20.2.2011, NSPM, Politička korektnost na hotentotski način - NSPM - Kolumne Slobodana Antonića

Na stranicama NSPM već je pisano o slučaju Aide Ćorović[1]. Ova NVO aktivistkinja iz Novog Pazara je u listu „Danas" objavila članak u kome je kritikovala jedan skup mladih muslimana[2]. Na tom skupu su devojke ritualno pozvane da se pokriju, što su dvanaest njih i učinile.
Ćorovićeva je u svom članku osudila „pomodan pristup u nošenju hidžaba iza koga ne stoji ništa drugo do degradirajući stav da žena samu sebe doživljava kao trgovinsku robu sa sertifikatom ponuđenu na bračnom tržištu". Naime, kako je objasnila Ćorovićeva, „nije retkost da u gradu u kom se, manje-više, svi poznajemo, devojke koje imaju ozbiljnu narkomansku prošlost, a neretko im je to i sadašnjost, pribegavaju pokrivanju i na taj način 'peru' svoje biografije i socijalni život". Ćorovićeva je javno pozivanje devojaka da se pokriju nazvala „novom papazjanijom 'skuvanom' u kuhinji velikog majstora manipulacije masama, spin-doktora muftije Zukorlića". Optužila je Zukorlića da ima „potpunu kontrolu svega što se dešava u Islamskoj zajednici i oko nje", zatim, da „kao neki svevideći Orvelov Veliki brat (...)poručuje kakvo je ponašanje prihvatljivo, a kakvo nije", i, konačno, da „polako, ali sigurno, dodaje ciglu po ciglu svojoj maloj džamahiriji u kojoj će biti neprikosnoveni vođa i vlasnik svega što u tom vilajetu diše i hoda".
Na ovaj tekst je reagovala Aida Rašljanin, predsednica Muslimanskog omladinskog kluba Islamske zajednice u Srbiji (koja je, na pomenutom skupu, i pozvala ostale devojke da se pokriju). Ona je u članku, koji je objavljen u „Danasu"[4], osudila „vrijeđanje čednih muslimanki i njihovu usporedbu s trgovačkom robom, narkomanijom i socijalno devijantnim osobama". „Kada god neko lice", napisla je ona, „bez biografije, bez fakultetskog obrazovanja, bez kučeta i mačeta, isfrustrirano ličnim životnim neuspjehom, u samom vrhuncu klimaksa, želi skrenuti pažnju na sebe, uhljebi se u kakvu nevladinu organizaciju, prikopča na neki fond". Nazivajući Đorovićevu nadimkom „Šica", autorka se zapitala kako „osoba sa srednjoškolskom spremom, dakle čak i bez fakultetske diplome, bez ikakvih relevantnijih referenci u biografiji, samo sa pečatom lokalne nevladine organizacije, pa čak i naglašeno isfrustrirana neuspjehom u ličnom 'gender' životu (u jeku klimaksnih nadražaja), može biti toliko značajan faktor da joj se posvećuje takav medijski prostor". To se, po Rašljaninovoj, može razumeti samo kao „direktan politički uticaj Šicinih mentora i na srbijanske medije". Ona je protestovala zašto „bilo koji srbijanski medij osigurava prostor psihički neuravnoteženim i nimalo relevantnim osobama da raspravljaju o stvarima koje ni površno ne poznaju, a kamoli da imaju intelektualnu i naučnu težinu iste kritizirati".
Međutim, u pismu Rašljaninove bio je sadržan još jedan važan element – stavljanje teksta Aide Đorović u kontekst navodno dugotrajnog i sistematskog proganjanja muslimana u Srbiji. „Bošnjaci Sandžaka", objasnila je predsednica Muslimanskog omladinskog kluba, bili su neprestano diskriminisani „u vremenima Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, FNRJ, SFRJ, SRJ", a posebno su bili žrtve „masovnih strijeljanja (...)četrdesetih godina dvadesetog vijeka", kao i, tokom devedesetih, žrtve „nacional - fašističkih divljanja ostrvljenih zvijeri koje su proizvele genocid u Srebrenici i mnoga druga zlodjela". Stoga, po Rašljaninovoj, objavljujući takve tekstove kao što je onaj Aide Đorović, „Danas" daje direktan doprinos „stvaranju novih stereotipa o muslimanima i Bošnjacima u Srbiji, kako bi se javno mnenje pripremilo za neki novi genocid pod plaštom borbe protiv muslimanskog fundamentalizma i ekstremnog fanatizma". „Upozoravamo sve medije", završila je svoj tekst predsednica Muslimanskog omladinskog kluba, „da davanjem prostora ovakvim mediokritetima čine protuuslugu većinskom i svim ostalim narodima u Srbiji, što u konačnici može imati nesagledive posljedice po vjekovnu harmoniju suživota svih građana zajedničke nam domovine".
Pošto je objavio ovaj članak, „Danas" se zapljusnuo talas negativnih reakcija. Na internet izdanju „Danasa" uz ovaj tekst stoji 46 komentara čitalaca, od koji su mnogi osudili list što je takav članak, pun ličnih uvreda na račun Aide Čvorović, uopšte objavio. „Posle svih Dveri i Obraza i nikogovića Antonić-Vukadinovića", besno piše jedna čitateljka, „kojima Danas daje prostor (ukidajući samim tim prostor razumu), ovo je zaista dno". „Ne mogu da verujem da je Danas ovako nešto objavio, šokirana sam", piše druga čitateljka. Među čitaocima-komentarima koji su protestovali bila je i Biljana Srbljanović. „Svoje lično pismo protesta sam juče uputila Danasu", kaže ona, „pošto nisam dobila nikakav odgovor, pismo sam objavila na sajtu Peščanika"[5]. U pismu, Srbljanovićka piše: „Zgrožena sam odlukom redakcije Danasa da, u ovakvom obliku, štampa pismo gospođe Rašljanin", budući da je ono „prepuno niskih uvreda, nedopustivih u javnom govoru (barem ne u listu Danas)". „Zaista ne razumem", pita dalje Srbljenovićeva redakciju Danasa, „šta ste imali na umu ovim potezom?". „Oštro protestujem", završava Srbljanovićeva, „protiv odluke Danasa da objavi pismo gospođe Rašljanin, koje u javni diskurs vraća govor mržnje i diskriminaciju sasvim sličnu onoj od koje je i sama bošnjačka zajednica na prostoru bivše Jugoslavije, na žalost, više puta stradala".
Protestovale su i mnoge građanističke NVO. Zajedničko saopštenje su, izmuđu ostalih, potpisali i Građanske inicijative, Helsinški odbor za ljudska prava, NUNS, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Fond za humanitarno pravo, Beogradski centar za ljudska prava, Inicijativa mladih za ljudska prava, Gej strejt alijansa...[6] Ove NVO su „zahtevale od dnevnog lista Danas da obrazloži svoju odluku da objavi poziv na linč Aide Ćorović". „Objavljivanje ovakvog teksta", stoji u saopštenju, „predstavlja ozbiljan profesionalni propust dnevnog lista Danas". „Nema nikakvog opravdanja da urednici dozvole objavljivanje tekstova u kojima se neko diskvalifikuje na ovako grub i vulgaran način. (...) Organizacije civilnog društva zahtevaju od uredništva lista „Danas" da se oglasi ovim povodom i obrazloži svoju odluku da objavi tekst koji ni u kom slučaju ne bi smeo da se pojavi u javnom prostoru". Posebno se oglasila i „Asocijacija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina"[7]. „Građanska Vojvodina sa zaprepašćenjem gleda na objavljivanje ovog pogromaškog teksta", stoji u saopštenju ove asocijacije[8], „pitajući se da li Danas menja idejno opredeljenje". „Najmanje što bi Danas mogao da uradi bio bi uvodnik u kojem bi se saopštila motivacija za vlastito ponašanje u ovoj stvari. U protivnom, Danas će početi da podseća na julovske medije koji su na sličan način pisali o antiratnim aktivist(k)i(nja)ma devedesetih godina".
I zaista, pošto je ceo građanistički NVO sektor osudio ovaj „uređivački promašaj" i zahtevao objašnjenje, morao se oglasiti i „Danas" redakcijskim tekstom[9]. U njemu je redakcija priznala da je tekst Aide Rašljanin pun ličnih uvreda na račun Aide Ćorović, i nazvala ga člankom „ispod svakog intelektualnog i etičkog nivoa", „pogromaškim reagovanjem 'čednih muslimanki'", „tzv. polemikom ovako bednog nivoa" i „mržnjom ispunjenim odgovorom mladih muslimanki". Međutim, redakcija je svoju odluku da objavi takav tekst obrazložila ocenom da je spis Rašljaninove ipak „vrlo relevantna informacija za javnost o kakvom se tipu mišljenja radi u nekim muslimanskim krugovima".

* * *

Dve glavne crte se mogu primetiti u ovoj polemici unutar „druge Srbije". Prva je ta da je neprihvatljivost teksta Aide Rašević svedena samo na lične uvrede i napad na jednu NVO aktivistkinju. Oni elementi u spisu Rašljaninove, međutim, u kojima se apostrofira nekakav, navodno, težak današnji položaj „sandžačkih Bošnjaka", u kojima se pominje „nacional - fašističkih divljanja ostrvljenih zvijeri koje su proizvele genocid u Srebrenici", kao i pominjanje nekakve ozbiljne opasnosti od novog „genocida" nad muslimanima u Srbiji, ti, dakle, elementi gotovo uopšte nisu ni primećeni u najvećem delu protesta građanističkih NVO, niti u polemici koje je ovaj tekst izazvao. Čovek stiče utisak da je jedino neprihvatljiva karakteristika Rašljaninkinog teksta ta što je u njemu vređana jedna NVO aktivistkinja, i da, samo kad toga ne bi bilo, sve ostalo bi u ovom tekstu bilo savršeno u redu. „Druga Srbija" i muftija Zukorlić bi nastavili da dele iste stavove o odnosu države Srbije prema muslimanima, o njihovoj neprestanoj „diskriminaciji" i o opasnosti da srpske nacionalističke „ostrvljene zvijeri", već koliko sutra, izvrše „novi genocid" nad muslimanima u Raškoj oblasti.
Druga, još gora crta ove polemike jeste neshvatljivo licemerje koje je pokazao deo drugosrbijanskog intelektualnog korpusa. Naime, svi oni koji su protestovali što se u „Danasu" objavljuju lične uvrede, samo nekoliko stranica iza toga mogli su da čitaju tekst o „istoriografu četvrtaste glave i zanemarive inteligencije", koji je „beznačajna ličnost" i koji piše kojekakva „istoricistička palamuđenja", ili "gromoglasno progovora na dupe", koji na prijemima u stranim ambasadama pokazuje „bezobzirni apetit", pa se od njega „ne može prići stolu" (sa posluženjem) jer „voli da kanapee i kolače potrpa u džepove", i kome se svesrdno preporučuje „da se podvrgne transplantaciji glave", jer „koju god drugu da mu prišiju, biće to bolje za njega"[10].
Serija tekstova koju ovaj „Danasov" istaknuti autor objavljuje nije ništa drugo do niz najprimitivnijih ličnih uvreda upućenih svim onim javnim ličnostima koje „druga Srbija" kvalifikuje kao „srpske nacionaliste". Pri tome se u tim tekstovima ljudi, pod imenom i prezimenom, nazivaju „propalicom i lumpenintelektualcem", "režimskom krpom", "beznačajnim plaćenikom", "vrištećim mediokritetom", "šturmbanfirerom" i ostalim sramnim izrazima, koje je pristojnom čoveku stidno i da ponovi[11]. Nikada niko, od svih tih drugosrbijanskih moralista, od svih tih silnih NVO – od NUNS-a, do HOS-a – koji su se sada našli „zgroženi" zbog toga što je Danas štampao „pogromaške uvrede" na račun neke ličnosti, nije našao za shodno da makar jednu reč kaže u prilog odbrani „kulture dijaloga", „digniteta autora" i „javne pristojnosti". Naprotiv, kao što sam ranije već ukazao, "druga Srbija" izgleda da je beskrajno uživala, kao što i dalje uživa, u psovkama i prostakluku, samo ako one idu na račun „srpskih nacionalista" i „protivnika evroatlantskih integracija"[12]. Štaviše, autor o kome je reč, u „Danasu" je izgleda dobio kolumnu upravo sa idejom da svojim maštovitim uvredama i psovkama dnevno zabavlja „razdragani drugosrbijanski puk"[13].
Na dubinskom nivou drugosrbijanske „ideološke borbe" reč je o sistematskom nastojanju da se kritičari globalne ideološke, političke i ekonomske hegemonije marginalizuju (tako što će biti isključeni iz javnog prostora), ili – ako je već to zbog snage same istine i kritičkih argumenta – nemoguće, onda makar javno dezavuišu kao ličnosti bez stručnog, moralnog ili političkog kredibiliteta. Vređanje i ismevanje koje pojedini autori i mediji „druge Srbije" sistematski neguju, kao okosnicu svog celokupnog diskursa, ima za cilj upravo dehumanizaciju svakog onog ko se usudi da misli izvan „politički korektnog", globalističkog (Imperijalnog), "režima istine". Tolerancija prema Drugom i drugačijem u ovom diskursu je binarno segregacionistička. Ona apsolutno važi samo za jednu grupaciju, koju činimo Mi, istomišljenici, „evroatlantski" integracionisti i građanisti. Ali tolerancija apsolutno ne važi za skup naših kritičara, za sve one koji se usude da pruže otpor transnacionalnim strukturama („Imperiji"), a pogotovo za one koji se suprotstavljaju ovdašnjim političkim i ideološkim izvršiocima naređenja briselske i vašingtonske birokratrije.
Te tipične dvostruke strandarde, u moralnom prosuđivanju, uočila je čak i Jelena Milić, direktorka jedne od građanističkih NVO (Centar za evroatlantske studije). U članku, objavljenom u „Danasu"[14], ona je istakla da odgovor redakcije „ni na koji način nije uspeo da opravda sramni potez. Objavljivanje detalja iz privatnog života Aide Ćorović, stvarnih i izmišljenih, prevelika su cena da bi nam Danas dočarao kakva je u stvari Islamska zajednica u Srbiji, što je eto navodno bio cilj koji je opravdao sredstvo. (...)Pre će biti da je ideja bila skandal i tiraž, nešto što Danas malo suptilnije i svrsishodnije već postiže sa svakodnevnim basarocentričnim Basarom".
Milićeva s pravom uočava da bi „opravdane kritike upućene sada dnevnom listu Danas imale više kredibiliteta i efekta kada bi istim aršinima bio ocenjivan i rad drugih glasila, pa i vlastita istupanja. (...)Tekst omladinke MOK samo je mnogo koncentrovaniji, i time gluplji, oblik onoga što možemo čitati u E-novinama, na primer. Fizički atributi i izbori u vezi s privatnim stvarima poput prezimena ili partnera Ljiljane Smajlović, Olje Bećković i Sonje Liht, da spomenemo sada samo žene, neretko su tema autora E-novina pa i na portalu LDP, pre svega u tekstovima Nenada Prokića. (...)Nisu li slične metode, skoro sasvim bez osude, bile korišćene i u obračunima bivšeg ljubimca Druge Srbije Vladimira Popovića protiv neistomišljenika i „naših" i „njihovih"? (...)Ni Kusturica ni Jeremić nisu bili pošteđeni povlačenja detalja iz privatnog života, što je inače uveliko urušilo kvalitet kritike njihovog javnog angažmana. I satiričnost, ako se na nju pozivaju, ima svoje granice".
Sve što se na ovo Milićkino razmišljanje može reći jeste – hvala Bogu da se našao makar jedan glas razboritosti u horu licemernih moralista i neostvarenih medijskih cenzora! Zaista, niko ko hoće da bude dosledan ne može da se, u isti mah, žali što se u nekom listu štampaju lične uvrede na račun osobe A, a da se istovremeno raduje (ili makar ćuti) dok taj list štampa seriju ličnih uvreda na račun osoba B, V i G. Ne može se tražiti zaštita elementarnog dostojanstva ljudske ličnosti samo u slučaju osobe A, ili B, ili V (zato što su „naši"), a da se istovremeno aplaudira sadističkom uništavanju svakog ličnog dostojanstva osobe G, ili D, ili Đ (zato što su „njihovi"). Jer, onda smo kao onaj Hotentot, koji je izjavio da je „dobro" kada on ukrade krave komšiji, a „loše" kada komšija to isto uradi njemu.
Ili su, možda, hotentotski moral i hotentotska politička korektnost baš i rezervisani za samozvane „evropske snage" u Srbiji? Samo, u tom slučaju, dobro je to reći, kako više niko ne bi imao nedoumica oko prirode jednog lista, njegovog najistaknutijeg autora, i čitavog jednog političkog projekta koji sebe predstavlja kao „drugu", „bolju", evropskiju" i „civilizovaniju" Srbiju.

[1] http://www.nspm.rs/komentar-dana/zukorlic-borac-za-ljudska-prava-u-sopstvenoj-dzamahiriji.html
[2] http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/hidzab_marama_kao_politika.46.html?news_id=209322
[3]
[4] http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/aida_corovic_sa_ravnogorcima_i_ljajicem.46.html?news_id=209632
[5]http://www.pescanik.net/content/view/6395/129/; objavljeno docnije i u Danasu: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ostro_sam_protiv_ovakve_polemike_u_danasu.46.html?news_id=209830
[6] http://www.pescanik.net/content/view/6398/61/; objavljeno docnije i u Danasu: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/protiv_objavljivanja_poziva_na_linc_u_vasem_listu.46.html?news_id=209831
[7] http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/danasova_ratna_propaganda.46.html?news_id=209784
[8] Čine je sledeće NVO: Centar za regionalizam, Novi Sad, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Centar za razvoj civilnog društva, Zrenjanin, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd-Novi Sad, NVO „Otvoreni licej", Sombor, Građanska akcija, Pančevo, Građanski fond „Panonija", Novi Sad i Zelena mreža Vojvodine, Novi Sad.
[9] http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/dve_aide.46.html?news_id=209786
[10] http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/rodjeni_istoriograf.881.html?news_id=209135;http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/doktorstvo.881.html?news_id=209597
[11] vidi: http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/hajka-na-vukadinovica.html
[12] http://starisajt.nspm.rs/kulturnapolitika/2008_ant_e_novine1.htm
[13] vidi: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/korisni-idiot-druge-srbije.html
[14] http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kad_cilj_opravdava_sredstvo.46.html?news_id=209902

17.2.2011, Danas, Kad cilj opravdava sredstvo

Danas, 17.22.2011.
Autor: Jelena Milić

Danasov odgovor objavljen 16.2.2011. pod naslovom „Dve Aide" ni na koji način nije uspeo da opravda sramni potez. Objavljivanje detalja iz privatnog života Aide Ćorović, stvarnih i izmišljenih, prevelika su cena da bi nam Danas dočarao kakva je u stvari Islamska zajednica u Srbiji, što je eto navodno bio cilj koji je opravdao sredstvo. Danas može da pošalje novinare na teren, može novinarima koji ionako često o Sandžaku za Danas pišu, poput Safete Biševac, da da zadatak da obrate više pažnje na istupe predstavnika IZuS i napise u njenim glasilima, ne razvlačeći pri tom Aidu Ćorović po blatu. Pre će biti da je ideja bila skandal i tiraž, nešto što Danas malo suptilnije i svrsishodnije već postiže sa svakodnevnim basarocentričnim Basarom. Nedopustivo je i skrivanje iza jednog pečata nekog sekretara i stavljanje Danasa i same Aide Ćorović u istu „neprijatnu" poziciju što Danas u svom redakcijskom uvodniku čini.
Iako je skandal izbio oko praznika, dakle u neradne dane, nedopustivo je da se još uvek nisu oglasile Poverenica za ravnopravnost i drugi državni organi koji se bave zaštitom ljudskih prava. Indikativno je i ćutanje političkih stranka koje se u javnosti samopromovišu kao bastioni zaštite ljudskih prava, poput LDP. Još uvek se nije oglasio ni NUNS. UNS se oglasio jasno podsećajući redakciju Danasa na njene obaveze. Među potpisnicima saopštenja organizacija civilnog društva koje sada kritikuju Danas jesu i one koje su ostale neme na slične dosadašnje ispade muftije Zukorlića, njegovih saradnika i njihovih javnih glasila. One su imale ambivalentan stav i prema skandaloznoj tužbi muftije Zukorlića protiv dnevnog lista Blic. Interesantno je i zašto su LDP i neke organizacije civilnog društva uopšte izabrale versku ličnost za partnera u borbi protiv nekih problema u Sandžaku. Ako su problemi u Sandžaku ikad i bili glavni cilj angažmana, a ne politički obračun sa partijama koje aspiriraju na isto biračko telo. To su, inače, iste organizacije kojima ne smeta prisustvo Jove Kapičića na GO LDP.
Skandal koji je Danas napravio dobar je povod da se osvr
ne i na principijelnost kritike u sličnim slučajevima. Opravdane kritike upućene sada dnevnom listu Danas imale bi više kredibiliteta i efekta kada bi istim aršinima bio ocenjivan i rad drugih glasila, pa i vlastita istupanja. Da li dižemo glas samo kada se neko „naš„ razvlači u najgorem maniru Dvora i Farme ili smo uvek dosledno protiv povlačenja privatnog u javnoj sferi? Tekst omladinke MOK samo je mnogo koncentrovaniji, i time gluplji, oblik onoga što možemo čitati u E-novinama, na primer. Fizički atributi i izbori u vezi s privatnim stvarima poput prezimena ili partnera Ljiljane Smajlović, Olje Bećković i Sonje Liht, da spomenemo sada samo žene, neretko su tema autora E-novina pa i na portalu LDP, pre svega u tekstovima Nenada Prokića. Ni Kusturica ni Jeremić nisu bili pošteđeni povlačenja detalja iz privatnog života, što je inače uveliko urušilo kvalitet kritike njihovog javnog angažmana. I satiričnost, ako se na nju pozivaju, ima svoje granice.
Nisu li slične metode, skoro sasvim bez osude, bile korišćene i u obračunima bivšeg ljubimca Druge Srbije Vladimira Popovića protiv neistomišljenika i „naših" i „njihovih"? Ili je to u redu ako se one prošaraju politički prihvatljivim frazama i ako je onaj protiv koga se koriste zaista činio zlo u javnom životu ili se „samo" suprotstavio Popoviću? Arbitrarnost je prvi korak ka fašizmu. Pa i Staljin, protiv koga se pobunio Jovo Kapičić, bio je antifašista. Da li ga to onda čini, takođe, legitimnim saborcem Čedomira Jovanovića, koji antifašizam ističe kao liniju koja ga spaja sa Kapičićem.

Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije

14.2.2011, Peščanik, Povodom Dana Vojske

Peščanik, 14.2.2011.

Centar za evroatlantske studije (CEAS) smatra da euforični način na koji Ministarstvo odbrane i državni vrh predstavljaju domete reformi u Vojsci Srbije i sistemu odbrane nije primeren pravom stanju stvari s obzirom na sporost procesa uspostavljanja demokratske kontrole nad Vojskom, bezbednosnim i obaveštajnim službama, a pre svega imajući u vidu brojne, još uvek nerazjašnjene, nasilne smrti pripadnika Vojske i ulogu Vojske u stradanju i skrivanju dokaza o odgovornosti MO za pogibiju radnika RTS tokom NATO bombardovanja. Intenzivne najave učešća naših jedinica u "mirovnim" misijama UN i EU su neprecizne ili namerno nepotpune. Uporno isticanje izvoznih uspeha namenske industrije i njeno vezivanje skoro isključivo za Ministarstvo odbrane, nemaju mnogo smisla ako se ne zna ko je sve odgovoran za njen rad, da li ostvarena sredstva ulaze u budžet i kako se raspodeljuju, kao i kakve sve bezbednosne i spojnopolitičke reperkusije taj izvoz može da ima.
CEAS izražava čuđenje nad nezainteresovanošću medija da nadležne, bar povodom proslave Dana Vojske ako već ne u ogromnom broju intervjua ministra odbrane i načelnika GŠ VS koji više liče na saopštenja za javnost, pitaju o ovim temama. Nažalost, isto ćutanje dolazi i od stranaka koje se zalažu za preoket u Srbiji. CEAS smatra da su upravo uspostavljanje pune demokratske i civilne kontrole i dubinske personalne promene u Vojsci i službama osnovni preduslov za preokret u Srbiji, a ne lične i nematerijalizovane verbalne političke preference pojedinih aktera političkog života.
CEAS podseća da uspostavljanje profesionalne vojske samo po sebi nije dovoljno ako se istovremeno ne preduzimaju i odgovarajuće personalne promene u oficirskom sastavu zbog neospornog ratnog zločinačkog nasleđa iz ratova devedesetih. Jedini način smene kompromitovanog kadra do sada bio je unapređenje do penzionisanja ili proglašavanje kadrovskog viška što demonstrira nemoć civilnih nad vojnim organima, obaveštajnim i bezbednosnim strukturama, to jest odsustvo demokratske kontrole. Civilni organi sami nisu uspeli da pozovu skoro nikoga iz VS na krivičnu i profesionalnu odgovornost zbog niza evidentnih propusta i zločina, počinjenih u ratnim i mirnodopskim uslovima. Iznuđeno slanje vojnih kadrova u Haški tribunal i suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima, o kojima državni vrh nema jasan stav, tako i dalje ostaju jedini suštinski reformatorski potezi u Vojsci Srbije.
CEAS primećuje da je Vladi Srbije trebalo nekoliko godina da konačno, bez reakcije stručne ili šire javnosti, postavi generalnog inspektora koji treba da nadzire rad vojnih obaveštajnih i bezbednosnih agencija, iako je na to odavno bila obavezana po zakonima o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji. Ovo takođe govori o odsustvu demokratske kontrole, koja mora biti glavni cilj svih reformi sistema odbrane i bezbednosti. I sam izbor relativno anonimnog i za pitanja nadzora nestručnog Božidara Banovića na mesto generalnog inspektora navodi na zaključak da se radi o potezu koji zadovoljava formu ali ne i suštinu.
O odsustvu demokratske kontrole nad Vojskom i službama i nekoordiniranosti rada nadležnih agencija javno su nedavno konačno progovorili tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević i potpredsednik Vlade za evropske integracije Božidar Đelić, obojica u kontekstu nemogućnosti države da locira i uhapsi Ratka Mladića. Nažalost njihove izjave nisu zavredele komentare nadležnih u Vojsci, Ministarstvu odbrane ili članova skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost, koji očito iz političkih razloga ne koristi sva ovlašćenja koja ima.
CEAS još jednom podseća na niz još uvek nerazjašnjenih nasilnih smrti vojnika, stradalih tokom služenja redovnog vojnog roka u mirnodopskim uslovima. Sve ih karakteriše niz kontroverzi i opstrukcija u istragama i činjenica da za stradanja vojnika još uvek niko nije odgovarao profesionalno ili krivično. Evidentirani i dokazani propusti pravosudnih organa u ovim predmetima govore u prilog da oni ne postupaju samostalno po slovu zakona već pod pritiskom vojnih struktura koje zataškavaju svoje propuste. Prema saznanjima CEAS, u slučaju smrti vojnika Srđana Ivanovića, koji je vozio aktuelnog zamenika načelnika GŠ VS Mladena Ćirkovića i Ratka Mladića u leto 2005, pre nego što je nasilno umro zadnjeg dana vojnog roka, Okružno a posle i Više tužilaštvo u Leskovcu su pet puta od nadležnog istražnog sudije tražili preduzimanje dodatnih istražnih radnji, između ostalih i saslušavanje oficira VS Dragana Đorđevića iz Leskovca koji je poslednji video Ivanovića. Nadležni istražni sudija i sudsko veće su sve te zahteve odbijali iako ih ZKP obavezuje na neke od predloženih istražnih radnji. U slučaju Radomana Žarkovića, koji na telu ima preko dvadeset rana koje je nemoguće naneti samom sebi, a za koga vojni organi tvrde da je izvršio samoubistvo, istražne radnje se navodno sprovode pred organima u Nišu bez obrazloženja kako je i zašto tako nešto moguće jer nadležnost nad slučajem moraju imati vojni pa sudski organi u Leskovcu. Ni u jednom spomenutom slučaju, kao ni u slučaju Topčider, više godina nema nikakvog pomaka.
CEAS pozdravlja odluku da se pripadnici VS šalju u vojne i civilne misije EU i UN, ali smatra neodgovornim insistiranje na njihovom "mirovnom" karakteru i u formalnom i u suštinskom smislu. Pripadnici misije UN na Haitiju, na primer, ginuli su u pobunama. Pripadnici EU misija na Mediteranu i u Somaliji nisu samo u mirovnim misijama već i u misijama uspostavljanja mira koje imaju mandat upotrebe sile. O Petersburškim zadacima, koji su osnov rada misija u okviru EU Zajedničke odbrambene i bezbednosne politke ( EU ZOBP), koji predviđaju i oružane operacije, kao i novoj odredbi o obaveznoj solidarnosti koja je definisana Lisabonskim sporazumom EU, te njihovom odnosu prema srpskoj neutralnosti, u srpskoj stručnoj javnosti se uopšte ne govori. Ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac se u svojim mnogobrojnim intervjuima nikad na ove teme nije osvrnuo niti je o njima bio pitan.
CEAS podseća da je i misija EULEX na Kosovu, čije mandate Vlada Srbije osporava u mnogim oblastima, a sada smatra i da EULEX ne bi trebalo da se bavi istragom o trgovini organima, misija EU zajedničke odbrambene i bezbednosne politike. Istovremeno, Srbija se, a pre svih ministar Šutanovac, hvali time da nameravamo da postanemo "punopravni član" te politike, bez objašnjenja šta to tačno znači, najavljujući i potpisivanje Bezbednosnog sporazuma sa EU. Inače, država Srbija je i u Skupštini usvojenoj Nacionalnoj strategiji bezbednosti (NSB) najavila da preuzima "obaveze" koje proizilaze iz EU ZOBP. CEAS smatra da bez obzira da li se radi o vojnicima koji su regrutovani ili o profesionalnim vojnicima, i oni i javnost imaju pravo da znaju više i preciznije o namerama države o upotrebi Vojske.
CEAS koriti priliku da povodom Dana Vojske pita Vladu Srbije šta tačno znači "bezrezervna pomoć MO odbrambenoj industriji" kojom se hvali ministar Šutanovac? Ko po zakonu ima glavnu reč u vezi rada namenske industrije, ko u vezi izvoza njenih proizvoda, ko u vezi uslova rada radnika u njenim fabrikama i gde uopšte završavaju navodne ogromne sume novca od oživljene vojne industrije Srbije? Da li država Srbija, koja je preko MIP uspostavila jake nesvrstane prijateljske i strateške veze sa režimima protiv kojih se sada buni arapski svet ali i sa onima koji još uspevaju da guše narod poput Libije, te režime preko MO snabdeva oružjem i municijom?
Imajući u vidu da je Srbija zvaničnim iračkim oružanim snagama izvezla vojnu opremu u vrednosti od 300 miliona dolara CEAS smatra da se mora imati jasnija svest o tome da je najveći nivo nasilja u Iraku trenutno upravo unutar-iračko nasilje. Zvanične snage, koje i Srbija naoružava krvavo se sukobljavaju sa jakim snagama koje se protive njihovoj vezi sa SAD. One su u najmanju ruku povezane sa Al-Kaidom koja deluje globalno. U takvim okolnostima ima osnova hrabrije se javno upitati da li Srbija treba da postane član nekog kolektivnog sistema odbrane, a ne samo hvaliti se dometima izvoza kontroverznim režimima i prijateljskim odnosima sa NATO, koji u takvoj relaciji nema obavezu pomoći i reakcije u slučaju napada, uz naglašavanje poštovanja odluke o vojnoj neutralnosti, koja je ionako dezavuisana spomenutom namerom prihvatanja obaveza iz EU ZOBP u NSB. Koordiniranje rada pojedinih ministarstava u cilju veće bezbednosti Srbije i njenog manjeg blamiranja na međunarodoj areni, kao i usaglašavanje domaćih obavezujućh dokumenata čija je neusklađenost takođe sramota, morali bi biti jedan od prioriteta prilikom rekonstrukcije Vlade Srbije.
CEAS smatra da pohvale koje iz zapadne međunarodne zajednice dolaze Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane, pre svega služe njihovim interesima uspostavljanja saradnje i transformacije u smislu interoperabilnosti koje njima mogu pomoći u bitkama koje vode. Ti interesi od terorističkih napada na SAD, kao i odsustvo zajedničkog stava članica EU o statusu Kosova, nadvladavaju one koji bi zahtevali i podržavali uspostavljanje demokratske kontrole i sprovođenje tranzicione pravde pre svega drugog. To je dobrim delom razlog ovako zabrinjavajućeg stanja stvari u Srbiji 2011.

Centar za evroatlantske studije, 13.2.2011.
Peščanik.net, 14.2.2011.

13.2.2011, CEAS za punu civilnu kontrolu vojske

Danas, 13.2.2011.

Beograd - Centar za evroatlantske studije (CEAS) založio se juče za uspostavljanje pune demokratske i civilne kontrole i za dubinske personalne promene u Vojsci Srbije. „CEAS smatra da su upravo uspostavljanje pune demokratske i civilne kontrole i dubinske personalne promene u Vojsci i službama osnovni preduslov za preokret u Srbiji a ne lične i nematerijalizovane verbalne političke reference pojedinih aktera političkog života", navela je ta organizacija u saopštenju povodom Dana Vojske, 15. februara.
Uspostavljanje profesionalne vojske samo po sebi nije dovoljno ako se istovremeno ne preduzmu i odgovarajuće personalne promene „u oficirskom sastavu zbog neospornog ratnozločinačkog nasleđa iz ratova devedesetih", dodaje se u saopštenju.
Po oceni CEAS-a, „euforični način" na koji Ministarstvo odbrane i državni vrh Srbije predstavljaju domete reformi u vojsci i sistemu odbrane „nije primeren pravom stanju stvari s obzirom na sporost procesa uspostavljanja demokratske kontrole nad vojskom, bezbednosnim i obaveštajnim službama". CEAS ističe da to nije primereno „pre svega imajući u vidu nerazjašnjene nasilne smrti pripadnika Vojske i ulogu Vojske u stradanju i skrivanju dokaza o odgovornosti Ministarstva odbrane za pogibiju radnika RTS-a tokom NATO bombardovanja" 1999. Ta nevladina organizacija navodi i da su intenzivne najave učešća jedinica VS u „mirovnim" misijama UN i EU „neprecizne ili namerno nepotpune".
„Uporno isticanje izvoznih uspeha namenske industrije i njeno vezivanje skoro isključivo za ministarstvo odbrane nemaju mnogo smisla ako se ne zna ko je sve odgovoran za njen rad, da li ostvarena sredstva ulaze u budžet i kako se raspodeljuju, kao i kakve sve bezbednosne i spoljnopolitičke reperkusije taj izvoz može da ima", dodaje se u saopštenju Centra za evroatlantske studije.

20.1.2011, DW, Oprez na putu ka EU

DW, 20.1.2011.
Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Da li je ratifikacija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u Evropskom parlamentu put ka kandidaturi za EU u 2011. godini? Brojne primedbe EU ipak upozoravaju na oprez...
Nakon podrške Evropskog parlamenta, načinjeni su neki važni koraci ka približavanju Srbije Evropskoj uniji, kaže za Dojče vele Nikola Jovanović, urednik periodike „Izazovi evropskih integracija". Saglasnost evropskih institucija trebalo bi da utiče na sve članice EU da ratifikuju Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ističe Jovanović.
„Nadamo se da će saglasnost evropskih institucija pozitivno uticati i na ostale države članice, koje ga još uvek nisu ratifikovale, da požure sa tim procesom. U tom slučaju bi u nekom optimalnom scenariju Srbiji do kraja godine Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ipak stupio na snagu", očekuje Jovanović.

Konstruktivno o Kosovu
Podrška Evropskog parlamenta je pre svega poruka političkog ohrabrenja Srbiji, ocenjuje za Dojče vele Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije. U pitanju je značajan politički podsticaj, smatra Milićeva, ali će se zauzvrat od Srbije tražiti konstruktivan stav u vezi sa Kosovom.
„Što je Srbija dublje u procesu evropskih integracija, i što ima više obećanja od evropskih institucija, verujem da i evropske institucije smatraju da će Srbiji biti teže da eskivira neke druge obaveze. Recimo, da se ponaša nekonstruktivno u predstojećem dijalogu sa Kosovom, što ide jedno sa drugim. Naravno da je to stoga dobar podsticaj, ali problem je što se ništa na srpskoj političkoj sceni u saradnji sa Haškim tribunalom pozitivno novo nije desilo, što bi promenilo odluku zemalja koje još uvek nisu ratifikovale SSP. A bez njega nema zvanične kandidature, o kojoj se u Srbiji sada toliko mnogo govori", kaže Jelena Milić.
Evropski parlament izglasao je i Rezoluciju o evropskoj integraciji Srbije. Postoji bojazan da bi zbog brojnih amandmana ta rezolucija mogla predstavljati prepreku za evropske integracije Srbije, ili za dijalog Beograda i Prištine.
Urednik periodike „Izazovi evropskih integracija" Nikola Jovanović napominje da pravno gledano te rezolucije nisu obavezujuće ni za druge izvršne organe Evropske unije, ni za Srbiju.
„Ali, njihov sadržaj je indikativan, jer pokazuje kakva je trenutno politička klima. Usvojena rezolucija je u načelu vrlo povoljna za Srbiju. Ona pozdravlja dijalog Beograda i Prištine, tako da u principu mislim da rezolucija podržava i dijalog dve strane, i napredak Srbije ka Evropskoj uniji".

Povratak u realnost
Brojne primedbe koje su se čule pre usvajanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, i koje su se našle i u usvojenoj rezoluciji, pokazuju da je EU tokom proteklih godina bila dosta blagonaklona prema Srbiji u svojim godišnjim izveštajima, kaže Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije.
Tek je izveštaj za 2010. godinu bio povratak u realnost, jer je skrenuta pažnja na pravosuđe, dezavuisan parlament, i korupciju. Upravo stoga bi umesto političke euforije sve te primedbe trebalo shvatiti veoma ozbiljno, upozorava Jelena Milić.

9.1.2011, Blic, Sud godinama odbija da ispita kako je vojnik umro u kasarni

Blic, 9.1.2011.

Telo Srđana Ivanovića nađeno je u kasarni „Sinkovac" kod LeskovcaMilorad IvanovićPre šest godina, 3. avgusta 2005, pronađeno je beživotno telo Srđana Ivanovića iz Beograda, samo dan pre završetka vojnog roka u kasarni „Sinkovac" kod Leskovca, u koju se sa odsustva vratio dan ranije kako bi razdužio uniformu i vozila koja je koristio.
Od tada je Milorad Ivanović, otac pokojnog vojnika, mnogo puta u medijima dovodio u vezu smrt svog sina sa Mladenom Ćirkovićem, zamenikom načelnika Generalštaba Vojske Srbije, i haškim beguncem Ratkom Mladićem, koje je pokojni Srđan vozio. Međutim, ni Generalštab ni Ministarstvo odbrane nisu reagovali.
Osim Milorada i njegovih advokata, Opštinsko javno tužilaštvo u Leskovcu i Centar za evroatlantske studije isticali su veliki broj propusta u vezi s utvrđivanjem uzroka smrti vojnika.
- Srđan Ivanović pronađen je mrtav poslednjeg dana svog vojnog roka u kasarni „Sinkovac" u Leskovcu, a prema zvaničnim nalazima obdukcije, uzrok smrti je prevelika doza heroina. Međutim, napravljen je niz propusta, jer nisu saslušani lekari koji su obavili obdukciju, što je obavezno po Zakonu o krivičnom postupku, zatim nije utvrđeno s kojom se količinom i kojom supstancom vojnik otrovao. Navodno je to heroin, međutim, on kod njega nije pronađen ni u krvi niti u mokraći. Pošto je Ivanović bio vozač vojnih starešina, trebalo je ispitati okolnosti o njegovim ranijim životnim navikama, odnosno da li je imao sklonost ka alkoholu i drogi i da li ih je konzumirao tokom služenja vojnog roka. Nije saslušan vodnik Dragan Đorđević, pošto je te večeri bio u Srđanovom društvu, a koji je dve godine kasnije otpušten iz službe jer je kod njega pronađen heroin... - objašnjava Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije.
Iako su pokušali da isprave sve ove propuste podnoseći u poslednjih šest godina Okružnom sudu u Leskovcu brojne predloge za ekshumaciju tela, dodatnom laboratorijskom analizom, dopunskim veštačenjem obducenata, ispitivanjem vodnika Đorđevića, njegove devojke, šofera autobusa kojim je, navodno pijan, došao Srđan Ivanović kobnog dana u kasarnu, svaki put bi istražni sudija Mihajlo Petrović, koji vodi ovaj slučaj, izjavio neslaganje sa predlozima, pa bi ih Krivično veće leskovačkog suda odbilo.
Jedan od mogućih razloga za opstrukciju utvrđivanja pravih uzroka smrti, kako navode iz Centra za evroatlantske studije, jeste sumnja da Vojnobezbednosna agencija vrši pritisak na sudsko krivično veće u Leskovcu da se predmet Ivanović ne otvara.
- Otac Srđana Ivanovića Milorad više puta je tvrdio da mu je sin govorio da je vozač Ratka Mladića i generala Mladena Ćirkovića, tadašnjeg komandanta Prištinskog korpusa, i koji je bio na spiskovima zabrane ulaska u EU kao prvi ispod crte u komandnom lancu od kosovskih generala koji nije završio u Hagu. Za njega se za vreme sukoba na Kosovu vezuje nekoliko neraščišćenih predmeta, od kojih je jedan smrt vojnika koji je navodno prešao kao dezerter na albansko-terorističku stranu, gde takođe postoji mnoštvo dokaza da se tu nešto zataškavalo - ističe Jelena Milić i dodaje da, iako je izneo veoma ozbiljne tvrdnje, Milorada Ivanovića niko od vojnih ili sudskih organa nikada nije saslušao o okolnostima koje spominje u svojim izjavama.

Moj sin se nije drogirao
Otac pokojnog vojnika tvrdi da njegov sin nikada nije koristio drogu.
- Prvog avgusta moj sin je dobio SMS, ne znam od koga, u kojoj je pisalo „Mrvice, ne vraćaj se u kasarnu, bićeš mrtav“. Tog poslednjeg dana javio se mojoj supruzi da je dobro putovao i da ćemo se sutra videti, ali su mi oni sutra ujutru, oko 11 sati, javili da je moj sin umro u Leskovcu - rekao je za „Blic” Milorad Ivanović i razočarano dodao da ni taj Mladen Ćirković ništa nije rekao.
- Nikada nije izašao da kaže: E, Ivanoviću, nije tačno da me je tvoj sin vozio - istakao je Ivanović.