih na tradiciji i istoriji – ukazuje Kesić i napominje da ta kontradiktornost nije rezultat državne strategije kojom bi se zbunili saveznici, već nedostatak društvenog i političkog konsenzusa o tome gde će Srbija biti za narednih pet ili deset godina.
Prema Kesićevom predviđanju, ako Rusija krene da ozbiljno izgrađuje svoj vojni savez (Kesić nije siguran da li je ODKB samo taktika Moskve u diplomatskim igrama sa SAD), pritisak na Beograd će biti još intenzivniji.
– Od nas će tražiti da na neki način budemo prisutni u tom savezu, nekom ruskom pandanu Partnerstvu za mir, čiji je član Srbija, kao i Rusija. Ako se Srbija drži neutralnosti, onda mora postati neformalni član i jednog i drugog saveza – precizira Kesić.
Analitičar fonda Strateške kulture iz Moskve Dragomir Anđelković smatra da je ruski interes, kao i naš, sticanje statusa posmatrača u parlamentarnoj skupštini ODKB. Anđelković kaže da Moskva poziva Srbiju da bude posmatrač, a ne član u „ruskom NATO-u”.
– Neutralnost potvrđena na referendumu ne bi bila ugrožena statusom posmatrača kod Rusa i članstvom Partnerstva za mir – napominje Anđelković.
Prema njegovoj oceni, Srbija je jedina zemlja u dvorištu NATO-a koja se nije opredelila i samim tim NATO tu zonu želi da zatvori. Za Anđelkovića je iznenadno interesovanje ODKB-a za Srbiju, plasirano u ruskim medijima, dodatna mistifikacija, jer taj savez van postsovjetskog prostora ne pokazuje veliki interes da se širi.
Iako je među ovdašnjim analitičarima ta poruka shvaćena kao još jedan probni balon iz Moskve ka Srbiji, ali pre svega Zapadu, Anđelković kaže da ta spekulacija nije zvaničan stav Rusije.
– I da hoćemo da uđemo tamo, ne binas primili – ukazuje on, tvrdeći da Srbija ne sme postati član ni NATO-a ni ODKB-a.
– Vojno-politički savezi su stvoreni da bi jednog dana vodili ratove, a ne da bi bili humanitarna društva – konstatuje Anđelković.
Ako neutralnost Srbije ide na ruku ruskom predlogu novog modela evropske bezbednosti, koji je po mnogim mišljenjima za Kremlj najvažnija spoljnopolitička inicijativa, direktorka centra za Evroatlantske studije Jelena Milić kaže da joj je bilo interesantno kako su ruski zvaničnici pre Putinove posete Beogradu ubacili u javnu raspravu u Srbiji upravo ovo pitanje.
– NATO, EU I OEBS su još pre dve ili tri godine rekli, direktno ili indirektno, da od toga nema ništa i mislim da je bilo ucenjivački od strane ruskih zvaničnika da od naše strane traže izjašnjavanje o predlogu koji je već pase. Jer time stavljaju Srbiju ne samo pred izbor „NATO ili ruska podrška”, već i „članstvo u EU ili ruska podrška” – objašnjava Milićeva.
Da, reći će oni naklonjeniji istočnoj strani. Ali, bar nas nisu bombardovali.
I zato će saga o Srbiji, ovakvoj kakva je, i njenom balansiranju na klizavom putu neutralnosti, tek da se nastavi, jer dilema kom se carstvu privoleti, istočnom ili zapadnom, nije naročito nova. Traje nekoliko vekova.

Kvaka 22: Predajte se, opkoljeni ste
Bivši ministar spoljnih poslova SRJ Vladislav Jovanović izjavio je juče, na skupu „Atlantske integracije – prednosti i nedostaci”, u organizaciji Centra za razvoj međunarodne saradnje, da se „kvaka 22” u politici NATO prema Srbiji, nalazi u činjenici da će eventualnim prijemom Crne Gore, Makedonije i BiH, naša zemlja biti okružena članicama NATO.
– Zato se Alijansa ponaša po principu: Opkoljeni ste, predajte se – rekao je Jovanović, ukazujući da je organizacijom predstojećeg samita NATO u Beogradu, Srbija narušila svoju proklamovanu neutralnost verifikovanu u parlamentu.

Brže nego u EU
– U NATO možemo ući brže nego u EU i članstvom bi Srbija zaštitila svoje nacionalne, ekonomske i bezbednosne interese – rekao je Vladan Živulović, predsednik Atlantskog saveta. Prema njegovim rečima, nedostatak saveznika i pogrešne političke odluke devedesetih godina dovele su Srbiju u poziciju poraženog.

Švedska nad Libijom
Govoreći o razlikama NATO i ODKB, urednik Evroatlantske revije Danijel Šunter kaže da je ruski savez organizacija koja je još uvek u povoju, dok NATO postoji već više od šezdeset godina. Za razliku od NATO, ODKB nema jasnu vojnu komandu i strukturu. Pod okriljem ODKB se povremeno održavaju zajedničke vojne vežbe i postoje planovi stvaranja zajedničkog sistema zaštite vazdušnog prostora.
– Strahovi da ulazak u NATO automatski znači učešće u ratovima širom sveta, instaliranje stranih vojnih baza ili nuklearnog oružja su razumljivi ali nisu osnovani. Uzmimo kao primer aktuelnu vojnu operaciju NATO-a u Libiji. Nemačka je istaknuta članica EU i zapadne alijanse pa ipak ne učestvuje u toj operaciji. Isti slučaj je i sa Slovačkom. Niti učestvuje u toj operaciji, niti se na njenoj teritoriji nalaze strane baze iako je u NATO-u. Za razliku od Nemaca i Slovaka, neutralna Švedska učestvuje sa avionima u operaciji nadziranja zone zabrane letenja nad Libijom – napominje Šunter.
Prema njegovim rečima, to samo govori da danas ni neutralnost ne znači da nećete učestvovati u nekom sukobu, niti da članstvo u NATO nužno znači obavezu da se ratuje po svetu.
– I ODKB i NATO okupljaju geografski povezane države koje imaju slične probleme i izazove, što dovoljno govori o tome da li je logičnije da se bezbednosno povezujemo sa Bukureštom i Budimpeštom ili sa Taškentom i Dušanbeom – napominje urednik Atlantske revije.
Aleksandar Apostolovski

Karlov ugao
• Nismo mi toliko neutralni, koliko smo neutralizovani.
• Nama su Rusi okej, a Amerikanci harašo.
• Četnici bi u NATO, ali partizani ne daju.
• I Buridanov magarac se lomio između dva stoga sena.
• Mi smo umiljato jagnje, ali između dva ovna na brvnu.
•Šta će nama saveznici? Mi svaki poraz obavimo samostalno.
•Rusija ili NATO? Da!
• Porazili smo NATO. I zašto bismo se sada učlanjavali u tu gubitničku organizaciju?
• Bićemo, bre, Švajcarska. Toliko o siru i vojnoj muzici.
• Ne treba nam NATO. Ako zatreba, sami ćemo da se bombardujemo.

23.4.2011, DW, Moskva zavrće ruke Beogradu?

DW, 23.4.2011
Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Republika Srpska i Srbija zavrću ruke Federaciji BiH?
Vest da se sa Putinom u Beogradu sastao i predsednik Republike Srpske (RS) Milorad Dodik izazvala je pažnju i u Sarajevu.
Aleksandar Fatić ocenjuje da susret Putina i Dodika sam po sebi ne bi trebalo da brine sarajevske političare, ali da ima razloga za razmišljanje šta će biti kada Južni tok stigne u Republiku Srpsku, i onda preko nje dođe do Sarajeva. Energija je tu deo dila Rusije i Srbije, kaže Fatić.
„Što znači da se faktički ceo taj geostrateški srpski prostor stavlja pod energetsko sponzorstvo Rusije. I bosansko-hercegovačka federacija će faktički zavisiti od dobre saradnje sa Republikom Srpskom i Srbijom za nesmetano dopremanje tog gasa na njenu teritoriju", ukazuje Fatić.

Srbija pravi alternativu EU?
Čitav niz dogovora Srbije i Rusije, kao i najava potpisivanja strateškog sporazuma između dve zemlje, Jelenu Milić podseća na kreiranje alternative u slučaju da bude dovedena u pitanje evropska orijentacija Srbije:
„A evropska orijentacija Srbije nije dovedena u pitanje od strane EU. Poziv i uslovi su i dalje tu. Ta orijentacija je ugrožena zato što vladajuća elita u Srbiji ne čini sve, u stvari čini mnogo toga da sama podrije naš evropski put".
Očigledno je da je sadašnja strategija Vlade Srbije, pred izbore, okrenuta nacionalnoj solidarnosti sa Srbima u Bosni, ocenjuje Fatić. To je sa jedne strane prirodno, ako se ima u vidu sporazum o specijalnim vezama RS i Srbije, kaže on. Ali, sa druge strane je pitanje koliko je to pametno, koliko je provokativno za Zapad, i koliko je to fer prema bosansko-hercegovačkoj državi, zaključuje Fatić.
Jelena Milić smatra da će lakmus papir za Srbiju biti potpisivanje bezbednosnog sporazuma sa EU. To bi značilo da je Srbija praktično odbila ruski predlog, i prihvatila ono što je evropski sistem bezbednosti, ocenjuje Milićeva.

20.4.2011, Kurir, Porodice poginulih radnika RTS traže proširenje postupka

Kurir, 20.4.2011.

BEOGRAD- Porodice radnika Radio televizije Srbije, poginulih u NATO bombardovanju 1999. godine, ponovo su ukazale na neophodnost obnove i proširenje postupka, kako bi se utvrdila potpuna odgovornost za taj zločin.
- Već godinama porodice poginulih nastoje da utvrde sve okolnosti pod kojima se desio taj događaj, ali nailaze na brojne prepreke', navela je direktor Centra za evroatlantske studije Jelena Milić na okrugom stolu "Slučaj RTS 12 godina kasnije - žrtvovanje koje se nastavlja".
Milić je rekla da iako se "stiče utisak da je presudom tadašnjem direktoru RTS Dragoljubu Milanoviću završen taj slučaj, za porodice poginulih nije završen, jer i dalje ne znaju pravi razlog zašto se sve to desilo", kazala je Milić.
Prema njenim rečima, porodice poginulih radnika uputile su 2009. godine zahtev Tužilaštvu za organizovani kriminal "za obnovu i proširenje postupka u slučaju mogućeg žrtvovanja 16 radnika RTS".
U odgovoru koji je krajem prošle godine stigao od Tužilaštva, navedeno je da je Ministarstvu odbrane uputilo zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja, dokumentacije i obavljanje određenih provera, ali da na taj zahtev još nije u potpunosti odgovoreno, kazala je Milićeva.
Pravni zastupnik majke poginulog radnika Žanke Stojanović, Dragoljub Todorović, ukazao je da je ceo taj slučaj vođen na "skandalozan način" i da se postupak, sa 10 optuženih na početku, sveo samo na jednog osuđenog čoveka.
- Tadašnji direktor državne televizije osuđen je za delo protiv opšte sigurnosti, što je neprihvatljivo, ali ta presuda je konačna, naveo je on, ukazujući da je "osnovni problem što ne postoji volja da se taj slučaj reši".
U vazdušnom napadu NATO avijacije na zgradu državne televizije u noći između 22. i 23. aprila poginulo je 16 radnika RTS-a. U junu 2002. godine, bivši direktor Radio-televizije Srbije Dragoljub Milanovic osuđen je na 10 godina zatvora zbog odgovornosti za njihovu pogibiju.

14.4.2011, RFE, Napredak u poštovanju ljudskih prava u vojsci

Radio Slobodna Evropa, 14.4.2011.
“Naređenje-izvršenje!” stara vojnička parola važi i danas u Vojci Srbije ali su vremena u kojima vojnici i oficiri nisu ni znali šta su to ljudska prava, kako tvrde najviši državni zvaničnici, samo ružna prošlost.
Dragan Šutanovac, ministar odbrane Srbije, kaže da je kroz reformu srpske vojske od 2003. do danas podignuta i zaštita prava pripadnika oružanih snaga.
“Strukturne reforme sprovode se zbog obezbeđivanja nesmetanog uživanja prava za sve građane. Kada je reč o Ministarstvu odbrane, njima se utvrđuju i garantuju prava svim pripadnicima, a lica koja nose oružje imaju ista prava i osnovne slobode kao i svaki drugi građanin Srbije”, navodi Šutanovac.
Za pripadnike vojske, poslednjih godina uspostavljen je niz zakonskih načina ka ostvarivanju prava, a jedna od mogućnosti je žalba ombudsmanu. Međutim, prema podacima iz Kancelarije zaštitnika građana, oni ih ili nerado koriste ili je situacija u vojničkim redovima skoro idealna: Samo 70 pritužbi pripadnika vojske stiglo je na tu adresu, i one se uglavnom odnose na ekonomske i socijalne probleme.

Na skupu u Beogradu posvećenom ljudskim pravima u oružanim snagama tim pitanjem pozabavio se i predsednik države Boris Tadić, koji je rekao da vojska više nije izolovan i zatvoren sistem.
“Učešće žena u vojsci izuzetno pozitivno utiče na sastav i borbene sposobnosti naših oružanih snaga. I na taj način se pokazuje da predrasude nemaju nikakvog opravdanja”, ocenio je Tadić.
Profesionalizacija vojske dovela je do momenta u kom se na jedno vojničko mesto javi po tri kandidata, što se tumači stalnim porastom poverenja građana u vojsku, ali i time da je u vreme ekonomske krize vojska najbolji poslodavac jer nudi sigurnu službu i solidnu platu.

Nipodaštavanje pojedinaca
Uz sve to ide i veće poštovanje ljudskih prava, kaže analitičar Aleksandar Radić, urednik biltena “Defence and security”.
“Devedesetih godina prošlog veka u ovdašnjoj vojsci postojao je jedan mehanizam nipodaštavanja pojedinaca. Najčešće je to bilo u situacijama u kojima kakvo god naređenje vojnici i oficiri dobiju - moraju da ga izvrše, i nisu imali izbora nego da igraju po zadatim pravilima igre. Sada imaju pravo da postave pitanje zaštite svog interesa”, kaže Radić.
Analitičar Aleksandar Radić upozorava da je po nivou ljudskih prava u oružanim snagama Srbija još daleko od država Skandinavije ili Beneluksa koje mogu da posluže za primer.
Ali, upozorava Radić, po nivou ljudskih prava u oružanim snagama Srbija je još daleko od država Skandinavije ili Beneluksa koje mogu da posluže za primer.
“Ljudska prava u vojsci ne mogu da se razdvoje od stanja ljudskih prava u društvu u kom ta vojska nastaje. Onoliko koliko je društvo zaista spremno, ne na rečima nego na delima, da štiti ljudska prava utoliko će ih i prilike u vojsci pratiti”, smatra Radić.
Najveću senku na vojsku proteklih godina bacili su događaji u kojima su, kako u javnosti već dugo tvrde njihovi roditelji, pod nerazjašnjenim okolnostima stradala petorica vojnika. U 2004. i 2005. nastradala su trojica vojnika u kasarni u Leskovcu, dok su dvojica gardista ubijena u tajnom vojnom objektu “Karaš” na beogradskom Topčideru.

Sakrivanje istine
Jelena Milić, iz Centra za evroatlantske studije, podseća da su ljudska prava na život i fer istragu u slučaju nasilne smrti neotuđiva i sumnja da neko krije istinu.
Jelena Milić na skupu o ljudskim pravima u Vojsci Srbije, april 2011
“U svih pet slučajeva vojni istražni organi tvrdili su da se radi o samoubistvima. Ekspertiza američkog FBi pokazala je da su gardisti ubijeni, dok postoje dokazi da se i ostaloj trojici to desilo. Recimo, postoje prostrelne rane na leđima vojnika Kostića i sigurno je da tako nije mogao da izvrši samoubistvo. U slučaju vojnika Ivanovića stoji da se predozirao heroinom poslednjeg dana vojnog roka, ali to je skoro nemoguće jer je bio zvanični vozač komandanta Treće armije i to znači da je morao da ima redovne zdravstvene provere”, kaže Jelena Milić.
Da bi se došlo do pune istine o stradanju tih vojnika, kaže Jelena Milić, neophodna je jasna politička volja
“Što više vreme prolazi to, na žalost, više imamo pravo da kažemo da su svi ti ljudi najverovatnije žrtve jer su videli ogromne propuste u vojsci, najverovatnije boravak haškog begunca Ratka Mladića u tim vojnim objektima”, ocenjuje Jelena Milić.
Iako kao zaštitnik ljudskih prava ne može da se bavi istragama, ombudsman Saša Jankovićje siguran da je za sistem odbrane i čitavo društvo bitno da se otkloni svaka sumnja sa ovih slučajeva.
"I to tako da se otkrije istina i identifikuju svi odgovorni. To je na pravosudnim organima. Krajnje je značajno da roditelji i porodice onih koji su izgubili život u uniformi do kraja, i bez ikakvih protivrečnosti, saznaju sudbinu svojih najbližih”, zaključuje Janković.
Vojska Srbije tradicionalno je jedna od najpopularnijih institucija u državi. Sa 73 odsto podrške građana nedavno je dospela na prvo mesto poverenja, odakle je na drugu poziciju potisnula Srpsku pravoslavnu crkvu.

24.3.2011, Novi Standard, Nemački radio: Putin zavrće ruku Srbiji

Novi Standard, 24.3.2011.
Izvor DW, 24. 03. 2011.
Autor Ivica Petrović

Poseta ruskog premijera Vladimira Putina Srbiji zvanično protekla u znaku privredne saradnje dve zemlje. Da li se iza priča o ekonomiji krije politički pritisak na Beograd?
Ruski premijer Vladimir Putin i srpski predsednik Boris Tadić u izjavama nakon susreta svojski su se trudili da uklone čak i naznake razmimoilaženja u stavovima. Saradnja dveju zemalja ocenjena je kao pozitivna, rečeno je da Srbija i Rusija imaju istovetne stavove po mnogim pitanjima, i zaključeno da postoji prostor za dalje širenje saradnje.
Uglavnom se govorilo o saradnji u oblasti energetike i infrastrukture, a političke teme su donekle bile u drugom planu. Rusija je ponovila svoju podršku srpskom stavu oko Kosova, a Srbija najavila da će sa Rusijom narednih meseci potpisati sporazum o strateškom partnerstvu. Boris Tadić je naglasio da je strateški cilj Srbije članstvo u Evropskoj uniji, ali da to ne znači da će prenebegnuti saradnju sa Rusijom.

Srbiji nije lako s Rusijom
Trenutna ruska spoljna politika je na tragu povratka modelima geostrategije, i u tom smislu je energetska ekonomija deo ruske spoljne politike, kaže za Dojče vele Aleksandar Fatić, direktor Centra za bezbednosne studije. U tom smislu se čak može reći da je Srbija potrebnija Rusiji nego obrnuto, smatra Fatić. Rusija je izgubila sve strateške saveznike vezane za proširenje NATO, i Srbija je ostala jedini saveznik preko koga Rusija može da projektuje svoje energetske, političke i odbrambene interese prema Evropi, ističe Fatić.
„Srbija je pod ogromnim pritiskom Moskve. Srbiji nimalo nije lako što je Putin došao. Putin je došao da zavrće ruke u Srbiji. I on je došao da obezbedi da se potpisani sporazumi sprovode, da se ostvaruje jedan faktički monopolski položaj ’Gaspromnjefta’, preko svojih ćerki firmi kroz vlasništvo u energetskoj industriji Srbije. I on je došao da obezbedi da Srbija ne uđe u NATO. To je njegov glavni cilj“, smatra Fatić.

Može li i NATO i EU i Rusija?
Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, podseća na izjave ruskih zvaničnika, koji su naveli da će u beogradskim razgovorima dominirati tema ruskog predloga o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi. To je predlog koji je već odbačen od strane Evropske unije (EU), ističe Milićeva, koja svoju bezbednosnu politiku bazira na NATO-u. Srbija, ukoliko zaista iskreno želi članstvo u EU, o tome mora voditi računa, kaže Jelena Milić.
„I sada Rusija ucenjuje Srbiju da se o tome izjasni. Ja mislim da to može da se pretpostavi iz činjenice da je razgovor sa Tadićem trajao mnogo duže nego što je planirano. I ne samo da se Rusija buni protiv članstva Srbije u NATO, nego ona ide i korak dalje. Tako se ambasador Rusije u Srbiji Vladimir Konuzin pre nekoliko dana javno pobunio protiv toga što se ta ideja uopšte razmatra u srpskoj javnosti“, kaže direktorka Centra za evroatlantske studije.

Republika Srpska i Srbija zavrću ruke Federaciji BiH?
Vest da se sa Putinom u Beogradu sastao i predsednik Republike Srpske (RS) Milorad Dodik izazvala je pažnju i u Sarajevu.
Aleksandar Fatić ocenjuje da susret Putina i Dodika sam po sebi ne bi trebalo da brine sarajevske političare, ali da ima razloga za razmišljanje šta će biti kada Južni tok stigne u Republiku Srpsku, i onda preko nje dođe do Sarajeva. Energija je tu deo dila Rusije i Srbije, kaže Fatić.
„Što znači da se faktički ceo taj geostrateški srpski prostor stavlja pod energetsko sponzorstvo Rusije. I bosansko- hercegovačka federacija će faktički zavisiti od dobre saradnje sa Republikom Srpskom i Srbijom za nesmetano dopremanje tog gasa na njenu teritoriju“, ukazuje Fatić.

Srbija pravi alternativu EU?
Čitav niz dogovora Srbije i Rusije, kao i najava potpisivanja strateškog sporazuma između dve zemlje, Jelenu Milić podseća na kreiranje alternative u slučaju da bude dovedena u pitanje evropska orijentacija Srbije:
„A evropska orijentacija Srbije nije dovedena u pitanje od strane EU. Poziv i uslovi su i dalje tu. Ta orijentacija je ugrožena zato što vladajuća elita u Srbiji ne čini sve, u stvari čini mnogo toga da sama podrije naš evropski put“.
Očigledno je da je sadašnja strategija Vlade Srbije, pred izbore, okrenuta nacionalnoj solidarnosti sa Srbima u Bosni, ocenjuje Fatić. To je sa jedne strane prirodno, ako se ima u vidu sporazum o specijalnim vezama RS i Srbije, kaže on. Ali, sa druge strane je pitanje koliko je to pametno, koliko je provokativno za Zapad, i koliko je to fer prema bosansko-hercegovačkoj državi, zaključuje Fatić.
Jelena Milić smatra da će lakmus papir za Srbiju biti potpisivanje bezbednosnog sporazuma sa EU. To bi značilo da je Srbija praktično odbila ruski predlog, i prihvatila ono što je evropski sistem bezbednosti, ocenjuje Milićeva.