12.1.2010, DW, Srpska osuda Srebrenice naručena sa zapada?

DW, 12.1.2010.
autor: Ivica Petrović, Beograd
odg. urednik: Nemanja Rujević

Poslanici će, verovatno, biti podeljeni oko rezolucije
Predsednik Srbije Boris Tadić najavio je predlog donošenja rezolucije o Srebrenici u srpskom Parlamentu. Političari su, ponovo, podeljeni. Ideja o rezoluciji je plod pritisaka, smatraju analitičari u Beogradu.
Više nevladinih organizacija u Srbiji je tokom protekle godine upućivalo pozive predsedniku Srbije Borisu Tadiću da podrži donošenje rezolucije o Srebrenici, ali tog odgovora nije bilo sve do početka ove godine.
Bilo bi dobro da je taj nagli preokret rezultat svesti predsednika Tadića o neophodnosti takvog poteza, ili moći nevladinog sektora, kaže za Dojče vele Jelena Milić, direktor Centra za evroatlantske studije. Ona ipak misli da se iza promene stava srpskih zvaničnika kriju drugi razlozi:
„Bojim se da je razlog pritisak zapadne međunarodne zajednice da se takva rezolucija donese. Ili je to već bio ranije neki deo aranžmana, u smislu: ‘Dobili ste Prelazni sporazum na odloženo, evo sada je red da pokažete neku volju ako već nema Ratka Mladića’“.

Moralna obaveza ili stranački ustupak?
Deklaracija o Srebrenici nije nikakva obaveza Srbije prema Međunarodnom sudu pravde, i takva tumačenja su pogrešna, smatra Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije. Ona za DW kaže da se ovakva inicijativa predsednika Srbije može pre svega tumačiti kao ustupak jednoj političkoj stranci na političkoj sceni Srbije:
„Koliko sam ja razumela, ovo je inicijativa koja je važna Liberalno-demokratskoj partiji (LDP). Ovo je inicijativa koju pokreće LDP i, s obzirom na rastući značaj koji ta stranka ima za održavanje stabilnosti vlade u Srbiji, ja jedino mogu to da tumačim činjenicom da je Čedomir Jovanović sve važnija politička ličnost u Srbiji“.
Ipak, diskutabilno je koliko se cela priča sa LDP-om može smatrati isključivo unutrašnjim pritiskom, ocenjuje Ljiljana Smajlović. Jer, kada Čedomir Jovanović pokreće ovakve inicijative, one su često u dosluhu sa onim što je već međunarodni pritisak, ocenjuje Smajlovićeva.

Sada će padati maske evropejstva
Da li će konačno, 15 godina posle genocida u Srebrenici, Srbija osuditi taj zločin?Bildunterschrift: Da li će konačno, 15 godina posle genocida u Srebrenici, Srbija osuditi taj zločin?
Vlast i opozicija su se podelili oko ovog predloga, i po mišljenju Jelene Milić to će biti prilika za skidanje maski. Sada će se na delu videti lažno evropejstvo pojedinih političara, koji po njenom mišljenju zalaganjem za osudu zločina nad Srbima na neki način pokazuju koliko ne brinu o srpskim žrtvama:
„Nemam ništa protiv da se zločini nad Srbima istražuju, da se utvrđuje odgovornost i krivica za njih. Ali, mislim da je svaki put kad se spomene Srebrenica ubacivanje srpskih žrtava u stvari degradacija tih žrtava. Iz prostog razloga što se njih političari iz opozicije sete samo onda kada neko pomene potrebu da se o Srebrenici izjasnimo i imamo jasan stav da to osudimo“.

Nametanje kolektivne krivice?
Ljiljana Smajlović zaključuje da nema ničeg lošeg u tome da se donese dekleracija o Srebrenici, i dodaje:
„Takođe nema ničeg lošeg ni u tome da se u tu deklaraciju, ili u neku drugu deklaraciju, uključe i svi drugi zločini. Insistiranje na tome da je Srebrenica srpski zločin, pa pošto smo mi Srbi, a i oni koji su počinili taj zločin su bili Srbi sa druge strane granice, je donekle nekorektno ukoliko se doživljava kao pokušaj da Srbi prihvate neku kolektivnu krivicu“.

11.1.2010, Slobodna Bosna, Srbija, zemlja posvađana sa susjedima

Slobodna Bosna, 11.1.2010.

Tužba na tužbu
SRBIJA ĆE IZGUBITI PROCES U HAAGU JER GENOCIDA NAD SRBIMA NIJE BILO
Nakon podnošenja protivtužbe protiv Hrvatske u kojoj se ova zemlja tereti za genocid nad Srbima u posljednjem ratu, sa osvrtom na zločine počinjene u Jasenovcu, odnosi Srbije i Hrvatske su dramatično pogoršani, međutim Srbija nema ništa bolje odnose ni sa ostalim svojim susjedima - Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i Crnom Gorom; Naša novinarka analaizira razloge zbog kojih se srbijansko rukovodstvo odlučilo na ovaj čin i otkriva zbog čega srbijanske vlasti već tri godine izbjegavaju da usvoje Deklaraciju o Srebrenici.
Pravnici upozoravaju da bi u Haagu tokom suđenja mogli isplivati do sada nepoznati detalji o učešću Srbije u ratu i da će taj spor ovu zemlju koštati milione eura
Prvog radnog dana u ovoj godini Srbija je Međunarodnom sudu pravde u Haagu podnijela krivičnu tužbu protiv Hrvatske za genocid nad Srbima tokom rata od 1991. do 1995. godine. Tužba u čak pet tomova sadrži detalje vezane za zločine počinjene nad Srbima u Gospiću, Sisku, Pakračkoj poljani, Karlovcu, Osijeku, Paulinom Dvoru, Medačkom džepu, na Maslenici i tokom operacija Bljesak i Oluja. Srbijanska tužba sadrži i istorijski presjek srpsko-hrvatskih odnosa, sa naglaskom na događaje iz Drugog svjetskog rata i na masovno stradanje Srba u logoru Jasenovac. Zvanični Beograd svojom kontratužbom, kako saznajemo, traži i još neprecizirane finansijske reparacije.
Podnošenjem ove tužbe otvorena je nova etapa dramatičnog pogoršanja odnosa dvije države. U srbijanskim državnim medijima i izjavama srbijanskih zvaničnika sve je uvijeno u oblandu objašnjenja istorijskih okolnosti koje su dovele do ponavljanja genocida. Glorifikacija govora mržnje prema Hrvatima, defile desničara u javnom životu i inaćenje prema susjedima obilježili su prve dane 2010. godine u Srbiji.
Zagreb, odnosno odlazeći predsjednik Stjepan Mesić, naljutio je Beograd svojom najavljenom oproštajnom posjetom Kosovu, što će biti prva predsjednička posjeta Prištini iz okruženja, sa teritorije bivše Jugoslavije. Gotovo istovremeno oba hrvatska predsjednička kandidata izjavila su da neće, ako dođu na Pantovčak, povući hrvatsku tužbu za genocid koja je podnijeta Međunarodnom sudu prije 10 godina. Dodatno je Beograd pogodio još jedan gest čvrstog prijateljstva hrvatskog predsjednika sa kosovskim vlastima, a to je titula počasnog građanina Prištine. Srbijanske vlasti su to doživjele kao nepotrebnu provokaciju odlazećeg hrvatskog predsjednika.
Iako pravni stručnjaci bez imalo ograde upozoravaju političare da je gubljenje vremena pokušaj da se na sudu dokaže ono što u mnogo transparentnijem slučaju nije uspjelo BiH za genocid u Srebrenici, srbijansko rukovodstvo nije odustalo, podnesena je tužba na tužbu.


SUD ĆE TUŽBU ODBITI
Profesor međunarodnog prava i nekadašnji pravni zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde Tibor Varadi smatra da je odluka Vlade Srbije da tuži Hrvatsku pred Međunarodnim sudom pravde kontraproduktivna i bespredmetna.
“Taj spor nije dobar ni za Srbiju, niti za Hrvatsku jer se time nastavljaju tenzije koje su dovele do rata. Zbog tog uverenja ja sam u procesu pred Međunarodnim sudom zastupao stanovište da sud nije nadležan za genocid, u to sam verovao iz profesionalnih razloga, u to je verovalo sedam od 17 sudija. Međutim, Sud koji se za to proglasio nadležnim najverovatnije će zajedno razmatrati tužbu i protivtužbu i to će verovatno da vodi u okviru jednog procesa, jer se radi o jednom istom periodu, jednom istom sklopu i nizu događaja koje je najlakše sagledati zajedno.
Smatram da tužba za genocid nema nikakve šansi jer haški Tribunal ne samo da nikog nije osudio već nikog nije ni optužio za genocid u vezi sa delima počinjenim u Hrvatskoj. Prema tome, verovatno će se tužba odbiti. Istina, bilo je nedela i zločina, ali to nije u vidokrugu suda, jer sud sudi samo za genocid. S druge strane, mislim da bi se to moglo i krivo tumačiti ako sud na kraju dođe do zaključka da odbija tužbu, a možda i protivtužbu, jer to bi onda moglo da stvori utisak da je sve bilo u redu, a nije.
I to je jedan od razloga više pošto Međunarodni sud pravde nema nadležnosti ni za šta drugo osim za genocid da se time prosto ne može obuhvatiti ceo sklop događanja i sve tragedije i nedela, i zbog toga je mnogo bolje i ispravnije ići na individualnu odgovornost koja se proširuje za sva moguća dela. Istina i pravda, kao i određena satisfakcija, mogu se dobiti putem individualne odgovornosti, a ne kolektivne odgovornosti države.
Lično mislim da taj spor nije od koristi za razvoj u regionu, niti za evopske intergracije Srbije i Hrvatske. To je bio i jedan od razloga što sam se zalagao protiv nadležnosti MSP-a u vezi sa hrvatskom tužbom. Verovao sam, ako dođe do rasprave, da je to nekako silom prilika nastavak ratne retorike, što zaista nije dobro i da bi dosledno trebalo ići na individualnu odgovornost. Mirno rešenje spora, međutim, bilo bi najbolje za obe zemlje“, objašnjava Varadi.
Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, izjavio je da ni tužba Hrvatske, ni protivtužba Srbije, pred Međunarodnim sudom pravde u Haagu nemaju nikakvih izgleda za uspeh. Obje su, kako ocjenjuje Dimitrijević, trošenje energije i novca, a najgore je to što se njima kvare poboljšani odnosi između država i otežava položaj Srba u Hrvatskoj. „Da bi se delo kvalifikovalo kao genocid, treba utvrditi nameru da se istrebi, uništi neka nacionalna, rasna ili verska grupa. Na teritoriji bivše Jugoslavije do sada je samo masakr u Srebrenici 1995. označen kao genocid“, rekao je Dimitrijević.
Radoslav Stojanović, profesor međunarodnog prava i nekadašnji šef tima za odbranu Srbije i Crne Gore po tužbi Bosne i Hercegovine za agresiju i genocid, smatra da je međusobno optuživanje Srbije i Hrvatske za genocid nepotrebno, kao i da će ove države morati da se više angažuju u procesu pomirenja. „One će to morati da učine pre nego što uđu u Evropsku uniju, a ako ne tada, onda kada postanu članice EU”, upozorava profesor Stojanović i insistira na povlačenju tužbi za genocid.
“Zločini u Hrvatskoj nisu takvih razmera kao što je bio zločin u Srebrenici. Tamo je najveći zločin počinjen u Ovčari gde je bilo 200 žrtava, a po definiciji krivično delo genocida podrazumeva fizičko uništavanje supstancijalnog broja pripadnika jedne etničke grupe. Ako je to manji broj, onda mora da postoji plan za izvršenje genocida, a to ne postoji, tako da nema mesta ni za tužbu ni za kontratužbu”, objašnjava Stojanović.
Međunarodni sud pravde, podsjetimo, 2007. godine presudio je da „Srbija nije saučesnik u genocidu i da na taj način nije prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida. Glasovima 12 “za” i tri “protiv” ovaj sud presuđuje da je Srbija prekršila obavezu da spriječi zločin genocida po Konvenciji u smislu genocida koji je počinjen u Srebrenici jula 1995”. Srbija, međutim, nije pokazala nijedan znak razumijevanja za težinu ovakve presude i obaveze koje iz nje proističu - dakle, ocjena da Srbija „nije učinila sve da spriječi“ je u Srbiji protumačena kao uspjeh advokata Stojanovića i Varadija.


TADIĆEVE FLOSKULE
Do danas Srbija nije reagovala na ovu presudu MSP-a niti je prihvatila prijedlog Deklaracije o Srebrenici koji su u Skupštini Srbije podnijeli parlamentarci Nataša Mičić i Žarko Korać. Predsjednik Srbije Boris Tadić u februaru 2007. poručio je građanima i poslanicima u skupštini: „Veoma je važno da Narodna skupština u najskorije vreme usvoji deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen na području Srebrenice, što bi takođe značilo ispunjenje jednog dela današnje presude“.
Istu otrcanu frazu Tadić je ponovio tri godine kasnije, tačnije početkom ove nedelje na Ambasadorskoj konferenciji u Beogradu: “Srbija ima svoje obaveze prema BiH, srpski parlament treba da u budućnosti usvoji rezoluciju o Srebrenici, kao i drugim zločinima koji su se desili tokom ratova 90-ih godina, jer je to pretpostavka pomirenja u regionu”.
I dok izbjegava ispuniti obavezu prema BiH, Tadić pred istim sudom tuži Kosovo. Naime, na inicijativu službenog Beograda početkom decembra prošle godine pred Međunarodnim sudom pravde počeo je proces protiv legalnosti kosovskog proglašenja nezavisnosti 17. februara 2008. godine.I pored toga što su do sada 63 od 192 članice UN-a, te 22 od 27 članica EU priznale Kosovo kao legitimnu i nezavisnu državu, Srbija svojim dilplomatski aktivnostima pokušava nametnuti da se Kosovo nalazi unutar granica Srbije i da njegovo priznanje predstavlja kršenje međunarodnog prava. Očekuje se da 15 sudaca ICJ-a svoje savjetodavno mišljenje objavi polovinom 2010. godine i donese odluku u korist Kosova.
I dok su odnosi Srbije i Kosova na najnižoj mogućoj razini, odnosi Srbije i Bosne i Hercegovine su u posljednjih nekoliko godina također prilično zategnuti. Otvaranje sudskog procesa u slučaju “Dobrovoljačka ulica”, zatim presuda Iliji Jurišiću, do toga da BiH još uvijek nema ambasadora u Beogradu jer posljednja dva kandidata nisu zadovoljila kriterije srbijanskih službi problemi su koji prošle godine dodatno opteretili odnose dvije zemlje. Srbijansko rukovodstvo istovremeno šuruje sa Miloradom Dodikom pod izgovorom da je to njihova dužnost kao predstavnika zemlje potpisnice Dejtonskog sporazuma. Pri tom Srbija uporno odbija usvojiti Deklaraciju o Srebrenici, što je bila obavezna učiniti još prije tri godine.
No, istovremeno zvaničnici zemlje koja je posvađana gotovo sa svim svojim susjedima svaku priliku koriste da istaknu da je Srbija lider u regionu.
Ministar vanjskih poslova Srbije Vuk Jeremić otišao je najdalje, kada je rekao da „namera i želja Srbije nije da se tuži, nego da gradi dobrosusedske odnose i sarađuje na putu ka intregaciji u EU.“ Prema Jeremićevom mišljenju, Srbija ulaže velike napore kako bi imala dobre odnose sa susjedima. “Srbija čini daleko više od bilo koga drugog da bi odnosi u regionu bili dobri. Srbija nijednim svojim gestom, nijednim svojim postupkom nije nanela štetu nijednom svom susedu, a susedi Srbiji jesu. Srbija je lider u regionu i mnogi joj na tome zavide”, kaže Jeremić.
Sa ovim cinizmom, ili bez njega, Srbiji predstoje procesi u kojima će teško doći do pravde, kažu pravni stručnjaci i iznose uvjerenje da će iz oba procesa, i protiv Srbije i protiv Hrvatske, isplivati novi dokazi o planovima zvaničnog Beograda i njihovoj realizaciji u rušenju hrvatskih gradova. Izvjesno je da će najbolje proći advokati, čija se moguća zarada procenjuje na milione dolara.


Jelena Milić, direktorica centra za evroatlantske integracije
“MEĐUNARODNA ZAJEDNICA PODRŽAVA BORISA TADIĆA DA USVOJI LAŽNU REZOLUCIJU O SREBRENICI”
Jelena Milić, direktorica Centra za evroatlanske integracije, za naš list kaže da je više puta upućivala pismo predsjedniku Borisu Tadiću u kome je tražila da Skupština Srbije što prije usvoji Rezoluciju o Srebrenici, međutim Tadić nikada nije odgovorio na pismo niti je bilo šta po tom pitanju poduzeo.
“U februaru prošle godine velika grupa nevladinih organizacija iz Srbije tražila je od Tadića da se po ugledu na Evropski parlament zauzme da i naš parlament usvoji rezoluciju o 11. julu kao danu sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Mi ne vidimo prepreku da se rezolucija ne usvoji imajući u vidu skupštinsku većinu koja tvrdi da je potpuno posvećena evropskim integracijama i saradnji sa Haagom. Korist od takvog gesta bi bila velika.
Međutim, prema mojim saznanjima Skupština Srbije se sprema da napravi jedno polurešenje i da usvoji ne rezoluciju, nego deklaraciju koja je uredba manjeg značaja, kojom će se osuditi teški zločini u Srebrenici bez spominjanja reči - genocid, i svi drugi zločini.
Ja mislim da je to loše rešenje iz više razloga. Ako je Srbija istinski posvećena evropskim integracijama, onda bi Srbija morala da poštuje tako važnu odluku kao što je Rezolucija Evropskog parlamenta o Srebrenici i preporuka Evropskog parlamenta da uradi isto. Da se ne lažemo, Srbiji je u poslednjih mesec dana dosta progledano kroz prste kada su u pitanju evropske integracije. Bilo bi jako dobro da Srbija, kad već ne može da uhapsi Ratka Mladića, pokaže zrelost i da u skupštinskim dokumentima ne izbegava termin - genocid.
Odrednica genocid je već korištena u presudi Haškog tribunala generalu Krstiću. Genocid se jasno pominje i u presudi Međunarodnog suda pravde u sporu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz februara 2007. godine. Sud je presudio da je Srbija prekršila svoje obaveze jer nije sprečila genocid i što je propustila da Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju preda generala Ratka Mladića, optuženog za genocid. U presudi iz 2007. godine jasno se navodi da Srbija mora odmah da preduzme sve korake kako bi osigurala puno poštovanje obaveze da kažnjava izvršenje genocida. Bivši Tadićev savetnik Jovan Simić kazao je da presuda MSP-a obavezuje Srbiju da se jasno distancira od ratnih zločina i da Skupština mora da donese jasnu rezoluciju u kojoj se osuđuje genocid u Srebrenici. Ako Srbija to ne bude uradila, ona neće moći, kako tvrdi Simić, da se poziva na međunarodno pravo u drugim slučajevima, a mogle bi da uslede i druge posledice. To je isti sud pred kojim Srbija očekuje fer i pravično suđenje o proglašenju statusa Kosova. Bilo bi nezgodno sada usvojiti jednu ‘vodenu’ deklaraciju kojom će se osuditi svi zločini, da li će to biti od sudnjeg dana ili 1941. godine, bez toga da se eksplicitno istakne i posebno usvoji rezolucija o Srebrenici.
Srbija sada odbija da prihvati termin genocid za osam hiljada ubijenih pripadnika jedne vere muškog pola, a pri tom se ‘gađa’ terminom genocid za ono što su bila etnička čišćenja i intervencije u Hrvatskoj. Šta to sada znači, da mi moramo sve da nazovemo genocidom ili da ništa ne nazovemo tim imenom? Mislim da je to velika uvreda porodica žrtava u Srebrenici i da je Srbija na dobrom putu da obesmisli svo progledavanje kroz prste koje međunarodna zajednica u poslednje vreme čini. Moj strah je da postoji prećutna saglasnost međunarodne zajednice da se tako nešto uradi, dakle da se usvoji vodena rezolucija”, kaže za naš list Jelena Milić.


Srđa Popović, advokat
“SRBIJA JE TUŽILA HRVATSKU DA BI SPRIJEČILA IZVOĐENJE DOKAZA PROTIV BEOGRADA”
Srđa Popović, jedan od najpoznatijih beogradskih advokata, za naš list iznosi motive zbog kojih je po njegovom mišljenju srbijansko rukovodstvo podiglo tužbu protiv Hrvatske:
“Ja mislim da je Srbija ovu kontratužbu podnela da bi sprečila izvođenje dokaza koje bi se izvodilo u slučaju hrvatske tužbe i da je to jedan potez koji sada samo treba da omogući da se napravi neki kompromis i da se povuku obe tužbe”.
Na pitanje zbog čega je u interesu Srbije da je Bosna i Hercegovina nestabilna, odnosno zbog čega srbijansko rukovodstvo na čelu sa Borisom Tadićem sarađuje isključivo sa Miloradom Dodikom, Popović kaže: “Podsticanje te nesigurnosti i neizvesnosti u Bosni treba da bude neka kontrateža ovom priznavanju Kosova. Postoje tu neke vrlo široke fantazije da tu može da dođe do neke trampe - ako ovo bude konačno rešenje za Kosovo, zašto mi ne bismo mogli tražiti pravo na samoopredeljenje Srba u Bosni. Ja mislim da je to ta logika”, kaže Popović.

DOBROSUSJEDSKE SVAĐE


SRBIJA - BOSNA I HERCEGOVINA
Odnosi dvije zemlje na vrlo niskom nivou nakon otvaranja slučaja Dobrovoljačka. Sporne i mnoge druge stvari: Tuzlanska kolona, presude Iliji Jurišiću, neimenovanje ambasadora BiH u Beogradu, izbjegavanje usvajanja Deklaracije o Srebrenici, presuda Međunarodnog suda pravde da Srbija nije učestvovala u genocidu u Srebrenici, uplitanje u unutrašnje odnose u BiH podrškom politici Milorada Dodika.


SRBIJA - HRVATSKA
Nakon što su oba hrvatska predsjednička kandidata izjavila da neće povući hrvatsku tužbu za genocid koja je podnijeta Međunarodnom sudu pravde 1999. godine, Srbija je Međunarodnom sudu pravde u Hagu podnijela krivičnu tužbu protiv Hrvatske za genocide nad Srbima tokom rata od 1991. do 1995. godine.


SRBIJA – KOSOVO
Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i smatra ga svojom teritorijom, zbog čega je pred Međunarodnim sudom pravde pokrenula proces za utvrđivanje legalnosti kosovskog proglašenja nezavisnosti.


SRBIJA – CRNA GORA
Odnosi između dvije zemlje su znatno zahladnili nakon što je Podgorica priznala nezavisnost Kosova, a Beograd otkazao gostoprimstvo crnogorskom ambasadoru.

11.1.2010, RFE, Srbija (ne)bi u NATO?

Radio Slobodna Evropa, 11.1.2010.
Zoran Glavonjić

Grupa od 200 javnih ličnosti zatražila je danas raspisivanje referenduma o ulasku Srbije u NATO savez, pretpostavljajući da bi u ovom trenutku odgovor građana bio - "Ne".

Među potpisnicima Proglasa o izjašnjavanju su književnik Matija Bećković, političar Vojislav Koštunica, reditelj Emir Kusturica i mitropolit Srpske pravoslavne crkve Amfilohije. Zvanično, Srbija je vojno neutralna zemlja, ali u javnosti i dalje postoji velika podeljenost o eventualnom članstvu u Sevarnoatlantskoj alijansi.

„Postoji bojazan da bi država Srbija odluku o članstvu u NATO savezu mogla da donese bez glasa naroda, praktično „iza leđa građana“, i zato je najbolje rešenje da se o tom pitanju uskoro raspiše referendum”, stoji u zahtevu 200 javnih ličnosti.

Profesor Svetozar Stojanović, jedan od potpisnika, izjavio je da bi neposredno odlučivanje bilo prava demokratska mera kojom bi trebalo proveriti raspoloženje građana prema NATO.

"Veoma me čudi kada ljudi sa zvaničnih pozicija daju izjave koje nisu u saglasnosti sa Rezolucijom o vojnoj neutralnosti. Oni izazivaju zabunu u javnosti i potrebno je da se ta zabuna otkloni i da se stvari potpuno raščiste. Ja očekujem negativan odgovor, znači da narod neće u NATO", smatra Stojanović.

Srpski parlament 26. decembra 2007. jednoglasno je usvojio Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, a od kraja 2006. Srbije je u NATO programu Partnerstvo za mir. Po istraživanju nevladine organizacije Atlantski savet, u ovom trenutku u Srbiji ima između 25 i 27 odsto čvrstih pristalica članstva u NATO, dok je skoro 40 odsto ni "Za" ni "Protiv".

Vladan Živulović, iz Atlantskog saveta, rekao je za naš program da je referendum o pitanju članstva u NATO svakako potreban, ali da njegovo pokretanje u ovom trenutku ne bi imalo svrhu i objektivan rezultat.

"Zato što su na sceni negativne ocene o ulasku u NATO. Niko ne daje argumente zašto bi trebalo ući u taj savez, tako da su naši ljudi nepripremljeni za takav referendum. Otuda i očigledna inicijativa ove grupe da sada iskoristi to negativno raspoloženje. Niti nas je ko pozvao u NATO, niti ko iz države Srbije daje signale da treba da se uđe u NATO", kaže Živulović.

Prema srpskom ustavu, za raspisivanje referenduma potrebni su potpisi 100.000 građana. Književnik Matija Bećković smatra da postoje jaki razlozi da Srbija ostane vojno neutralna, i da je jedan od njih NATO bombardovanje 1999. godine.

"Preko tog razloga srpski narod ne može preći, a da ne pređe preko svog pamćenja i svog dostojanstva. Što bi kazali, koga su zmije ujedale on se i guštera pribojava. Uz to, Srbija je više puta objavila da nikada neće priznati nezavisnu državu Kosovo. A to znači i da nikada neće ući u NATO. Nezavisno Kosovo je delo NATO alijanse koja je tu lažnu državu stvorila. Ulaskom u NATO Srbija bi jednovremeno priznala nezavisnost Kosova", objašnjava Bećković.

NEKVALITETNI ARGUMENTI

Sa druge strane, Vladan Živulović kaže da je sa bezbednosno-političkog aspekta u velikom interesu Srbije da uđe u NATO.

"Za automatsko priznavanje Kosova, to ne znam… A to što su nas NATO zemlje bombardovale? Pa 70 odsto građana Srbije hoće da uđe u Evropsku uniju iz koje nas je bombardovalo 19 zemalja. Podsećam da su nas i Nemci bombardovali u Drugom svetskom ratu pa smo posle deset godina tamo pohrlili u gastarbajtere, i dan danas imamo normalne odnose sa Nemačkom. Ne vidim otkud sada otpor, jer život ide dalje, naravno", kaže Živulović.

Odluka o članstvu u Severnoatlantskoj alijansi može biti doneta bez izjašnjavanja građana ali, kaže za naš program Jelena Milić, direktor Centra za evroatlantske studije, javna rasprava i, što da ne, referendum o tome jesu pravi put.

"Problem u Srbiji je što smo zahvaljujući odluci da se o ulasku u NATO ne priča, dobili jaku kampanju protiv ulaska u taj savez koja je prepuna netačnosti i nekvalitetnih argumenata. A stanje u kom se ćuti i od strane onih koji su za ulazak u NATO dovelo je do toga da u javnosti nemamo dobru kampanju "Za". Tako da mislim da će ova inicijativa, na kraju krajeva, bar naterati one koji jesu za NATO da budu jasni, glasni i da skupe hrabrosti da kažu adekvatne argumente zašto su za ulazak Srbije u NATO", kaže Milić.

Među zagovornicima referenduma o članstvu Srbije u NATO su i akademici Dobrica Ćosić i Kosta Čavoški, kao i političari Dušan Mihajlović, Milorad Vučelić i Marko Jakšić. Jelena Milić podseća na jedan detalj:

"Ista ta grupa koja sada traži referendum za ulazak u NATO, na mala vrata i bez ikakve javne rasprave, uvela je odlukom parlamenta vojnu neutralnost Srbije."

Bilo kako bilo, zaključuje Vladan Živulović, iz Atlantskog saveta, Srbija će za koju godinu sigurno biti stavljena pred izbor – članstvo u NATO alijansi ili ne.

"Ta neminovnost biće nam upućena u trenutku kada budemo počeli ozbiljno da ispunjavamo uslove za članstvo u Evropskoj uniji. Tada će država morati da izvuče ispod tepiha priču o NATO i da krene u ozbiljnu raspravu šta mi to stvarno želimo."

Potpisnici zahteva za referendum o NATO su i operska primadona Jadranka Jovanović, muzičar Bora Đorđević, pisci Momo Kapor i Dušan Kovačević, kao i glumci Tanasije Uzunović, Ljiljana Blagojević i Petar Kralj.

26.12.2009, Danas, Demokratiju čine i prava, ali i obaveze i odgovornost

Danas, 26.12.2009.

Povezivanje tački - Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije
Intervju objavljen u dnevnom listu Danas 26.12.2009.
Autor: Snežana Čongradin

Posledice legitimisanja predstavnika režima Slobodana Miloševića, politički aktivnih ljudi u vreme kada su se dogodili zločini i genocid u Srebrenici, mogu biti utvrđivanje istine u slučajevima bombardovanja RTS, smrt vojnika u kasarnama Topčider i Leskovac, i mnogi drugi. Mora se stalno imati u vidu razmera tih zločina, to nije slučajni gest odmetnutog vojnika ili grupe vojnika. To je bila industrija zla, za to je potrebna mašinerija, više ljudi, odluka, plan, logistika.
Nekoliko zasad osuđenih to sigurno nisu mogli uraditi niti narediti sami. Sredina komandnog lanca, ali i još direktnih počinilaca skoro su netaknuti i pored svih procesa u Hagu i nekih pred regionalnim sudovima. Ko su ti ljudi, gde su danas, s kim održavaju veze i poslove, koga mogu da ucenjuju i zašto... Dačić, Nikolić, Vučić, Mrkonjić... nisu se ogradili od te politike, prave se naivni i osuđuju „svaki zločin“. I još gore, skoro niko ih uporno i sistemski i ne pita o ulozi u konkretnim događajima, kaže za Danas Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije.

Zašto onda na tome ne insistira Evropska unija?
- Ivica Dačić je i Jelku Kacinu i drugim zvaničnicima EU jedan od najrelavantnijih domaćih sagovornika i saradnika u borbi za dolazak na beli šengen. Šta smo zauzvrat dobili. To da Vučić opominje Koštunicu da se izjasni oko EU integracija, ali kako oni to vide, da Dačić hapsi ekstremiste i da vlada ima kao širi konsenzus oko podnošenja kandidature u EU. Malo. Preskupo. Da smo to imali 2002. pa ajde, ali 2009, sad je i Vučić shvatio, sa ili bez ovoliko ustupaka. Moglo se i bez toga, da je pre svega Demokratska stranka bila doslednija i moralnija i da je Liberalno-demokratska partija više prtiskala DS da oko tih stvari ne prave toliko kompromisa. LDP i DS su osetili da EU popušta i krenuli su linijom manjeg otpora. Stavljanje kojakavih deklaracija na sajt ne znači ništa samo po sebi ako se ništa ne preduzima da se to i realizuje kroz institucije. Zato je upravo na DS i LDP, sad posle podnošenja kandidature, najveća odgovornost da nastave proces dubinskog čišćenja, iako im to, pre svega, SAD a ni EU više ne traže.
Zbog čega je važno da se u vrednosnom smislu društvo razračuna s prološću, kada građani nisu počinili te zločine?
- Neko je počinio. I svaki oficir, vojnik, policajac, rezervista ove zemlje je građanin Srbije. Građani su glasali. Velikom većinom. Demokratiju čine i prava ali i obaveze i odgovornost. Biti deo međunarodne zajednice a ne snostiti posledice za loše i nedopustive stvari se ne može. Da smo se ranije i ozbiljnije suočavali sa zločinima i osuđivali ih, možda danas ne bi bilo ovoliko nasilja među mladima. Da se razumemo, ovi huligani, ko god da stoji iza njih, jesu mladi pre svega. Znači da su elita, mediji, škola i porodica, da smo svi zakazali. Eto preskupe cene nemoći i tvrdoglavosti da osudimo ono što smo sami radili ili podržavali, ili naša okolina radila a mi nismo reagovali. Ne zavaravam se da je jedan dan pomena Brisu Tatonu bio dovoljan. Ta ideja da svet vidi da nismo takvi je tu jeftino plasirana i naravno nije uspela. Kad odmarširamo do masovnih grobnica u Batajnici, to će biti dokaz. Da smo shvatili. I postideli se. Što je još bitnije, to će biit poruka građanima, jasna na temu šta je prihvatljivo a šta ne.
Zašto Holandija pristaje na „pranje“ ljudi iz prošlosti, bez njihove inicijative da to oni sami nedvosmileno učine, već je odobrila Prelazni trgovinski sporazum?
- Holandska vlada je, u okviru EU, napravila mudar i hrabar potez malo popuštajući svoju, inače, opravdanu politiku uslovljavanja. Ispravno su procenili da će se cilj lakše ostvariti sa Srbijom direktnije angažovanom u pocesu integracija. EU članicama potrebno je da oko što više stvari imaju zajednički stav, inače, EU gubi kredibilitet globalnog aktera. Nedavno sam u Hagu učestvoval na tribini u organizaciji Impunity Watch, o tome da li na Balkanu oko pitanja suočavanja „samo štikliramo kućice ili povezujemo tačke“, zajedno sa predstavnicima nevladinog sektora i profesorima univerziteta koji se bave pitanjem tranzicione pravde u Holandiji, analitičarama i saradnicima uticjanih medija, radnicima oba tribunala i prenela sam istu poruku, koja je naišla na veliko razumevanje. Sad dosta zavisi i od međunarodnih i holandskih organizacija koje se bave tim pitanjima, od toga da li će one uspeti da ubede holandsko ministarstvo spoljnih poslova, i druge u EU, da proces suočavanja neće biti završen hapšenjem Mladića i da na Balkanu u tom smislu još i te kako ima posla.
Moj glavni argument bio je da bi ako nastave sa interesovanjem i podrškom tom bolnom procesu, Balkan na duže staze mogao da bude „sucess story“ stabilizacije i demokratizacije, što zapadnoj međunarodnoj zajednici i te kako treba imajući ostala žarišta i nedovršene poslove u vidu.
Da li je realno očekivati da će Srbija uskoro postati članica NATO?
- Nedavno sam bila u sedištu NATO. Priča da nas niko nije „pozvao“ više ne pije vodu. Poziv je tu, sad je na nama. Opet, pretežno zbog ipak glavnog cilja Vlade Srbije, donedavno „odbrane Kosova“, a nadam se da su posle odličnih izlaganja onih koji su bli za nezavisnost Kosova, u nedavnoj raspravi pred Stalnim sudom pravde, ipak, malo smanjili doživljaj, DS o tome ćuti. Dok NATO i EU drumom, mi šumom. NATO uveliko sprema novi strateški koncept koji će biti predstavljen krajem godine na samitu u Lisabonu. Unija, opet, ima nove mogućnosti kolektivnog delovanja, saradnje usvajanjem Lisabonskog sporazuma. Saradnja EU i NATO biće jedna od glavnih tema tog novog dokumenta. Mi to skoro da ne pratimo. Sve se svodi na konstataciju - nećemo u NATO jer su nas bombardovali ili su nam „uzeli“ Kosovo.
Koje su to ključne tačke na putu do zvaničnog proglašenja Srbije kandidatom za članstvo u EU?
- Pored svih formalnih uslova i odnosa Mađarske, kao jedne od budućih zemalja predsedavajućih EU, ostaje, pored Mladića i Hadžića, naravno, kao i ono što se kod nas opet namerno prenebregava zbog politike oko Kosova, a to je regionalna saradnja. Posebno bih to istakla, značaj koji EU pridaje regionalnoj saradnji u procesu pristupanja aplikanata. Zato sam i pozdravila kandidaturu, jer smatram da je to implicitno znak da će se ovdašnje vlasti prema tome sada racionalnije odnositi, pre svega prema dešavanjima u BiH, zbog interesa u napretku ka EU a ne samo kako politika „očuvanja Kosova“ diktira, dok odnosi sa Crnom Gorom, Makedonijom i Hrvatskom trpe. Odnosi sa Rumunijom i Bugarskom takođe nisu bez opterećenja, opterećuju ih pitanje verskih sloboda i statusa i imovine nekih verskih zajednica. Sraman je bio i način na koji su i sad ostavili kosovske Srbe da odlučuju šta da rade oko izlaska na izbore.

21.12.2009, RFE, Tadić: kandidatura u pravom trenutku

Radio Slobodna Evropa, 21.12.2009.
Iva Martinović, Branko Vučković

Dan pre nego što će predsedavajućoj Švedskoj podneti kandidaturu za članstvo u EU, predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je za Radio Slobodna Evropa da u Stokholm odlazi u pravom trenutku i da za ovaj potez ima 95 posto podrške u EU.
Ipak, kakav će odgovor stići iz Brisela niko ne želi da prognozira. Bez obzira na ishod, stručnjaci kao najpozitivniji efekat ovakve odluke ističu dokaz jasnog evropskog opredeljenja Srbije.
Retko kad u Srbiji možete čuti jedinstveno, pa još i pozitivno mišljenje o nekom pitanju. Ako je suditi po našoj anketi na ulicama Beograda, odluka o podnošenju kandidature za članstvo u EU dočekana je upravo tako:
Rok za odgovor iz Brisela nije precizno definisan i zavisi od zemlje kandidata. Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je za RSE da je Beograd ispunio sve uslove za ovakav potez, bez obzira na to što Ratko Mladić još nije u Hagu, te da u Stokholm odlazi u pravom trenutku:
“Da li ćemo mi dobiti status kandidata pre nego što potpuno dovršimo saradnju sa Haškim tribunalom, to je potpuno drugo pitanje. Za ovu fazu u koju ulazimo, mi smo potpuno završili proceduru i sačekali smo sve ono što je bio zahtev naših partnera i prijatelja iz Evropske unije. Nikada se u istoriji podnošenja kandidature za članstvo nije desilo da su sve zemlje članice sa istim nivoom odobravanja prihvatile nečiju kandidaturu. Mi to ni danas ne očekujemo, ali imamo izuzetno partnerske i otvorene odnose sa svim zemljama, čak i onima koje su pokazivale blagu rezervu prema podnošenju kandidature. Ogromna većina, 95 posto zemalja članica podstiču Srbiju da podnese kandidaturu.”

Nije solo akt
Mada su do nedavno poručivali da neće žuriti i da će ka Briselu ići korak po korak, vlasti u Srbiji su stav promenile posle posete šefa holandske diplomatije Maksima Ferhagena. Podsećamo da je, iako je ublažila odnos prema Srbiji, Holandija, a uz nju i Nemačka i Velika Britanija protiv podnošenja kandidature Beograda, jer insistiraju na tome da se nedavno odblokiran Trgovinski sporazum neko vreme i primenjuje. Holandija smatra da Srbija kandidaturu ne bi trebalo da podnosi pre juna, jer će tada glavni haški tužilac Serž Bramerc ponovo izvestiti o saradnji Srbije.
Milan Simurdić: Srbija podnošenjem kandidature jasno stavlja do znanja svojim partnerima u Evropskoj uniji gde želi da bude.
Ipak, odluka Beograda je koordinirana sa nizom drugih zemalja EU, koje su je u tome podržale. Ne želeći da prognozira kakav će odgovor biti, Milan Simurdić iz Foruma za međunarodne odnose ističe značaj samog poteza:
“Srbija podnošenjem kandidature jasno stavlja do znanja svojim partnerima u Evropskoj uniji gde želi da bude, a istovremeno se jasno pokazuje i sopstvenoj javnosti i drugim partnerima kojim putem će se Srbija kretati u narednom periodu.”
Nakon što stigne u Brisel, zahtev za kandidaturu za članstvo u EU treba da bude prosleđen Evropskoj komisiji na izradu mišljenja. Potom zemlja koja želi da postane kandidat dobija upitnik. Upravo na pitanja koja će se naći u ovom dokumentu, kao bitan uslov za pozitivan odgovor iz Brisela, uz mnoge druge, ukazuje Jelena Milić iz Centra za evroatlanske studije:

“Interesantna je opomena da će u upitnicima, ako ih dobije, Srbija morati da odgovori na pitanje kolika je njena teritorija i koliko ima stanovnika. Suština je kako će se Srbija odnositi prema regionalnoj saradnji, koja je ključ evropskih integracija, što mnogi ovde zaboravljaju. Ako Srbija hoće da joj neko razmotri kandidaturu i bez toga što je Mladić još uvek na slobodi, onda bi zaista bilo dobro da ima spreman odgovor na to kako će se ubuduće ponašati u vezi regionalne saradnje. Međutim, čini mi se da ovo nije solo akt naših zvaničnika, već da je koordinirano sa nizom zemalja Evropske unije.”


Niz poteza
Kao još jednu prepreku podnošenju kandidature, protivnici ovakvog poteza Beograda ističu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji još nije stupio na snagu, iako bi trebalo da prethodi kandidaturi. Simurdić, međutim, navodi da ovo nije zvanično pravilo, i da kandidatura neke zemlje ne mora nužno biti povezana sa njegovom ratifikacijom:
“Radi se o nizu poteza koje u narednom periodu treba doneti, neki će biti jednostavni, neki ne, ali u suštini, momenat za ovo je dobar i zbog dva druga razloga. Prvo, to je što je Evropska unija nakon Lisabonskog ugovora razrešila dileme oko proširenja, a drugo što je Srbija objektivno ipak dobila jednu ocenu povoljniju nego do sada iz haškog suda. Tako da treba očekivati da, kada ovaj drugi problem Haškog suda bude rešen, mnoge stvari idu mnogo brže nego što to možemo zamisliti.”
Od pet zemalja zapadnog Balkana obuhvaćenih Procesom stabilizacije i pridruživanja, status kandidata za članstvo u EU imaju za sada Hrvatska i Makedonija, dok su Crna Gora i Albanija podnele zahteve za kandidaturu na koje još nisu dobile konačan odgovor.
Koliko će na odgovor čekati Srbija i kada će i zvanično postati deo Evrope Beograđani nisu optimisti:
Koliko će proteći od podnošenja kandidature do punopravnog članstva u EU zavisi od zemlje kandidata. Dosadašnjim članicama za to je trebalo je između tri i 14 godina.

10.12.2009, DW, Srbija - BH: hronični problem regiona

DW, 10.12.2009.
Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Poruka Harisa Silajdžića da bi Srbija trebalo da se izvini Bosni i Hercegovini za genocid, naišla je na uzdržan stav zvaničnog Beograda. Teško je očekivati izvinjenje Srbije za genocid u Bosni, ocenjuju analitičari.
Potpredsednik Foruma za međunarodne odnose Simeon Pobulić kaže za Dojče vele da se srpski političari formalno drže presude Međunarodnog suda pravde, u kojoj stoji da Srbija nije počinila genocid. Zbog toga je i teško očekivati da će bilo ko učiniti taj gest izvinjenja, jer bi to sa sobom povuklo i neke druge zahteve. Pobulić ipak dodaje da Srbija ima veliku odgovornost da učini sve što može kako bi se popravili odnosi dve zemlje, jer oni postaju neka vrsta regionalne glavobolje.
„Da to preterano ugrožava stabilnost regiona, to ne bih smeo da kažem, jer jednostavno ne vidim za to dokaze. Ali, da je to jedna situacija, uporedimo je sa nekom hroničnom bolešću, stalno prisutna, i stalno vam pravi razne smetnje, to već jeste tako.“
Izvinjenje za genocid svakako ne bi štetilo, smatra Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, ali i ona ocenjuje da se to verovatno neće dogoditi. Umesto toga Srbija bi mogla da sledi preporuke Evropskog parlamenta, i da sama donese skupštinsku deklaraciju o Srebrenici.
Više nevladinih organizacija je tim povodom pisalo predsedniku Srbije Borisu Tadiću, ali nema nikakvog odgovora, kaže Jelena Milić za Dojče vele:
„Predsednik Tadić je u međuvremenu stigao da poseti i mesto snimanja serije ’Selo gori a baba se češlja’, ali nije našao za shodno da odgovori na zahtev velikog broja nevladinih organizacija na predlog da se ta rezolucija usvoji.“

„Turbo odnosi“ sa Republikom Srpskom
Pitanje genocida i ratnih zločina svakako još uvek opterećuje odnose dveju zemalja. Međutim, kada se govori o odnosima dve zemlje Jelena Milić primećuje da se i tu jasno vidi neiskrenost srpske politike. Srbija po njenom mišljenju zapravo nema nikakve odnose sa Bosnom i Hercegovinom, i to je jasna ilustracija njenog političkog stava:
„Postoje dobrosusedski odnosi, tačnije turbo dobrosusedski odnosi sa Republikom Srpskom, i ignorisanje činjenice da je Bosna unitarna država. Tako da je to zaista veliki problem. Srbija vam nikad neće reći da su to dobri odnosi sa Bosnom, to su ili odnosi sa Republikom Srpskom, ili sa Federacijom.“
Uporedo sa ovim izjavama stigli su i rezultati istraživanja koji pokazuju da je većina Srba protiv izručenja Ratka Mladića, kao i protiv Haškog tribunala.
Sve to govori da je u medijima i politici zavladao pragmatizam, smatraju stručnjaci, i da za proteklih desetak godina nije učinjeno ništa da nove generacije počnu da vrše pritisak za suočavanjem sa bliskom prošlošću.