CEAS saopštenje - Dijalog o Kosovu je Srbiji odavno potreban

Centar za evroatlantske studije iz Beograda (CEAS) u načelu pozdravlja poziv predsednika Srbije Aleksandra Vučića na intenzivniji  dijalog o Kosovu. Suština i jeste da u Srbiji o Kosovu konačno odgovorno i na činjenicama utemeljeno u dijalog uđu Srbija koju simboliše Vučić s jedne strane  i oni koji su svih ovih godina dijalog i sa Kosovom i o Kosovu  i do sada vodili s druge strane -  grupa profesionalnih i doslednih organizacija civilnog društva koje se bave pitanjima ljudskih prava, tranzicione pravde i spoljne i bezbednosne politike Srbije, ugledni novinari  i komentatori te  pojedini političari socio-liberalne orijentacije.

Upravo su oni sitemski izloženi defamacijama i kriminalizaciji od većine drugih aktera javnog života, uključujući i predstavnike Vučićeve vlasti i njemu bliskih medija. Da su se njihove vrednosti i politike poštovali ne bi ni došlo do krvavog raspada Jugoslavije, bombardovanja SRJ i mnogo čega drugog, pa je vrlo perfidno upravo njih optuživati za “izdaju Kosova” kako se to, između ostalog, ne libe da rade ni akademici ni predstavnici SPC koje je Vučić našao za shodno prve da pozove u novu rundu dijaloga. Oni  su ili bili aktivni protagonisti politika Miloševićevog režima, čiji je Vučić bio istaknuti zvaničnik, koje su dovele do zločina i bombardovanja ili su vrlo glasno o zločinima nad kosovskim Albancima ćutali.

Način na koji je Vučić pozvao u dijalog, unapred amnestirajući Miloševićev režim, ni jednom rečju ne spominjući ogroman broj civilnih žrtava, iznoseći netačnosti o pravnoj utemeljenosti samoproglašenja kosovske nezavisnosti, nastavljajući da deligitimiše sve oponente njegovim politikama  ne daje povoda za optimizam da je poziv upućen uistinu u najboljim namerama.  Ako je Vučić uistinu za ozbiljan dijalog, on bi na njegovom samom početku mogao prvo javno  uticati na svoje  političko-medijsko okruženje u cilju prestanka  kontaminiranja  javnog prostora  netačnostima i mržnjom.  I za dijalog i za normalizaciju odnosa  bi bilo  jako korisno da smeni načelnika generalštaba Vojske Srbije generala Ljubišu Dikovića, pod čijim je jedinicama tokom rata  na Kosovu počinjen najveći broj zločina protiv kosovskih Albanaca.

No, bez obzira na Vučićevu iskrenost i namere o Kosovu se naravno mora pričati.  Potreba je sada izazvana i ćorsokakom u koji je zapao proces površne i neodržive “normalizacije” odnosa definisan netransparentnim Briselskim sporazumom, od koga Srbiji zavise i evropske integracije s jedne strane i sve ogoljenijim destabilišućim delovanjem Rusije u regionu s druge strane, koja pitanje odnosa Srbije i Kosova itekako koristi u tu svrhu.

Obe stvari otežavaju realizacije politika EU i ključnih zemalja članica na Balkanu od kojih zavisi i bezbednost njihovih građana. Tu vrlo verovatno leži odgovor zašto je Vučić baš sada  pritisnut da potegne  ovo pitanje, ali i zašto se u dijalog moramo uključiti bez obzira na neprimeren i upitno iskren poziv s njegove strane, ako smo sami iskreno posvećeni stabilizaciji i demokratizaciji regiona, ako smo iskreni partneri EU,  zemljama članicama i političkom Zapadu. Pogotovu sada kada se i oni suočavaju sa neuobičajeno velikim  brojem spoljnih i unutrašnjih pretnji i izazova.

I Kosovo je suočeno sa nizom ogromnih problema ili je izvor problema koji se prelivaju u region, EU pa i globalno, i očito je da samo s njima ne može ili neće da se nosi, pa je njegovo uključenje u institucije poput Interpola, a koje Srbija neretko blokira, možda jedini način da se oni nekako nadziru i suzbijaju. Ubrzano uključenje Kosova i u druge regionalne i globalne strukture bi verovatno imalo isti efekat, i Srbija na sebe preuzima veliki rizik odgovornosti blokirajući ih. Ovo posebno treba imati u vidu u svetlu nalaza da su i protagonisti nekih od terorističkih napada poslednjih godina u EU i oprema kojom su sprovedeni imali veze sa Zapadnim Balkanom, u kome je saradnja u oblasti bezbednosti na niskom nivou delimično i zbog različitog odnosa zemalja regiona  prema Kosovu.

O Kosovu se što pre mora pričati i zato što Srbija mora usvajati nova strateška dokumenta iz oblasti bezbednosti i odbrane i menjati Ustav ako hoće da nastavi sa konsolidacijom demokratije. Istorijski bi bilo neodgovorno gubiti još jednu deceniju usvajajući važna akta koja bi bila u nesaglasju sa realnošću, presudama relevantnih sudova i geoplitičkim trendovima političkog Zapada čiji Srbija, smatramo u interesu svih njenih građana, treba da postane deo.

Sadržina i forma dijaloga, bez obzira na loše stanje u medijima, problematičnu iskrenost vladajuće strukture, oportunizam  Zapada  i revizionizam i destabilišuće politike  Rusije, a pre svega potpuno zastalog procesa suđenja za ratne zločine i odbijanja da se o tome govori čak i među formalno pro-demokratski i EU nastrojenim akterima, duboko smo ubeđeni ipak se mogu oblikovati i pojačanim učešćem nekompromitovanih, odgovornih aktera u njemu. Nema izgovora za neuključivanje.

Zbog svega gore navedenog CEAS će nastaviti da daje svoj doprinos dijalogu o Kosovu, formalno uključen ili kao i do sada kroz svoje redovne aktivnosti, vodeći se sledećim:

-Uz uvažavanje poznavanja istorijskih okolnosti –novi status Kosova je pre svega determinisan masovnim ubistvima kosovskih Albanaca civila  98/99. godine, od strane bezbednosnih snaga tadašnje SRJ. O tome govori i Rezolucija SB UN 1244 koja se u Srbiji sistemski namerno pogrešno tumači. ( Pominjanje opresije i zločina na Kosovu, pozivanje na prethodna UN dokumenta gde se zahteva autonomija, spominjanje Rambujea-postaje izvor prava uključujući izjašnjavanje Kosovara o statusu…). Način na koji je Vlada Zorana Đinđića reagovala na nelegitimnu pobunu na jugu Srbije je najbolji dokaz za to- jug Srbije je i dalje deo Srbije i to niko ne spori.

-U tom kontekstu se mora posmatrati i NATO vazdušna kampanja. Politički Zapad nije uspeo, i kao deo UN i samostalno, da pre toga spreči dva genocida- u Ruandi i u Bosni i Hercegovini.  Bez obzira što Srbija pod Vučićem i dalje “zabija glavu u pesak“ oko toga postoje tri sudske presude o genocidu u BH, a sve je više dokaza da Miloševićeva Srbija ne samo da ga nije sprečila već je logistički i na druge načine pomagala počinioce.

-Dijalog je nemoguće voditi bez konsenzusa o stvarnom broju žrtava rata na Kosovu i NATO vadušne kampanje. Fond za humanitarno pravo objavio je podatke koje niko naučno nije opovrgao. U njima se govori o desetni hiljada albanskih civila poginulih od strane snaga SRJ i MUP-a, manje od 800 Srba, Crnogoraca, Albanaca, civila i pripadnika oružanih snaga, ubijanih od strane NATO i oko dve hiljade ubijenih ili nestalih Srba.

-Stalni sud pravde je našao da samoproglašenje kosovske nezavisnosti nije u sukobu sa međunarodnim pravom.

-Pet članica EU odnosno četiri članice NATO koje još nisu priznale Kosovo, to rade iz svojih razloga, koji  nemaju veze sa masovnim grobnicama civila, to jest njihov strah od separatizma nema veze sa statusom Kosova koji je poseban slučaj. I one snose deo odgovornosti za sadašnje neodrživo stanje.

-Srbija je pristala da njen odnos prema Kosovu bude vezan i za njen proces evropskih integracija, prihvatajući pregovarački okvir, i bilo bi neodgovorno dopustiti dalji pad podrške evropskim integracijama  zbog okrivljavanja drugih oko Kosova, što  neretko čine i Vučićevi najbliži saradnici.

- I na kraju, ali najvažnije, Srbija i Kosovo moraju nastaviti sa suđenjima za ratne zločine pred domaćim sudovima, a Zapadna međunarodna zajednica ih u tome mora podsticati i pomoći, bez obzira koliko daleko dokazi dopru.

Smatramo da je bez otvaranja ovih tema i usaglašavanja stavova  o njima  dijalog neće dati željene rezultate koji moraju ići u pravcu formalizacije normalizacije odnosa, jačanja regionalne saradnje i zajedničke evro-atlantske budućnosti.

Beograd, 26.7.2017.