1.2.2010, Danas, Alijansa saučesnik u Miloševićevom zločinu

Danas i Peščanik, 1.2.2010.
Autor: Žanka Stojanović

Vrlo mi je teško da govorim iz pozicije žrtve o ovoj temi, o krivici NATO za ubistva civila tokom intervencije u Srbiji 1999, iako bi nekome moglo izgledati da je to s moralnog stanovišta najjednostavnije, jer je tu direktna optužba gotovo prirodan stav.
Taj stav olakšala bi činjenica što je NATO u pojedinim slučajevima, samim izborom civilnog cilja, poput Televizije Srbije, nesumnjivo počinio ratni zločin.
Porodice žrtava izbegle su zamku da optužujući zapadnu alijansu postanu deo zvanične propagande o „NATO zločincima“, svesne nužnosti zapadne intervencije u bivšoj Jugoslaviji (jer se Milošević drugačije nije mogao zaustaviti). Štaviše, po mom dubokom uverenju, ta intervencija došla je prekasno, kad su glavni zločini već bili počinjeni, i stoga je na strani NATO ona imala i elemente osvete za izneverena Miloševićeva obećanja. Upravo zato su, verujem, portparoli Alijanse tokom napada neprestano govorili o „odlučnim porukama Miloševiću“, što je očiti eufemizam za demonstraciju sile.
Sem toga, mi smo svesni i da kolateralne žrtve nisu bile u interesu NATO, suočenog sa otporom dela svog javnog mnjenja intervenciji u Srbiji: generalna politika zapadne alijanse nesumnjivo je bila da izbegne civilne žrtve čak i po cenu slabije efikasnosti. Stoga je NATO tokom napada često upotrebljavao otvorene komunikacije, dopuštao curenje informacija o budućim ciljevima i slično.
Mi smo isto tako svesni da su civilne žrtve išle naruku Miloševiću u pokušaju da mobiliše to isto zapadno javno mnjenje protiv intervencije, utoliko pre što je to zapravo bilo njegovo jedino oružje protiv civilizovanog sveta. U jednom trenutku, NATO, suočen sa činjenicom da slike razaranja sa terena nesumnjivo jačaju otpor intervenciji, proglašava Televiziju legitimnim ciljem, ali Milošević odbija da evakuiše ljude i tehniku. Štaviše, saznavši tačno vreme napada, odlučuje da ljude ostavi u zgradi da izginu - uz puno saučesništvo vojne i državne vrhuške - ne bi li stekao važne propagandne poene.
Teče, evo, deseta godina kako porodice žrtava prikupljaju indirektne i direktne dokaze o tom zločinu, dokaze koje tužilaštva ove zemlje odbijaju da uzmu u postupak, otvoreno kršeći zakon. NATO, pak, o zločinu arogantno ćuti, sistematski se oglušujući o pozive porodica žrtava da pomogne njegovo razotkrivanje. Kao što su uostalom, po svedočenju Karle del Ponte, i srpske vlasti odbile da Tužilaštvo Haškog tribunala snabdeju dovoljnim dokazima koji bi omogućili pokretanje istrage protiv NATO u slučaju RTS. To ćutanje, na obe strane, nije plod ignorancije, nego nečiste savesti.
Glavnokomandujući za Evropu u vreme intervencije NATO general Vesli Klark januara 2004. u intervjuu jednoj američkoj radio stanici izjavljuje da je Milošević bio unapred upozoren na napad, posredstvom novinara na terenu. „Lično sam zvao izveštača Si-En-Ena i obavestio ga (o predstojećem napadu na Televiziju)“. Te njegove reči malo kasnije potvrdio je i sam ratni izveštač iz Beograda Alesio Vinči: „Mi smo to znali, a znali su i glavni menadžeri RTS-a, jer smo im mi to rekli“. Nakon tog intervjua, general Klark, međutim, ignoriše pismo u kojem ga porodice žrtava mole da im omogući da njegovu izjavu upotrebe kao sudski dokaz, da bi malo zatim istoj radio stanici dao drugi intervju, sa očitom namerom da zamagli sve ono što mu se otelo u prvom.
Nasuprot faktičkom saučesništvu NATO s miloševićevskim strukturama o pitanju prikrivanja krivaca za ovaj konkretni zločin, interes Srbije jeste da istina izađe na videlo i da krivci budu kažnjeni. U izvesnom dugoročnom smislu, ako ni zbog čega drugog, a ono iz razloga obične humanosti, to bi mogao da bude i interes NATO, utoliko pre što je njegova krivica u žrtvovanju civilnih službenika Televizije znatno manja: on se u slučaju ubistva šesnaestoro tehničara Televizije pojavio takorekuć kao sredstvo u Miloševićevim rukama.
Iako porodice žrtava od NATO do sada nisu dobile ni reč izvinjenja (suvo nam je poručeno da se obratimo Sudu za ljudska prava, koji, je pak, oglasio svoju nenadležnost), mi smatramo da nam ta organizacija duguje pomoć u našoj borbi za istinu: to je najmanje što mogu da učine za žrtve. Ako želimo društvo poštenih i ispravnih ljudi na ovoj kugli zemaljskoj, gde smo svi gosti neko vreme, onda moramo poštovati jedni druge. Rizikujući da zvučimo naivno, mi, porodice žrtava, i dalje očekujemo od NATO da nam pruži dokumente, dokaze i indicije o tome kako su i kada Miloševićeve vojne i državne strukture mogle doći do podataka o izboru cilja i vremenu napada na Televiziju Srbije. Kakva je u tome bila uloga samog NATO, a kakva pojedinih zemalja Alijanse? Mogu li o tome svedočiti diplomate ili druga lica?
Porodicama žrtava potrebni su i podaci o tipu aviona koji su izveli napad, o načinu komunikacije pilota sa bazom, audio-snimci te komunikacije (sve ovo radi upoređenja sa dokazima koje krije Ministarstvo odbrane Srbije) i avionski snimci toka napada. NATO je na svom sajtu tokom intervencije redovno objavljivao snimke pogađanja ciljeva, ali ne i snimak napada na RTS.
Nema sumnje da bi odluka NATO da pomogne porodicama žrtava u potrazi za istinom služila na čast zapadnom vojnom savezu, u skladu s njegovom proklamovanom ulogom čuvara vrednosti civilizovanog sveta.
U samoj Srbiji, tužilaštva i sudovi danas, deset godina nakon smene vlasti, i dalje odbijaju da uzmu u postupak dokaze o krivici Miloševića i njegovih generala za ubistvo šesnaestoro radnika RTS-a.
Nereformisano i nelustrirano Ministarstvo odbrane istovremeno već dve godine ignoriše zahtev porodica da otvori svoj dosije broj 466 iz 2001. u kojem krije materijalni dokaz da je Generalštab bio unapred obavešten o napadu na RTS, ali da su ljudi svejedno ostavljeni da poginu. Vojnobezbednosna agencija skriva izveštaje o praćenju stranih novinara, a Generalštab izveštaje o procenama stupnja ugroženosti objekata od značaja za odbranu zemlje, dok tužilaštva, specijalna i redovna, odbijaju da nalože bezbednosnim strukuturama da im dokumente uruče.
Sva naša traganja za dokazima uvek su se do sada završavala pred vratima Vojske Srbije, tog tamnog tela čija troma gravitacija umrtvljuje kretanje našeg društva ka normalnim građanskim vrednostima. Podsetiću vas da je opšta spoznaja istine o zločinima preduslov i precizno merilo normalizovanja srpskog društva, to jest njegove evropeizacije. Sve ostalo je prazna priča.
Žrtve natovskog bombardovanja Televizije Srbije stoga bi pozdravile ulazak naše zemlje u NATO, i to iz jednog osnovnog razloga: zapadna alijansa verovatno je jedina sila koja bi mogla da uspostavi nekakvu efektivnu kontrolu nad nereformisanim i nelustriranim srpskim vojnim strukturama. Nejako srpsko civilno društvo to zadugo neće biti u stanju samo da učini. A mislim da neću reći ništa novo ako podvučem da bez civilne kontrole nad vojnim, prvenstveno vojnobezbednosnim strukturama, demokratizacija i ozdravljenje Srbije ostaju pusta iluzija.
Ulazak Srbije u NATO nesumnjivo bi zatvorio razdoblje ratova povodom granica i takozvanog srpskog državnog pitanja i gotovo dvovekovno vanredno stanje, pa bi time ukinuo i potrebu za nedavno najavljenim domaćim jedinicama za vanredne situacije. Naša deca više ne bi ginula.

Žanka Stojanović, učiteljica u penziji

* Obraćanje na skupu „Hajde da pričamo o NATO“, koji je 29. januara u Beogradu organizovao Centar za evroatlantske studije
Izlaganje su u integralnoj verziji objavili dnevni list Danas i Peščanik, 1.2.2010.

29.1.2010, RFE, Srbija i dalje ne voli NATO

Radio Slobodna Evropa, 29.1.2010.
Autor: Nebojša Grabež

“Članstvo u NATO-u nije uslov za ulazak u Evropsku uniju, ali Brisel bi želeo da Srbija spoljnu i odbrambenu politiku uskladi sa politikom EU u tim oblastima”, poručio je, sa beogradskog skupa "Hajde da razgovaramo o NATO-u", jednom od retkih koji se bavio ovom tematikom poslednjih godina u Srbiji, predstavnik EU Tomas Njoki.
Većinsko mišljenje u Srbiji, o članstvu u ovom vojnom savezu, za sada je izrazito negativno, dok analitičari procenjuju, da je ono vrlo podložno promenama, u zavisnosti od raspoloženja vodećih politčkih garnitura.
Stavovi građana Kuršumlije u velikoj meri oslikavaju opšte raspoloženje građanja Srbije prema članstvu u NATO-u. Istraživački tima državne televizije došao je do podatka da 56,9 odsto građana podržava proglas javnih ličnosti, okupljenih oko Vojislava Koštunice, Matije Bećkovića, vladike Amfilohija, Emira Kusturice i drugih, u kojem navode da je takva ideja neprihvatljiva.

“NATO je bombardovao Srbiju i to se ne zaboravlja”
Manjinski deo od 29,4 procenta koji, takođe, ne zaboravlja šta se dešavalo tokom devedesetih, ipak, smatra da bi Srbija trebalo da gradi svoju budućnost na novim osnovama i pod novim istorijskim okolnostima, jer kako kaže direktor Balkanskog fonda za demokratiju Ivan Vejvoda "istorija nas uči da zemlje prevazilaze svoje razmirice”.
S druge strane, postavlja se i pitanje – koliko je javno mnenje čvrsto u svojim stavovima. “Ono je u ovom trenutku, prirodno i razumljivo zašto, protiv NATO-a. Međutim, javno mnenje nije bilo uvek ni za Evropsku uniju, a sad jeste. Prema tome, na to javno mnenje se može uticati”, kaže bivši diplomata Živorad Kovačević.

NATO je bombardovao Srbiju i to se ne zaboravlja - osnovni je argument protivnika NATO-u
Retki su, međutim, oni koji mogu da utiču, a koji bi želeli u drugačijem svetlu da predstave ovu alijansu. “Mislim da nije dobro što se tako implicite dele ljudi, funkcioneri, pa i ministri, na one koji su protiv NATO-a, i koji to glasno kažu, i oni koji se zalažu da se otvori to pitanje, a ne smeju baš tako glasno da kažu.”
Krajem decembra 2007. godine Skupština je, bez posebne javne rasprave o ovom pitanju, donela Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Prethodno je, jedino Vlada Zorana Đinđića otvoreno isticala evro-atlanske integracije, uz evropske, kao jedno od prioritetnih pitanja zemlje.
Tadašnji savetnik premijera Ivan Vejvoda smatra da je sada neophodna rasprava o ovoj temi. “Što se više ta rasprava bude vodila na osnovu činjenica, a ne na osnovu emocija i bolnih iskustava koje smo imali, to ćemo pre doći do nekog zaključka - da li treba, ili ne treba, da idemo u pravcu NATO-a", objašnjava Vejvoda.
On smatra da je dobro što je Srbija postavila ambasadora u NATO-u, podsećajući i na sve intenzivniju saradnju između Rusije i zapadne vojne alijanse.
“Oni, itekako, dobro shvataju da jedino zajedno mogu da se suoče sa problemima sa kojima se svet danas suočava. Čini mi se da u tom svetlu i iz svih drugih razloga, Srbija mora ozbiljno da razmisli da li je, zaista, za nju najbolje da ostane izvan NATO, ili da ide u tom pravcu”, kaže Vejvoda.
Što se tiče evropskih integracija, one nisu uslovljene članstvom u NATO, ali je želja Brisela da Srbija svoju spoljnu i odbrambenu politiku uskladi sa politikom EU u tim oblastima.
“Ulazak Srbije u NATO, nije uslov za članstvo Srbije u EU, ali te dve organizacije dele iste vrednosti, poput demokratije i vladavine zakona, kao i demokratske, civilne kontrole vojno-bezbednosnih struktura, vojske i policije. To nije formalan zahtev, ali je veoma bitno da se o tome vodi u Srbiji vodi debata. EU bi želela da Srbija vodi konzistentnu spoljnu i odbrambenu politiku uskladjenu sa politikom EU u tim oblastima”, rekao je predstavnik Delegacije EU u Srbiji Tomas Njoki.

SREDSTVO U MILOŠEVIĆEVIM RUKAMA
Debatu su pokrenuli Centar za evroatlanske studije i Centar za civilno-vojne studije, rukovodeći se procenom da u Srbiji nema prave rasprave o odnosima Srbije i NATO-a, kao i o bezbednosnim interesima i potrebama zemlje koja bi se zasnivala na činjenicama.
“Mi smatramo da bi Srbija, što pre, trebalo da počne da razmišlja o ulasku u NATO, pre svega zato, što je to politički savez najrazvijenijih, najstabilnijih demokratija sveta u kojima je stepen vladavine prava i zaštite ljudskih prava, bar što se tiče njihovih građana, mnogo veći nego na bilo kom drugom mestu”, kaže Jelena Milić.
“Čitav problem u Srbiji jeste kako da napravimo sistem, ili sektor bezbednosti, koji će na efikasan, ili efektivan, način pružati bezbednost građanima ili društvu, po uzusima demokratskog poretka. A mislim da se toga ne može doći bez ozbiljnog razgovora i o tome – kakvo mesto i šta hoće Srbija u međunarodnoj bezbednosnoj saradnji, i kako će da definiše svoj odnos prema NATO-u”, ocenjuje Miroslav Hadžić.
Kakav stav o NATO-u imaju pojedine žrtve bombardovanja? Evo šta kaže Žanka Stojanović, čiji je sin Nebojša poginuo u bombardovanju zgrade
RTS-a:
“NATO se u slučaju ubistva šesnaestoro tehničara Televizije pojavio, takoreći, kao sredstvo u Miloševićevim rukama.”
Ona optužuje vlasti u Srbiji, pre svih Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije, da skrivaju istinu o okolnostima pod kojima je poginulo 16 radnika državne televizije. Žanka Stojanović kaže da je Miloševićev režim znao da će se taj napad dogoditi, ali da je odlučio da žrtvuje radnike koji su te noći bili u zgradi RTS-a.
“Žrtve bombardovanja Televizije Srbije, stoga, bi pozdravile ulazak naše zemlje u NATO, i to iz jednog osnovnog razloga. Zapadna alijansa, verovatno, je jedina sila koja bi mogla da uspostavi nekakvu efektivnu kontrolu nad nereformisanim i nelustriranim srpskim vojnim strukturama", zaključuje ona.

12.1.2010, DW, Srpska osuda Srebrenice naručena sa zapada?

DW, 12.1.2010.
autor: Ivica Petrović, Beograd
odg. urednik: Nemanja Rujević

Poslanici će, verovatno, biti podeljeni oko rezolucije
Predsednik Srbije Boris Tadić najavio je predlog donošenja rezolucije o Srebrenici u srpskom Parlamentu. Političari su, ponovo, podeljeni. Ideja o rezoluciji je plod pritisaka, smatraju analitičari u Beogradu.
Više nevladinih organizacija u Srbiji je tokom protekle godine upućivalo pozive predsedniku Srbije Borisu Tadiću da podrži donošenje rezolucije o Srebrenici, ali tog odgovora nije bilo sve do početka ove godine.
Bilo bi dobro da je taj nagli preokret rezultat svesti predsednika Tadića o neophodnosti takvog poteza, ili moći nevladinog sektora, kaže za Dojče vele Jelena Milić, direktor Centra za evroatlantske studije. Ona ipak misli da se iza promene stava srpskih zvaničnika kriju drugi razlozi:
„Bojim se da je razlog pritisak zapadne međunarodne zajednice da se takva rezolucija donese. Ili je to već bio ranije neki deo aranžmana, u smislu: ‘Dobili ste Prelazni sporazum na odloženo, evo sada je red da pokažete neku volju ako već nema Ratka Mladića’“.

Moralna obaveza ili stranački ustupak?
Deklaracija o Srebrenici nije nikakva obaveza Srbije prema Međunarodnom sudu pravde, i takva tumačenja su pogrešna, smatra Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije. Ona za DW kaže da se ovakva inicijativa predsednika Srbije može pre svega tumačiti kao ustupak jednoj političkoj stranci na političkoj sceni Srbije:
„Koliko sam ja razumela, ovo je inicijativa koja je važna Liberalno-demokratskoj partiji (LDP). Ovo je inicijativa koju pokreće LDP i, s obzirom na rastući značaj koji ta stranka ima za održavanje stabilnosti vlade u Srbiji, ja jedino mogu to da tumačim činjenicom da je Čedomir Jovanović sve važnija politička ličnost u Srbiji“.
Ipak, diskutabilno je koliko se cela priča sa LDP-om može smatrati isključivo unutrašnjim pritiskom, ocenjuje Ljiljana Smajlović. Jer, kada Čedomir Jovanović pokreće ovakve inicijative, one su često u dosluhu sa onim što je već međunarodni pritisak, ocenjuje Smajlovićeva.

Sada će padati maske evropejstva
Da li će konačno, 15 godina posle genocida u Srebrenici, Srbija osuditi taj zločin?Bildunterschrift: Da li će konačno, 15 godina posle genocida u Srebrenici, Srbija osuditi taj zločin?
Vlast i opozicija su se podelili oko ovog predloga, i po mišljenju Jelene Milić to će biti prilika za skidanje maski. Sada će se na delu videti lažno evropejstvo pojedinih političara, koji po njenom mišljenju zalaganjem za osudu zločina nad Srbima na neki način pokazuju koliko ne brinu o srpskim žrtvama:
„Nemam ništa protiv da se zločini nad Srbima istražuju, da se utvrđuje odgovornost i krivica za njih. Ali, mislim da je svaki put kad se spomene Srebrenica ubacivanje srpskih žrtava u stvari degradacija tih žrtava. Iz prostog razloga što se njih političari iz opozicije sete samo onda kada neko pomene potrebu da se o Srebrenici izjasnimo i imamo jasan stav da to osudimo“.

Nametanje kolektivne krivice?
Ljiljana Smajlović zaključuje da nema ničeg lošeg u tome da se donese dekleracija o Srebrenici, i dodaje:
„Takođe nema ničeg lošeg ni u tome da se u tu deklaraciju, ili u neku drugu deklaraciju, uključe i svi drugi zločini. Insistiranje na tome da je Srebrenica srpski zločin, pa pošto smo mi Srbi, a i oni koji su počinili taj zločin su bili Srbi sa druge strane granice, je donekle nekorektno ukoliko se doživljava kao pokušaj da Srbi prihvate neku kolektivnu krivicu“.

11.1.2010, Slobodna Bosna, Srbija, zemlja posvađana sa susjedima

Slobodna Bosna, 11.1.2010.

Tužba na tužbu
SRBIJA ĆE IZGUBITI PROCES U HAAGU JER GENOCIDA NAD SRBIMA NIJE BILO
Nakon podnošenja protivtužbe protiv Hrvatske u kojoj se ova zemlja tereti za genocid nad Srbima u posljednjem ratu, sa osvrtom na zločine počinjene u Jasenovcu, odnosi Srbije i Hrvatske su dramatično pogoršani, međutim Srbija nema ništa bolje odnose ni sa ostalim svojim susjedima - Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i Crnom Gorom; Naša novinarka analaizira razloge zbog kojih se srbijansko rukovodstvo odlučilo na ovaj čin i otkriva zbog čega srbijanske vlasti već tri godine izbjegavaju da usvoje Deklaraciju o Srebrenici.
Pravnici upozoravaju da bi u Haagu tokom suđenja mogli isplivati do sada nepoznati detalji o učešću Srbije u ratu i da će taj spor ovu zemlju koštati milione eura
Prvog radnog dana u ovoj godini Srbija je Međunarodnom sudu pravde u Haagu podnijela krivičnu tužbu protiv Hrvatske za genocid nad Srbima tokom rata od 1991. do 1995. godine. Tužba u čak pet tomova sadrži detalje vezane za zločine počinjene nad Srbima u Gospiću, Sisku, Pakračkoj poljani, Karlovcu, Osijeku, Paulinom Dvoru, Medačkom džepu, na Maslenici i tokom operacija Bljesak i Oluja. Srbijanska tužba sadrži i istorijski presjek srpsko-hrvatskih odnosa, sa naglaskom na događaje iz Drugog svjetskog rata i na masovno stradanje Srba u logoru Jasenovac. Zvanični Beograd svojom kontratužbom, kako saznajemo, traži i još neprecizirane finansijske reparacije.
Podnošenjem ove tužbe otvorena je nova etapa dramatičnog pogoršanja odnosa dvije države. U srbijanskim državnim medijima i izjavama srbijanskih zvaničnika sve je uvijeno u oblandu objašnjenja istorijskih okolnosti koje su dovele do ponavljanja genocida. Glorifikacija govora mržnje prema Hrvatima, defile desničara u javnom životu i inaćenje prema susjedima obilježili su prve dane 2010. godine u Srbiji.
Zagreb, odnosno odlazeći predsjednik Stjepan Mesić, naljutio je Beograd svojom najavljenom oproštajnom posjetom Kosovu, što će biti prva predsjednička posjeta Prištini iz okruženja, sa teritorije bivše Jugoslavije. Gotovo istovremeno oba hrvatska predsjednička kandidata izjavila su da neće, ako dođu na Pantovčak, povući hrvatsku tužbu za genocid koja je podnijeta Međunarodnom sudu prije 10 godina. Dodatno je Beograd pogodio još jedan gest čvrstog prijateljstva hrvatskog predsjednika sa kosovskim vlastima, a to je titula počasnog građanina Prištine. Srbijanske vlasti su to doživjele kao nepotrebnu provokaciju odlazećeg hrvatskog predsjednika.
Iako pravni stručnjaci bez imalo ograde upozoravaju političare da je gubljenje vremena pokušaj da se na sudu dokaže ono što u mnogo transparentnijem slučaju nije uspjelo BiH za genocid u Srebrenici, srbijansko rukovodstvo nije odustalo, podnesena je tužba na tužbu.


SUD ĆE TUŽBU ODBITI
Profesor međunarodnog prava i nekadašnji pravni zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde Tibor Varadi smatra da je odluka Vlade Srbije da tuži Hrvatsku pred Međunarodnim sudom pravde kontraproduktivna i bespredmetna.
“Taj spor nije dobar ni za Srbiju, niti za Hrvatsku jer se time nastavljaju tenzije koje su dovele do rata. Zbog tog uverenja ja sam u procesu pred Međunarodnim sudom zastupao stanovište da sud nije nadležan za genocid, u to sam verovao iz profesionalnih razloga, u to je verovalo sedam od 17 sudija. Međutim, Sud koji se za to proglasio nadležnim najverovatnije će zajedno razmatrati tužbu i protivtužbu i to će verovatno da vodi u okviru jednog procesa, jer se radi o jednom istom periodu, jednom istom sklopu i nizu događaja koje je najlakše sagledati zajedno.
Smatram da tužba za genocid nema nikakve šansi jer haški Tribunal ne samo da nikog nije osudio već nikog nije ni optužio za genocid u vezi sa delima počinjenim u Hrvatskoj. Prema tome, verovatno će se tužba odbiti. Istina, bilo je nedela i zločina, ali to nije u vidokrugu suda, jer sud sudi samo za genocid. S druge strane, mislim da bi se to moglo i krivo tumačiti ako sud na kraju dođe do zaključka da odbija tužbu, a možda i protivtužbu, jer to bi onda moglo da stvori utisak da je sve bilo u redu, a nije.
I to je jedan od razloga više pošto Međunarodni sud pravde nema nadležnosti ni za šta drugo osim za genocid da se time prosto ne može obuhvatiti ceo sklop događanja i sve tragedije i nedela, i zbog toga je mnogo bolje i ispravnije ići na individualnu odgovornost koja se proširuje za sva moguća dela. Istina i pravda, kao i određena satisfakcija, mogu se dobiti putem individualne odgovornosti, a ne kolektivne odgovornosti države.
Lično mislim da taj spor nije od koristi za razvoj u regionu, niti za evopske intergracije Srbije i Hrvatske. To je bio i jedan od razloga što sam se zalagao protiv nadležnosti MSP-a u vezi sa hrvatskom tužbom. Verovao sam, ako dođe do rasprave, da je to nekako silom prilika nastavak ratne retorike, što zaista nije dobro i da bi dosledno trebalo ići na individualnu odgovornost. Mirno rešenje spora, međutim, bilo bi najbolje za obe zemlje“, objašnjava Varadi.
Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, izjavio je da ni tužba Hrvatske, ni protivtužba Srbije, pred Međunarodnim sudom pravde u Haagu nemaju nikakvih izgleda za uspeh. Obje su, kako ocjenjuje Dimitrijević, trošenje energije i novca, a najgore je to što se njima kvare poboljšani odnosi između država i otežava položaj Srba u Hrvatskoj. „Da bi se delo kvalifikovalo kao genocid, treba utvrditi nameru da se istrebi, uništi neka nacionalna, rasna ili verska grupa. Na teritoriji bivše Jugoslavije do sada je samo masakr u Srebrenici 1995. označen kao genocid“, rekao je Dimitrijević.
Radoslav Stojanović, profesor međunarodnog prava i nekadašnji šef tima za odbranu Srbije i Crne Gore po tužbi Bosne i Hercegovine za agresiju i genocid, smatra da je međusobno optuživanje Srbije i Hrvatske za genocid nepotrebno, kao i da će ove države morati da se više angažuju u procesu pomirenja. „One će to morati da učine pre nego što uđu u Evropsku uniju, a ako ne tada, onda kada postanu članice EU”, upozorava profesor Stojanović i insistira na povlačenju tužbi za genocid.
“Zločini u Hrvatskoj nisu takvih razmera kao što je bio zločin u Srebrenici. Tamo je najveći zločin počinjen u Ovčari gde je bilo 200 žrtava, a po definiciji krivično delo genocida podrazumeva fizičko uništavanje supstancijalnog broja pripadnika jedne etničke grupe. Ako je to manji broj, onda mora da postoji plan za izvršenje genocida, a to ne postoji, tako da nema mesta ni za tužbu ni za kontratužbu”, objašnjava Stojanović.
Međunarodni sud pravde, podsjetimo, 2007. godine presudio je da „Srbija nije saučesnik u genocidu i da na taj način nije prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida. Glasovima 12 “za” i tri “protiv” ovaj sud presuđuje da je Srbija prekršila obavezu da spriječi zločin genocida po Konvenciji u smislu genocida koji je počinjen u Srebrenici jula 1995”. Srbija, međutim, nije pokazala nijedan znak razumijevanja za težinu ovakve presude i obaveze koje iz nje proističu - dakle, ocjena da Srbija „nije učinila sve da spriječi“ je u Srbiji protumačena kao uspjeh advokata Stojanovića i Varadija.


TADIĆEVE FLOSKULE
Do danas Srbija nije reagovala na ovu presudu MSP-a niti je prihvatila prijedlog Deklaracije o Srebrenici koji su u Skupštini Srbije podnijeli parlamentarci Nataša Mičić i Žarko Korać. Predsjednik Srbije Boris Tadić u februaru 2007. poručio je građanima i poslanicima u skupštini: „Veoma je važno da Narodna skupština u najskorije vreme usvoji deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen na području Srebrenice, što bi takođe značilo ispunjenje jednog dela današnje presude“.
Istu otrcanu frazu Tadić je ponovio tri godine kasnije, tačnije početkom ove nedelje na Ambasadorskoj konferenciji u Beogradu: “Srbija ima svoje obaveze prema BiH, srpski parlament treba da u budućnosti usvoji rezoluciju o Srebrenici, kao i drugim zločinima koji su se desili tokom ratova 90-ih godina, jer je to pretpostavka pomirenja u regionu”.
I dok izbjegava ispuniti obavezu prema BiH, Tadić pred istim sudom tuži Kosovo. Naime, na inicijativu službenog Beograda početkom decembra prošle godine pred Međunarodnim sudom pravde počeo je proces protiv legalnosti kosovskog proglašenja nezavisnosti 17. februara 2008. godine.I pored toga što su do sada 63 od 192 članice UN-a, te 22 od 27 članica EU priznale Kosovo kao legitimnu i nezavisnu državu, Srbija svojim dilplomatski aktivnostima pokušava nametnuti da se Kosovo nalazi unutar granica Srbije i da njegovo priznanje predstavlja kršenje međunarodnog prava. Očekuje se da 15 sudaca ICJ-a svoje savjetodavno mišljenje objavi polovinom 2010. godine i donese odluku u korist Kosova.
I dok su odnosi Srbije i Kosova na najnižoj mogućoj razini, odnosi Srbije i Bosne i Hercegovine su u posljednjih nekoliko godina također prilično zategnuti. Otvaranje sudskog procesa u slučaju “Dobrovoljačka ulica”, zatim presuda Iliji Jurišiću, do toga da BiH još uvijek nema ambasadora u Beogradu jer posljednja dva kandidata nisu zadovoljila kriterije srbijanskih službi problemi su koji prošle godine dodatno opteretili odnose dvije zemlje. Srbijansko rukovodstvo istovremeno šuruje sa Miloradom Dodikom pod izgovorom da je to njihova dužnost kao predstavnika zemlje potpisnice Dejtonskog sporazuma. Pri tom Srbija uporno odbija usvojiti Deklaraciju o Srebrenici, što je bila obavezna učiniti još prije tri godine.
No, istovremeno zvaničnici zemlje koja je posvađana gotovo sa svim svojim susjedima svaku priliku koriste da istaknu da je Srbija lider u regionu.
Ministar vanjskih poslova Srbije Vuk Jeremić otišao je najdalje, kada je rekao da „namera i želja Srbije nije da se tuži, nego da gradi dobrosusedske odnose i sarađuje na putu ka intregaciji u EU.“ Prema Jeremićevom mišljenju, Srbija ulaže velike napore kako bi imala dobre odnose sa susjedima. “Srbija čini daleko više od bilo koga drugog da bi odnosi u regionu bili dobri. Srbija nijednim svojim gestom, nijednim svojim postupkom nije nanela štetu nijednom svom susedu, a susedi Srbiji jesu. Srbija je lider u regionu i mnogi joj na tome zavide”, kaže Jeremić.
Sa ovim cinizmom, ili bez njega, Srbiji predstoje procesi u kojima će teško doći do pravde, kažu pravni stručnjaci i iznose uvjerenje da će iz oba procesa, i protiv Srbije i protiv Hrvatske, isplivati novi dokazi o planovima zvaničnog Beograda i njihovoj realizaciji u rušenju hrvatskih gradova. Izvjesno je da će najbolje proći advokati, čija se moguća zarada procenjuje na milione dolara.


Jelena Milić, direktorica centra za evroatlantske integracije
“MEĐUNARODNA ZAJEDNICA PODRŽAVA BORISA TADIĆA DA USVOJI LAŽNU REZOLUCIJU O SREBRENICI”
Jelena Milić, direktorica Centra za evroatlanske integracije, za naš list kaže da je više puta upućivala pismo predsjedniku Borisu Tadiću u kome je tražila da Skupština Srbije što prije usvoji Rezoluciju o Srebrenici, međutim Tadić nikada nije odgovorio na pismo niti je bilo šta po tom pitanju poduzeo.
“U februaru prošle godine velika grupa nevladinih organizacija iz Srbije tražila je od Tadića da se po ugledu na Evropski parlament zauzme da i naš parlament usvoji rezoluciju o 11. julu kao danu sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Mi ne vidimo prepreku da se rezolucija ne usvoji imajući u vidu skupštinsku većinu koja tvrdi da je potpuno posvećena evropskim integracijama i saradnji sa Haagom. Korist od takvog gesta bi bila velika.
Međutim, prema mojim saznanjima Skupština Srbije se sprema da napravi jedno polurešenje i da usvoji ne rezoluciju, nego deklaraciju koja je uredba manjeg značaja, kojom će se osuditi teški zločini u Srebrenici bez spominjanja reči - genocid, i svi drugi zločini.
Ja mislim da je to loše rešenje iz više razloga. Ako je Srbija istinski posvećena evropskim integracijama, onda bi Srbija morala da poštuje tako važnu odluku kao što je Rezolucija Evropskog parlamenta o Srebrenici i preporuka Evropskog parlamenta da uradi isto. Da se ne lažemo, Srbiji je u poslednjih mesec dana dosta progledano kroz prste kada su u pitanju evropske integracije. Bilo bi jako dobro da Srbija, kad već ne može da uhapsi Ratka Mladića, pokaže zrelost i da u skupštinskim dokumentima ne izbegava termin - genocid.
Odrednica genocid je već korištena u presudi Haškog tribunala generalu Krstiću. Genocid se jasno pominje i u presudi Međunarodnog suda pravde u sporu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz februara 2007. godine. Sud je presudio da je Srbija prekršila svoje obaveze jer nije sprečila genocid i što je propustila da Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju preda generala Ratka Mladića, optuženog za genocid. U presudi iz 2007. godine jasno se navodi da Srbija mora odmah da preduzme sve korake kako bi osigurala puno poštovanje obaveze da kažnjava izvršenje genocida. Bivši Tadićev savetnik Jovan Simić kazao je da presuda MSP-a obavezuje Srbiju da se jasno distancira od ratnih zločina i da Skupština mora da donese jasnu rezoluciju u kojoj se osuđuje genocid u Srebrenici. Ako Srbija to ne bude uradila, ona neće moći, kako tvrdi Simić, da se poziva na međunarodno pravo u drugim slučajevima, a mogle bi da uslede i druge posledice. To je isti sud pred kojim Srbija očekuje fer i pravično suđenje o proglašenju statusa Kosova. Bilo bi nezgodno sada usvojiti jednu ‘vodenu’ deklaraciju kojom će se osuditi svi zločini, da li će to biti od sudnjeg dana ili 1941. godine, bez toga da se eksplicitno istakne i posebno usvoji rezolucija o Srebrenici.
Srbija sada odbija da prihvati termin genocid za osam hiljada ubijenih pripadnika jedne vere muškog pola, a pri tom se ‘gađa’ terminom genocid za ono što su bila etnička čišćenja i intervencije u Hrvatskoj. Šta to sada znači, da mi moramo sve da nazovemo genocidom ili da ništa ne nazovemo tim imenom? Mislim da je to velika uvreda porodica žrtava u Srebrenici i da je Srbija na dobrom putu da obesmisli svo progledavanje kroz prste koje međunarodna zajednica u poslednje vreme čini. Moj strah je da postoji prećutna saglasnost međunarodne zajednice da se tako nešto uradi, dakle da se usvoji vodena rezolucija”, kaže za naš list Jelena Milić.


Srđa Popović, advokat
“SRBIJA JE TUŽILA HRVATSKU DA BI SPRIJEČILA IZVOĐENJE DOKAZA PROTIV BEOGRADA”
Srđa Popović, jedan od najpoznatijih beogradskih advokata, za naš list iznosi motive zbog kojih je po njegovom mišljenju srbijansko rukovodstvo podiglo tužbu protiv Hrvatske:
“Ja mislim da je Srbija ovu kontratužbu podnela da bi sprečila izvođenje dokaza koje bi se izvodilo u slučaju hrvatske tužbe i da je to jedan potez koji sada samo treba da omogući da se napravi neki kompromis i da se povuku obe tužbe”.
Na pitanje zbog čega je u interesu Srbije da je Bosna i Hercegovina nestabilna, odnosno zbog čega srbijansko rukovodstvo na čelu sa Borisom Tadićem sarađuje isključivo sa Miloradom Dodikom, Popović kaže: “Podsticanje te nesigurnosti i neizvesnosti u Bosni treba da bude neka kontrateža ovom priznavanju Kosova. Postoje tu neke vrlo široke fantazije da tu može da dođe do neke trampe - ako ovo bude konačno rešenje za Kosovo, zašto mi ne bismo mogli tražiti pravo na samoopredeljenje Srba u Bosni. Ja mislim da je to ta logika”, kaže Popović.

DOBROSUSJEDSKE SVAĐE


SRBIJA - BOSNA I HERCEGOVINA
Odnosi dvije zemlje na vrlo niskom nivou nakon otvaranja slučaja Dobrovoljačka. Sporne i mnoge druge stvari: Tuzlanska kolona, presude Iliji Jurišiću, neimenovanje ambasadora BiH u Beogradu, izbjegavanje usvajanja Deklaracije o Srebrenici, presuda Međunarodnog suda pravde da Srbija nije učestvovala u genocidu u Srebrenici, uplitanje u unutrašnje odnose u BiH podrškom politici Milorada Dodika.


SRBIJA - HRVATSKA
Nakon što su oba hrvatska predsjednička kandidata izjavila da neće povući hrvatsku tužbu za genocid koja je podnijeta Međunarodnom sudu pravde 1999. godine, Srbija je Međunarodnom sudu pravde u Hagu podnijela krivičnu tužbu protiv Hrvatske za genocide nad Srbima tokom rata od 1991. do 1995. godine.


SRBIJA – KOSOVO
Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i smatra ga svojom teritorijom, zbog čega je pred Međunarodnim sudom pravde pokrenula proces za utvrđivanje legalnosti kosovskog proglašenja nezavisnosti.


SRBIJA – CRNA GORA
Odnosi između dvije zemlje su znatno zahladnili nakon što je Podgorica priznala nezavisnost Kosova, a Beograd otkazao gostoprimstvo crnogorskom ambasadoru.

11.1.2010, RFE, Srbija (ne)bi u NATO?

Radio Slobodna Evropa, 11.1.2010.
Zoran Glavonjić

Grupa od 200 javnih ličnosti zatražila je danas raspisivanje referenduma o ulasku Srbije u NATO savez, pretpostavljajući da bi u ovom trenutku odgovor građana bio - "Ne".

Među potpisnicima Proglasa o izjašnjavanju su književnik Matija Bećković, političar Vojislav Koštunica, reditelj Emir Kusturica i mitropolit Srpske pravoslavne crkve Amfilohije. Zvanično, Srbija je vojno neutralna zemlja, ali u javnosti i dalje postoji velika podeljenost o eventualnom članstvu u Sevarnoatlantskoj alijansi.

„Postoji bojazan da bi država Srbija odluku o članstvu u NATO savezu mogla da donese bez glasa naroda, praktično „iza leđa građana“, i zato je najbolje rešenje da se o tom pitanju uskoro raspiše referendum”, stoji u zahtevu 200 javnih ličnosti.

Profesor Svetozar Stojanović, jedan od potpisnika, izjavio je da bi neposredno odlučivanje bilo prava demokratska mera kojom bi trebalo proveriti raspoloženje građana prema NATO.

"Veoma me čudi kada ljudi sa zvaničnih pozicija daju izjave koje nisu u saglasnosti sa Rezolucijom o vojnoj neutralnosti. Oni izazivaju zabunu u javnosti i potrebno je da se ta zabuna otkloni i da se stvari potpuno raščiste. Ja očekujem negativan odgovor, znači da narod neće u NATO", smatra Stojanović.

Srpski parlament 26. decembra 2007. jednoglasno je usvojio Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, a od kraja 2006. Srbije je u NATO programu Partnerstvo za mir. Po istraživanju nevladine organizacije Atlantski savet, u ovom trenutku u Srbiji ima između 25 i 27 odsto čvrstih pristalica članstva u NATO, dok je skoro 40 odsto ni "Za" ni "Protiv".

Vladan Živulović, iz Atlantskog saveta, rekao je za naš program da je referendum o pitanju članstva u NATO svakako potreban, ali da njegovo pokretanje u ovom trenutku ne bi imalo svrhu i objektivan rezultat.

"Zato što su na sceni negativne ocene o ulasku u NATO. Niko ne daje argumente zašto bi trebalo ući u taj savez, tako da su naši ljudi nepripremljeni za takav referendum. Otuda i očigledna inicijativa ove grupe da sada iskoristi to negativno raspoloženje. Niti nas je ko pozvao u NATO, niti ko iz države Srbije daje signale da treba da se uđe u NATO", kaže Živulović.

Prema srpskom ustavu, za raspisivanje referenduma potrebni su potpisi 100.000 građana. Književnik Matija Bećković smatra da postoje jaki razlozi da Srbija ostane vojno neutralna, i da je jedan od njih NATO bombardovanje 1999. godine.

"Preko tog razloga srpski narod ne može preći, a da ne pređe preko svog pamćenja i svog dostojanstva. Što bi kazali, koga su zmije ujedale on se i guštera pribojava. Uz to, Srbija je više puta objavila da nikada neće priznati nezavisnu državu Kosovo. A to znači i da nikada neće ući u NATO. Nezavisno Kosovo je delo NATO alijanse koja je tu lažnu državu stvorila. Ulaskom u NATO Srbija bi jednovremeno priznala nezavisnost Kosova", objašnjava Bećković.

NEKVALITETNI ARGUMENTI

Sa druge strane, Vladan Živulović kaže da je sa bezbednosno-političkog aspekta u velikom interesu Srbije da uđe u NATO.

"Za automatsko priznavanje Kosova, to ne znam… A to što su nas NATO zemlje bombardovale? Pa 70 odsto građana Srbije hoće da uđe u Evropsku uniju iz koje nas je bombardovalo 19 zemalja. Podsećam da su nas i Nemci bombardovali u Drugom svetskom ratu pa smo posle deset godina tamo pohrlili u gastarbajtere, i dan danas imamo normalne odnose sa Nemačkom. Ne vidim otkud sada otpor, jer život ide dalje, naravno", kaže Živulović.

Odluka o članstvu u Severnoatlantskoj alijansi može biti doneta bez izjašnjavanja građana ali, kaže za naš program Jelena Milić, direktor Centra za evroatlantske studije, javna rasprava i, što da ne, referendum o tome jesu pravi put.

"Problem u Srbiji je što smo zahvaljujući odluci da se o ulasku u NATO ne priča, dobili jaku kampanju protiv ulaska u taj savez koja je prepuna netačnosti i nekvalitetnih argumenata. A stanje u kom se ćuti i od strane onih koji su za ulazak u NATO dovelo je do toga da u javnosti nemamo dobru kampanju "Za". Tako da mislim da će ova inicijativa, na kraju krajeva, bar naterati one koji jesu za NATO da budu jasni, glasni i da skupe hrabrosti da kažu adekvatne argumente zašto su za ulazak Srbije u NATO", kaže Milić.

Među zagovornicima referenduma o članstvu Srbije u NATO su i akademici Dobrica Ćosić i Kosta Čavoški, kao i političari Dušan Mihajlović, Milorad Vučelić i Marko Jakšić. Jelena Milić podseća na jedan detalj:

"Ista ta grupa koja sada traži referendum za ulazak u NATO, na mala vrata i bez ikakve javne rasprave, uvela je odlukom parlamenta vojnu neutralnost Srbije."

Bilo kako bilo, zaključuje Vladan Živulović, iz Atlantskog saveta, Srbija će za koju godinu sigurno biti stavljena pred izbor – članstvo u NATO alijansi ili ne.

"Ta neminovnost biće nam upućena u trenutku kada budemo počeli ozbiljno da ispunjavamo uslove za članstvo u Evropskoj uniji. Tada će država morati da izvuče ispod tepiha priču o NATO i da krene u ozbiljnu raspravu šta mi to stvarno želimo."

Potpisnici zahteva za referendum o NATO su i operska primadona Jadranka Jovanović, muzičar Bora Đorđević, pisci Momo Kapor i Dušan Kovačević, kao i glumci Tanasije Uzunović, Ljiljana Blagojević i Petar Kralj.

26.12.2009, Danas, Demokratiju čine i prava, ali i obaveze i odgovornost

Danas, 26.12.2009.

Povezivanje tački - Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije
Intervju objavljen u dnevnom listu Danas 26.12.2009.
Autor: Snežana Čongradin

Posledice legitimisanja predstavnika režima Slobodana Miloševića, politički aktivnih ljudi u vreme kada su se dogodili zločini i genocid u Srebrenici, mogu biti utvrđivanje istine u slučajevima bombardovanja RTS, smrt vojnika u kasarnama Topčider i Leskovac, i mnogi drugi. Mora se stalno imati u vidu razmera tih zločina, to nije slučajni gest odmetnutog vojnika ili grupe vojnika. To je bila industrija zla, za to je potrebna mašinerija, više ljudi, odluka, plan, logistika.
Nekoliko zasad osuđenih to sigurno nisu mogli uraditi niti narediti sami. Sredina komandnog lanca, ali i još direktnih počinilaca skoro su netaknuti i pored svih procesa u Hagu i nekih pred regionalnim sudovima. Ko su ti ljudi, gde su danas, s kim održavaju veze i poslove, koga mogu da ucenjuju i zašto... Dačić, Nikolić, Vučić, Mrkonjić... nisu se ogradili od te politike, prave se naivni i osuđuju „svaki zločin“. I još gore, skoro niko ih uporno i sistemski i ne pita o ulozi u konkretnim događajima, kaže za Danas Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije.

Zašto onda na tome ne insistira Evropska unija?
- Ivica Dačić je i Jelku Kacinu i drugim zvaničnicima EU jedan od najrelavantnijih domaćih sagovornika i saradnika u borbi za dolazak na beli šengen. Šta smo zauzvrat dobili. To da Vučić opominje Koštunicu da se izjasni oko EU integracija, ali kako oni to vide, da Dačić hapsi ekstremiste i da vlada ima kao širi konsenzus oko podnošenja kandidature u EU. Malo. Preskupo. Da smo to imali 2002. pa ajde, ali 2009, sad je i Vučić shvatio, sa ili bez ovoliko ustupaka. Moglo se i bez toga, da je pre svega Demokratska stranka bila doslednija i moralnija i da je Liberalno-demokratska partija više prtiskala DS da oko tih stvari ne prave toliko kompromisa. LDP i DS su osetili da EU popušta i krenuli su linijom manjeg otpora. Stavljanje kojakavih deklaracija na sajt ne znači ništa samo po sebi ako se ništa ne preduzima da se to i realizuje kroz institucije. Zato je upravo na DS i LDP, sad posle podnošenja kandidature, najveća odgovornost da nastave proces dubinskog čišćenja, iako im to, pre svega, SAD a ni EU više ne traže.
Zbog čega je važno da se u vrednosnom smislu društvo razračuna s prološću, kada građani nisu počinili te zločine?
- Neko je počinio. I svaki oficir, vojnik, policajac, rezervista ove zemlje je građanin Srbije. Građani su glasali. Velikom većinom. Demokratiju čine i prava ali i obaveze i odgovornost. Biti deo međunarodne zajednice a ne snostiti posledice za loše i nedopustive stvari se ne može. Da smo se ranije i ozbiljnije suočavali sa zločinima i osuđivali ih, možda danas ne bi bilo ovoliko nasilja među mladima. Da se razumemo, ovi huligani, ko god da stoji iza njih, jesu mladi pre svega. Znači da su elita, mediji, škola i porodica, da smo svi zakazali. Eto preskupe cene nemoći i tvrdoglavosti da osudimo ono što smo sami radili ili podržavali, ili naša okolina radila a mi nismo reagovali. Ne zavaravam se da je jedan dan pomena Brisu Tatonu bio dovoljan. Ta ideja da svet vidi da nismo takvi je tu jeftino plasirana i naravno nije uspela. Kad odmarširamo do masovnih grobnica u Batajnici, to će biti dokaz. Da smo shvatili. I postideli se. Što je još bitnije, to će biit poruka građanima, jasna na temu šta je prihvatljivo a šta ne.
Zašto Holandija pristaje na „pranje“ ljudi iz prošlosti, bez njihove inicijative da to oni sami nedvosmileno učine, već je odobrila Prelazni trgovinski sporazum?
- Holandska vlada je, u okviru EU, napravila mudar i hrabar potez malo popuštajući svoju, inače, opravdanu politiku uslovljavanja. Ispravno su procenili da će se cilj lakše ostvariti sa Srbijom direktnije angažovanom u pocesu integracija. EU članicama potrebno je da oko što više stvari imaju zajednički stav, inače, EU gubi kredibilitet globalnog aktera. Nedavno sam u Hagu učestvoval na tribini u organizaciji Impunity Watch, o tome da li na Balkanu oko pitanja suočavanja „samo štikliramo kućice ili povezujemo tačke“, zajedno sa predstavnicima nevladinog sektora i profesorima univerziteta koji se bave pitanjem tranzicione pravde u Holandiji, analitičarama i saradnicima uticjanih medija, radnicima oba tribunala i prenela sam istu poruku, koja je naišla na veliko razumevanje. Sad dosta zavisi i od međunarodnih i holandskih organizacija koje se bave tim pitanjima, od toga da li će one uspeti da ubede holandsko ministarstvo spoljnih poslova, i druge u EU, da proces suočavanja neće biti završen hapšenjem Mladića i da na Balkanu u tom smislu još i te kako ima posla.
Moj glavni argument bio je da bi ako nastave sa interesovanjem i podrškom tom bolnom procesu, Balkan na duže staze mogao da bude „sucess story“ stabilizacije i demokratizacije, što zapadnoj međunarodnoj zajednici i te kako treba imajući ostala žarišta i nedovršene poslove u vidu.
Da li je realno očekivati da će Srbija uskoro postati članica NATO?
- Nedavno sam bila u sedištu NATO. Priča da nas niko nije „pozvao“ više ne pije vodu. Poziv je tu, sad je na nama. Opet, pretežno zbog ipak glavnog cilja Vlade Srbije, donedavno „odbrane Kosova“, a nadam se da su posle odličnih izlaganja onih koji su bli za nezavisnost Kosova, u nedavnoj raspravi pred Stalnim sudom pravde, ipak, malo smanjili doživljaj, DS o tome ćuti. Dok NATO i EU drumom, mi šumom. NATO uveliko sprema novi strateški koncept koji će biti predstavljen krajem godine na samitu u Lisabonu. Unija, opet, ima nove mogućnosti kolektivnog delovanja, saradnje usvajanjem Lisabonskog sporazuma. Saradnja EU i NATO biće jedna od glavnih tema tog novog dokumenta. Mi to skoro da ne pratimo. Sve se svodi na konstataciju - nećemo u NATO jer su nas bombardovali ili su nam „uzeli“ Kosovo.
Koje su to ključne tačke na putu do zvaničnog proglašenja Srbije kandidatom za članstvo u EU?
- Pored svih formalnih uslova i odnosa Mađarske, kao jedne od budućih zemalja predsedavajućih EU, ostaje, pored Mladića i Hadžića, naravno, kao i ono što se kod nas opet namerno prenebregava zbog politike oko Kosova, a to je regionalna saradnja. Posebno bih to istakla, značaj koji EU pridaje regionalnoj saradnji u procesu pristupanja aplikanata. Zato sam i pozdravila kandidaturu, jer smatram da je to implicitno znak da će se ovdašnje vlasti prema tome sada racionalnije odnositi, pre svega prema dešavanjima u BiH, zbog interesa u napretku ka EU a ne samo kako politika „očuvanja Kosova“ diktira, dok odnosi sa Crnom Gorom, Makedonijom i Hrvatskom trpe. Odnosi sa Rumunijom i Bugarskom takođe nisu bez opterećenja, opterećuju ih pitanje verskih sloboda i statusa i imovine nekih verskih zajednica. Sraman je bio i način na koji su i sad ostavili kosovske Srbe da odlučuju šta da rade oko izlaska na izbore.