Osvrt direktorke Jelene Milić na autorski tekst Ramuša Haradinaja koji je objavljen u Vašington Postu – Autogol Haradinaja i Vašington Posta

Ugledni američki dnevni list Vašington Post objavio je 28. novembra ove godine autorski tekst Ramuša Haradinaja,  premijera privremenih kosovskih institucija “Mi nećemo prihvatiti srpsko kršenje našeg suvereniteta”.

 Slučajno ili ne, tekst je objavljen istovremeno kad u SAD boravi Hašim Tači, predsednik privremenih kosovskih institucija, koji se između ostalog susreo sa državnim sekretarom Majklom Pompeom i savetnikom za nacionalnu bezbednost predsednika SAD Džonom Boltonom. Smatra se, inače, da Tači ima nešto fleksibilniji pristup u nalaženju kompromisnog multidimenzionalnog sporazuma između Beograda i Prištine, te da za to polako dobija i podršku sadašnje američke administracije kojoj Vašington Post nikako nije naklonjen.

Spomenuti tekst je neuobičajeno lošeg kvaliteta, nekonzistentan,  i na nekoliko mesta faktički netačan, što nikako ne odgovora uobičajenim standaridam Vašigton Posta. Krenimo redom. 

Haradinaj već na  početku  spominje žrtve koje su u ostvarivanju kosovske nezavisnosti  dali američki vojnici.  S druge strane, nigde u tekstu se ne spominje neupitna okolnost da je tokom rata na Kosovu stradalo oko 10 000 kosovskih Albanaca, mahom civila, dok je u tim istim sukobima stradalo i oko 2 100 Srba, te oko 500 Roma, Bošnjaka, Crnogoraca i drugih nealbanaca. Sudbina većine nestalih Srba još nije rasvetljena. Iako pred Srbijom stoji još mnogo posla u procesuiranju počinilaca srpske nacionalnosti za zlodela nad Albancima, te generalno suočavanja sa nedavnom ratno-zločinačkom prošlošću, neupitno je da je Srbija ispunila obaveze prema Haškom tribunalu vezane za isporučivanje visoko rangiranih političara i pripadnika vojske i policije za zločine na Kosovu. Istovremeno, skoro dvadeset godina od kraja rata, Kosovo skoro nikog nije procesuiralo za ubistva nealbanaca.

Imajući u vidu upravo sve kontroverze suđenja Ramušu Haradinaju pred Haškim tribunalom,  ohrabrujuća je vest da za  razliku od Tužilaštva Haškog tribunala, deluje da je Tužilaštvo Specijalizovanih veća Kosova naučilo lekciju o posebnoj zaštiti svedoka zločina koje su počinili pripadnici OVK. Nema  informacija iz istraga koje cure u javnost.  Eksperti za tranzicionu pravdu primećuju  da za sada  nema pozivanja na „dobro obaveštene izvore“, kao u vreme haških suđenja i smatraju da  ima  razloga da se  veruje da su optužnice dobro pripremljene i da neće biti oslobađajućih presuda zbog odustajanja svedoka i nedostatka dokaza. Uostalom, prisetimo se svih komplikacija i odijuma Haradinaja i njegovih bližih saradnika, ali i kosovskog društva u celini da se uopšte osnuju Specijalizovana veća tužilaštva i sudova za zločine OVK, na čemu Srbija treba, da bude zahvalna  pre svega  SAD-u.

Upravo ova okolnost, o velikom broju počinioca koji još nisu procesuirani, doprinosi nestabilnosti u regionu, o kojoj Haradinaj ništa ne govori, tvrdeći da bi u stvari  multidimenzioni kompromisni sporazum koji on tendenciozno naziva “loše smišljenom tgovinom teritorijom”, iz koga Srbija ne bi izašla kao skroz  poražena strana doprineo “umanjenju stabilnosti u regionu i pretio američkim saveznicima.”

Haradinaj namerno previđa da su  među američkim formalnim saveznicima, inače, četiri zemlje NATO-a koje ne priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Haradinaj, isto kao i nedavno Čarls Kapčan bivši savetnik Baraka Obame u tekstu u Nju Jork Tajmsu  namerno kao argument uvodi da bi posledica multidimenzionalnog sporazuma bilo “mirno etničko čišćenje” koje niko ne zagovara, niti za njega ima ikakvih indicija.  Haradinaj ne primećuje da od kad je ideja korekcije administrativne linije između Beograda i Prištine postala mejnstrim tema, nije bilo nikakvih pokreta stanovništva ili većih tenzija, sve dok Priština nije uvela sulude carinske takse  od 100% na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine.

Haradinaj dalje tvrdi da je od kraja rata na Kosovu i proglašenja nezavisnosti 2008. godine Kosovo “posvećeno izgradnji modernog društva posvećenog demokratiji koje priznaje više od polovine zemalja članica UN”. Razne procene EU institucija, suprotno Haradinaju  konstatuju mnoge nedemokratske trendove na Kosovu, koje dosta kasni u procesu EU integracija u odnosu na ostale zemlje regiona. Imajući u vidu da sve do leta 2018, i samita EU-Zapadni Balkan u Sofiji  skoro da nije bilo nesaglasja samih zemalja članica EU oko evropske perspektive Kosova, teško da se nerešeno statusno pitanje za koje Haradinaj optužuje samo Srbiju i Rusiju – ili kako to Haradinaj tendenciozno reducira u tekstu – “Srbija i njen saveznik Rusija odbijaju  da priznaju naš suverenitet” – ali ne recimo Kinu ili 5 zemalja članica EU ili skoro pola članica UN-a, predstavlja glavni razlog odsustva demokratske konsolidacije Kosova. 

Čitajući Haradinajev tekst u Vašington Postu, stiče se utisak da je Srbija globalno moćna i velika sila koja uspeva da blokira put Kosova ka EU, kao da je na primer Kosovo već pred vratima i da je ispunilo sve uslove, a recimo u Španiji nema strahova od katalonske nezavisnosti ( iako autor ovih redova ne smatra da su to uošte povezani slučajevi) Isto je i sa velikim brojem članica Interpola, ili UN-a  koje, sudeći po načinu na koji to Haradinaj plasira u Vašigton Postu, ne priznaju Kosovo, ili mu ne odobravaju članstva u međunarodnim organizacijama  samo zbog Srbije. One  kao da se ne vode svojim interesima i procenama šta i kako umanjuje međunarodnu borbu protiv organizovanog kriminala, već su isključivo podlegle srpsko-ruskom pritisku.

Haradinaj u tekstu u Vašington Postu optužuje predsednika Srbije Aleksandra Vučića da svojim predlogom (koji nikad i nije obznanjen) ima nameru da kreira “etnički čistu državu”. Ovu  mantru  su ponavljali sasvim netačno, i verovatno tendenciozno,  i mnogi komentatori  odbijajući apriori  odmah ideju multidimenzionalnog sporazuma. U Srbiji živi dvadeset devet registrovanih etničkih manjina, uključujući i Albance. Stotine dece, izbeglica sa Bliskog istoka, upisalo je ove godine novu školsku godinu u Srbiji. Dodatno, ideja korekcije administrativne linje, kako to sama fraza kaže, ne zagovara ideju da svi Srbi sa Kosova pripadnu centralnoj Srbiji, tako da niko iz Srbije ne zagovara ni stvaranje “etnički čistog Kosova.” Pre se stiče utisak da to rade prištinske vlasti koje previđaju godinama 70 000 proteranih Srba sa Kosova, ne rešavajući adekvatno njihova imovinska pitanja, i ne kažnjavajući skoro nikoga za progon Srba 2004. godine. Kad ni to nije bilo dosta, uvedene su carine od 100%  pa se onda još javno poigrava idejom da one idu duž linije četiri opštine na severu Kosova gde su većinski i homogeno naseljeni Srbi. O tome Haradinaj ništa ne kaže.

Vašington Postu ne služi na čast što je objavio tekst u kome se ne daje ni jedan dokaz za teške optužbe da Srbija želi da kreira “etnički čistu državu ukidajući ljudima državljanstva i isterujući ih iz njihovih domova”.

Haradinaj odbija ideju multidimenzionalnog rešenja ponovo tvrdeći da “Srbija odbija nešto što je činjenica - našu suverenost” , pozivajući se i na nepromenljivost kosovskog Ustava, i ponovo previđajući da to očito za sad radi i pola zemalja članica UN-a. Dodatno,  nema indicija da bi i neke zemlje relevantne za evroatlantsku budućnost Kosova to uradile iako bi Srbija sutra priznala Kosovo u sadašnjim okvirima. Imajući u vidu da bi svaki funkcionalni sporazum verovatno zahtevao bar amandmane na  aktuelni srpski Ustav, ostaje otvoreno pitanje zašto je Haradinaju samo kosovski Ustav nepromenljiv, ako on uopšte hoće kompromisni sporazum?

Apsurdno je da Haradinaj u spomenutom tekstu u stvari negira osnov po kome je Kosovo  2008. proglasilo nezavisnost, i koji ima po rezoluciji 1244, tretirajući Kosovo ne kao jedinstven slučaj, već se upoređujući sa drugim zemljama koje “se bore za svoj teritorijalni integritet”, navodeći između ostalog Ukrajinu, a tendenciozno zaboravljajući Kinu ili Španiju.

Spominjanje Ukrajine je u stvari, u ovom tekstu gde Haradinaj optužuje Srbiju samo za savezništvo sa Rusijom kao glavni razlog kosovskog zastoja u procesu dobijanja priznanja i ulaska u međunarodne organizacije, najzanimljivije. Krim je, kako to vide i SAD, od Ukrajine nelegitimno oduzet od strane Rusije, što nikako nije slučaj kako SAD vide status Kosova u odnosu na Srbiju. Upravo se ovakvim argumentima daje za pravo Putinovoj politici, jer se anuliraju masovni zločini nad kosovskim stanovništvom i serija rezolucija UN-a koje ne postoje u slučaju ilegalne aneksije Krima od strane Rusije. Za glasilo poput Vašington Posta koje s razlogom, čini se, insistira na istragama ruskog mešanja u demokratske procese u svetu, pa i u SAD-u i agresiji na Ukrajinu da objavi ovako nešto je vrlo neobična okolnost.

Dalje u tekstu Haradinaj tvrdi da “se velika većina međunarodnih eksperata” protivi ovakvoj ideji – koju kao ni on,  ni Haradinaj u stvari nigde ne objašnjava detaljno,  jer se ona nigde još nije javno ni artikulisala.  Indikativno je da je upravo ta “velika većina” od nekoliko desetina   potpisnika jednog pisma, među kojima ima i lobista, a ne samo eksperata, i par  bivših diplomata koji imaju grižu savesti zbog Bosne, u javni diskurs ubacuju netačne fraze poput “razmene teritorije ” ili još gore “mirnog etničkog čišćenja”. O kvalitetu njihovih argumenta se takođe ima šta reći. Velika većina njih, da ovde samo kratko to spomenemo, polako prelazi u dogmate identitetskih politika koje su de fakto te koje cepaju Balkan po etničkim i verskim linijama. To, kao i odbijanje da se prihvate argumenti i okolnosti u skladu sa 2018. godinom,  a ne multidimenzionalno kompromisno rešenje odnosa Srbije i Kosova,  koje bi dovelo do lakšeg kretanja ljudi i boje regionalne saradnje u oblasti bezbednosti. 

Interesantno je spomenuti da u ovom tekstu Haradinaj nigde ne uvodi argument “domino efekta” u slučaju multidimenzionalnog sporazuma i zabrinutost za teritorijalni integritet BiH, koji Srbija ne ugrožava, a  koji je intenzivno koristio do samo pre neki dan, kao “većina eksperata” koju on spominje. I oni se još ne oglašavaju o drakonskim carniskim taksama koje je Haradinajeva vlada zavela i Bosni i Hercegovini.

Haradinaj, dalje u tekstu spominje strahove da Srbija “ne ispunjava svoje obaveze”, verovatno vrlo namerno zaboravljajući  da spomene neformiranje Zajednice srpskih opština – glavni element Briselskog sporazuma. Dodatno, tvrdi  da Srbija  ne implementira Ahtisarijev plan, koji inače Srbija nikad i nije prihvatila.

Haradinaj ponovo u tekstu tvrdi da Kosovo nije u Interpol primljeno samo zbog Srbije. Interesantno bi bilo videti da li takvo mišljenje dele i 51 zemlja koja nije  glasala za članstvo i 16 uzdržanih,  ili su se u odlukama konačno ipak vodile svojim racionalnim interesima i interesima Interpola.

Haradinaj, da li u nameri da vara svoje biračko telo, u tekstu dalje tvrdi da Srbija lobira da Kosovo ne dobije slobodni vizni šengenski režim, previđajući na primer odugovlačenje oko demarkacije granice sa Crnom Gorom koje je upravo on inicirao.  Implicira  da i tu Srbija ima konačnu reč, iako je donedavno, što joj ne služi na čast, i sama svoj status ugrozila uspostavljajući o bezvizni režim sa zemljama koje plaše potpisnice Šengena.

Haradinaj tvrdi da je Srbija ta koja godinama u stvari krši CEFTA, maskirajući u stvari loše pregovoren startni položaj Kosova via UNMIK u tom sporazumu. Kao i Rusija oko navodnog statusa Rusa u Ukrajini, Kosovo nije bilo uopšte bučno i konzistentno u ukazivanju na to navodno srpsko kršenje CEFTA, već je to otkrilo tek posle poraza u Interpolu. Propuste ili srpska kršenja, pre spadaju u nesporovođenje Briselskog sporazuma, za šta  Kosovo zbog odbijanja da formira ZSO, ključni element istog, ima više odgovornosti nego Srbija. 

U zaključku Haradinaj, rekalo bi se potezom očajnika, tvrdi da će drakonske carinske mere, koji su svi partneri Kosova na političkom zapadu osudili, ostati na snazi dok Srbija “ne prestane da podriva našu suverenost i ne počne da sprovodi svoje obaveze”. Ostaje pitanje zašto samo Srbija (i BiH), zašto carine nisu uvedene i drugima koji valjda ne prizanjući Kosovo kao nezavisnu državu takođe podrivaju njegovu suverenost.

Haradinaj na kraju teksta, prilično nerealistično, poziva da se “kreativnim mišljenjem i zajedničkim radom dođe do …rešenja koje neće biti uvredljivo” što po Haradinaju znači bez elementa “trgovine teritorijom” za koji tvrdi da je “loše smišljena” ideja. Nije jasno kako  onda Haradinaj misli da se postigne sporazum  koji bi prihvatile “većinski” obe strane, a koji bi imao i ekonomski elemente koje i on spominje. Korekcija administrativne linije, ako se pretpostavi da je to element multidimenzionalnog sporazuma koji Haradinaju smeta,  morala bi  se  uraditi ako će se zadovoljiti minimum srpskih intersa koje se tiču upravljanja resursima „to jest ekonomski aspekt sporazuma“ na koji Haradinaj aludira.  

Time, ako se posmatra iskreno, nije dovedena u pitanje načelna vrednost i okolnost  multikulturalnosti ni Srbije ni Kosova. Dogmate je, stiče se utisak, namerno zloupotrebljavaju kao argument protiv kompromisa i ustupka srpskoj strani, bez kojih nema kompromisnog rešenja. Dodatno, multikulturalnost je  nemoguće uvek  u realnom životu realizovati na mikro nivou, što deo oko administrativne linije jeste, jer se radi o maloj površini.  Ovo itekako dobro zna svako ko je ikad prošao mnogim kvartovima u SAD-u ili  EU.  

Kroz ceo tekst se stiče utisak da je upravo Haradinaj, suštinski protivnik rada Specijalizovanih veća za zločine OVK i zagovornik visoko provokativne namere transformacije Kosovskih bezbednosnih snaga pre prvih presuda i formalizacije normalizacije odnosa sa Beogradom, čovek čija je vlada  provokativnim potezima oko carina, koje su osudili svi kosovski zapadni partneri, što se takođe nigde u tekstu ne spominje,  čovek čija vlada sprovodi i neprimerene  metode  hapšenja u indikativnom trenutku posle poraza u Interpolu (inače načelno  legitimnog prava na  hapšenja),  onaj koji  onemogućava postizanje  održivog sporazuma koji bi omogućio održivi mir  na koji se u tekstu  poziva kao na krajnji cilj.  

Ukratko-autogol Haradinaja, ali i Vašington Posta.

 

Beograd, 29.11.2018.

PDF