30.11.2010, Danas, Očekuje se istina o ubistvu Đinđića i skrivanju Mladića

Izvor: Danas, 30.11.2010.
Autorke: L. Valtner, S. Čongradin

Beograd - Objavljivanje novog seta dokumenata koji sadrže prepiske američkih ambasadora i diplomata u Srbiji s njihovim kolegama u SAD moglo bi da otvori, ali i da osvetli mnoge teme koje godinama kopkaju srpsku javnost i oko kojih postoji "zavera ćutanja".
Među temama o kojima bi bilo veoma zanimljivo čuti šta misle i znaju strane diplomate je ubistvo premijera Zorana Đinđića marta 2003, zatim opstrukcije hapšenja najtraženijeg haškog optuženika Ratka Mladića, šta su Amerikanci i njihovi sagovornici "strogo poverljivo" komentarisali o srpskim političarima, na čelu s predsednikom Borisom Tadićem, zatim šta Vašington zapravo misli o predstojećim pregovorima Prištine i Beograda, kao i kakvu su ulogu SAD imale, i imaju, u vezi s nezavisnošću Kosova. Naš list je kontaktirao desetak sagovornika relevantnih za deset ključnih tema koje bi mogle biti otvorene objavljivanjem najmanje oko 1.200 tajnih američkih depeša o Srbiji.
Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine, za Danas kaže da ljudi u Tužilaštvu za ratne zločine Srbije svoj posao obavljaju "čista srca i prema zakonuô i ne zanima ih mnogo ono što će biti objavljeno, sem ukoliko to ne može pomoći u njihovom poslu. Vekarić, međutim, sugeriše da bi bilo interesantno videti "s kojim diplomatama i stranim funkcionerima je Ratko Mladić bio u kontaktu".
Kada je reč o okolnostima ubistva premijera Đinđića, advokat Božo Prelević ističe da se iz sudskog postupka videlo da su "neke ambasade znale da će doći do atentata". "Suština je otkriti ko, zašto i za čije pare je Đinđić ubijen", ističe Prelević.
Advokat Dragoljub Todorović ocenjuje za Danas da se može dogoditi da mnoge tvrdnje iz krivične prijave protiv Vojislava Koštunice, koju je advokat majke i sestre ubijenog premijera Đinđića, Srđa Popović podneo Specijalnom sudu, budu potvrđene objavljivanjem tajnih dokumenata Stejt departmenta.
"Bivši ambasador SAD u Srbiji Vilijem Montgomeri je u tom kontekstu vrlo sumnjiv. On je svojevremeno čak izjavio da Haški tribunal doprinosi atmosferi mržnje na području bivše Jugoslavije. Nije li to suluda izjava jednog američkog diplomate", postavlja pitanje Todorović.
Prema njegovim rečima, nije jasno koliko bi ti dokazi mogli biti korišćeni pred sudom ali ističe njihov veliki značaj u rasvetljavanju istine. "Čuo sam još ranije da je bivši američki državni sekretar Kolin Pauel reagovao odrično prema nameri Koštunice da formira koncentracionu vladu posle Đinđićevog ubistva. Rekao mu je da to ne dolazi u obzir i da DS mora da završi svoj mandat", ističe Todorović.
Aktivnost Zapada u vezi s proglašenjem nezavisnosti Kosova i pregovorima Beograda i Prištine, za Dušana Janjića, koordinatora Inicijativnog odbora Nove socijaldemokratije, veoma je široka tema u kojoj bi se mogle naći sve reakcije Beograda, i to ne samo neposredno posle proglašenja nezavisnosti, već i ranije.
"Tu bi se moglo govoriti o politici blokiranja priznanja te nezavisnosti, mišljenju koje Srbije ima o položaju Srba na KiM, odnos prema Euleksu i Unmiku, pitanje ima li Beograd kontakata s albanskim vođama na KiM, reflektovanje kosovskog problema na Makedoniju i Crnu Goru u smislu stvaranja ozbiljne političke strategije, kao i o interesima EU i Amerike u tom pogledu", navodi Janjić.
Ništa manje zanimljiva je i priča o učešću stranih ambasadora u formiranju Vlade Srbije posle izbora 2008. godine. Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, za naš list kaže da je uticaj stranih diplomata bio daleko manji od onoga što se u javnosti govorilo. "Da li je bilo uticaja, mislim da jeste, ali malih, ali ne verujem da će to biti obelodanjeno u ovim dokumentima. Ipak ostaje da se vidi šta će sve pisati", kaže Nikolić.
Naš sagovornik navodi da ga ne bi čudilo da je na diplomatskim sastancima zatvorenim za javnost bilo reči i o srpskim državnicima, poput Tadića, Koštunice i Đinđića, s obzirom na to da se u već objavljenim dokumentima navode mišljenja o raznim svetskim političarima. Međutim, upozorava Nikolić, "ne može biti sigurno da takvih informacija zaista ima i da će one biti objavljene".
Vladimir Pavićević iz Beogradske otvorene škole ocenjuje za Danas da bi bilo interesantno otkriti sadržinu dela dokumentacije koja se tiče odnosa Republike Srbije i Republike Srpske i uticaja koji na te odnose može imati rešavanje kosovskog pitanja. "Neretko se može čuti da je trgovina teritorijom (Kosovo za Republiku Srpsku) prisutna u planovima političara u Srbiji, pa bi bilo dobro da vidimo da li postoje komentari takvih planova i koji bi akteri bili označeni kao nosioci takve politike", kaže Pavićević.á
Situacija na ekonomskom planu i mnoge privatizacije mogle bi biti osvetljene u ovim dokumentima. Insajderska saznanja o prodaji NIS, putanji Južnog toka, kupovini Sartida i duvanske industrije, ne bi škodila domaćoj javnosti, kao ni američka zapažanja o uticaju tajkuna na ovdašnju politiku.
Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište, kaže za Danas da su mnoge privatizacije u Srbiji bile sumnjive, da veruje da su se strane diplomate bavile njima, ali i spregom krupnog kapitala i politike, "koja nije specifična samo za Srbiju, mada je kod nas najogoljenija".
"Iza ugovora koji su potpisani tokom privatizacija velikih firmi ostalo je mnogo nerazjašnjenih stvari. Ne verujem da su diplomate zaboravile da spomenu jednu ili dve srpske kompanije koje su dominantne i sputavaju konkurenciju i razvoj tržišta", kaže Stevanović.
Tema odnosa Srbije i NATO takođe bi mogla da bude veoma važna. Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, za naš list navodi da bi bilo zanimljivo čuti da li je postojao neki "dil" da se spuste standardi koje zemlja mora ispuniti, a to je između ostalog demokratska kontrola oružanih snaga, da bi se što lakše dobila saglasnost za učešće Srbije u međunarodnim misijama. Milićeva dodaje da bi takođe bilo interesantno videti da li su SAD sugerisale da se što brže, netransparentno i bez javne i stručne rasprave Srbija približi NATO, kako bi poslala trupe u Avganistan.
Prema njenim rečima, bilo bi dobro da se sazna i na osnovu čega je državna sekretarka Hilari Klinton ocenila da je najbolji deo srpsko-američkih odnosa vojna saradnja, "ako znamo s kakvim se problemima Ministarstvo odbrane i Vojska suočavaju kada je u pitanju uvođenje Generalnog inspektorata i diskvalifikujuće okolnosti vezane za skrivanje Ratka Mladića u vojnim objektima". S tim u vezi, ističe Jelena Milić, važno je otkriti da li su gardisti u Topčideru stradali "jer su videli lovce na glave koji nisu imali mandat da tu budu", kao i da bi bilo važno otkriti misteriozne smrti vojnika na odsluženju civilnog vojnog roka, kao i "nerazjašnjenu ulogu Vojnobezbednosne agencije" u ubistvu premijera Đinđića.

23.11.2010, Peščanik.net, Slučaj Leskovac

Peščanik.net, 23.11.2010.
piše: Jelena Milić

Slučaj Leskovac nemoguće je posmatrati odvojeno od slučaja Topčider, a slučajeve Topčider i Leskovac od skrivanja Ratka Mladića.
Za razliku od slučaja Topčider, u slučaju Leskovac nazire se direktna veza između visokih službenika Vojske Srbije sa smrću trojice vojnika. Radi se o aktuelnom zameniku načelnika generalštaba VS Mladenu Ćirkoviću, koji je u periodu kada su sva trojica stradali bio komandant Prištinskog korpusa kome su organizaciono pripadali. Porodice ubijenih vojnika dovode ga u vezu sa nasilnim nerazjašnjenim smrtima svoje dece na više načina. Otac vojnika Srđana Ivanovića, koji se navodno predozirao zadnjeg dana svog vojnog roka, Miodrag Ivanović, tvrdi da je njegov sin vozio Ratka Mladića i generala Mladena Ćirkovića u okviru svojih redovnih vojnih dužnosti. Ovaj navod, koji je i CEAS više puta ponavljao, niko nikada nije demantovao. Takođe, niko od nadležnih državnih organa nikada oca Ivanovića nije saslušao. Prema našim saznanjima ni Srđanove kolege iz jedinice nisu saslušavane o nizu okolnosti o kojima bi morali biti saslušani. Koliko znamo ni istrage o skrivanju Ratka Mladića iz nekog razloga ne idu u ovom pravcu. Otac pokojnog Radomana Žarkovića tvrdi da je njegov sin ubijen zato što je shvatio šta se desilo pokojnom Srđanu. Radoman je inače na telu pored prostrelnih rana imao i oko dvadeset drugih rana nanešenih tupim predmetima, neke je fizički bilo nemoguće naneti sam sebi, za koje nikad nije utvrđeno kako su mu i zašto nanešene, a tvrdi se da je izvršio samoubistvo. Treći nastradali vojnik iz slučaja Leskovac, Dragan Kostić, u ustima je imao zemlju mada je nađen mrtav u spavaonici, a na telu povrede koje nisu nanete samo vatrenim oružijem. Njegovim roditeljima general Ćirković je rekao da su „pojedini oficiri direktno krivi za njegovu smrt."
CEAS smatra da je problem sa slučajem Topčider i delom sa slučajem Leskovac (porodica Ivanović ima posebnog pravnog zastupnika), i to što su pravni zastupnici porodica advokatske kancelarije Batić i Savić. Advokat Vladan Batić je istovremeno i aktivni predsednik DHSS, stranke koja sa DS ima ugovor o posebnim odnosima. Kancelarija Batić u javnosti više forsira slučaj Topčider nego slučaj Leskovac, što potvrđuje CEAS-ovu tezu da postoji načelni dogovor sa državom da se prizna da je u slučaju Topčider u pitanju ubistvo, ali ne i da se ikada istraži ko je počinilac, a u slučaju Leskovac ni to. Indikativno je i to da je sudija okružnog suda u Leskovcu Mihajlo Petrović, koji je vodio slučaj Srđana Ivanovića, u kome se spominje i general Ćirković, aktuelni načelnik GŠ VS, prošao nedavni reizbor sudija.
Za razliku od Dade Vujasinović ili Pantića i Ćuruvije koji iza sebe imaju bar kolege koji ne dopuštaju da njihova ubistva ostanu nerazjašnjena, za razliku od Stambolića, pa i Đinđića, ovi momci iza sebe nemaju esnaf, kolege ili prijatelje koji bi koordinisanom i upornom akcijom njihove slučajeve održavali u fokusu javnosti.
U prilogu je deo ovogodišnjeg Izveštaja CEAS o spomenutim predmetima koji su sastavili Jelena Milić i Dragoljub Todorović, čija će integralna verzija uskoro biti objavljena. Na osnovu onoga što smo izneli u prethodnom Izveštaju i na osnovu novih činjenica, smatramo da se i slučaj Leskovac mora tretirati kao deo istog velikog zločina o kome sa tako puno argumenata govori advokat Srđa Popović, te da slučajevi Topčider i Leskovac moraju da pređu u nadležnost Tužilaštva za ratne zločine.

Prilog – Deo izveštaja o slučajevima Topčider i Leskovac, 2010.
Podsećamo da je u slučaju Topčider odbijen zahtev Tužilaštva za dopunsko veštačenje. Naime, Tužilaštvo smatra da ima dovoljno dokaza koji potvrđuju da su gardisti ubijeni, a ne da su izvršili ubistvo i samoubistvo. U nastavku istrage trebalo je istraživati okolnosti pod kojima su ubijeni kao i ko je to uradio. Međutim, po našim saznanjima i po informacijama koje smo dobili od pravnih zastupnika porodica u postupku, sudija Lazarević u poslednjih godinu dana nije preduzeo ni jednu istražnu radnju. Zamenik tužioca koji je radio na ovom predmetu, nije ponovo izabran na tu funkciju, tako da nije poznato kod kog se tužioca predmet sada nalazi. U procesu reizobra u okviru reformi pravosuđa nije prošao istražni sudija Vuk Tufegdžić koji je svojim postupanjem najviše zaustavio blagovremeno postupanje u istražnom postupku. Pored njega, reizbor nije prošao ni tužilac Stojev, što su pozitivne nove okolnosti.
Ni u slučaju Leskovac u poslednjih godinu dana nije preduzeta ni jedna istražna radnja za rešavanje sumnjivih smrti vojnika Kostića, Žarkovića i Ivanovića. U slučaju Kostić, bilo je neophodno ispitati sudske veštake koji su obavili ekshumaciju, i to na čitav niz spornih pitanja iz zapisnika o ekshumaciji koja nisu raspravljena. Pre svega nije raspravljeno pitanje o prirodi i poreklu povreda koje nisu nanete vatrenim oružjem, a koje je pokojni Kostić imao. Takođe nije raspravljeno pitanje o udaljenosti pucanja u pokojnog iz vatrenog oružja, što je konstatovano u zapisnicima, a takođe ni pitanje da li je posle povređivanja telo Kostića pomerano, kao ni ono o razmeri povreda na telu i tragova projektila na odeći. Ovaj predmet je vodio istražni sudija Vojnog suda u Nišu Ivan Dimić. U međuvremenu, vojni sudovi su rasformirani, pa je naredbu za ekshumaciju dao sudija okružnog suda u Leskovcu, Nebojša Stojičić. Sudija Stojičić nije izabran prilikom reizbora u reformi pravosuđa, što je pozitivna okolnost, ali nije poznato kod kog se sudije predmet trenutno nalazi.
U slučaju Radomana Žarkovića iz obdukcionog nalza se vidi da je on zadobio ozbiljne povrede ruku i nogu nanete dejstvom tupine mehaničkog oružija koje nisu u direktnoj vezi sa neposrednim uzrokom smrti. Tokom istrage bilo je neophodno utvrditi poreklo, vrstu i način nanošenja tih povreda, što se moglo utvrditi saslušanjem stručnjaka koji su obavili obdukciju, a eventulno se moglo pristupiti i ekshumaciji. Bez obzira što te povrede po nalazu obducenta nisu u neposrednoj vezi sa uzrokom smrti vojnika Žarkovića, neophodno je raspraviti sva sporna pitanja u vezi s tim povredama, jer je moguće da su one prethodile upotrebi vatrenog oružja. Ovaj predmet vodio je istražni sudija Okružnog suda u Nišu Radomir Mladenović. Imajući u vidu propuste tokom istrage, činjenica da Mladenović nije reizabran daje nadu da će neki drugi istražni sudija pokrenuti ovaj premdet sa mrtve tačke. Nažalost, ni u ovom slučaju se ne zna kod kog istražnog sudije se predmet trenutno nalazi.
U slučaju vojnika Srđana Ivanovića, takođe je trebalo saslušati lekare koji su obavili obdukciju, s obzirom da se mora utvrditi sa kojom je supstancom i sa kojom količinom se vojnik otrovao. Zvaničana verzija je da je Ivanović preminuo usled prekomerne upotrebe droge. Takođe, trebalo je ispitati okolnosti o ranijim životim navikama vojnika Ivanovića, s obzirom da je bio vojnik prve kategorije i da je vozio starešine. Zbog toga je bilo neophodno ustanoviti da li je Ivanović ranije imao sklonost ka alkoholu i drogi, da li ih je konzumirao tokom služenja vojnog roka. Tokom istrage nijedna od navedenih okolnosti nije raspravljena. Predmet se nalazi kod istražnog sudije okružnog suda u Leskovcu Mihajla Petrovića koji je prošao reizbor. Ovo je iznenađujuća i indikativna negativna okolnost na koju ukazujemo posebnu pažnju.
Da bi se započeo postupak pred međunarodnim pravosudnim institucijama, to jest pred sudom u Strazburu, neophodno je, pre svega, da budu iscrpljeni svi pravni lekovi pred domaćim pravosudnim institucijama, uključujući tu i ustavnu žalbu USS koja predstavlja poslednji pravni lek pred domaćim sudovima. Ti uslovi ni u jednom od ovih slučajeva nisu ispunjeni, jer domaći pravosudni organi ne postupaju po propisanoj zakonskoj proceduri. Međutim, drugi razlog za podnošenje tužbe međunarodnim pravnim institucijama može biti činjenica da procesuirani slučajevi nisu rešeni u razumnom roku. Nijedan od slučajeva koje smo analizirali nije rešen u razumnom roku.

22.11.2010, e-Novine, Ko ubija srpske vojnike?

e-Novine, 22.11.2010.
Piše: Jelena Milić


Za razliku od pokojne Dade Vujasinović ili Pantića i Ćuruvije koji iza sebe imaju bar kolege koji ne dopuštaju da njihova ubistva ostanu nerazjašnjena, za razliku i od pokojnog Stambolića, pa i za razliku od pokojnog Đinđića, ovi momci iza sebe nemaju esnaf, kolege ili prijatelje koji bi koordinisanom i upornom akcijom njihove slučajeve održavali u ma kako muljavom, ono ipak fokusu javnosti. Porodice nemaju ni fizičke, a reklo bi se posle toliko godina borbe, više ni psihičke resurse da ovo same teraju dalje. No, i sama država bi, pa i organizacije civilnog društva i mediji, morali da shvate da nije samo interes sve umornijih porodica pobijenih vojnika da se sazna puna istina o njihovom stradanju, već da je to i državni interes.

Poslednjih dvadeset godina odavde je slana poruka da se zločin isplati – od ratnog, preko ubistva premijera ili bivšeg predsednika države do onih momaka u Topčideru. Uloga jedinice koja je ubila Zorana Đinđića je ogromna i u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Sve je to jedan isti veliki zločin. Zato je važno. (Srđa Popović)
U Srbiji Borisa Tadića i Dragana Šutanovca konačno više nije tabu izneti ocenu da nadležne državne strukture izgleda ne kontrolišu sve delove sistema bezbednosti. To da pojedini delovi sistema ne komuniciraju ili ne sarađuju međusobno kako bi trebalo, ne libe se više da kažu ni sami državni funkcioneri. Nedavno procurele informacije o razlozima, (ne)mogućnosti da se Mladić uhapsi 2006, indikativno rezignirani intervju tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića nedeljniku „Vreme", farsa sa procesuiranjem Mladićevih jataka i oštre ocene glavnog haškog tužioca Serža Bramerca o nedostatku operativne spremnosti da se Mladić locira i uhapsi, i njegovo nikad očitije insistiranje na radnoj hipotezi da se Mladić nalazi u Srbiji, da je ključ za njegovo hapšenje u Beogradu, a razlog uspešnog skrivanja dobra mreža, ohrabrile su komentatore poput Ljubodraga Stojadinovića, Ninoslava Krstića, Gorana Petrovića i drugih da konačno javno dovedu u pitanje stepen demokratske i civilne kontrole nad sistemom bezbednosti.
Polako se otkrivaju imena onih iz vojske i pripadajućih joj službi i nazivi kasarni u kojima je Mladić boravio do 2003, ali se i dalje ne spominje gde je eventualno, opet pod zaštitom VS, mogao biti od 2003. do danas. A u tom periodu, tačnije od 2004. do 2005, u kasarnama VS nastradalo je najmanje pet vojnika pod vrlo sumnjivim okolnostima, u kojima je Mladić uvek bio mirođija. Pored gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, sada je već potvrđeno, ubijenih u Topčideru 5. oktobra 2004, u tom periodu su, pod još nerazjašnjenim okolnostima, u kasarni Sinkovac u Leskovcu nastradali vojnici Dragan Kostić (poginuo 27. avgusta 2004.) i Srđan Ivanović (poginuo 3. avgusta 2005.) a u Kopnenoj zoni bezbednosti (isto oblast VP Leskovac) Radoman Žarković (poginuo 30. juna 2005), svi tokom služenja redovnog vojnog roka.
Najčešći mehanizam zataškavanja tih nasilnih smrti bio je da vojska potvrdi da su momci izvršili samoubistva ili ubistva pa samoubistva. Pri tome, u svim slučajevima postoji niz činjenica koje ukazuju na suprotno, a koje nikad nisu adekvatno ispitane. Istrage ili tapkaju u mestu, ili se preko svake mere razvlače po fiokama istražnih sudija i tužilaca. Usput se odgovornost za traljave istražne radnje prebacuje sa civilnih na vojne organe i natrag. Niko u vojsci nikad nije odgovarao za nesumnjive organizacione propuste u poštovanju procedura, a kamoli bio direktno optužen za propuste koji su doveli do njihovih smrti.
Zašto se ovi tragovi ne prate intenzivnije ni sada kada se sve više priča o Mladićevim jatacima i propustima u istragama, iako ima mnogo indicija pa i neupitnih dokaza koji ukazuju da bi se to moralo činiti? Zašto bar analitičari i novinari ne prate intenzivnije tragove u „Slučaju Leskovac" koji takođe, kao i u „Slučaju Topčider", vode ka Mladiću? Zašto niko od njih ne pita Bramerca ili Vukčevića prilikom zajedničkih konferencija za štampu da li i ove predmete imaju u vidu? Da li odgovor treba tražiti u činjenici da ti tragovi vode i preko sadašnjeg vojnog vrha? Da li je na njih Serž Bramerc konačno mislio kada je nedavno rekao: "Kao što znate u toku su postupci onima koji su bili u mreži pomagača do 2006. godine. Takođe smo razgovarali o pitanjima koja se tiču mreže pomagača (Stojana) Župljanina i (Radovana) Karadžića. Generalno govoreći jako je teško procesuirati, istraživati i sudski goniti one koji su pružali podršku beguncima. Zato što takvi potezi onima koji i dalje daju bilo koju vrstu podrške šalje signal da puno toga rizikuju ako tako nešto nastave da čine. Ako je Mladić bio toliko uspešan u skrivanju sigurno za to postoje razlozi. On je profesionalac, dugo je bio u operativnim službama i zna kako da se krije, kao i kako da pruzme kontramere kada ga neko traži. Jasno je da nije sam, jasno je da uživa podršku nekih drugih lica. To je naravno u samom srcu istrage. Naravno vi razumete da ne mogu da zalazim u ova pitanja koja su operativne i poverljive prirode".
Centar za evroatlantske studije (CEAS) već godinama upozorava na ovaj suštinski problem u Srbiji, na osnovu praćenja sudbina predmeta koje smo nazvali „Slučaj Topčider" i „Slučaj Leskovac". U okviru „Slučaja Leskovac" pratili smo sudbinu istraga vezanih za pogibije spomenutih vojnika: Srđana Ivanovića, Dragana Kostića i Radomana Žarkovića. U junu 2009. CEAS je objavio javno dostupan i široko disribuiran izveštaj „Društveno politička i pravna analiza šest slučajeva" u kome je detaljno opisao pravnu sudbinu spomenutih slučajeva i dao ocene u kom pravcu bi istrage i pravne radnje dalje trebalo da teku. Navode iz spomenutog izveštaja, koje ću ovde sasvim ukratko ponoviti, niko nikad nije demantovao, no Izveštaj nije naterao nadležne državne organe da postupe u skladu sa zakonom. „Slučaj Leskovac", sad je već sasvim izvesno, nemoguće je posmatrati odvojeno od „Slučaja Topčider", a „slučajeve Topčider i Leskovac" od skrivanja Ratka Mladića.
Za razliku od „Slučaja Topčider" u njemu se nazire direktna veza visokih službenika Vojske Srbije sa smrću trojice vojnika. Radi se o aktuelnom zameniku načelnika generalštaba VS Mladenu Ćirkoviću, koji je u periodu kada su sva trojica stradali bio komandant Prištinskog korpusa kome su organizaciono pripadali. Porodice ubijenih vojnika dovode ga u vezu sa nasilnim nerazjašnjenim smrtima svoje dece na više načina. Miodrag Ivanović, otac vojnika Srđana Ivanovića koji se navodno predozirao zadnjeg dana svog vojnog roka, tvrdi da je njegov sin vozio Ratka Mladića i generala Mladena Ćirkovića u okviru svojih redovnih vojnih dužnosti. Ovaj navod, koji je i CEAS više puta ponavljao, niko nikada nije demantovao. Takođe, niko od nadležnih državnih organa nikad nije saslušao oca vojnika Ivanovića. Prema našim saznanjima ni Srđanove kolege iz jedinice nisu saslušavane o nizu okolnosti o kojima bi morali biti saslušani. Koliko znamo ni istrage o skrivanju Ratka Mladića iz nekog razloga ne idu u ovom pravcu. Otac pokojnog Radomana Žarkovića tvrdi da je njegov sin ubijen zato što je shvatio šta se desilo pokojnom Srđanu. Radoman je inače na telu pored prostrelnih rana imao i oko dvadeset drugih rana nanešenih tupim predmetima, neke je fizički bilo nemoguće naneti samom sebi, za koje nikad nije utvrđeno kako su mu i zašto nanešene, a tvrdi se da je izvršio samoubistvo. Treći nastradali vojnik iz „Slučaja Leskovac", Dragan Kostić, u ustima je imao zemlju mada je nađen mrtav u spavaonici, a na telu povrede koje nisu nanešene samo vatrenim oružjem. Njegovim roditeljima general Ćirković je rekao da su „pojedini oficiri direktno krivi za njegovu smrt."
Inače, Mladen Ćirković je bio na spiskovima zabrane ulaska u EU, i prvi je u lancu komandovanja od „kosovskih generala" koji nije završio Hagu. U februaru 2009. došao je na sadašnje mesto sa koga, neretko sa ministrom Šutanovcem, putuje i promoviše vojnu industriju po svetu. Kada su porodice postradalih vojnika zajedno sa CEAS izdale saopštenje u kome se iskazuje čuđenje za ovakav potez Ministarstva odbrane, umesto konkretnog odgovora dobijeno je pismo upozorenja plasirano kroz tekst Miroslava Lazanskog - „Atlantska flota protiv generala Ćirkovića", objavljen u rubrici „Pogledi" dnevnog lista Politika. Tekst je odisao diskvalifikacijama CEAS a u njemu nije naveden ni jedan kontra-argument. Slično se ponovilo i posle iznošenja detalja o „Slučaju Leskovac" na međunarodnoj konferenciji „Srbija, Zapadni Balkan i NATO" u oktobru ove godine, posle čega je usledio tekst istog autora u istoj rubrici pod nazivom „Konkurs za NATO mesiju".
U ovom smislu „Slučaj Leskovac" je komplikovaniji od „Slučaja Topčider" jer se do sada bar u „Slučaju Topčider" nije došlo do saznanja da je neki visoki vojni funkcioner viđan direktno sa Mladićem, mada sve ukazuje da bi ceo tadašnji vojni vrh mogao da se propita o svim okolnostima. Ono što, s druge strane, „Slučaj Topčider" čini teškim i posebnim su sve okolnosti oko posete Karle del Ponte u danima pre ubistava i navoda da su u kasarni operisali i strani lovci na glave ili predstavnici obaveštajnih službi. Uprkos trudu CEAS istraživača, nije im pošlo za rukom da razjasne pod kojim uslovima, kada i na osnovu čijeg odobrenja strani pripadnici obaveštajnih struktura mogu da borave u srpskim vojnim objektima, a kamo li eventulano drugi lovci na glave. U tom smislu ne iznenađuje ni ćutanje samog Tribunala o ovom predmetu, pa i ostatka zapadne međunarodne zajednice.
Tek je nedavno po prvi put, u okviru silnih navoda o sveobuhvatnoj potrazi za Mladićem, zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić izjavio da bi bilo „moralno" da vojska kaže roditeljima vojnika pobijenih u Topčideru šta se desilo sa njihovom decom.
CEAS smatra da u slučaju državnih organa to nije pitanje moralnosti, već funkcionisanja sistema i činjenice da je jedno od osnovnih ljudskih prava pripadnika oružanih snaga brza i fer istraga u slučaju nerazjašnjenih nasilnih smrti. U najmanje pet slučajeva sa smrtnim ishodom to pravo je evidentno prekršeno, a za neupitne propuste i malverzacije u istragama, koje više niko ni ne pokušava da demantuje, niko nikad nije odgovarao. Ove okolnosti nisu bile dovoljne sastavljačima ovogodišnjeg Izveštaja o napretku Srbije u EU integracijama da ih uzmu u obzir u odeljku o stanju ljudskih prava. Dapače, Evropska komisija ima relativno pozitivan stav prema stepenu reforme oružanih snaga iako i sama vidi da Parlament nema nadzor nad njima niti da je ministarstvo u stanju da uspostavi generalni inspektorat, a kamoli šta drugo.
Ni u godišnjem izveštaju Stejt Dipartmenta o stanju ljudskih prava u Srbiji, u kome se detaljno recimo razmatra pitanje verskih sloboda, ovih pet nasilnih smrti i sve okolnosti koje ih prate nisu našle svoje mesto. Razočaravajuća je i nedavna ocena državne sekretarke Hilari Klinton koja saradnju sa tom i takvom VS vidi kao „najbolji deo američko-srpskih odnosa." Da li zbog zajedničke odgovornosti za nešto što je otišlo po zlu u Topčideru oko potrage za Mladićem, da li zbog prevelike popustljivosti prema VS zbog mirnog tolerisanja proglašenja nezavisnosti Kosova, ili jednostavno zbog novih geopolitičkih trendova koje oslikavaju i Vikileks izveštaji, ostaje da se vidi.
CEAS smatra da je problem sa „Slučajem Topčider" i delom sa „Slučajem Leskovac" (porodica Ivanović ima posebnog pravnog zastupnika) i to što su pravni zastupnici porodica advokatske kancelarije Batić i Savić. Advokat Vladan Batić je istovremeno i aktivni predsednik DHSS, stranke koja sa DS ima ugovor o posebnim odnosima. DS je opet stranka koja drži i Ministarstvo pravosuđa i Ministarstvo odbrane. Povodom obeležavanja šest godina od ubistava u Topčideru advokat Batić je ocenio da vidi spremnost sadašnje vlasti da „Slučaj Topčider" reši i da nema razloga za njegovu internacionalizaciju, bez ikakvih dokaza u prilog datoj tvrdnji. Naime, i posle reforme pravosuđa ovaj predmet tapka u mestu. Smatramo da su pravni zastupnici imali osnova i trebalo je da se obrate sudu u Strazburu, iako svi predmeti u spomenutim slučajevima još nisu stigli do eventualne faze ustavne žalbe, po osnovi prava na fer suđenje u razumnom roku, koje je u svih pet predmeta prekršeno. Pri tome, kancelarija Batić u javnosti više forsira slučaj Topčider nego „Slučaj Leskovac", što potvrđuje CEAS tezu da postoji načelni dogovor u državi da se prizna da je u „Slučaju Topčider" u pitanju ubistvo, ali ne i da se ikad istraži ko je počinilac, a u „Slučaju Leskovac" ni to; najverovatnije zbog hijerarhijske visine do koje vode okolnosti u „Slučaju Leskovac". Indikativno je i da je jedino sudija Okružnog suda u Leskovcu Mihajlo Petrović, koji je vodio slučaj Srđana Ivanovića, u kome se spominje i general Ćirković aktuelni načelnik GŠ VS, prošao nedavni reizbor.
Predmeti vezani za nadoknadu materijalne i nematerijalne štete u slučaju nasilnih smrti ovih vojnika, za razliku od onih u kojima treba utvrditi kako su nastradali vojnici i ko je za to kriv, idu mnogo brže kroz isti pravosudni sistem. No, smatramo da je apsolutno nedopustivo da aktivna pravna lica u postupku, u ovom slučaju kancelarije Savić i Batić, povodom presuda za naknadu štete iznesu ocenu sledeće sadržine: "Država je u parničnom postupku proglašena odgovornom za pričinjenu materijalnu i nematerijalnu štetu. Ipak, ostaje žal što u krivičnom postupku nikada neće moći da se utvrdi puna istina o smrti vojnika." Na osnovu čega pravni zastupnici to tvrde i zašto? Po našim saznanjima krivični predmet "Kostić" je već arhiviran, što smatramo ogromnim pravosudnim propustom.
Za razliku od pokojne Dade Vujasinović ili Pantića i Ćuruvije koji iza sebe imaju bar kolege koji ne dopuštaju da njihova ubistva ostanu nerazjašnjena, za razliku i od pokojnog Stambolića, pa i za razliku od pokojnog Đinđića, ovi momci iza sebe nemaju esnaf, kolege ili prijatelje koji bi koordinisanom i upornom akcijom njihove slučajeve održavali u ma kako muljavom, ono ipak fokusu javnosti. Porodice nemaju ni fizičke, a reklo bi se posle toliko godina borbe, više ni psihičke resurse da ovo same teraju dalje. No, i sama država bi, pa i organizacije civilnog društva i mediji, morali da shvate da nije samo interes sve umornijih porodica pobijenih vojnika da se sazna puna istina o njihovom stradanju, već da je to i državni interes. U slučaju državnih organa i obaveza.
U prilogu je deo ovogodišnjeg Izveštaja CEAS o spomenutim predmetima koji su sastavili Jelena Milić i Dragoljub Todorović, čija će integralna verzija uskoro biti objavljena. Na osnovu onoga što smo izneli u prethodnom Izveštaju i na osnovu novih činjenica, smatramo da se i „Slučaj Leskovac" mora tretirati kao deo istog velikog zločina o kome sa tako puno argumenata govori advokat Srđa Popović te da „slučajevi Topčider i Leskovac" moraju da pređu u nadležnost Tužilaštva za ratne zločine. Dosadašnja nezainteresovanost zapadne međunarodne zajednice, koja je puna pohvala za reformu sektora odbrane i VJ, za predmete koji su case study povreda osnovnih ljudskih prava pripadnika oružanih snaga ali i delotvornosti reforme pravosuđa, nedosledna je i indikativna. Dok se ovi slučajevi u potpunosti ne rasvetle opravdano je oceniti da u Srbiji ne postoje nezavisno pravosuđe i sektor bezbednosti koji je pod demokratskom kontrolom.

Izveštaj CEAS
Od poslednjeg izveštaja Centra za evroatlantske studije (CEAS) objavljenog u okviru projekta "Stop zaboravu" juna 2009. godine ni u jednom predmetu koji smo pratili i analizirali u pravosudnom smislu nije urađeno apsolutno ništa novo. Podsećamo da je u prethodnom Izveštaju eksplicitno navedeno šta bi trebalo dalje uraditi u svakom od pojedinačnih slučajeva.
Razlog samo delom može da se traži u činjenici da je u toku perioda za koji se izveštava, u Srbiji izvršena reforma pravosuđa, na koju postoje primedbe od profesionalnih sudijskih i tuzilačkih organizacija advokatskih komor, kao i zvaničnika EK i drugih međunarodnih institucija koje se bave ovim pitanjima. Ključne primedbe se odnose na metod na koji je reforma sprovedna, te na nedostatak javnosti u sprovođenju reforme i na ukrupnjavanje mreže sudova, gde su mnogi sudovi ukinuti i pripojeni drugim, smanjen je broj izvršilaca sudijske i tuzilačke funkcije, pa je moguće da su ti uočeni nedostaci doprineli zastoju u radu predmeta koje razmatramo.
Podsećamo da je u slučaju Topčider odbijen zahtev Tužlaštva za dopunsko veštačenje. Time je otklonjena dilema o tome kako su vojnici izgubili život, naime Tužilaštvo smatra da ima dovoljno dokaza koji potvrđuju da su oni ubijeni, a ne da su izvršili ubistvo i samoubistvo. U nastavku istrage trebalo je istraživati okolnosti pod kojima su ubijeni kao i ko je to uradio. Međutim, po našim saznanjima i po informacijama koje smo dobili od pravnih zastupnika porodica u postupku, sudija Lazarević u poslednjih godinu dana nije preduzeo ni jednu istražnu radnju. Zamenik tužioca koji je radio na ovom predmetu, nije ponovo izabran na tu funkciju, tako da nije poznato kod kog se tužioca predmet sada nalazi. Smatramo da ovoliko kašnjenje u sprovođenju istrage direktno utiče na rasvetljavanje ovog događaja, jer je protokom vremena sve teže doći do relevantnih dokaza. U procesu reizobra u okviru reformi pravosuđa nije prošao istražni sudija Vuk Tufegdžić koji je svojim postupanjem najviše zaustavio blagovremeno postupanje u stražnom postupku. Pored njega reizbor nije prošao ni tužilac Stojev, koji je nakon svih veštačenja eksperata iz zemlje i SAD, koja su potvrdila nalaze državne komisije, tražio dodatna veštačenja što je sud odbio, što su pozitivne nove okolnosti.
Ni u "Slučaju Leskovac" u poslednjih godinu dana nije preduzeta ni jedna istražna radnja za rešavanje sumnjivih smrti vojnika Kostića, Žarkovića i Ivanovića.
U slučaju Kostić, bilo je neophodno ispitati sudske veštake koji su obavili ekshumaciju, i to na čitav niz spornih pitanja iz zapisnika o ekshumaciji koja nisu raspravljena. Pre svega nije raspravljeno pitanje o prirodi i poreklu povreda koje nisu nanete vatrenim oružjem a koje je pokojni Kostić imao. Takođe nije raspravljeno pitanje o udaljenosti pucanja u pokojnog iz vatrenog oružja što je konstatovnao u zapisnicima a takođe ni pitanje da li je posle povređivanja telo Kostića pomerano, kao ni ono o razmeri povreda na telu i tragova projektila na odeći. Ovaj predmet je vodio istražni sudija Vojnog suda u Nišu Ivan Dimić. U međuvremenu, vojni sudovi su rasformirani pa je naredbu za ekshumaciju dao sudija okružnog suda u Leskovcu Nebojša Stojičić. S obzirom da Stojičić nije saslušao veštake koji su obavili veštačenje eksuhmacijom tela pokojnog Kostića, a navedeno je na koje okolnosti, smatramo da je to propust u njegovom radu. Sudija Stojičić nije izabran prilikom reizbora u reformi pravosuđa, što je pozitivna okolnost, pa nije poznato kod kog se sudije predmet trenutno nalazi.
U slučaju Radomana Žarkovića iz obdukcionog nalza se vidi da je on zadobio ozbiljne povrede ruku i nogu nanete dejstvom tupine mehaničkog oružija koje nisu u direktnoj vezi sa neposrednim uzrokom smrti. Tokom istrage bilo je neophodno utvrditi poreklo, vrstu i način nanošenja tih povreda, što se moglo utvrditi saslušanjem stručnjaka koji su obavili obdukciju, a eventulno se moglo pristupiti i ekshumaciji. Bez obzira što te povrede po nalazu obucenta nisu u neposrednoj vezi sa uzrokom smrti vojnika Žarkovića, neophodno je raspraviti sva sporna pitanja u vezi s tim povredama, jer je moguće da su one prethodile upotrebi vatrenog oružja. U ovom slučaju bilo je neophodno saslušati veštaka balsitičara da bi on objasnio kako se puška namešta za pojedinačnu, a kako za rafalnu paljbu i šta to u stvari znači imajući u vidu da u zapisniku o uviđaju stoji da su nađene dve čaure a da svedoci tvrde da se čuo samo jedan pucanj. Ovaj predmet vodio je istražni sudija Okružnog suda u Nišu Radomir Mladenović. Imajući u vidu propuste tokom istrage činjenica da Mladenović nije reizabran daje nadu da će neki drugi istražni sudija pokrenuti ovaj premdet sa mrtve tačke u kome se nalazi već duže vreme. Ne žalost ni u ovom slučaju se ne zna kod kog istražnog sudije se predmet trenutno nalazi.
U slučaju vojnika Srđana Ivanovića, takođe je trebalo saslušati lekare koji su obavili obdukciju, s obzirom da se mora utvrditi sa kojom je supstancom i sa kojom količinom se vojnik otrovao. Zvaničana vojna verzija da je Ivanović preminuo usled prekomerne upotrebe droge. Takođe, trebalo je ispitati okolnosti o ranijim životim navikama vojnika Ivanovića, s obzirom da je bio vojnik prve kategorije i da je vozio starešine. Zbog toga je bilo neophodno ustanoviti da li je Ivanović ranije imao sklonost ka alkoholu i drogi, da li ih je konzumirao tokom služenja vojnog roka. Tokom istrage ni jedna od navedenih okolnosti nije raspravljena. Predmet se nalazi kod istražnog sudije okružnog suda u Leskovcu Mihajla Petrovića koji je prošao reizbor. Ovo je iznenađujuća i indikativna negativna okolnost na koju ukazujemo posebnu pažnju.
Da bi se započeo postupak pred međunarodnim pravosudnim institucijama, to jest pred sudom u Strazburu, neophodno je, pre svega, da budu iscrpljeni svi pravni lekovi pred domaćim pravosudnim institucijama, uključujući tu i ustavnu žalbu USS koja predstavlja poslednji pravni lek pred domaćim sudovima. Ti uslovi ni u jednom od ovih slučajeva nisu ispunjeni pošto domaći pravosudni organi ne postupaju po propisanoj zakonskoj proceduri. Međutim, drugi razlog za podnošenje tužbe međunarodnim pravnim institucijama je ako procesuirani slučajevi nisu rešeni u razumnom roku. Ni jedan od slučajeva koje smo analizirali nije rešen u razumnom roku. Prema našim saznanjima pravni zastupnici ni u jednom od ovih slučajeva se još uvek nisu obratili međunarodnim pravosudnim insitucijama. Pravni eksperti CEAS smatraju da je do sada već trebalo učiniti. Ako je usporavanje istraga i procesa imalo neko opravdanje tokom reforme pravosuđa, nepostupanje u ovim predmetima u poslednjih šest meseci nema nikakvo razumno opravdanje, pogotovu ako se imaju u vidu nedavne izjave ministarke pravde i predsednice Vrhovnog kasacionog suda da su sudovi posle reforme postali efikasniji i da se procesi završavaju u znatno kraćem roku.

15.10.2010, DW, Srbija u haškom ćorsokaku?

DW - 15.10.2010.
Autor / izvor: Deutsche Welle

Srpske vlasti izražavaju optimizam pred današnje (15.11.) razgovore sa glavnim tužiocem Haškog tribunala Seržom Bramercom, ali konkretnih rezultata oko hapšenja Ratka Mladića i Gorana Hadžića još nema...
„Mislim da će Serž Bramerc sagovornicima u Beogradu upravo zameriti što to nije stalna akcije potrage za haškim beguncima, iako vlasti tvrde da jeste", kaže za Dojče vele Ninoslav Krstić, predsednik Foruma za bezbednost i demokratiju.
„Mislim da oni u startu, već duže vremena, prave određene greške. Možda sam u pravu a možda i nisam, ali recimo po meni nije trebalo prekidati akciju kada su pre dve- tri godine došli do Mladićevih jataka i pomoćnika. To je staro i poznato pravilo, da kada se dođe do ljudi koji imaju nekakav kontakt, ako ga uopšte imaju, onda se ti ljudi prate i to ih naravno dovede do željenog cilja", kaže Krstić.

Bramerc želi jasne odgovore
Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, smatra da će ova Bramercova poseta biti prilika da glavni tužilac Haškog tribunala preciznije artikuliše šta očekuje od Beograda, u smislu potvrde da li čine sve da Mladić i Hadžić budu uhapšeni. Činjenica da se nisu rasvetlile okolnosti oko eventualne povezanosti skrivanja Mladića i pogibije vojnika u Topčideru i Leskovcu pokazuje da se trenutno nalazimo u ćorskokaku što se tiče potrage za Mladićem, kaže Jelena Milić.
„Meni nije jasno, ako je država toliko ozbiljna, zašto se nikad niko od tih vojnika tamo nije saslušao, zašto se niko nikad od tih starešina nije saslušao, i zašto još uvek Topčider i Leskovac stoje kao predmeti", kaže direktorka Centra za evroatlantske studije.
Ninoslav Krstić smatra da će se Bramercu tokom posete Beogradu predočiti svi detalji operativnog rada oko potrage za haškim beguncima. „Sigurno će mu pokazati sve te akcije koje su vođene, i dokle se došlo, ali naravno neće moći da izbegnu onaj konačni odgovor a to je da rezultata nema", kaže Krstić.
Vojni i policijski vrh – prepreka za hapšenja?
Čitav ovaj ćorsokak u kome se Srbija našla zbog Haga praktično znači da se ne mogu očekivati rezultati u hapšenju Mladića sa sadašnjim vojnim i policijskim rukovodstvom, ocenjuje Jelena Milić. To je nešto što srpska javnost mora da zna. Upravo stoga je i nedavna akcija potrage za Mladićem jedna obična farsa, ocenjuje Milićeva. Sve što, dakle, vlasti u Beogradu mogu saopštiti Bramercu tokom ove posete je da postoji politička volja i da država čini sve da završi saradnju sa Hagom.

12.11.2010, e-Novine, Svi vole ministra

e-Novine, 12.11.2010.
Piše: Ljiljana Jokić Kaspar

Na svaki argument Jelene Milić da je Vuk Jeremić očajno loš diplomata na nejaka Jeremićeva pleća nabacivana nova košulja odbrane uvaženih gostiju. Nabacivali su na njega svu moguću ambalažu, obukli mu i kožne gaće, stavljali cilindar na glavu, uvijali ga u svilu i kadifu, ali istina tj. argumenti gospođe Jelene Milić bi neprestano kvarili utisak da se radi o izuzetnom diplomati bez mane i straha. Gospodin Bataković je ustvrdio da je Vuk u svojoj diplomatskoj misiji po svetu postigao rezultat, ali nam nije objasnio u čemu i kakav. Gosođa Liht reče da je bio primećen, verujem kao muva u supi
Čudo kako je ovaj novembar topao, kažu meteorolozi. Dnevne temperature kreću se od 6-19 stepeni, pa ko ima sreće da sedi na suncu može malo i da se ugreje. Toplo je fakat koliko je i čamovina meko drvo. Možete proveriti ako vas neko raspali čamovom daskom. Toplane jedva da jednom u 24 sata malo prdnu u radijatore. Već sam pomislila da me hvata prehlada i drma jeza kad sam shvatila da su radijatori po ceo dan totalno hladni. „Ko se još greje na plus 16 stepeni", rekoše mi nadležni iz toplane. Mogu da obučem topao džemper, ali šta da rade oni koji imaju malu decu i moraju da ih presvlače i menjaju pelene, pitala sam kad su mi umesto odgovora spustili slušalicu. Nisam stigla da pomenem da smo plaćali grejanje i letos kada je temperatura bila preko 30 stepeni u plusu i kako decenijama svake godine plaćamo nešto što ne dobijamo, a toplane nas ubeđuju kako nas država kao retko koja u svetu greje u pola cene. Uvek me raspameti lažna cena grejanja jer je rastegnu na 12 meseci, a ne na šest koliko traje grejna sezona. I nikog u Srbiji nije sramota što krade i laže. Tu i tamo policija ulovi pojedince koji kradu u svoju, a ne u državnu korist. Kao da krađa nije krađa kad se obavlja pod zaštitom države.
Šta da kažem o poslednjoj aferi krađe goriva na benzinskim pumpama, preko podešenih baždara? Pune novine i istražni zatvor, a građani zgroženi. Izašao i spisak pumpi koje su varale, a niko ne pominje uobičajeno razvodnjen benzin. I tako se krade benzin u Srbiji, a krade se i voda! Na njoj se u Srbiji najviše krade. Koliko puta ste dobili račun za hladnu, ili toplu vodu i shvatili da je nemoguće da ste potrošili onoliko kubika koliko je potrebno da se svakodnevno napuni oveći bazen, ili zalije čitava njiva. U vodovodu vas odmah upućuju na nesavesne komšije kojima sigurno cure vodokotlići i slavine, pa je žalba u startu diskvalifikovana. I kad pouzdano znate da je to netačno, ništa ne vredi, račun mora da se plati. Sa strujom je još gore. Trošili struju, ili ne, Elektrodistribucija Srbije naplaćuje nekih 500 dinara mesečno zato što posedujete elektroinstalacije, prekidače, žice u zidu, sijalice i strujomer koji ste lično kupili. U međuvremenu strujomer je prisvojila elektrodistribucija kao i toplana vašu podstanicu koju ste po uvođenju daljinskog grejanja zajedno sa svim stanarima debelo platili. Nema žalbe, ako imaš struju i grejanje moraš platiti civilizacijsku blagodet. E sad što je struja često ispod 220 volti, pa stradaju električni aparati nema veze.
Telefoni su još uvek luksuz, pa i na njih plaćamo porez. Telefonirao ili ne, država uzima 475 dinara mesečno za pretplatu. Mrzi me da analiziram besmislice sa poleđine računa. U Srbiji se krade na angro preko besmislenih poreza i nameta državnih monopolista. I nema te sile koja će ih sprečiti da od građana otmu pare! Plaćamo porez na mobilni i još mnogo toga, jer nas država legalno potkrada. Ne očekujem da će se pred lice pravde u skorije vreme naći državne lopine, ali zato će komunalna policija moći da kazni svakoga ko puši na javnom mestu, a tu spada i autobusko stajalište na ulici. "Za kaznu će biti dovoljan ugašen pikavac, ili miris dima". Je l' iz usta, ili sa prstiju, nije precizirano. Zamišljam kako će komunalni policajci njuškati sumnjivce koji će im pod nos poturiti svoje prste.
Zamalo da nasednem na tužnu priču o siromaštvu Vlade Srbije koja ne može da plaća sopstvene račune, pa duguje gore pomenutim javnim preduzećima za struju, vodu, grejanje itd. kad se setih da nisam platila nekoliko istih. Nema šanse da bilo kome umesto para ponudim svoju tužnu priču i na kratko odložim plaćanje. Za razliku od Vlade Srbije njeni podanici nemaju alternativu. Ko ne plati na vreme, platiće kasnije s kamatom. Vlada može kako hoće, njenu kamatu plaćaju građani.
Gledala sam otoič na RTS emisiju prilično ružnog i degutantnog naziva Raspakivanje, s obzirom da se odnosi na analizu lika i dela živih političara. Ovaj put autorka emisije Antonela Riha „raspakivala" je Vuka Jeremića, šefa srpske diplomatije. Trebalo je da ga raskomoti i skine do gole kože, razobliči sve dobre i loše poteze njegove politike, da nas podseti šta je govorio, šta obećavao, a kako se završilo. U želji za istinom Antonela je pozvala sve Jeremićeve prijatelje i proverene prijatelje RTS, uvažene goste: Sonju Liht političku savetnicu DS sa još mnogo važnih funkcija, Ljiljanu Smajlović skromno je predstavljajući kao novinarku, Dušana Batakovića diplomatu i ambasadora Srbije u Francuskoj, Žarka Trebješanina državnog psihologa (normalnog, za razliku od onog prolupanog), Jeremićevevog savetnika za vojna pitanja - bivšeg generala Ponoša i Jelenu Milić iz Centra za evroatlanske studije. U neko doba na samom kraju emisije čuli smo i govor predsednika Borisa Tadića u Parlamentu Srbije, gde hvali Vuka Jeremića da je uložio veliku energiju trčeći po svetu i objašnjavajući da je Kosovo Srbija. Jednom rečju, 6:1 u korist Jeremića, ne računajući Antonelu kao autorku ovako složene „istine" o mladom diplomati, kome je upravo neophodna podrška ne samo nacionalnog servisa.
„Raspakivanje" se odvijalo u suprotnom smeru, pa je na svaki argument Jelene Milić da je Vuk Jeremić očajno loš diplomata na nejaka Jeremićeva pleća nabacivana nova košulja odbrane uvaženih gostiju. Nabacivali su na njega svu moguću ambalažu, obukli mu i kožne gaće, stavljali cilindar na glavu, uvijali ga u svilu i kadifu, ali istina tj. argumenti gospođe Jelene Milić bi neprestano kvarili utisak da se radi o izuzetnom diplomati bez mane i straha. Gospodin Bataković je ustvrdio da je Vuk u svojoj diplomatskoj misiji po svetu postigao rezultat, ali nam nije objasnio u čemu i kakav. Gospođa Liht reče da je bio primećen, verujem kao muva u supi. Ljiljana Smajlović u jednom trenutku reče „ljudi veruju Vuku Jeremiću", ne reče koji, je l' oni što su ostali da žive na Kosovu, ili građani Srbije? Lično pamtim samo nekoliko teških gafova mladog Jeremića na početku njegove diplomatske karijere kada je stavio prvi put prst u oko svetskim silama, a baš me briga gde će letovati i je l' mu privatno draža Rusija ili Amerika. Strašno je što do danas nije razumeo Rezoluciju 1244, što je na užas rušenja Vukovara uzvratio cajper politikom (uta-taa, vi nama Vukovar, a mi vama Oluju), što se kao mlad čovek iz ko zna kog razloga pelcovao na staro i bolesno drvo.
Ipak se u Srbiji ovih dana dogodilo nešto dobro. Predsednik Boris Tadić pomilovao je 21 ženu osuđenu zbog ubistva muža nasilnika. Ponekad nije loše živeti u Srbiji.