22.3.2010, Danas, Sastanak nije doživeo ni uspeh ni debakl

Danas, 22.3.2010.
Autor: Snežana Čongradin

Zagreb, Beograd - Da se kojim slučajem izašlo u susret zahtevima Srbije da na skupu regionalnih lidera na Brdu kod Kranja Kosovo bude predstavljeno pod okriljem rezolucije 1244 i Unmika, učinila bi se nepravda ne samo prema Kosovu, nego i ostalih šest zemalja u regionu, koje su priznale kosovsku nezavisnost.
Problem koji ubuduće može poremetiti napore za uspostavljanje čvrste regionalne saradnje jeste pitanje konsenzusa među državama zapadnog Balkana, jer ono povlači i pravo veta, na koje će se Srbija, zbog problema sa Kosovom, često pozivati, ocenjuju sagovornici Danasa komentarišući odbijanje Srbije da prisustvuje tom sastanku.
Oni ističu da način na koji su mediji u Srbiji izveštavali o sastanku, gde preovladava stav o tome da je skup doživeo debakl zato što se nisu pojavili srpski predsednik i predsednik Evropskog saveta, na pogrešan način dovodi u istu ravan predsednika Srbije i EU, što govori u prilog tezi da srpska politička elita povlači diplomatske poteze u skladu sa očekivanjima javnog mnjenja u Srbiji.
- Regionalni skup na Brdu kod Kranja nije doživeo ni uspeh ni debakl, a biće sastanak koji ne izlazi iz diplomatskog proseka ukoliko ne dobije interpretaciju da predstavlja uvod u dalji proces uspostavljanja regionalne saradnje - smatra Žarko Puhovski, profesor političke filozofije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.
Prema njegovoj oceni, predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej uslovio je učešće na tom skupu prisustvom lidera svih zemalja u regionu, što praktično znači da bi u slučaju da je Kosovo odbilo poziv Slovenije i Hrvatske, prvi čovek EU, takođe, otkazao svoj dolazak.
- Tražen je konsenzus, dakle, prisustvo svih. Problem sa takvom postavkom je u tome što gde god se pojavi konsenzus kao uslov, otvara se prostor za ulaganje veta. Pravo na veto je otežavajuća okolnost, jer će se Srbija stalno pozivati na to pravo, što bi moglo da uspori proces uspostavljanja regionalne saradnje i čvrstih međudržavnih odnosa - naglašava Puhovski.
Upitan da li je prema Srbiji učinjena svojevrsna nepravda jer se izašlo u susret zahtevima kosovskih lidera, kada je reč o načinu predstavljanja, a srpskim ne, Puhovski kaže da je „učinjeno ono što je logičan nastavak politike u poslednjih nekoliko godina“.
- Kosovo postaje formalno-pravni subjekt. Sa stanovišta međunarodnog prava njegova nezavisnost je nelegalna, ali s aspekta demokratije, kosovska nezavisnost je legitimna, budući da se više od 90 odsto stanovništva izjasnilo za nezavisnost. Da se nije izašlo u susret kosovskim zahtevima za predstavljanje na tom skupu, Kosovo ne bi imalo svog predstavnika, i priča bi bila slična. Međutim, onda bi se učinila nepravda ne samo prema Kosovu nego i prema ostalih šest zemalja u regionu, koje su priznale tu nezavisnost, a pozvane su ili su među organizatorima skupa na Brdu kod Kranja - ocenjuje Žarko Puhovski.
Naš sagovornik zaključuje da pokušaj osporavanja kosovske nezavisnosti ima smisla samo za javno mnjenje u Srbiji, te da je u tom kontekstu jedino moguće tumačiti napore srpskih zvaničnika.
- Indikativan je način izveštavanja većine mejnstrim medija kod nas o samom skupu. Prvo smo čuli ocene da je skup doživeo debakl, spisak onih koji se nisu pojavili, pa tek onda o suštini, ko se pojavio, šta je konstatovano i šta dogovoreno za budućnost. Da je Srbija zaista iskreno posvećena regionalnoj saradnji, ona bi preko svojih zvaničnika prvo pohvalila ono što je na konferenciji bilo dobro, a ne bi prvo neskriveno likovala što ju je eventualno unazadila svojim neprisustvom. Takođe, naši mediji i zvaničnici nedolazak Borisa Tadića stavljaju u ravan nedolaska EU zvaničnika što je i formalno i suštinski pogrešno, i arogantno. Njegov nedolazak trebalo bi gledati u kontekstu prisustva njegovih kolega, regionalnih lidera, jer on je predsednik Srbije, a ne EU zvaničnik - ocenjuje za Danas Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije.
Ona dodaje da su Slovenija i Hrvatska, preuzevši odgovornost za sastav skupa, očito činile uslugu i EU i Srbiji.
- Ne verujem da će EU nedolazak Tadića uzeti za zlo organizatorima skupa. Pitanje je da li je u takvom trenutku Srbija u poziciji da potkopava EU autoritet, u danu kad Srbija od EU dobija još 70 miliona evropske pomoći - kaže Milićeva.
Naša sagovornica ističe da se u Srbiji skoro nigde nije moglo čuti da je konferencija u stvari prvi u nizu sastanaka na koje su se učesnici skupa obavezali u cilju unapređenja regionalne saradnje.
- Dakle, uspostavlja se proces, a Srbija odbija da bude deo toga. Ako je Srbiji komplikovano da prati skupove kojima je naglasak na dobrosusedskim odnosima, ona ih može zvati regionalnom saradnjom. A, to je ono što EU eksplicitno očekuje od zemalja aplikanata za članstvo. Tadić i Jeremić su od Ketrin Ešton mogli da čuju „crno na belo“ da Kosovo ima jasnu EU perspektivu, i ovaj skup je samo dokaz da su je ostale zemlje regije i Kosovo razumeli. U tom smislu, dogovor koji su postigli bez čelnika EU možda je na duže staze, pa time i značajniji - smatra Milićeva.
Prema njenim rečima, proces evropskih integracija zavisi od EU, ne od Ujedinjenih nacija.
- Ako EU odluči da primi u svoje redove Kosovo, za to joj ne treba nikakva saglasnost UN. Pozivanje na UN pravila kad su u pitanju poslovi u kojima učestvuje EU, koja je cela dala mandat Euleksu, nije odgovorno. Signali ko je u ovoj priči pobednik, a ko gubitnik, jesu što je Hrvatska BiH i Crnoj Gori ustupila prevode EU zakona, a Srbiji ne. Ne verujem da je to slučajnost i nekoordiniran gest Hrvatske - zaključuje Jelena Milić.

4.3.2010, RFE, Jeremić u Koštuničinom zagrljaju

Autor: Branka Trivić
Radio Slobodna Evropa, 4.3.2010.

Izjava šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića da bi Srbija, ako bi bila stavljena pred izbor EU ili Kosovo, izabrala Kosovo, već je izazvala protivrečne reakcije na srpskoj političko-partijskoj areni. Dok Koštuničin blok smatra da bi ona mogla da bude prvi znak povratka na "državotvornu politiku" Demokratske stranke Srbije, Liberalno-demokraska partija optužila je šefa srpske diplomatije da vraća Srbiju unazad, ugrožava njenu evropsku budućnost i otežava normalan život Srba na Kosovu.
Politički analitičari ocenjuju da je Jeremićeva oštro intonirana poruka verovatno odgovor na očekivane nove institucionalno-političke scenarije u regionu i Evropi nakon odluke Međunarodnog suda pravde o proglašenju nezavisnosti Kosova.
Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić izjavio je da bi povezivanje rešenja budućeg statusa Kosova sa integracijom Srbije u EU bilo tragična greška, koja bi imala izuzetno komplikovane posledice.
On je, posle razgovora sa šefom mađarske diplomatije Peterom Balažom, rekao da "oni koji zagovaraju povezivanje Kosova i EU polaze od
Vuk Jeremić može da priča samo o tome šta je namera njegove Vlade i ovog parlamenta, ali ne može da govori i za svaku buduću vladu. .
pogrešne pretpostavke da bi Srbija, ukoliko bi bila postavljena pred izbor Evropa ili Kosovo, izabrala Evropu".
Jelena Milić, predsednica Centra za evroatlantske studije u razgovoru za RSE program kaže da je ovakva izjava u potpunoj suprotnosti sa aktuelnom politikom Srbije.
“Pre svega volela bih da se osvrnem na prirodu ove izjave. Smatram je potpuno nedemokratičnom. Vuk Jeremić može da priča samo o tome šta je namera njegove Vlade i ovog parlamenta, ali ne može da govori i za svaku buduću vladu. Ova izjava je takođe u potpunom neskladu sa proklamovanom aktuelnom spoljnom politikom Srbije u kojoj se spominju ravnopravni prioriteti. Jedan od njih je i integracija u Evropsku uniju, pored održanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta”, smatra Miliće i o eventualnim uzrocima ovakvog istupa kaže:
“Razlog za ovako oštru izjavu Vuka Jeremića pretpostavljam da leži u činjenici da mu međunarodna zajednica poručuje da od njegove planirane strategije da se posle izjašnjavanja MSP o statusu Kosova krene maltene u potpuno nove pregovore nema ništa. Mislim da je konkretno problem to što je naša vlada sve vreme imala nameru da tek posle izjašnjavanja suda zapravo otvori pitanje statusa severa Kosova ili da na neki način otvori pitanje podele Kosova. To joj je sada, bojim se skroz osujećeno podrškom cele EU produženju misije Pitera Fejta i namerama NATO da integriše sever Kosova u kosovske institucije.”
Sagovornica RSE zato veruje da su navedene činjenice razlog tako oštroj Jeremićevoj reakciji. “Sada je ostao bez svoje strategije i u kratkom vremenu mora ponovo da pokaže zube međunarodnoj zajednici, što mu do sada nije bio problem. Ipak, mislim da je veliki problem kakve to efekte ima na sve ostale elemente naše politike i našeg života, kao i odnosa sa neđunarednom zajednicom.

Čeka se odluka MSP
I politički analitičar Jovan Komšić, u izjavi za RSE program, Jeremićevu izjavu tumači kao verovatan odgovor na nove institucionalno – političke poteze u regionu i u Evropi.

Jovan Komšić
“Scenario kreiraju najuticajnije velike sile u EU i svetske sile, a istovremeno je reč i o porukama koje su stigle, pretpostavljam i do predsednika i ministra, i sad je reč o odgovoru. Naravno politika u svojim relacijama uvek ima nekoliko aktera koji sučeljavaju svoja stanovišta i politika barata između činjenice i predstava. U ovom konkretnom slučaju ministar Jeremić je interpretirao većinsko stanovište građana Srbije da nisu spremni da odreknu Kosova. Istovremeno su spremni da idu i ka EU, a kakav će rezultat biti, to zavisi od aktera i jedne i druge strane”, ocenjuje Komšić i dodaje:
“Jedina realna, tvrda činjenica je da većina građana ne želi da ratuje za Kosovo, ali ne znači i da će se mirno složiti sa tezom da Kosovo više nije relevantno za političko polje Srbije. Prema tome reč je o jednom permanentnom procesu diplomatskog pregovaranja o nizu propozicija koje su sada aktuelizovane u osvit odluke Međunarodnog suda pravde.”
U opštem nizu kritika, srpski šef diplomatije dobio je i podršku zbog iznetog stava o Kosovu. Verovatno prvi put posle oktobarskih promena, Demokratska stranka Srbije, Vojislava Koštunice pozdravila je jednu izjavu predstavnika Demokratske stranke.
DSS je ocenjila da bi izjava ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića da Srbija treba da se opredeli za Kosovo ako bude prinuđena da bira između EU i Kosova mogla da bude prvi znak povratka na "državotvornu politiku" DSS-a.
S druge strane Liberalno demokratska partija optužila je Jeremića da ovakvim izjavama ugrožava evropsku budućnost Srbije i normalan život Srba na Kosovu.
"U trenutku dok naša kandidatura čeka martovski sastanak ministara spoljnih poslova EU, ministar Jeremić nas vraća nekoliko koraka unazad, iako je svestan da time nepotrebno provocira domaću javnost i evropske partnere i umanjuje šanse da se kandidatura pozitivno oceni. Direktna posledica želje ministra da veže donošenje odluke o ulasku Srbije u EU za povratak Kosova u Srbiju, ne znači samo ugrožavanje šansi da uskoro bude doneta odluka o prihvatanju kandidature, nego Srbiju suštinski opisuje kao zemlju koja nikada neće ući u EU jer nije moguće prosto vraćanje Kosova u status iz prošlosti", navodi LDP u svom saopštenju za javnost.

Sva prava zadržana. Radio Free Europe / Radio Liberty © 2010 RFE/RL, Inc. Kontakti: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

24.2.2010, Danas, Tirk očekuje i Tadića i Sejdijua

Danas, 24.2.2010.
Autor: Snežana Čongradin

TRAGOM - Predsednik Slovenije kaže za Danas da se nada „najboljem mogućem odzivu” lidera iz regiona na konferenciju na Brdu kod Kranja
Predstavnici Kosova sigurno idu u Sloveniju, potvrđeno Danasu u Prištini * Srbija ne sme da propušta ovakve skupove i da se krije iza ćoška, smatra Vladimir Pavićević * EU je ona koja može da postavlja uslove, a ne Beograd, smatra Jelena Milić
Beograd, Ljubljana - Međunarodna konferencija o Zapadnom Balkanu, koja će krajem marta biti održana na Brdu kod Kranja, a na koju smo pozvali sve lidere zemalja u regionu, uključujući i Kosovo, biće značajna prilika da se obnovi i potvrdi posvećenost Evropske unije u cilju daljeg proširenja. Vreme održavanja konferencije je, takođe, važno u pogledu stvaranja novih tela EU, koja su predviđena Lisabonskim sporazumom.
Slovenija se, kao suorganizator konferencije, svakako nada najboljem mogućem odzivu pozvanih predstavnika država regiona - ocenjuje Danilo Tirk, predsednik Republike Slovenije, u izjavi za Danas. Tirk nije želeo da odgovori na pitanje o eventualnom izostanku Srbije sa tog skupa, zakazanog za 20. mart, zbog prisustva kosovskih zvaničnika, i ponovio nadu da će sve zemlje regiona biti prisutne na konferenciji.
Kako je Danasu rečeno u kabinetu predsednika Kosova Fatmira Sejdijua, predstavnici vlasti u Prištini će svakako otputovati na skup u Sloveniji, ali da još nije odlučeno da li će to biti on, premijer Hašim Tači ili neki drugi predstavnik kosovskih vlasti.
Dan pre nego što je visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton otpočela nedavnu posetu Sarajevu, Beogradu i Prištini, boravila je u Sloveniji, gde je s premijerom Borutom Pahorom ocenila da će međunarodna konferencija o Zapadnom Balkanu „biti prelomna iz više aspekata“. Eštonova je izrazila punu podršku slovenačkom premijeru u organizovanju tog skupa koji će, ukoliko se svi pozvani budu odazvali, „biti prvi susret svih lidera zapadnobalkanskog regiona posle 18 godina“. Pahor je istakao da će na konferenciju doći i predstavnik Kosova, „koje će biti zastupljeno na primeren način“, i naglasio značaj uloge Srbije u stabilnosti regiona, te „konstruktivnu ulogu“ predsednika Borisa Tadića.
- Srbija ne sme da propušta ovakve skupove. Spoljna politika se ne može lomiti na samo jednoj temi, statusu Kosova. Ako je istina da je Beograd odabrao diplomatske metode za rešavanje ovog pitanja, onda se događaji ovakve vrste ne smeju zaobilaziti. To je par excellence diplomatski skup i prilika da se još jednom jasno istakne kooperativno neslaganje s jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova - ocenjuje za Danas predsednik Saveta za evropske poslove LDP Vladimir Pavićević.
Kako upozorava, nedolaskom na skup „Srbija bi se opredelila za neku formu samoizolacije, što je suprotno njenoj želji da deluje kao regionalni lider“.
- Imala sam priliku da u Beogradu prisustvujem sastanku Ketrin Ešton s predstavnicima civilnog društva iz Srbije, na kojem je prenela snažnu poruku da je regionalna saradnja veoma bitna za nastavak procesa evrointegracija zemalja Zapadnog Balkana. Vlada Srbije ne sme da prećuti ove poruke. EU može Kosovo da poziva na skupove u formatu koji nije usaglašen sa UN, zato što je EU dobrovoljna politička organizacija i ona je ta, a ne zemlja koja teži članstvu u Uniji, koja postavlja uslove - ističe za Danas Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije. Ona tvrdi da bi za Srbiju bilo „nesagledivo opasno i loše da jedan politički cilj, očuvanje Kosova, nadredi evropskoj budućnosti“, a ona se, dodaje Milić, artikuliše kroz aktivno učestvovanje na međunarodnim skupovima na kojima se o tome raspravlja.
Konferenciju su inicirali slovenački i hrvatski predsednici vlada, a organizatori će uz ove dve zemlje biti Savet EU i Evropska komisija.

Tadićev odgovor
Predsednik Srbije Boris Tadić rekao je juče da zvanični Beograd nema ništa protiv učešća predstavnika Prištine na međunarodnim skupovima, ako su oni predstavljeni sa naznakom Unmik - Kosovo. Tadić je time odgovorio na najavu mogućeg susreta predsednika Srbije i Kosova na samitu lidera Zapadnog Balkana u martu.

4.2.2010, Vreme, Slučaj Srebrenica, zločinac bez kazne

Vreme, 4.2.2010.
Sleksandar Ćirić i Dokumentacioni centar "Vremena"


Svi kao da su zauvek ukopani u stavovima koje su branili pre pet godina, uz pojedinačnu evoluciju ka stanovištu da ćemo novi stav doneti kad vidimo kompletan tekst; osuda zločina može, genocid ne; da se osude svi zločini... Evo, već mesec dana ne zna se ni ko piše rezoluciju – neki prozvani se ograđuju i demantuju; ni kada će dospeti na skupštinski dnevni red – do sada su pominjani i januar i februar, mart i jun; ni kako teku navodno već započete konsultacije i usaglašavanje poslaničkih grupa.

Ovo januarsko nadmetanje i natezanje oko jedne ili dve skupštinske rezolucije kojom se osuđuje genocid u Srebrenici u leto 1995, ili se osuđuju svi ratni zločini počinjeni devedesetih godina na teritoriji bivše Jugoslavije – od početka je deža vu. Već smo videli pre pet godina (iste) inicijative i kontrainicijative, slušali (iste) argumente, gledali (iste) analitičare, tumače, advokate ove ili one strane, demonstracije (istih) nevladinih organizacija i sleganje ramenima (istih) onih drugih.
Isto kao i od početka najnovije inicijative predsednika Borisa Tadića da Narodna skupština donese rezoluciju o Srebrenici pa – malo posle ublaženo – može i dve rezolucije. Svi kao da su zauvek ukopani u stavovima koje su branili pre pet godina, uz pojedinačnu evoluciju ka stanovištu da ćemo novi stav doneti kad vidimo kompletan tekst; osuda zločina može, genocid ne; da se osude svi zločini... Evo, već mesec dana ne zna se ni ko piše rezoluciju – neki prozvani se ograđuju i demantuju; ni kada će dospeti na skupštinski dnevni red – do sada su pominjani i januar i februar, mart i jun; ni kako teku navodno već započete konsultacije i usaglašavanje poslaničkih grupa. Na tome – konsultacijama i usaglašavanju – već je propala ona inicijativa od pre pet godina, ne dospevši ni do praga Narodne skupštine.

Istorija rezolucije
Prvi predlog rezolucije Skupštini Srbije podneli su 2005. godine u ime nevladinih organizacija Nataša Mićić (GSS) i Žarko Korać (SDU). Tražena je osuda genocida u Srebrenici i priznavanje zločina počinjenog "u naše ime", kao način da se distancira od zločina. Tim povodom, poslanici su se složili samo u tome da rezolucijom treba osuditi sve ratne zločine. Potom su Demokratska stranka i Srpski pokret obnove podneli svoj predlog rezolucije, a Demokratska stranka Srbije svoj.
Predsednik Srbije Boris Tadić je posle presude Međunarodnog suda pravde u Hagu 2007. pozvao Narodnu skupštinu da usvoji deklaraciju kojom će se nedvosmisleno osuditi zločin u Srebrenici. Na to je Liberalno demokratska partija dostavila svoj "Predlog deklaracije o obavezama državnih organa Republike Srbije u ispunjavanju odluka Međunarodnog suda pravde", tražeći da Srbija kroz pravni sistem i postupanje državnih organa "jasno osudi svako poricanje genocida u Srebrenici". Onda su Liga socijaldemokrata Vojvodine i Savez vojvođanskih Mađara ponudili svoj predlog jer "odnos prema Srebrenici određuje budućnost naše zemlje, a predstavnici Narodne skupštine Srbije odaće poštu srebreničkim žrtvama i iz njihovog stradanja izvući trajnu pouku o pogubnim posledicama etnonacionalizma, ratnog huškaštva i slepog i nekritičkog ‘patriotizma’". Prošle godine iste tri stranke tražile su da se 11. jul prihvati kao dan sećanja na genocid u Srebrenici, a Žarko Korać dao je svoj predlog deklaracije o obavezama države Srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, a posebno žrtava genocida u Srebrenici.
Neki pobornici neophodnosti rezolutne osude genocida u Srebrenici pozivaju se na to što je Evropska unija uvela 11. jul kao Dan sećanja, što moralno obavezuje i Srbiju kao kandidata za učlanjenje; drugi tvrde kako je Srbija obavezna da osudi srebrenički zločin na osnovu presude Međunarodnog suda pravde u Hagu po tužbi Bosne i Hercegovine protiv SR Jugoslavije. Ni u tome nema slaganja.
U presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu ne pominje se eksplicitno da Srbija treba da donese nekakvu rezoluciju o Srebrenici, izjavio je Miloš Jovanović iz Instituta za međunarodnu politiku. Drugi se slažu da "to ne postoji kao pravna obaveza" jer takva odluka nije u kompetenciji suda, ali može biti izraz političke volje. Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, smatra da "ponovno pokretanje priče o rezoluciji o Srebrenici treba gledati iz ugla da je Srbija pred Međunarodnim sudom pravde pokrenula proces vezan za nelegalno proglašenje nezavisnosti Kosova". Što će reći: "Ne možete se vi obraćati jednom sudu, očekivati od njega nešto što je za vas važno, a praviti se nevešti u pogledu ranijih presuda."

Javni govor

Jelena Milić (Centar za evroatlantske studije):
"...Važno je i da li se ona odnosi samo na Srebrenicu ili na ‘sve zločine’ i da li se koristi pojam genocid, koji inače stoji i u rezoluciji EP-a i u presudama Stalnog suda pravde i Haškog tribunala. Slavica Đukić-Dejanović tvrdi da predlog nije videla, a SPS je rekao da ne može glasati za rezoluciju u kojoj se spominje termin genocid. Zašto? Da li im smeta i termin genocid u tužbama i kontratužbama Srbije i Hrvatske."

Đorđe Vukadinović (politički analitičar):
"Inicijativa je spoljnopolitički motivisana i mislim da će samo doliti ulje na vatru srpskih političkih razmirica, te nisam uopšte siguran da će mnogo doprineti onome što bi trebalo da bude njena osnovna svrha, a to su istina i pomirenje na prostoru bivše Jugoslavije. ... Takve inicijative bez adekvatnih priprema i konsenzusa na kraju donose više štete nego koristi."

Čedomir Antić (istoričar):
"Naravno da sam saglasan s tim da treba osuditi zločine iz ratova devedesetih, ali postavljam pitanje predsedniku zbog čega to nije učinjeno 2005. godine, i pitam se da li je Tadić svestan da postavljanje pitanja kolektivne odgovornosti Srbije i Republike Srpske nema za cilj pravdu prema žrtvama, već je naprotiv, uglavnom, deo naknadnih ratnih napora Republike Hrvatske, i Muslimana i Hrvata iz BiH."

Rezolucija o Srebrenici neće naići na najveće odobravanje u Srbiji i Republici Srpskoj, ali je obaveza Skupštine Srbije da je donese, izjavio je predsednik Boris Tadić 9. januara u intervjuu za RTV Republike Srpske. U tom trenutku, Tadić je smatrao da je donošenje rezolucije o Srebrenici obaveza Srbije prema Haškom tribunalu. Objašnjavajući da političke elite ponekad moraju da donose nepopularne odluke, Tadić se pozvao i na slučaj amnestije ubice porodice Zec: "Samo takvom politikom možemo braniti i žrtve, porodicu Zec u Zagrebu, jer taj slučaj je više nego aktuelan poslednjih dana."
Demokrate su podržale svog i državnog predsednika, podsećajući da je on "pokazao moral i hrabrost uputivši izvinjenje za zločin u Srebrenici".
Drugi su reagovali prema očekivanjima. Pozivajući se na to da zločin ne može da ima ekskluzivitet, šef poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije Branko Ružić potvrdio je opredeljenost "linije" stranke da "svi zločini budu osuđeni u svim parlamentima zemalja bivše Jugoslavije". Ovlašćeni rukovodilac Srpske radikalne stranke u opravdanom odsustvu predsednika, Dragan Todorović, u prvi mah je samo konstatovao da se Tadić "izvinjavao i Hrvatima i Muslimanima. Dok on vodi ovakvu politiku, hrvatski predsednik oslobađa ubice Srba." Što se naprednjaka tiče, njihov stav prema rezoluciji zavisiće od njene sadržine; Aleksandar Vučić osuđuje svaki ratni zločin pa i onaj koji je nesumnjivo počinjen u Sreberenici, ali... "Bilo bi dobro da u takvoj rezoluciji budu pomenuti i ostali ratni zločini." Isti stav, da je prihvatljiva samo deklaracija koja osuđuje sve zločine, ima i Demokratska stranka Srbije.
Ukratko, u maniru najboljih političkih običaja u Srba, i opozicione stranke su načelno podržale inicijativu Borisa Tadića, a posle se bavile tumačenjem i uslovljavanjem te podrške. Što se predsednice Narodne skupštine Slavice Đukić-Dejanović tiče, ona bi lično podržala svaku rezoluciju koja osuđuje ratne zločine, uključujući i Srebrenicu. Ali, "po mom mišljenju, nije dovoljno da samo Srebrenica bude uključena u nju". A glasaće kako odluče partijski organi.
Da li će i kada doći do glasanja, niko ne zna, jer stavljanje rezolucije na dnevni red podrazumeva ne samo predlog teksta rezolucije, nego i vladin predlog da se usvajanje obavi po hitnom postupku. Ili to može da se uradi na zahtev 84 poslanika.
Mediji su se pozabavili i skupštinskom matematikom. Po njoj, podršku rezoluciji kojom se osuđuje genocid u Srebrenici daju 123 poslanika (Za evropsku Srbiju – 78, G17 plus – 24, LDP – 12, manjine – sedam, samostalni – dva). Za osudu svih zločina glasaće 71 poslanik (Demokratska stranka Srbije – 21, Nova Srbija – devet, Srpska napredna stranka – 21, Socijalistička partija Srbije i Jedinstvena Srbija – 15, Partija ujedinjenih penzionera – pet). Iz nekih razloga, u ovoj formuli nedostaje 56 poslanika radikala, mada nije teško pretpostaviti kako će oni glasati.
Da počnemo s najgorim scenarijem. Na osudi genocida u Srebrenici najviši predstavnički dom Srbije biva opet podeljen i ne može da usvoji rezoluciju. U stvari, ne zna se šta bi za "imidž" Srbije bilo gore: da rezolucije bude usvojena s jednim većinskim glasom (teorijski 126 prema 124) ili da genocid bude osuđen sa 64 poslanička glasa (većina, ako je u sali minimum od 126 poslanika). Jer, ako je dopušteno podsetiti, ideja i smisao ovakvih rezolucija jeste da one budu usvojene ubedljivom većinskom političkom voljom narodnih predstavnika. U tom smislu, džabe smo krečili ako smo se nadali da će od 2005. do danas nesumnjivi zločin u Srebrenici, sudski kvalifikovan kao genocid, tako biti viđen i u Srbiji.
Javnost možda još nije sazrela za suočavanje otvorenih očiju, ali ta konstatacija otvara ovde jednako bolnu temu – pitanje odgovornosti zašto je "narod opet izneverio". Odgovor nije lak, mada jeste jednostavan: odgovorni su političari, bilo oni na vlasti, bilo oni koji se predstavljaju kao opozicija. Može i prostije – kako to da ovdašnje elite, sad ne samo političke – za pet proteklih godina nisu uspele ni za dlaku da promene stav o jednom zločinu za koji je najtužnije reći – neosporan je.

Slučaj Mladić

"Onog trenutka kada Ratko Mladić bude lociran, ukoliko bude u Srbiji, bez ikakve sumnje će biti izručen Haškom tribunalu", izjavio je po tko zna koji put predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić. Po tko zna koji put Ljajić je ponovio i da nitko ne raspolaže preciznim informacijama gdje se nalazi najpoznatiji haški bjegunac. A kako stvari stoje, bez lociranja, hapšenja i izručenja Ratka Mladića, Srbija se ne može nadati da će u dogledno vrijeme ostvariti svoj glavni politički i strateški cilj – ulazak u Evropsku uniju. Deklaracije, politička volja, potpuna suradnja sa Tribunalom, kao i sve što je po tom pitanju do sada urađeno, izgleda da nisu dovoljne. Dok god Mladić bude na slobodi, Srbiju će progoniti avet Srebrenice. Taj čovjek i taj bosanski gradić zauvijek će ostati povezani najstrašnijim masakrom u Evropi poslije Drugog svjetskog rata.
Prije petnaest godina, točnije 11. jula 1995, sa tri tromblonske mine u jednoj i heklerom u drugoj ruci, Mladić je polako, nogu pred nogu, hodao Srebrenicom. Dovikivao se sa svojim borcima, grlio i ljubio sa potčinjenima. Svjestan kamere, uživao je u svakom trenutku tog sparnog sunčanog dana. Posebno zadovoljno djelovao je kada je pomilovao dječaka pred hiljadama i hiljadama prestravljenih žena, djece i staraca, javno obećavši da se nikom neće desiti ništa loše. Što se poslije dogodilo, dobro je poznato.
U julu 1995. Ratko Mladić je bio na vrhuncu moći. Politički embargo protiv Radovana Karadžića i njegovih suradnika sa Pala koji je zaveo Slobodan Milošević, na njega se nije odnosio: komandant Vojske Republike Srpske u svakom trenutku bio je rado viđen gost na kanabetu u Predsjedništvu Srbije. Kao nikad dotad, od Mladićevih odluka i postupaka zavisili su u Bosni i Hercegovini život i smrt, rat i mir. Njegov ugled kao generala i velikog srpskog vojskovođe među nacionalistima sa obje strane Drine, nikad nije bio veći. Činjenica je bila da je Vojska Republike Srpske u tom trenutku bila prenapregnuta do pucanja. Ali isto tako je stajala i činjenica da su njene jedinice imale kontrolu nad više od šezdeset posto teritorija Bosne i Hercegovine, da su i dalje držale Sarajevo pod opsadom, da su slomile ofanzivu Petog korpusa Armije BiH iz Bihaća, da su ponizile i natjerale na popuštanje međunarodnu zajednicu kada su poslije par zračnih udara aviona NATO-a uzeli kao taoce nekoliko stotina pripadnika mirovnih snaga, sve snimajući ih vezane na mjestima potencijalnih bombardovanja.
Ipak, Milošević, Karadžić i Mladić uveliko su bili svjesni da im vrijeme ističe. Jasno im je bilo da je neizbježno razgraničenje u Bosni i Hercegovini u omjeru 49 odsto teritorija Republici Srpskoj naspram 51 odsto koliko je trebalo da dobije muslimansko-hrvatska federacija. Ostalo je samo da se utvrdi koja konkretna područja moraju da ustupe. Ako je Mladić podržavao Miloševića protiv Karadžića kada je u pitanju pregovarački proces, slagao se s njima da bosanski Srbi moraju pošto-poto zadržati svoj dio Sarajeva i kompaktnu teritoriju u istočnoj Bosni; ako Miloševiću i nije bilo stalo do Sarajeva i Karadžićevih zahtjeva za nezavisnošću, do zapadnog zaleđa Drine i te kako jeste.
Prema nekim navodima, Mladić je spremao napad na Srebrenicu još od februara 1995. Iste te informacijama govore i da je nastojao da što manji broj ljudi bude upoznat sa operacijom. Pored Srebrenice, ona je obuhvatala i Žepu (koju je VRS i zauzela) i Goražde (na samim prilazima gradu, Milošević je pod pritiskom međunarodne zajednice zaustavio Mladića i njegove jedinice).
Mladić nije želio samo da zauzme Srebrenicu, Žepu i Goražde, niti samo da zada udarac Armiji BiH od koga se ona nikad više ne bi oporavila: Mladić je htio da jednom zauvijek zauzme i uništi sve tri muslimanske enklave u istočnoj Bosni na način koji nikakvi mirovni planovi, nikakvi pregovori i nikakvo stanje na terenu neće moći da promijene. Zato je spremio kamione i autobuse za transport ratnih zarobljenika, streljačke vodove i potjerne odrede za likvidacije tih ljudi po šumama i napuštenim objektima, bagere i rovokopače za desetine masovnih grobnica… Zato je Mladić u Srebrenici naredio i izvršio genocid.
Deklaracija o Srebrenici izuzetno je važan korak za Srbiju. Međutim, onaj ključni i najvažniji bio je i ostaće hapšenje i izvođenje Ratka Mladića pred lice pravde.

Filip Švarm

1.2.2010, Danas, Alijansa saučesnik u Miloševićevom zločinu

Danas i Peščanik, 1.2.2010.
Autor: Žanka Stojanović

Vrlo mi je teško da govorim iz pozicije žrtve o ovoj temi, o krivici NATO za ubistva civila tokom intervencije u Srbiji 1999, iako bi nekome moglo izgledati da je to s moralnog stanovišta najjednostavnije, jer je tu direktna optužba gotovo prirodan stav.
Taj stav olakšala bi činjenica što je NATO u pojedinim slučajevima, samim izborom civilnog cilja, poput Televizije Srbije, nesumnjivo počinio ratni zločin.
Porodice žrtava izbegle su zamku da optužujući zapadnu alijansu postanu deo zvanične propagande o „NATO zločincima“, svesne nužnosti zapadne intervencije u bivšoj Jugoslaviji (jer se Milošević drugačije nije mogao zaustaviti). Štaviše, po mom dubokom uverenju, ta intervencija došla je prekasno, kad su glavni zločini već bili počinjeni, i stoga je na strani NATO ona imala i elemente osvete za izneverena Miloševićeva obećanja. Upravo zato su, verujem, portparoli Alijanse tokom napada neprestano govorili o „odlučnim porukama Miloševiću“, što je očiti eufemizam za demonstraciju sile.
Sem toga, mi smo svesni i da kolateralne žrtve nisu bile u interesu NATO, suočenog sa otporom dela svog javnog mnjenja intervenciji u Srbiji: generalna politika zapadne alijanse nesumnjivo je bila da izbegne civilne žrtve čak i po cenu slabije efikasnosti. Stoga je NATO tokom napada često upotrebljavao otvorene komunikacije, dopuštao curenje informacija o budućim ciljevima i slično.
Mi smo isto tako svesni da su civilne žrtve išle naruku Miloševiću u pokušaju da mobiliše to isto zapadno javno mnjenje protiv intervencije, utoliko pre što je to zapravo bilo njegovo jedino oružje protiv civilizovanog sveta. U jednom trenutku, NATO, suočen sa činjenicom da slike razaranja sa terena nesumnjivo jačaju otpor intervenciji, proglašava Televiziju legitimnim ciljem, ali Milošević odbija da evakuiše ljude i tehniku. Štaviše, saznavši tačno vreme napada, odlučuje da ljude ostavi u zgradi da izginu - uz puno saučesništvo vojne i državne vrhuške - ne bi li stekao važne propagandne poene.
Teče, evo, deseta godina kako porodice žrtava prikupljaju indirektne i direktne dokaze o tom zločinu, dokaze koje tužilaštva ove zemlje odbijaju da uzmu u postupak, otvoreno kršeći zakon. NATO, pak, o zločinu arogantno ćuti, sistematski se oglušujući o pozive porodica žrtava da pomogne njegovo razotkrivanje. Kao što su uostalom, po svedočenju Karle del Ponte, i srpske vlasti odbile da Tužilaštvo Haškog tribunala snabdeju dovoljnim dokazima koji bi omogućili pokretanje istrage protiv NATO u slučaju RTS. To ćutanje, na obe strane, nije plod ignorancije, nego nečiste savesti.
Glavnokomandujući za Evropu u vreme intervencije NATO general Vesli Klark januara 2004. u intervjuu jednoj američkoj radio stanici izjavljuje da je Milošević bio unapred upozoren na napad, posredstvom novinara na terenu. „Lično sam zvao izveštača Si-En-Ena i obavestio ga (o predstojećem napadu na Televiziju)“. Te njegove reči malo kasnije potvrdio je i sam ratni izveštač iz Beograda Alesio Vinči: „Mi smo to znali, a znali su i glavni menadžeri RTS-a, jer smo im mi to rekli“. Nakon tog intervjua, general Klark, međutim, ignoriše pismo u kojem ga porodice žrtava mole da im omogući da njegovu izjavu upotrebe kao sudski dokaz, da bi malo zatim istoj radio stanici dao drugi intervju, sa očitom namerom da zamagli sve ono što mu se otelo u prvom.
Nasuprot faktičkom saučesništvu NATO s miloševićevskim strukturama o pitanju prikrivanja krivaca za ovaj konkretni zločin, interes Srbije jeste da istina izađe na videlo i da krivci budu kažnjeni. U izvesnom dugoročnom smislu, ako ni zbog čega drugog, a ono iz razloga obične humanosti, to bi mogao da bude i interes NATO, utoliko pre što je njegova krivica u žrtvovanju civilnih službenika Televizije znatno manja: on se u slučaju ubistva šesnaestoro tehničara Televizije pojavio takorekuć kao sredstvo u Miloševićevim rukama.
Iako porodice žrtava od NATO do sada nisu dobile ni reč izvinjenja (suvo nam je poručeno da se obratimo Sudu za ljudska prava, koji, je pak, oglasio svoju nenadležnost), mi smatramo da nam ta organizacija duguje pomoć u našoj borbi za istinu: to je najmanje što mogu da učine za žrtve. Ako želimo društvo poštenih i ispravnih ljudi na ovoj kugli zemaljskoj, gde smo svi gosti neko vreme, onda moramo poštovati jedni druge. Rizikujući da zvučimo naivno, mi, porodice žrtava, i dalje očekujemo od NATO da nam pruži dokumente, dokaze i indicije o tome kako su i kada Miloševićeve vojne i državne strukture mogle doći do podataka o izboru cilja i vremenu napada na Televiziju Srbije. Kakva je u tome bila uloga samog NATO, a kakva pojedinih zemalja Alijanse? Mogu li o tome svedočiti diplomate ili druga lica?
Porodicama žrtava potrebni su i podaci o tipu aviona koji su izveli napad, o načinu komunikacije pilota sa bazom, audio-snimci te komunikacije (sve ovo radi upoređenja sa dokazima koje krije Ministarstvo odbrane Srbije) i avionski snimci toka napada. NATO je na svom sajtu tokom intervencije redovno objavljivao snimke pogađanja ciljeva, ali ne i snimak napada na RTS.
Nema sumnje da bi odluka NATO da pomogne porodicama žrtava u potrazi za istinom služila na čast zapadnom vojnom savezu, u skladu s njegovom proklamovanom ulogom čuvara vrednosti civilizovanog sveta.
U samoj Srbiji, tužilaštva i sudovi danas, deset godina nakon smene vlasti, i dalje odbijaju da uzmu u postupak dokaze o krivici Miloševića i njegovih generala za ubistvo šesnaestoro radnika RTS-a.
Nereformisano i nelustrirano Ministarstvo odbrane istovremeno već dve godine ignoriše zahtev porodica da otvori svoj dosije broj 466 iz 2001. u kojem krije materijalni dokaz da je Generalštab bio unapred obavešten o napadu na RTS, ali da su ljudi svejedno ostavljeni da poginu. Vojnobezbednosna agencija skriva izveštaje o praćenju stranih novinara, a Generalštab izveštaje o procenama stupnja ugroženosti objekata od značaja za odbranu zemlje, dok tužilaštva, specijalna i redovna, odbijaju da nalože bezbednosnim strukuturama da im dokumente uruče.
Sva naša traganja za dokazima uvek su se do sada završavala pred vratima Vojske Srbije, tog tamnog tela čija troma gravitacija umrtvljuje kretanje našeg društva ka normalnim građanskim vrednostima. Podsetiću vas da je opšta spoznaja istine o zločinima preduslov i precizno merilo normalizovanja srpskog društva, to jest njegove evropeizacije. Sve ostalo je prazna priča.
Žrtve natovskog bombardovanja Televizije Srbije stoga bi pozdravile ulazak naše zemlje u NATO, i to iz jednog osnovnog razloga: zapadna alijansa verovatno je jedina sila koja bi mogla da uspostavi nekakvu efektivnu kontrolu nad nereformisanim i nelustriranim srpskim vojnim strukturama. Nejako srpsko civilno društvo to zadugo neće biti u stanju samo da učini. A mislim da neću reći ništa novo ako podvučem da bez civilne kontrole nad vojnim, prvenstveno vojnobezbednosnim strukturama, demokratizacija i ozdravljenje Srbije ostaju pusta iluzija.
Ulazak Srbije u NATO nesumnjivo bi zatvorio razdoblje ratova povodom granica i takozvanog srpskog državnog pitanja i gotovo dvovekovno vanredno stanje, pa bi time ukinuo i potrebu za nedavno najavljenim domaćim jedinicama za vanredne situacije. Naša deca više ne bi ginula.

Žanka Stojanović, učiteljica u penziji

* Obraćanje na skupu „Hajde da pričamo o NATO“, koji je 29. januara u Beogradu organizovao Centar za evroatlantske studije
Izlaganje su u integralnoj verziji objavili dnevni list Danas i Peščanik, 1.2.2010.

29.1.2010, RFE, Srbija i dalje ne voli NATO

Radio Slobodna Evropa, 29.1.2010.
Autor: Nebojša Grabež

“Članstvo u NATO-u nije uslov za ulazak u Evropsku uniju, ali Brisel bi želeo da Srbija spoljnu i odbrambenu politiku uskladi sa politikom EU u tim oblastima”, poručio je, sa beogradskog skupa "Hajde da razgovaramo o NATO-u", jednom od retkih koji se bavio ovom tematikom poslednjih godina u Srbiji, predstavnik EU Tomas Njoki.
Većinsko mišljenje u Srbiji, o članstvu u ovom vojnom savezu, za sada je izrazito negativno, dok analitičari procenjuju, da je ono vrlo podložno promenama, u zavisnosti od raspoloženja vodećih politčkih garnitura.
Stavovi građana Kuršumlije u velikoj meri oslikavaju opšte raspoloženje građanja Srbije prema članstvu u NATO-u. Istraživački tima državne televizije došao je do podatka da 56,9 odsto građana podržava proglas javnih ličnosti, okupljenih oko Vojislava Koštunice, Matije Bećkovića, vladike Amfilohija, Emira Kusturice i drugih, u kojem navode da je takva ideja neprihvatljiva.

“NATO je bombardovao Srbiju i to se ne zaboravlja”
Manjinski deo od 29,4 procenta koji, takođe, ne zaboravlja šta se dešavalo tokom devedesetih, ipak, smatra da bi Srbija trebalo da gradi svoju budućnost na novim osnovama i pod novim istorijskim okolnostima, jer kako kaže direktor Balkanskog fonda za demokratiju Ivan Vejvoda "istorija nas uči da zemlje prevazilaze svoje razmirice”.
S druge strane, postavlja se i pitanje – koliko je javno mnenje čvrsto u svojim stavovima. “Ono je u ovom trenutku, prirodno i razumljivo zašto, protiv NATO-a. Međutim, javno mnenje nije bilo uvek ni za Evropsku uniju, a sad jeste. Prema tome, na to javno mnenje se može uticati”, kaže bivši diplomata Živorad Kovačević.

NATO je bombardovao Srbiju i to se ne zaboravlja - osnovni je argument protivnika NATO-u
Retki su, međutim, oni koji mogu da utiču, a koji bi želeli u drugačijem svetlu da predstave ovu alijansu. “Mislim da nije dobro što se tako implicite dele ljudi, funkcioneri, pa i ministri, na one koji su protiv NATO-a, i koji to glasno kažu, i oni koji se zalažu da se otvori to pitanje, a ne smeju baš tako glasno da kažu.”
Krajem decembra 2007. godine Skupština je, bez posebne javne rasprave o ovom pitanju, donela Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Prethodno je, jedino Vlada Zorana Đinđića otvoreno isticala evro-atlanske integracije, uz evropske, kao jedno od prioritetnih pitanja zemlje.
Tadašnji savetnik premijera Ivan Vejvoda smatra da je sada neophodna rasprava o ovoj temi. “Što se više ta rasprava bude vodila na osnovu činjenica, a ne na osnovu emocija i bolnih iskustava koje smo imali, to ćemo pre doći do nekog zaključka - da li treba, ili ne treba, da idemo u pravcu NATO-a", objašnjava Vejvoda.
On smatra da je dobro što je Srbija postavila ambasadora u NATO-u, podsećajući i na sve intenzivniju saradnju između Rusije i zapadne vojne alijanse.
“Oni, itekako, dobro shvataju da jedino zajedno mogu da se suoče sa problemima sa kojima se svet danas suočava. Čini mi se da u tom svetlu i iz svih drugih razloga, Srbija mora ozbiljno da razmisli da li je, zaista, za nju najbolje da ostane izvan NATO, ili da ide u tom pravcu”, kaže Vejvoda.
Što se tiče evropskih integracija, one nisu uslovljene članstvom u NATO, ali je želja Brisela da Srbija svoju spoljnu i odbrambenu politiku uskladi sa politikom EU u tim oblastima.
“Ulazak Srbije u NATO, nije uslov za članstvo Srbije u EU, ali te dve organizacije dele iste vrednosti, poput demokratije i vladavine zakona, kao i demokratske, civilne kontrole vojno-bezbednosnih struktura, vojske i policije. To nije formalan zahtev, ali je veoma bitno da se o tome vodi u Srbiji vodi debata. EU bi želela da Srbija vodi konzistentnu spoljnu i odbrambenu politiku uskladjenu sa politikom EU u tim oblastima”, rekao je predstavnik Delegacije EU u Srbiji Tomas Njoki.

SREDSTVO U MILOŠEVIĆEVIM RUKAMA
Debatu su pokrenuli Centar za evroatlanske studije i Centar za civilno-vojne studije, rukovodeći se procenom da u Srbiji nema prave rasprave o odnosima Srbije i NATO-a, kao i o bezbednosnim interesima i potrebama zemlje koja bi se zasnivala na činjenicama.
“Mi smatramo da bi Srbija, što pre, trebalo da počne da razmišlja o ulasku u NATO, pre svega zato, što je to politički savez najrazvijenijih, najstabilnijih demokratija sveta u kojima je stepen vladavine prava i zaštite ljudskih prava, bar što se tiče njihovih građana, mnogo veći nego na bilo kom drugom mestu”, kaže Jelena Milić.
“Čitav problem u Srbiji jeste kako da napravimo sistem, ili sektor bezbednosti, koji će na efikasan, ili efektivan, način pružati bezbednost građanima ili društvu, po uzusima demokratskog poretka. A mislim da se toga ne može doći bez ozbiljnog razgovora i o tome – kakvo mesto i šta hoće Srbija u međunarodnoj bezbednosnoj saradnji, i kako će da definiše svoj odnos prema NATO-u”, ocenjuje Miroslav Hadžić.
Kakav stav o NATO-u imaju pojedine žrtve bombardovanja? Evo šta kaže Žanka Stojanović, čiji je sin Nebojša poginuo u bombardovanju zgrade
RTS-a:
“NATO se u slučaju ubistva šesnaestoro tehničara Televizije pojavio, takoreći, kao sredstvo u Miloševićevim rukama.”
Ona optužuje vlasti u Srbiji, pre svih Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije, da skrivaju istinu o okolnostima pod kojima je poginulo 16 radnika državne televizije. Žanka Stojanović kaže da je Miloševićev režim znao da će se taj napad dogoditi, ali da je odlučio da žrtvuje radnike koji su te noći bili u zgradi RTS-a.
“Žrtve bombardovanja Televizije Srbije, stoga, bi pozdravile ulazak naše zemlje u NATO, i to iz jednog osnovnog razloga. Zapadna alijansa, verovatno, je jedina sila koja bi mogla da uspostavi nekakvu efektivnu kontrolu nad nereformisanim i nelustriranim srpskim vojnim strukturama", zaključuje ona.