15.8.2012, Danas, Hoće li nova vlast reformisati sektor bezbednosti

Danas, 15.8.2012.
Autor: Dušan Gamser

Sudeći po „Sporazumu o zajedničkim političkim ciljevima“ koalicije oko SNS, SPS i URS - kojim je formirana nova vladajuća većina - daljih reformi sektora bezbednosti u Srbiji skoro da neće biti. Samo nekoliko usputnih napomena u tom važnom dokumentu ukazuje na to da će nova vlada uopšte konstatovati postojanje sektora i politika u toj oblasti, dok će prioriteti samo posredno biti u vezi s vojskom, policijom, obaveštajnim službama ili privatnim sektorom bezbednosti. Nešto više prostora dato je jedino pravosuđu.
Državna politika (najavljena u prvom poglavlju) trebalo bi da se rukovodi ciljem „ubrzanja procesa evropskih integracija“, radi čega će se „sprovesti neophodne sistemske reforme“, ispuniti kopenhaški kriterijumi i sprovesti SSP. Istaknuti članovi buduće vlade govore i o „bolnim reformama“ na evropskom putu. Utoliko će, ako bude dosledna, ta nova reformska politika morati bar dotaći i sektor bezbednosti. Ovo naročito stoga što se među pet glavnih „reformi“ najavljuje i „borba protiv organizovanog kriminala“. Iako to po sebi nije nikakva reforma nego tek jedna od (poželjnih) državnih politika, njen uspeh u našim uslovima nije moguć bez reformi bezbednosnih i obaveštajnih struktura, čija simbioza s organizovanim kriminalom, kao nasleđe iz devedesetih, nikad nije prekinuta.
Doduše, neka promena u sektoru bezbednosti najavljuje se u kontekstu, ako ne izričito „organizovanog kriminala“, ono bar - inače povezane - korupcije. Tako se u četvrtom poglavlju najavljuje „podizanje na viši nivo saradnje celokupnog upravnog, bezbednosnog i pravosudnog aparata“ i „udruženo delovanje u borbi protiv korupcije“. Uzimajući u obzir ranije primedbe novoizabranog predsednika Srbije na kvalitet izveštaja koji mu stižu od službi bezbednosti i njegovu sarkastičnu primedbu da bi ih takve „rado prepustio opoziciji“, upitno je da li je zahtev SNS za bolju saradnju različitih bezbednosnih službi doista motivisan efikasnošću u borbi protiv korupcije (jer je ponekad baš konkurencija među njima korisna za otkrivanje slučajeva visoke korupcije) ili uspostavljanjem sopstvene partijske kontrole. Novi predsednik, naime, uopšte nije doveo u pitanje sam princip partijske kontrole nad tajnim službama, već samo kvalitet informacija koje od njih dobija, diskretno ukazujući usput i na eventualnu nelojalnost kadrova postavljenih od prošle vlasti i neke druge političke partije.
Ostaje, takođe, da se vidi hoće li novi predsednik razmontirati neustavne strukture u sopstvenom kabinetu, nasleđene od prethodnika, gde je mandat šefa kabineta bio protegnut i na koordinaciju obaveštajnih službi. Ili će, što je takođe upitno, neko od vodećih ministara iz redova SNS, ali sada s vladinog nivoa, preduzeti tu koordinaciju.
Par optimističkih najava provejava kroz neke druge tačke u istom poglavlju. Ako će se doista borba protiv terorizma voditi „u saradnji s demokratskim svetom“ i ako će se u toj borbi „sarađivati u regionu“, znači li to prekidanje prakse da se politički protivnici u regionu olako povezuju s terorizmom i da se tako pitanje terorizma kosovizuje, dok se s druge strane u UN izbegava osuda nekih pojava u međunarodnim odnosima koje su u jasnoj vezi s globalnim terorizmom?
Odvraćanje, otkrivanje i gonjenje je samo deo borbe protiv korupcije, kriminala, terorizma ili drugih bezbednosnih pretnji. Bez nezavisnog, profesionalizovanog i efikasnog pravosuđa ona nije moguća. Nova vlada će, kako se obećava, „otkloniti negativne posledice reforme pravosuđa iz prethodnog perioda“. Takođe, preispitaće se razni pravosudni zakoni, poput onog o krivičnom postupku. Ostaje da se vidi hoće li se promene iscrpsti u ispravljanju (nespornih) grešaka prethodne vlade, ili će biti pokrenute nove reforme. Ili je, naprotiv, to samo bio politički signal drugim državnim organima (poput sudskih, čak i najviših?) da se na mala vrata u pravosuđe vraćaju ne samo pojedinačne sudije i tužioci nego i prakse koje je prošla vlada onako stidljivo a opet trapavo pokušala da lustrira? Za bolji demokratski nadzor nad radom obaveštajnih službi, pored jasno definisanog sudskog nadzora koji još uvek nedostaje, značajna bi bila otvorena politička podrška zaštitniku građana i povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti da se obezbede adekvatne informacije i drugi preduslovi za kvalitetan spoljni nadzor nad radom tih službi. Upravo su predstavnici ovih institucija nedavno javnosti predočili sve probleme sadašnje forme sudskog nadzora nad radom obaveštajnih službi.
Često se zaboravlja da je za bezbednost Srbije od ključne važnosti stanje u ekonomiji. U kritici socioekonomskog programa nove vladajuće većine već su postala opšta mesta da je to samo spisak lepih želja i da je uravnoteženje državnog budžeta (naročito ako naglasak bude na smanjenju rashoda) nespojivo s najavljenim povećanjem javne potrošnje. Tek nedavno otvorene finansijske afere u i oko Ministarstva odbrane, samo su poslednji podsetnik za ono što se u ceo sektor bezbednosti odavno moralo uvesti - jača kontrola trošenja budžetskih sredstava.
Osim što se nastavak uspostavljanja demokratskog nadzora nad sektorom bezbednosti uopšte ne pominje, iz ugla evropskih i evroatlantskih vrednosti je veliki propust ovoga plana nove većine i ignorisanje značaja ljudskih prava i sloboda i vladavine prava kao temelja svake demokratske bezbednosne politike. U tom kontekstu CEAS smatra da bi uspostavljanje demokratske kontrole nad sektorom, pre svega kroz nastavak jačanja uloge parlamentarnog i sudskog nadzora i zaštitu ljudskih prava pripadnika oružanih snaga - na primer, kroz razjašnjenje svih okolnosti pod kojima su ubijeni vojnici u Topčideru i Leskovcu - trebalo da bude jedan od prioriteta nove vlade.
Takođe, veliki problem, na koji nova vladajuća većina nema odgovora, a koji predstavlja ozbiljnu bezbednosnu pretnju po građane Srbije, jeste pitanje skladištenja viška vojnog naoružanja i opreme.
Nova vladajuća većina uopšte ne spominje nastavak reforme policije. Ni više od decenije nakon demokratskih promena u Srbiji nije uspostavljena praksa međusobne komunikacije i koordinacije policije i drugih organa i institucija. Politizacija policije, preterana centralizacija, i neekonomičan i bajat model upravljanja su i dalje karakteristike rada MUP. Nova većina ne uzima u obzir da će se u procesu evropskih integracija i demokratizacije društva uspešnost policije prvenstveno meriti kroz ove parametre, a ne samo po broju rasvetljenih krivičnih dela ili drugim operativnim pokazateljima.
Uporedo sa predloženim merama moralo bi se nastaviti sa sprovođenjem mehanizama tranzicione pravde, za koju se pokazalo da je jedna od najefikasnijih alatki u kadrovskom delu reforme sektora bezbednosti.

Autor je saradnik Centra za evroatlantske studije (CEAS)

13.8.2012, Novi standard, Dragan Kolarević: Vreme je za Prvi srpski kulturni ustanak

Novi standard, 13.8.2012.

Protiv okupacije postoji samo jedan lek. A to je ustanak, ovde se misli na kulturni ustanak

U državna pozorišta odavno ne idem jer nisam mazohista. Ne gledam domaće filmove. Bilo koji pacijent sa Guberevca ili neke druge klinike za ljude pomerenog uma duhovno je uravnoteženiji od autora i aktera dela koja se tamo igraju i prikazuju. Ako ću da gledam ludake, ići ću u ludnicu. Ne pristajem da na moj ukus i vrednosni sistem utiču komesari titoističko-krležijanske svesti.
Reč je o igrokazu (predstava „Zoran Đinđić“ – Atelje 212) koji je gledao veoma mali broj ljudi, a o njemu se govori i piše kao da su ga svi gledali. Dok nastaje ovaj tekst (jun 2012) u Ateleju 2012. nema predstava, letnja je pauza, pa je to idelna prilika da se priča o nečemu čega nema.To je stari kominternovski metod: svi osuđuju nešto o čemu ništa ne znaju ili znaju iz desete ruke. Zašto tu divnu predstavu ne prikažu na RTS da narod uživa u njoj. Možda će ga oduševiti povraćanje po srpskoj zastavi. Pa šta ako povraća, mogao je da izvrši malu ili veliku nuždu. I to je prirodno: da čovek vrši nuždu, da povraća... Zašto previše brinemo o toj predstavi? Ona će verovatno kao delo vrhunske umetničke vrednosti bit prikazana na vodećim aristokratskim scenama u Londonu, Parizu, Madridu, Rimu, Berlinu... da malo i te kulturne imperije sa hiljadugodišnjom tradicijom prosvetlimo ovim delom naših pozorišnih velikana. Neka se Evropljni dive crvenom buretu punom crvene boje, na kome piše „novija srpska istorija“, u koje glumci umaču ruke i vade ih krvave. Frljnućem to Evropi.
Ko još takve predstave gleda, gde se igraju osim u Srbiji? Zašto smo mi bolji od ostalih? Baš bi bilo komično da se sa scene HNK glumac krvavih ruku obrati publici: Vi ste krivi za ovo! Isto to bi mogao da kaže i onima u Londonu, Parizu, Rimu, Madridu... Pa možda i u Njujorku. Oni jedva čekaju da čuju kominternovsku propagandu.
„Bure baruta“ – o kako su ga hvalili i nagrađivali po miloševićevskoj Srbiji – postalo je crveno bure, puno krvi. Tačno, novija srpska istorija jeste bure, puno, ali srpske krvi, koju su prolili slovenački i hrvatski komunisti – reći će možda neko, a mi znamo ko je taj neko, ko se ne razume u ovu uzvišenu političku umetnost.
Predstava o Zoranu Đinđiću samo je posledica, pojedinačni slučaj, sistema koji u Srbiji proizvodi dela političke i ratne propagande. Takvih dela koja se finansiraju iz budžeta Srbije ili od kredita koje Srbija uzima od svetskih lihvara, koje će vraćati naši potomci, ima previše: svi filmovi snimljeni u vreme Slobodana Miloševića, pa do dana današnjeg, i mnoge pozorišne predstave (koje su plaćali Milošević i njegov sistem „kulture”) uvreda su za Srbe, prikazani su kao debili, krvoloci... Jesu li Srbi zaista kreteni ili ih takvim predstavlja hrvatsko-slovenačka ratna propaganda? Očigledno da jesu kad nebeski Srbi uporno plaćaju, slave i hvale takva dela o sebi i svom kulturom biću.
Svim vodećim političarima u „regionu” su puna usta saradnje i pomirenja, a, sudeći po aktivnosti ratno-propagandne industrije, naročito preko pozorišne i filmske suradnje, rat nam tek predstoji.
OKUPACIJA OD 1915. O pozorišnom đubretu na beogradskim i srpskim scenama časopis Drama je pisao iz broja u broj. Od toga izgleda nikakve koristi za srpsku kulturnu politiku. Sada je, reklo bi se, kap prelila čašu.
Šta se pravimo ludi? Pa Jugoslovensko dramsko pozorište je izmišljeno da bi se uništilo srpsko Narodno pozorište. U pozorištu je kontinuitet antisrpstva od Drugog svetstog rata. I nije tada počeo.
Kulturna okupacija Srbije počela je 1915. posle povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do dana današnjeg. I trajaće jako dugo jer Srbima ne pada na pamet da se pobune protiv tog antikulturnog zla.
Okupaciju koja je nastala u Prvom svetskom ratu odlično je opisao nadareni prerano preminuli književnik Branimir Ćosić u romanu „Pokošeno polje“. Tadašnji okupatori Beograda, austrougraski oficiri, svi od reda su govorili srpski jezik. Kada je najavljeno da će se Srpska vojska vratiti u Beograd 1918, glavni junak romana je tu vest radosno saopštio sestri: „Dolaze naši!“ A sestra mu je odgovorila: „Naši se neće vratiti!“ – jer su dva njena rođena brata, a njegovi ujaci, poginula u ratu.
Tako je to bilo, naši se nisu vratili 1918, svaki treći muškarac u Srbiji je poginuo, a okupatorski vojnici koji su govorili srpski promenili su uniformu i, umesto austrougraske, obukli su srpsku i dobili čin više. Tako su okupatori postali oslobodioci. Srbi ih i danas slave kao oslobodioce. Tako je Srbija iz jedne ušla u drugu okupaciju, koje još uvek nije svesna, mada je država koja je okupirala Srbiju – Jugoslavija – već odavno nepostojeća. I danas nam ti oslobodici pljuju u lice u vidu kulturne razmene potomaka titoističkih moćnika.
Kao i 1915, tako je i 1944. bratija: Tito, Kardelj, Đilas... sa svojim hordama, violentnim dinarcima, i ostalim brđanima i planincima, opljačkala i ponizila Srbiju, uništila poslednje zrno ponosa i svesti.
Proizvod tog jugoslovenstva je titoistička svest koja se ukorenila u takozvanim “institucijama kulture”, bastionima titoizma. Te takozvane ustanove i institucije od Drugog svetskog rata naovamo potrošile su milijarde dolara budžetskih narodnih para, ali ne da čuvaju ostvarene kulturne vredsnosti Srba i drugih naroda koji žive u Srbiji i da stvaraju nove kulturne i umetničke vrednosti, već su one u službi slovenačke, hrvatske i šiptarske separatističke i ratne propagande. Oni su decenijama pripremali razbijanje zajedničke države da bi tako razbili i uništili srpski narod i zaplenili sve što mu pripada od teritorija do preduzeća, kuća, imanja, duhovnih ostvarenja. U tim institucijama su deca titoističkih moćnika. Antisrpstvo i srbomržnja su uzrok i cilj njihovog postojanja. Uzmite bilo koju predstavu ili film sa partizanskom ili “savremenom” “angažovanom tematikom”, u njima su Srbi uvek u negativnom kontekstu, kao Crnci, Indijanci ili Kinezi u američkom šundu. Oni su kritikovali staljinizam, a slavili titoizam, koji je drugi naziv za staljinizam. Ironija je da je najveća žrtva i staljinizma i titoizma baš srpski puk.
KLEŽIJANSKA KULTURA Titoizam je kominternovska politika osvete Srbiji zato što je primila cvet belih ruskih oficira i ruske iteligencije koji su u njoj našli utočište posle Crvenog oktobra. Za taj čin prema ruskoj braći, plemstvu, inteligenciji i umetnicima Srbi su bili nagrađeni jer su dobili vrhunske arhitekte, inženjere, matematičare, lekare, profesore... oni su u Srbiji bili voljeni i uvažavani, za razliku od zapada, na primer Francuske, gde su ruski plemići jedino mogli da rade kao radinici u fabrikama, taksisti i kelneri. Zbog tog gostoprimstva i bratske slovenske ljubavi, Kominterna je odlučila da uništi Kraljevinu Jugoslaviju i srpski narod. Saveznike je našla u sledbenicima Josipa Franka, Ante Starčevića, Ante Pavelića i hrvatskih komunista. Velika Albanija na račun Srbije je njihov zajednički projekat i zajedniča izvedba. Kosmet je prodan da bi se dobila Čečenija.
Nije u pitanju samo predstava o Zoranu Đinđiću, nedavno je održan festival Miroslava Krleže. Za to ima para, ali nema para da se opravi krov Muzeja automobila u Beogradu, koji prokišnjava (voda šiklja u mlazevima dok kiša pada a tavanica otpada) samo zato što je vlasnik zbirke starih automobila basnoslovne vrednosti i direktor Muzeja član Srpske napredne strake a sada i savetnik predsednika republike za kulturu. Takav muzej nemaju ni mnogo veći gradovi od Beograda, a kamoli Zagreb, Ljubljana, Sarajevo, Priština... Ne daju titoisti premazani u žuto pare političkim neistomišljenicima, pa makar propala zgrada koja je pod zaštitom države kao spomenik kulture. U tom muzeju je i privatno pozorište koje nikad ni od grada ni od republike nije dobilo ni dinara za izvanredne predstave, koje finansira sam Bratislav Petković, dramski pisac sa diplomom pozorištnog reditelja. Ali zato svaka srbomrzačka bljuvotina je bogato plaćena kao da smo najbogatija zemlja na svetu. Svaki srbomrzac iz “regiona” može da dođe na beogradske scene, koje finansiraju Grad i Republika, da nam pljune u lice, da nam mokri po telu, da dobije desetine hiljada evra honorara, da dobije nagrade i pohvale medija pod kontrolom žutih.
Svakodnevno se na propalim srpskim TV kanalima vrte filmovi iz bivše Jugoslavije jer nema šta drugo da se emituje od partizanskih budalaština infantilnih i banalnih do zla boga, preko dosadnih razvučenih priča iz dinarskih bestragija i drugih krševitih predela, do filmova sa tada savremenom urbanom tematikom koji su naivni do krajnjih granica, čije scenarije su pisale umne glave, elita titoistička, a efekat je kao uzvišena pesma kokoške kad snese jaje. Sudeći po tim filmovima, svi dramski i filmski stvaraoci su rođeni u štalama među ovcama i kozama, u njihovom opojnom mirisu. Sa tim kulturnim blagom, stadom, oni nas vode u svetlu budućnost još od ’45. To kulturno zlo se svakodnevno širi u narodu i bitno formira deformisanu narodnu svest. Oni na taj način falsifikuju umetnost, prošlost i sistem vrednosti. Oni su podloga za turbofolk.
I predstava o Zoranu Đinđiću je posledica titoističke svesti i njene mržnje prema srpstvu. Mi ne smemo dozvoliti da se ponašamo kao oni. Ma koliko nas oni mrzeli, mi moramo imati na umu i dobre primere.
„NAŠI“ HRVATI I NJIHOVI „MI“ Na primer Rudolf Valdec, hrvatski vajar, je autor spomenika Dositeju Obradoviću u Studentskom parku u Beogradu i spomenuka Kralju Petru Prvom Karađođeviću u Petrogradu (današnjem Zrenjaninu), koji su titoisti sklonili u naletu bratstva-jedinstva. U Beogradu su živeli hrvatski pisci Matoš, Tin Ujević, Gustav Krklec, i Beograđani su ih prihvatili kao svoje. Ja i danas Tina Ujevića smatram srpskim pesnikom, a, naravno, on je Hrvat i hrvatski pesnik. Zašto ga smataram srpskim pesnikom? Zato što je dve svoje najznačajnije knjige pesama objavio u Beogradu: „Lelek sebra“ i „Kolajne“, ekavicom, ćirilicom i tu proveo deset najplodnijih godina života. Ali moja deca, kao i druga srpska deca, danas, to ne znaju. To je problem. Nije problem što je Tin za vreme Drugog svetskog rata živeo u ustaškom Zagrebu, što je radio u državnoj novinskoj agenciji Velebit, morao je stari Tin od nečega da živi. Nazoru je Pavelić 1942. tiskao pet knjiga, iste godine objavio je hrvatski književni gorostas pesmu Poglavniku, a onda je 1943. pevao o Titu i postao 1945. predsednik Sabora Hrvatske i ušao u školske lektire u Srbiji.
Gustav Krklec je napisao najlepšu pesmu o Skadarliji. Nekad su Srbi znali te stihove napamet, a sada su ih zaboravili. Novi naraštaji o Krklecu, kao i o Tinu, ništa ne znaju pod diktaturom žute i čedističke kulture.
Mnogo je zanamenitih Hrvata s kraja 19. i početka 20. veka u Beogradu videlo iskru slobode, kojoj su i sami i težili. Mnogi su, poput Valdeca ili Viktora Novaka bili za bratsvo slovenkog naroda na Balkanu. Zar Ivo Andrić, koji je Hrvat po rođenju, nije dobrovoljno postao Srbin? Ali mnogima to nije odgovaralo.
Jedini hrvatski pisac koji je izbačen iz Beograda pre Prvog svetskog rata, kao austrougarski špijun, bio je Krleža. A danas se nameće u Srbiji kao kulturni primer za ugled. Naravno, kasnije sa svojim saborcem iz obaveštajne škole u Pečuju Brozom, on utemeljuje titoističko-krležijansku kulturnu politiku, postavljaju svoje agente na sva bitna mesta, naročito tamo gde je lova i represija, tako da čak i posthumno vladaju posrnulim srpstvom. U tome su im desna ruka u Srbiji, mač revolucije, bili beogradski nadrealisti, ili, kako ih je zvao ugledni estetičar Sreten Marić, jebivetri koji su se na talasu mode „proslavili”, oženili bogataškim kćerima i mogli su da se u dosadi bave ludačkim eksperimentima bez obzira na rezultat. Koje su to umetničko delo oni stvorili? Današnji „kutlurni poslenici” su iz titoističko-krležijanskog šinjela.
Ko su nosioci i izvršioci pogubne atisrpske politike u Srbiji? Da li su to oni koji su dali nedvosmislenu podršku Tadiću i Jovanoviću na proteklim i svim prethodnim izborima?
Podršku Tadiću su dali: Zdravko Čolić, Momčilo Bajagić, Dejan Mijač, Slobodan Šijan, Mira Banjac, Gordan Kičić, Branislav Trifunović, Radoš Bajić, Vojislav Brajović, Svetozar Cvetković, Predrag Ejdus, Branislav Lečić, Branko Cvejić, Tihomir Stanić, Lazar Ristovski, Dara Đokić, Goran Šušljik, Tamara Vučković, Milica Mihajlović, Slobodan Boda Ninković, Miroslav Momčilović, Jagoš Marković, Nataša Ninković, Srdan Golubović, Vjera Mujović, Tanja Mandić Rigonat, Milena Šešić itd. (skinuto sa sajta: http://www.ds.org.rs/medija-centar/vesti/14850-podrska-borisu-tadicu-na-izborima-za-predsednika-srbije) Zaboravih Biljanu Srbljanović, uvrediće se, a primećuje se da nema mnogih koji su mu na prošlim izborima dali podršku. Da li brod tone?
Podršku Čedomilju (nije greška) Jovanoviću, koji podržava nezavisno Kosovo i smatra da je RS genocidna tvorevina, svesrdno su dali: Jovan Ćirilov, Lazar Stojanović, Srđan Gojković Gile, Timoti Džon Bajfort, Dušan Ercegovac, Lena Bogdanović, Đorđe Pavlov, Stevan Filipović, Olivera Ježina, Alek Conić, Seka Sablić, Bora Totdorović, Puriša Đorđević, Svetislav Basara, Miljenko Dereta, Dragan Velikić, Maja Mičić, Jelena Milić, Dunja Ilić itd. (podaci sa sajta: http://istina.ldp.rs/Liberalno-demokratska-partija/16172/Karavan.shtml).
Zašto se toliko umetnika stranački svrstava? Zbog novca?
Da li na srpsku svest presudno utiču mediji koji su pod kontrolom Đilasa, Šapera i Krstića. Šaperizam i đilsovština razaraju srpsko duhovno biće. Okačili su se na sve budžete i, dok je Srbija potpuno osiromašila, oni su se obogatili. Medijski imperatori u zemlji klovnova.
Ima li izlaza iz ovakve situacije? Protiv okupacije postoji samo jedan lek. A to je ustanak, ovde se misli na kulturni ustanak, Prvi srpski kulturni ustanak.
Zašto ne bismo svi koji volimo i živimo za jezičku umetnost žrtvovali deo sebe za bolju budućnost, za naše potomke? Zašto svojim skromnim novcem, sa glumcima koji imaju nacionalnu svest ne bismo stvorili alternativno pozorište. Nisu nam potrebne prljave mafijaške pare ni mrvice sa bogate državne trpeze titoističke birokratije.

25.7.2012, Blic, Concentration of power: Law gives Vucic complete control over intelligence services

Blic, 25.7.2012
Željka Jevtić

If, as planned, the SNS President Aleksandar Vucic is appointed Coordinator of Intelligence Services that shall mean that one person shall be in control of all levels of power and all secret services in the country. Legal and security experts warn that to be a precedent that has never happened in any democratic society – a party chief in control of secret services and also an official in executive power at the post of the Defense Minister.
The new ruling coalition has forwarded to the Parliament Proposal for changes of the Law on Security Services which should be adopted tomorrow. The control over services has been until so far within domain of the President of the Republic’s Cabinet and belonged to the Cabinet’s Chief.
The suggested changes envisage separation of authority – Chief of the President’s Cabinet and Coordinator of the Services, i.e. Secretary of the Council for National Security. Experts think that the suggested change of the Law is aimed to meet Vucic’s intention to be at the same time in the Government and in control of the BIA, VBA and VOA, i.e. everything that belongs to the Presidency.
‘We again have concentration of power but in a new way and in new hands. The
problem is that all these changes will be made only to meet requests by the SNS officials. However, such concentration of power and a risk that all information go into the hands of one individual, president of a political party in executive power, is extremely dangerous’, Predrag Petrovic, Executive Director of Belgrade Center for Security Policy says for Blic.
Aleksandar Vucic said publicly and on several occasions that he would to get the post of the coordinator of the services. He explained it by his intention to ‘fight against crime and corruption’. Petrovic warns that legal frames are quite different.
‘He shall be the first man in the defense and army system and is not competent for corruption except in that field. The essence of the security services is not fight against organized crime. That is the job of police and prosecution’, Petrovic points out.
If someone of the SNS happens to be elected the Police Director, that would mean absolute control, including coordination of police actions.
The Center for Euro-Atlantic Studies (CEAS) expresses concern that the Law on Security Services is being changed without any adequate public and expert debate.
'It seems that the intention to change the law is aimed to enable the ruling majority put the security sector under even stricter party control thus completely obstructing the process of strengthening of the parliamentary and democratic supervision over the sector in question.

17.7.2012, Blic, SAD i Nemačka traže da Srbija ukloni agente BIA sa Kosova i Metohije

Blic, 17.7.2012.
Tamara Spaić

Iako do sada nisu pružili nijedan dokaz da su u stanju da zaštite srpsko stanovništvo na Kosovu, SAD i Nemačka traže od Srbije da povuče svoje policajce sa severa KiM. Zvanično, Srbija nema bezbednosne snage na severu, ali je javna tajna, kažu izvori „Blica”, da je između 300 i 400 angažovanih radnika MUP, a strane službe procenjuju da je obaveštajaca između 1.000 i 2.000.

Nastavak