CEAS saopštenje za javnost - Zajednički zataškavajući poduhvat u slučajevima RTS, Topčider i Leskovac

Centar za evroatlantske studije (CEAS) iz Beograda smatra da je od 1999. godine do danas  u  Srbiji na sceni kontinuirani Zajednički zataškavajući poduhvat slučajeva RTS, Topčider i Leskovac  koji  sprovode sve  izvršne vlasti,  pravosudni organi i Vojska Republike Srbije.

Sve vreme ukazujemo i da su zapadna međunarodna zajednica, a pre svega EU, iznenađujuće ravnodušne na sudbine ovih velikih slučajeva koje ogoljavaju odsustvo vladavine prava i demokratskog nadzora nad sistemom bezbednosti.

Uporno ponavljamo da  ozbiljna reforma sistema bezbednosti, koja bi od Srbije mogla napraviti pouzdanog partnera za zajedničke međunarodne opercije sa političkim Zapadom i omogućila, uz saradnu sa NATO, nastavak evropskog  puta Srbije,  bez rešavanja ovih pitanja i pitanja kompromitovanih vojnih biografija ljudi u vrhu sistema bezbednosti neće biti moguća.

Odnedavno smo svedoci kako aktuelna vlast, koja za rešavanje ovih predmeta, kao ni bilo koja  prethodna, nikad nije  pokazala primereno  interesovanje,  sada iste  bezočno zloupotrebljava  u cilju obmanjivanja javnosti i zastrašivanja pojedinih aktera društvenog života.

Smatramo da porodice imaju pravo na svoje metode traženja pravde, pa i na pokušaje da do nje dodju plitičkim prečicama, susretima sa političkim  i vojnim rukovodstvima.  No, pitanje ovih predmeta je šire od bola i interesa porodica i njihovih metoda. Ona se tiču cele javnosti  Srbije.

CEAS smatra, i tako je nekad podržavao porodice i njihove pravne zastupnike, da je jedini pravi način ostvarivanja pravde kroz institucije pravosuđa, upornim zahtevanjem na poštovanju procedura, kažnjavanju onih koji ih ne poštuju, utvrđivanja razloga nepoštovanja procedura i iznošenja lažnih nalaza, opstrukcije procesa i drugog. To bi, po nama, bio i jedini pravi način isterivanja na čistac i nekih za tadašnje režime eventualno nepovoljnih saznanja o kojima se sada bezočno spekuliše u medijima bliskim premijeru Vučiću. Godinama se, naime, u javnosti provlače teze  da su gardisti u Karašu videli nekog ko tamo po Ustavu nije smeo biti. Nažalost, vreme koje protiče bez sudskih epiloga ovih ubistava,  daje povoda i za ovakve spekulacije. 

Imajući u vidu da se radi o navodnim „Haškim istražiteljima“ indikativno je da se ova vlast setila ovog slučaja na ovakav način tek sada kada je očito da ona nema političke snage ili volje da Haškom sudu isporuči tri radikala zbog nepoštovanja Haškog suda! Potsetimo,  prethodne vasti su Hagu isporučile optužene za teške ratne zločine, a ova vlast nije u stanju da isporuči one koje su optuženi za  nepoštovanje suda, iako za to postoji  zakonski osnov po kom je  država, naime sudija Dilparić, već postupao. Da li je ova nova „zainteresovanost Vučićevog režima“ za slučaj Topčider u stvari svesni plan otkrivanja  nekih legitimnih, a nelegalnih radnji prethodnih režima,  koji bi dao legitimitet za  prestanak ispunjavanja međunarodnih  obaveza Srbije  prema Haškom tribunalu. To je obaveza Srbije i prema EU, a na osnovu Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji. Indikativno je i da se priča o stranim - zapadnim faktorima u Karašu pumpa u danima pred dolazak ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova.

CEAS je od početka smatrao neprimerenim i čudnim  da ključni pravni zastupnici budu ujedno i bliski vlasti pa i narodni poslanici, u slučaju pokojnog Vladana Batića sa DOS-ovom vlašću, a kasnije u slučaju Olgice Batić, jedno vreme takođe članice parlamenta iz redova vladajuće koalicije,  sa vlašću SNS. Nažalost i par vrlo čudnih pravnih poteza, a pre svega neka nepostupanja nam daju za pravo na ocenu da se radi o Zajedničkom zataškavajućem poduhvatu, koji sada eskalira u skretanje Srbije se evropskog kursa-delegitimizacijom Haškog tribunala.

Posebno nas brine što se ni ovim brutalnim povodom spominjanja ubistva gardista u Topčideru ni jedana akter društvenog života, a  ni mediji koji inače o ovim predmetima sitemski površno i patetično izveštavaju,  nije setio da pomene i druge vojnike nastradale pod vrlo čudnim okolnostima i istom vremenskom periodu, a pre svega one nastradale u kasarnama u Leskovcu u peridu 2004-2005. godine. 

Inače, CEAS od svog osnivanja 2007 . godine uporno skuplja dokaze da su, ne samo vojnici u Topčideru, već i tri vojnika u kasarnama u Leskovcu u periodu 2004-2005 ubijeni, a da vojska Srbije i drugi istražni i sudski organi, očito pod uticajem delova vojske, a pre svega VBA, tvrde da su se oni ubili, bez obzira na seriju dokaza koji govore suprotno i propusta koji upućuju na zataškavanje ovih slučajeva. Posebno su potresne slike iz mrtvačnice pokojnog Radomana Žarkovića na kojima se vide rane koje je bilo nemoguće samom sebi naneti, a koje je CEAS prikazao domaćoj i međunarodnoj javnosti uz saglasnost porodice.

U nastavku ovog saopštenja je kratka hronologija  glavnih nalza iz našeg  Izveštaja o ovim slučajevima kao i ključne ocene  iz saopštenja koje smo godinama objavljivali.

U  našem Izvršnom rezimeu  Izveštaja iz 2009. Godine, za koji još uvek smatramo da je nažalost vrlo aktuelan,  “DRUŠTVENO POLITIČKA I PRAVNA ANALIZA SLUČAJEVA POGINULIH RADNIKA RTS, VOJNIKA NASTRADALIH U TOPČIDERU I LESKOVCU I SLUČAJ VOJNIKA MILANA MATIĆA“[1], koji je bio deo projekta „STOP ZABORAVU – Pravno - medijska podrška porodicama civila i vojnika nastradalih pod nerazjašnjenim okolnostima“,  a koji smo  realizovali  uz finansijsku podršku Fonda za otvoreno društvo, tvrdimo:

 „Slučaj RTS“, „slučaj Topčider“ i „slučaj Leskovac“ do objavljivanja ovog Izveštaja nikad nisu posmatrani u istom društveno političkom kontekstu, niti je urađena uporedna pravna analiza istih.

U delu ovog Izveštaja, koji sa pravne tačke gledišta analizira predmete obuhvaćene projektom „STOP ZABORAVU“, zaključeno je sledeće: „Za pet od šest slučajeva karakteristično je da postoje veliki propusti državnih organa....Razmatrani su sledeći slučajevi: slučajevi vojnika Ivanovića, Kostića i Žarkovića, nastradalih u objektima V.P. Leskovac, u periodu od godinu dana, avgust 2004-avgust 2005; slučaj dvojice gardista ubijenih u vojnom objektu „Karaš“ u Topčideru, Beograd, 5.10.2005; slučaj šesnaest radnika RTS ubijenih 23.4.1999, kao i slučaj vojnika Milana Matića, nastradalog 12. 10. 2005, u kasarni u Beogradu. Advokat Dragoljub Todorović je, u slučaju vojnika Milana Matića, procenio da su istražni i drugi organi adekvatno sproveli sve potrebne procedure, te da je vojnik Matić uistinu izvršio samoubistvo.

Razlozi za više puta ponovljene propuste državnih organa moraju se tražiti i u društveno političkom kontekstu u kome su se posmatrani slučajevi desili. Njega, između ostalog, karakteriše odsustvo jakih i nezavisnih institucija pravosuđa i demokratske kontrole nad oružanim snagama i obaveštajnim službama. Većina sudija, tužilaca, patologa, obdukcionista, istražnih sudija, starešina i drugih, koji imaju direktne veze sa ovim duboko kontroverznim slučajevima, ili su još uvek na svojim radnim mestima koje su imali u trenucima nesreća, ili su napredovali. Postoji mnogo indicija koje ukazuju da su untrašnji i spoljno politički ciljevi aktuelne vlasti, kao i vlade Vojislava Koštunice, odneli prevagu nad opšte društvenim interesom da se sve okolnosti ovih slučajeva u potpunosti razreše.

Na osnovu svega iznesenog u ovom Izveštaju, smatramo da je opravdano oceniti da se Srbija ni posle deset godina nije otarasila Miloševićeve metodologije vladanja, koja zarad ostanka na vlasti, realizacije svojih ciljeva ili zaštite svojih interesa, nije prezala od ubistava svojih građana ili od razaranja samih temelja države-razdvojenosti pojedinih grana vlasti. Vojnici u Topčideru i Leskovcu možda nisu direktno žrtvovani u političko propagandne svrhe, kao što je to vrlo verovatno slučaj sa radnicima RTS, ali način na koji se vode ovi slučajevi govori i da su post petooktobarske vlasti, ili bar njeni nekontrolisani i neformalni delovi koji još uvek kontrolišu vlast, takođe spremni da diskredituju druge, da drastično krše procedure da bi sakrile svoju odgovornost za eventualne propuste, pa sve dotle da, možda, eliminišu svedoke svojih kriminalnih radnji. ...Mediji i organizacije civilnog društva mogu i moraju imati veću ulogu u rasvetljavanju ovih slučajeva. Zapadna međunarodna zajednica podrškom trendu političke, a time u pojedinim slučajevima verovatno i krivične, amanestije svih iz sadašnjih redova SNS i SPS koji su imali istaknute uloge u društvu i državi pogotovu u vreme bombardovanja RTS, svesno ili ne, otežava njihovo rasvetljavanje.

Što ovi slučajevi duže ostanu nerešeni i nedorečeni, to će biti sve više opravdanja tvrditi da sadašnja nominalna vlast takave metode ni dan danas ne može da spreči, ili ih legitimiše svojom nezainteresovanošću da analizirane slučajeve razreši u cilju relizacije svojih političkih nauma.

Dok ne razreši ove slučajeve, Srbija neće biti u stanju da se konsoliduje kao stabilna demokratija, bez obzira na to da li hoće ili neće u EU i NATO. Odluke da se ne ide u EU i NATO su sasvim legitimne opcije, ali samo ako su donesene u uslovima koji podrazumevaju vladavinu prava, zaštitu ljudskih prava, nezavisne institucije i demokratsku kontrolu oružanih snaga i obaveštajnih službi, a ne samo formalne višestranačke izbore, koje prate manje više nezavisni mediji.“

Ni jedan navod iz ovog vrlo obimnog izveštaja iz 2009. godine nikad nije demantovan.

Fusnote na sve relevantne dokumente su dostupne i u ovom saopštenju.

U našem  saopštenju za javnost povodom pet godina od ubistva gardista[2] istakli smo sledeće: „Bez obzira što je nalaz Državne komisije, sastavljene od kompetentnih stručnjaka iz svih potrebnih oblasti, nesumnjivo jasno i precizno utvrdio da su vojnici ubijeni, tužilaštvo je tražilo ponovna veštačenja od institucija i pojedinaca iz SAD. Iako su i ti novi nalazi potvrdili zaključke Državne komisije, tužilaštvo je tražilo novo veštačenje i time nastavilo sa optrukcijom istrage i odugovlačenjem postupka.

Tek ovih dana nadležni sud je svojim rešenjem odbio nove predloge tužilaštva za novim i dodatnim veštačenjima i time konačno stavio tačku na veštačenja u ovom postupku.

Pošto je nesumnjivo utvrđeno da su vojnici ubijeni, istragu treba usmeriti u pravcu utvrđivanja činjenica i prikupljanja dokaza na okolnosti ko su ubice. Neophodno je da tužilaštvo putem potrebnih obaveštenja traži od policije proveru niza dokaza i prikupljanje činjenica koje se mogu dobiti samo operativnim radom policije.

Takođe treba pouzdano i precizno u tvrditi da li se u objektu Karaš u bilo koje vreme, a posebno u vreme ubistva gardista, krio neki haški optuženik.

U našem saopštenju povodom sedam godina od ubistva gardista[3] istakli smo sledeće: „Činjenice da se u slučaju Topčider, kao i u slučaju Leskovac, radi o ubistvima vojnika na odsluženju redovnog vojnog roka i da su vojni istražni organi slagali u svom izveštaju šta je dovelo do njihovih smrti, bi u uređenijim i humanijim demokratskim društvima bile dovoljne da teret rasvetljavanja svih okolnosti i procesuiranja onih koji su lagali o prirodi smrti padne na državne organe. Umesto da im bude partner i glavni oslonac, država Srbija je porodicama i pravnim zastupnicima glavni neprijatelj u tim nastojanjima. Isto je i u slučaju RTS. Šta bi, uostalom, bilo i sa utvrđivanjem odgovornosti ostalih upletenih u ubistvo premjera Zorana Đinđića da porodica nije angažovala advokata i presavila tabak?

Permanentno insistiranje Glavnog haškog tužioca Serža Bramerca na tome da država Srbija ispita i obelodani kako su i zašto Ratko Maldić i ostali haški begunci bili tako dugo nedostupni pravdi od velikog je značaja. Ako vlast skupi snage i volje da to sprovede, stvorili bi se dodatni uslovi da se iz srpskog sektora bezbednosti eliminiše kancerogeno tkivo koje ne dopušta nastavak reformi, a možda guši i istinu o ovim ubistvima. CEAS se zahvaljuje njegovom timu, na interesovanju za slučajeve Leskovac i Topčider, o kojima smo ih obavestili.

Simptomatičana je, sada već sedmogodišnja, monotonija i površnost medijskog izveštavanja o ubistivima gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića. Imajući u vidu da je većina glavnih medija u Srbiji, na ovaj ili onaj način, pod kontrolom ljudi i stranka iz republičke i beogrdske vlade ili kabineta Borisa Tadića smatramo da nje u pitanju nedostatak ljudi i resursa već nameran trend. Slučaj Topčider se uglavnom spominje, samo kad se mora, o godišnjice ili kad se desi nešto što može imati uticaja na rasvetljavanje okolnosti. Ove godine je to bilo hapšenje Ratka Mladića, a prethodnih objavljivanje nalaza niza veštaka koji su, svi redom, opovrgli prvobitni nalaz vojnih istražnih organa da se radi ubistvu i samoubistvu. Novinari skoro nikad energičnije i pripremljenije ne pritiskaju nadležne državne organe da odgovore kako je moguće da se sedam godina ne kazni niko ko je sastavio i potpisao opovrgnute nalaze vojnih istražnih organa, ako je već tako komplikovano utvrditi ko je vojnike ubio u zatvorenom i valjda kontrolisanom vojnom objektu. Zašto novinari dopuštaju da im ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji je vrlo često u medijima, na sve ređa pitanja o ubistvima gardista odgovara da ne kometriše aktivna suđenja?

Ovaj predmet, inače, skoro dve poslednje godine čami u lavirintu sistema tužilaštva i po njemu se nije postupalo. Porazno je i ako ministar to zna a neće da kaže, ali i ako to ne zna.

Vidljivo odsustvo političke volje vladajuće DS i njenih koalicionih patnera da se ova ubistva razreše, govori u prilog tezi da se radi o zataškavanju. Bez te volje su, nažalost, još uvek male šanse za pravosudne epiloge većine velikih afera u Srbiji. Licemerno je biti aktivan podpredsednik stranke na vlasti, koja drži i Ministarstvo pravosuđa i Ministarstvo odbrane, većinu u Skupštini i u Nacionalnom savetu za bezbednost, koji se bavi bezbednosnim implikacijama održavanja gej parade ali ne i ubistvima vojnika na redovnom vojnom roku, a reći da su ubistva gardista sada u nadležnosti drugih, da ovaj slučaj više nije u nadležnosti Ministarstva odbrane. Istovremeno u sistemu odbrane, u kome su se ubistva i desila, a što jeste domen ministra odbrane, niko nije kažnjen zbog pogrešnih nalaza vojnih istražnih organa i drugih propusta u slučaju Topčider. Ova vlada će, inače, izgurati ceo mandat, a aktivni predsednik DS Boris Tadić i cela dva kao predsednik Srbije. Pre toga bila je kohabitacija DS sa DSS.

Donedavno su i mandati narodnih poslanika bili u vlasništvu stranka, pa da je bilo volje u vrhu stranke, pitanje ubistva gardista i njihovog insitutucinalnog zataškavanja mogla su se pokrenuti i preko članova supštinskih Odbora za prvosuđe i odbranu i bezbednost.

Da li odsustvo volje govori o ravnodušnosti, saučesništvu ili političkoj nemoći zato što se ne kontrolišu svi delovi sistema bezbdnosti?

Zimus je ministar Šutanovac u raspravi sa poslanikom DSS, u nedostatku argumenata na neku drugu temu, sa skupštinske govornice pripretio: „Nemojte da ja vama otvorim afere Topčider i Leskovac, koje su se desile za vreme vaše vlasti“. Ministar Šutanovac, inače, kad je koncentrisaniji ili manje provociran, negira postojanje afere Leskovac. Jedan od bitnih aktera te afere, nerazjašnjene nasilne smrti tri vojnika na redovnom vojnom roku u kasarnama u Leskovcu 2004-2005, je sa mesta zamenika načelnika Generalštaba VS zimus penzionisani Mladen Ćirković. On je posle penzionisanja prema našim saznanjima, postavljen za savetnika ministra Šutanovca.

Pre samo par nedelja poslanik SRS Zoran Krasić je, takođe u skupštinskoj raspravi, izjavio da se, parafraziramo, sve nerazjašnjene afere mogu, da ima volje, rešiti u kabnetu predsednika Tadića. Eksplicitno je naveo slučaj Topčider upitavši zašto nisu ispitati određeni ljudi i naveo njihova imena. Nažalost, ni na jednu ni na drugu izjavu, datu usred Skupštine, novinari i drugi akteri javnog života, ali ni državni organi, nisu reagovali. CEAS se obratio zvaničnim zahtevom da dobije transkript sednice sa Krasićevom izjavom. Onaj sa Šutanovčevom izjavom smo objavili. I ništa...

Centar za evroatlantske studije je, od prošle do ove tužne godišnjice, sproveo niz akcija u vezi slučaja Topčider, realizovanih u okviru projekta STOP ZABORAVU i drugih CEAS-ovih aktivnosti, da ova ubistva ne padnu u institucionalni zaborav.

Krajem 2010. pomogli smo i koordinirali snimanje izuzetne dokumentarne emisije TV B92 “Smrt bez pravde i časti”, o ubistivima vojnika u Topčideru i Leskovcu. Ministar odbrane Dragan Šutanovac nje hteo da govori u spomenutoj emisiji i ako je bio pozvan.

Na osnovu Zakona o dostupnosti informacijama od javnog značaja, u januaru ove godine obratili smo se nadležnim državnim organima sa pitanjima o gde se nalazi predmet Topčider u kojoj je fazi procesuiranja. Dobili smo potvrdu da se predmet skoro dve godine nalazio u sada Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Na pitanje upućeno spomenutom Tužilaštvu jula ove godine zašto se po predmetu ne postupa odgovor još nismo dobili.

Učestvovali smo u snimanju holandskog dokumentarnog filma „Lov na Mladića”, u kome o svom radu detaljno govori Glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc. U filmu o svojim naporima da dođu do pune istine o okolnostima u kojima su ubijeni vojnici u Leskovcu i Topčideru i govore njihovi roditelji i braća. Film je emitovan u Holandiji samo par nedelja pre hapšenja Ratka Mladića.

Direktorka CEAS, Jelena Milić, je o ovim slučajevima govorila kratko i na velikom skupu vojnih ombudsmana iz skoro svih zemalja Evrope, koji je proletos u Beogradu organizovala insitucija Zaštitnika građana uz podršku Ministarstva odbrane. Pozivnicu za učešće smo sami zatražili, iako je CEAS jedna od retkih organizacija civilnog društva koja ukazuje na probleme i propuste u zaštiti ljudskih prava pripadnika oružanih snaga i jedina koja permanentno prati sudbinu slučajeva ubistava vojnka u Topčideru i Leskovcu. Pravo na sveobuhvatnu istragu u slučaju nasile smrti je jedno od osnovnih prava pripadnika oružanih snaga. Na skup su, nače, bili pozvani drugi predstavnici civilnog društva iz Srbije.

O svim problemima i propustima koje smo dokumentovali o ovim slučajevima, obavestili smo pre više meseci Zaštitnika građana Sašu Jankovića. Do sada od njegove institucije nismo dobili povratnu informaciju o rezultatima njihovih nastojanja da se ova ubistva rasvetle, niti jasnu informaciju dokle uopšte njihov mandat seže u ovakvim slučajevima. Ostaje pitanje da li oni imaju dovoljan zakonom predviđen mandat ali ih neko sprečava u radu pa zato nema informacija o radu na slučaju Topčider, ili im mandat nije dovljno jasno definisan pa postoje rupe u sistemu zaštite ljudskih prava pripadnika oružanih snaga, o kojima se onda mora itekako govoriti.

Direktorka CEAS Jelena Milić je sa slučajevima Topčider i Leskovac, u pisanom predlošku, upoznala članove Združenog odbora za EU poslove oba doma irskog parlamenta, pred kojima je 29. septembra ove godine svedočila o situaciji u Srbiji i njenoj aplikaciji za status zemje kandidata za članstvo u EU. Ona je imala i sastanak sa irskom Ombudsmankom za oružane snage kojom prilikom joj je još jednom ukazala na ove slučajeve.

Irska Ombudsmanka je, inače, bila jedna od glavnih govornika na spomenutom skupu u Beogradu, tokom koga srpski zvaničnici nisu našli za shodno da ih spomenu, iako su mnogi drugi učesnici navodili pojedinačne primere iz njihovih zemalja.“

Povodom odluke USS u slučaju Topčider[4] iz 2013. godine smo između ostalog rekli: “Ovaj nalaz je i novo oruđe svim ozbiljnim političkim akterima i organizacijama civilnog društva da u trajnoj koordiniranoj akciji, koja je svih ovih godina nažalost nedostajala, ne dopuste da ova ubistva ostanu nerasvetljena. Slučaj Topčider se mora rešiti čak i ako se pokaže da su u njemu, protivustavno, učestvovali i strani elementi.

CEAS se nada da će se aktuelna vlast Srbije i prema ovoj odluci USS odnositi ekspeditivno kao i prema nekim drugim nedavnim nalazima tog suda, te da će omogućiti uslove za nezavisno delovanje nadležnih državnih ogana da postupaju po zahtevima za sprovođenje istrage protiv sudije i veštaka koji su, kako smatraju advokati, skrivali istinu i ometali istragu.”

Povodom izjave advokata porodica da je Evropski sud konačno pokazao interesovanje za ove slučajeve, a posebno za slučaj iz slučaja Leskovac, 2013 smo ocenili[5]: „CEAS poziva i pravne zastupnike porodica vojnika Ivanovića i vojnika Žarkovića, kao i vojnika Jakovljevića i Milovanovića, da takođe što brže, ako još nisu, ispune sve pravne mere pred domaćim sudovima ne bi li što pre ostvarili pravo da sud u Strazburu proceni valjanost istraga u Srbiji i narede državi Srbiji da eventualne uočene propuste ispravi. Nedopustivo je, na primer, da posle tri različite nezavisne istrage koje sve kažu da su u slučaju Topčider radi o ubistvima visoki vojni zvaničnici i dalje tvrde da nije jasno šta se desilo da li je u pitanju samoubistvo ili ubistvo.“

Beograd, 12.12. 2016.


[1] Izveštaj CEAS-a. Političko medijska i pravna analiza slučajeva RTS, Topčider, Leskovac i Matić. 28.06.2009. Dostupno na: https://www.ceas-serbia.org/images/prilozi/drustveno-politicka-i-pravna-analiza-6-slucajeva.pdf

[2] CEAS saopštenje. Pet godina od ubistava gardista Milovanovića i Jakovljevića u vojnom objektu Karaš u Topčideru. 5.10.2009. Dostupno na: https://www.ceas-serbia.org/sr/aktuelno/saopstenja/103-pet-godina-od-ubistava-gardista-milovanovica-i-jakovljevica-u-vojnom-objektu-karas-u-topcideru

[3] CEAS saopštenje. Povodom sedam godina od ubistava gardista u Topčideru. 5.10.2011. Dostupno na: https://www.ceas-serbia.org/sr/aktuelno/saopstenja/118-povodom-sedam-godina-od-ubistava-gardista-u-topcideru

[4] CEAS saopštenje. Povodom odluke USS u slučaju Topčider. 24.02.2013. Dostupno na: https://www.ceas-serbia.org/sr/aktuelno/saopstenja/841-povodom-odluke-uss-u-slucaju-topcider

[5] CEAS saopštenje. Evropski sud pre našeg o slučaju smrti vojnika Kostića. 28.10.2013.Dostupno na: https://www.ceas-serbia.org/sr/aktuelno/saopstenja/1735-evropski-sud-pre-naseg-u-slucaju-smrti-vojnika-kostica