Rada Trajković te tuži Rada Trajković ti sudi

Nedeljnik Vreme u novom broju (1457) objavio je na šest  strana ako se računa i naslovna, intervju sa Radom Trajković pod naslovom “Radojičić je Vučićev telohranitelj.” 

Imajući u vidu složenost političke situacije  na Kosovu  i u užoj Srbiji i činjenicu da je dijalog u ćorsokaku, mislim da je vredno izneti svoje stavove o ovako važnim oglašavanjima, koje u delu srpske, ali i Zapadne javnosti počinju sve više uzimati zdravo za gotovo. 

Kao i u sučaju analize Haradinajevog teksta u Vašingon Postu, neke delove ću komentarisati redom kako su izrečeni u tekstu jer je tako jednostavnije. I ovog puta me je neprijatno iznenadilo  kako je Vreme dopustilo veliki  broj  neodređenosti, arbitrarnosti i nekonzistentnosti  iznešenog. 

Da li Trajković, ili redakcija pogrešno sumira, tek na samom početku optužuju srpske vlasti da su krivi za “lišavanje slobode” četvoro Srba sa severa Kosova zato što su “likovali što Kosovo nije primljeno u Interpol”. 

O neupitnom uspehu srpske diplomatije, o legitimnosti te politike i oko Interpola i povlačenja priznanja, ali i o njenoj ceni i svrsishodnosti, sam već dovoljno javno rekla, još više komentara pročitala. Do sada nikad nisam čula da neko ne optuži policijske snage da su nekog “lišile slobode” zato što je političar iz druge administrativne jedinice “likovao”, već za to optuži one koji likuju - kakvo je to krivično delo?

Malo peglanje biografije Rade Trajković, bitno za ugao iz koga se ovaj intervju analizira, je takođe na samom početku teksta. “Bila je članica Srpske radikalne stranke i njihova poslanica, a kratko vreme tokom 1998. i savezna ministarka za brigu o porodici kada se žestoko povađala sa Vojislavom Šešeljem.” 

 Vreme ne kaže zašto se tačno Trajković posvađala sa Šešeljem.  Kako je javnosti dostupno to je bilo zbog Trajkovićkinog napora da pomogne u postavljanju na funkciju svog rođenog brata. Internet kaže da se, pošto ju je navodno Šešelj odbio, Trajkovićeva za pomoć obratila Miri Marković. Internet inače kaže da je Trajkovićeva jednom rekla da se u SRS učlanila, a pre bila samo simpatizer, jer je “teško živela”. Mnogi od nas su devedesetih teško živeli, i to zbog politike SRS-a i SPS-a, ali se nismo spuštali na nivo podrške  ili članstva. Niti smo bili u mogućnosti da svoje etničko “Srpstvo” tokom  opstanka pod sankcijama, za vreme hiperinflacije, pod bombama NATO-a, Milošević-Šešelj terora nad opozicijom i drugog  naplaćujemo dvojnim platama i trojnim funkcijama kao neki Srbi s Kosova.  Nešto smo i dalje bili od opresije nad Albancima tog režima u kilometrima. 

 #PitamZaDrugaricu zašto se nekom  ne oprosti što je bio ministar informisanja, a nekom se oprosti  što je bio ministrka za brigu o porodici iz iste stranke tokom istog strašnog perioda? 

U  nekim drugim izvorima na internetu o Trajkovićkinoj višedecenijskoj karijeri  ima više činjeničnih navoda (koje ne vidim da Trajković uspešno osporava) o mahinacijama oko rekonstrukcija zdravstvenih centara, dece na platnim spiskovima i drugog.  Mnogo toga  i dvadeset godina od kraja sukoba je posledica nerešenog formalnog odnosa Beograda i Prištine, za koji Trajković ne nudi ostvarivo rešenje.  Deo okolnosti uzrokovan je i lošim rešenjima iz Ahtisarijevog plana, koji je Trajković muzla koliko je mogla, a koja de facto zajednice u institucijama etnički deli. Nije zato baš dosledna Trajkovićkina pobuna protiv razgraničenja (kobajagi zarad multietničnosti), a koje  bi u realnosti  podelilo upravljanje  resursima  i ne po etničkoj liniji.

Čemu tako glasna pobuna “multietničke Trajković”?  Verovatno zato što bi formailzacija odnosa Beograda i Prištine, koja očito mora prethoditi normalizaciji na zdravijim osnovama,  umanjila mogućnost ovolikog etnoklijentelizma, na kome i Trajković uspešno živi godinama.

Inače Internet malo toga kaže o aktivnostima Evropskog pokreta Srba sa Kosova i Metohije na čijem je Trajković čelu, o  finansiranju i drugom, osim što se kaže da se bore za multietničnost. Pa zašto onda samo Srba aman, zašto ne  Evropski pokret na Kosovu i Metohiji.

Trajkovićku, indikativno je, sad masovno citira i podržava deo Zapadne međunarodne zajednice koji se buni protiv ideje uspostavljanja formalne linije razgraničenja Beograda i Prištine na način koji može svim građanima ostatka Srbije ponuditi nešto opipljivo (upravljanje prirodnim resursima, EU integracije...), a ne samo dodatne garancije  SPC ili celoj srpskoj zajednici  na Kosovu. Taj deo komentatora, eksperata, novinara i diplomata je inače mahom za nastavak sprovođenja Briselskog sporazuma, pa  i implementacije do sada dogovorenog.  Tu spada  i ukidanje policijskih i sudskih struktura Srbije na severnom delu Kosova.

Trajkovićka s druge strane,  po principu reče mi jedan čovek - koji se inače desetine puta ponavlja u njenim nedavnim izjavama,  zagovara da je granice trebalo otvoriti i da je srpska Žandarmerija trebala da “te ljude” uhapsi. Prvo, koje ljude? One koji su nefer “lišeni slobode” jer je neko "likovao" sa početka  teksta? Trajković “multikulturalno” sugeriše: “ To bi za Srbe bilo lekovitije u smislu da se Beograd obračuna sa kriminalcima unutar svojih redova. Zatim kaže, u poznatom maniru osobe koja apsolutno sve na i oko Kosova zna: “… očigledno je da je, možda, Vučić odbijao da to izvede.” Očigledno je možda. 

Ovo je zagovaranje kršenja Rezolucije SB UN 1244, jer uvesti Žandarmeriju na Kosovo ne može se po principu reče mi jedan čovek, tek tako, mimo dogovora u SB i procene KFOR-a. Upitna je i ideja multietničkog policijskog obračuna, koji je suprotan duhu izbora policajaca iz redova srpske zajednice u kosovsku policiju. 

Ne bi li uvođenje Žandarmerije, upravo bio put za nastavak nasilja, koga od 2004. na sreću nije bilo? Kome nasilje na Kosovu odgovora?   Meni “lideru  pro-evroatlantske zajednice sastavljene od jedne Srpkinje koja nikad reč, a kamo li šta drugo OK o Milošević-Šešelj režimu rekla nisam, iz podstanarskog stana na Paliluli, iz koga vodim x sudskih sporova za pretnje smrću, zastrašivanja, neistine i drugo” ne odgovora. Lideri su Vučić, Tači i Tramp, svidelo se meni to ili ne. Oni imaju izborni legitimitet. Kakav takav. Dok se drugačije ne pokaže.

Trajković, kao i Danijel Server i neki drugi,  dalje u tekstu  tvrdi da bi “odvajanje Severa” dovelo do toga da bi Tači očistio prostor južno od Ibra za oko 80.000 Srba jer ne bi “postojali institucionalni instrumenti kojim se štite Srbi.” Nekonstruktivno i ne u duhu vere u multietničnost, jer ona je dvosmerna. Kaže da postoje pitanja poput onih o vojsci koji “bez Srba ne mogu da prođu”. Nažalost i sad mogu. Nadajmo se da bi bilo kakav sporazum uključio u stvari jednostavnije i životnije mehanizme za zaštitu i inkluziju Srba,  bez mešanja Beograda, od ovih sadašnjih koji otvaraju prostor raznim trećim stranima da utiču i na formalne političke predstavnike u kosovskim institucijama i na neformalne “lidere”. 

Uticaj je delom povezan upravo sa pozicioniranjem oko pregovora o formalizaciji.  Tako se već godinama sa pričom standardi pre statusa vrtimo u krug  nedemokratičnosti,  kriminala i nasilja. Samo što Vučićeva “mafija” nije dobra, a Jermić-Stefanovic-Koštunica uticaj na Srbe na Kosovu se ne analizira, jer tad je gle čuda Trajković bila deo sistema.

Od ideje razgraničenja na sreću niko ne spali ništa u Beogradu, a nisam sigurna da li su, imajući sve druge nekonzistentosti u vidu, Trajkovićkini navodi o sigurnom iseljenju Srba kao  posledici multidimenzionog sporazuma  tačni. Ne treba u delu rasprave o potencijalnom iseljavanju Srba sa Kosova zaboraviti delove Trajkovićkine biografije iz 1999, pogotovu onaj oko statusa imovine profesora u Prištini, i kako je ona, uzeta od države. Nešto što mnogi od nas, tranzicionih gubitnika, gubitnika ratova devedesetih protiv kojih smo od početka bili, “lidera samih sebe” nikad nismo uradili. 

Trajković nadalje u tekstu opet govori o “odlasku srpskih institucija sa Severa” za šta krivi Vučića, a što baš nije u skladu sa Briselskim sporazumom.

Trajkovićkino opasno javno delovanje u poslednjih par meseci je upiranje, bez dokaza i pre institucija,  u to da se zna ko je verovatno ubica Olivera Ivanovića i još pet Srba na severu.  To dominira i u ovom intervjuu. “Evropske  vrednosti”, kako stoji na jednom  jedinom izvoru koji spominje adresu njenog NVO na internetu, formiranog izgleda dok je još bila  funkcioner,  još jedna razlika između nas, nisu da se tek tako vređa pretpostavka nevinosti. “Mi imamo sada već šest  ubistava za koja svi od prilike znamo gde je adresa….Vučić je sve to znao.”  Čekaj, Vučić ne sme da zna da je Radoičić nevin (ne komentarišem ni poligraf, ni odlazak ni grozno Radoičićevo pismo, već princip) al Trajković sme verovatno da zna. 

Bez obzira na delove u intervjuu koji su verovatno tačni, ovo što Trajković sada radi je neprihvatljivo tendenciozno povezivanje tačkica koje se skupljaju i kod nerelevantnih izvora  ili spinera verovatno, i upravo još jedan od razloga zašto je potrebno što pre formalizovati odnose sa Prištinom, da se u oba dela uspostavi stvarni mehanizmi vladavine prava i zaštite pojedinca pre etničkih grupa. I to na način da svi izgubimo, uključujući i Srbe na Kosovu i kosovske političare i građane koje oni predstavljaju. No, Trajković ne zanimaju baš mnogo građani ostatka Srbije, koji nisu sinoć valjda bili na protestu,  ili koji nemaju dupli status i privilegije kao ona,  pa smatra da je Beograd trebao da zaustavi “uvoz međunarodne robe na Kosovo.” 

Suštinski mirnim i racionalnim rekcijama, koje ni približno nisu slične taboidnim naslovima,  Beograd pokazuje odlično pregovaračko strpljenje u traganju za rešenjem u kome će evropske aspiracije ostalih  građana Srbije, Mađara, Albanaca, Bošnjaka, ateista, takođe biti uzete u obzir. Jer multikulturalizam jeste vrednost, ali na širem prostoru. Radikalizacija,  koju Trajković  u Vremenu podstiče, bi dovela do toga da se možda neki od tih etničkih grupa odluče da odu iz srbocentrične  Srbije. I opet, šta s nama “liderima samih sebe Srba severno od Ibra, koji smo za evropske vrednosti i multikulturalnost”? Koja su naša prava u celoj priči  #PitamZaDrugaricu. Evropske vrednosti podrazumevaju i sekularizam, koji Trajković guši, bez obzira na težinu situacije, kao i pravo na demokratsko odlučivanje mimo povezanosti sa jednom verskom zajednicom, ovog puta SPC. “Nisam ja ušla u privremene administrativne institucije sama, nego sam imala podršku Crkve, jer je procenjeno da budem unutra.” Ko je procenio? Kako? 

Tipičan tribalizam, koji nam sada kao vrhunski kompromis nude i mnogi iz Zapadne međunrodne zajednice, jer dogmatski ne prihvataju inkluzivnija rešenja poput multidimenzionog sporazuma. Ta višegodišnja podrška tribalizmu, kao jedinom nužnom načinu uređenja odnosa posle teških sukoba se polako, ali sigurno pretvara u opresivnost  koja sa savremenom demokratijom i strukturama sposobnim da se uključe u regionalne i globalne tokove nikave veze nema. I to je delom razlog što su Trajković i otac Sava postali sada odjednom njihovi miljenici, iako nisu baš inkluzivni i interkulturalni.

Trajković, bez reakcije novinara Vremena potpuno neprofesionalno, neevropski  poziva  na “psihijatrijski pregled Vučića”.  Na ovo bi s razlogom trebali da reaguju u stvari sinoćni legitimni šetači protiv nasilja.  Nasilje je i iznositi ovakve spekulacije o nekome. O tome nešto i novinarke Vremena pišu povremeno. Legitimni argumenti su jedno, arbitrarnost i uvlačenje privatnosti (mimo imovine funkcionera) u nedostatku političkih argumenata nešto sasvim drugo. I to je problem Srbije, to što i oni navodno dostojanstveniji i korektniji praktikuju nedopustivu dvoličnost. 

Ne znam šta da kažem uisitnu za ovaj deo: “Ali, svi znamo da je Radoičić pratio Vučića u Srebrenici zajedno sa celom tom bulumentom”. Ovo kažem ja koja sam smatrala, za razliku od mnogih NVO aktivista tada, Trajkovićkinih istomišljenika sada,  da Vučić nije trebao da ide pre nego se neke stvari u vezi odnosa Srbije prema devedesetim ne usaglase. No, ipak, nadam se da su i on i Radoičić nešto osetili i naučili tada. Da su bulumenta za to - ne nisu. 

I na kraju najopasnije iz intervjua - o naoružavanju samostalnog  golorukog naroda. Nadam se da da sam pogrešno razumela, jer je tekst uistinu vrlo kontradiktoran u nekim delovima. Novinar konstatuje: “Ako bi Albanci zaista želeli da  upotrebe silu, Srbi ne mi imali nikave šanse da se odbrane.” Trajkovićkin odgovor: “Legalne. Uvek imate ljude koji mogu ilegalno da se bore, da ih ubacite. To je granica, pa i oni su se naoružavali i borili, preko Prokletija su ubacivali oružije kad je bio pun kapacitet naše vojske i policije. Ali NATO je tu. Albanci su 17. marta 2004. želeli da mi svi odemo možda su i dobili zeleno svetlo za tu akciju, ALI MI SMO MOGLI IZNUTRA DA SE BRANIMO ORUŽIJEM. PA NE MISLITE DA JE ČAGLAVICU ODBRANIO NE ZNAM KO. MI SMO JE BRANILI. NAROD JE BRANIO”. 

Mislite o ovome kad se idući put budete sprdali sa legitimnom izjavom premijerke Brnabić o opcijama upotrebe oružanih snaga, ma kako trapavo rečenom. Pa poslušajte Vučićev nastup na Pinku sutradan. Pa procenite tačno ko huška na nasilje. 

Na ključno pitanje - kako dalje - Trajković u intervjuu na 5 strana kaže samo jednu nedemokratsku opasku: “Ljudi koji pregovaraju i koji su izašli sa projektom podele Kosova, treba da se sklone. Dobro bi bilo da se pregovori restartuju, ali sa potpuno novom ekipom.” I cipiripi na kraju. Ili evo ja, “lider trenutno jednočlane evroatlantske zajednice sa Palilule” da zauzmem njihovo mesto. 

Rešenje je izgleda da se ćeramo još beskonačno, bez ikakvog smislenog  izvodljivog predloga kako da iz očitog ćorsokaka, koji Trajković na nekoliko mesta odlično opisuje, izađemo. Jer, dok se samo ćeramo ovako kriminal cveta, ali i stara ekipa koristi svoje privilegije. Rada Trajković te tuži,  Rada Trajković ti sudi.