Na Đinđićevom putu je svako ko je za miran, sveobuhvatni, multidimenzioni sporazum sa Kosovom i nastavak evropskih integracija Srbije

CEAS saopštenje povodom 16. godina od ubistva premijera Vlade RS Dr. Zorana Đinđića

“Mislim da je veća čast ući u istoriju kao generacija koja je Balkan dovela u epohu prosperiteta i mira, i našu zemlju trajno rešila pitanja njenog evropskog pripadništva, nego ući u istoriju kao političari koji su pribavili suverenitet ili međunarodno priznanje za svoju državu.”

Dr. Zoran Đinđić, predsednik Vlade Republike Srbije u obraćanju u Skupštini RS, 25. januara 2001. godine

 

Hvale vredno nasleđe, koje ne sme pasti u zaborav su nenasilne metode koje su pokojni premijer Zoran Đinđić i njegovi srpski saradnici, s jedne, te  srpski Zapadni prijatelji, a pre svega SAD sa druge strane,  izabrali kao ključni metod pomoći ugnjetavanim građanima Srbije. Započeli su sa demontiranjem krvavog sistema Slobodana Miloševića, samo par meseci posle istorijski  teških odluka i nužde da se zločini pripadnika sistema bezbednosti nad kosovskim Albancima pod Miloševićevom nedemokratskom kontrolom na Kosovu, zaustave bombardovanjem SRJ, u kojoj je stradalo 754 osobe.

“CNN efekat”  brzopletog  proglašavanja pobede demokratije  nije pomogao. Bio je to tek prvi korak grupe ljudi koji su formalno došli na vlast u kojoj je suštinsku vlast i dalje imala Miloševićeva hunta. No mnogo je bila i još uvek je opasnija radost ruskih struktura i njihovih lokalnih partnera što je uklonjen motor srpske demokratizacije i iskoraka ka Zapadu. Novinar ruske zvanične medijskekuće je atentat na pokojnog premijera opravdao time da je on to i zaslužio.

No, u zaborav ne sme pasti i to koliko je ta nesebična odluka i hrabrost dela srskog rukovodstva oličenog u pokojom premijeru, strankama i građanima koji su ga pratili, a koji nisu nužno znali za sve zločine Miloševićevih formalno regularnih,  a u suštini duboko neregularnih, huntaških snaga sistema bezbednosti, suštinski paravojnih i parapolicijskih struktura protiv Bošnjaka, Hrvata i Albanaca u ratovima devedesetih, u stvari koštala života premijera i  svih ostalih koji žele da u Srbiji vlada pravo koje podrazumeva i demokratsku kontrolu sistema bezbednosti što dublja integracija u strukture političkog Zapada.

Sve je došlo ne red pre reforme sistema bezbednosti u kome je ostalo toliko počinioca ratnih zočina:  poreska reforma,   privatizacija,  bankarska konsolidacija, priča o lustraciji, sve ….

Jedini proces koji je kako tako reformisao sistem bezbednosti bio je vođen, imajući u vidu spomenute okolnosti, surovom i riskantnom politikom uslovljavanja Zapadne međunarodne zajednice  isporučivanja nadležnim međunarodnim sudovima optuženih za ratne zločine, neretko dok su još imali visoke republičke, savezne funkcije, kako u administraciji tako i u vojsci, policiji i obaveštajnim službama SRJ.

Pravosnažnim presudama nadležnih sudova u Srbiji osuđeni su za ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije ljudi iz sistema bezbednosti koji su se borili protiv saradnje sa Hagom, dakle protiv suočavanja i odgovornosti za počinjene zločine, koje je bio nužni deo bilo kakvog mirnog sporazuma, koji bi normalizovao  odnose sa Kosovom, za koje se i pokojni premijer zalagao. Ne treba zaboraviti da je pokojni premijer nelegitimnu pobunu OVKBPM na jugu Srbije smirio na demokratski hvale vredan način,  bez prekomerne upotrebe sile, upravo u saradnji sa NATO-om.

Nažalost, 2019. Srbija se još ne može uvrstiti u red zemalja sa jakom demokratskom kontrolom sistema bezbednosti, iako se ponovo  nalazi pred teškim istorijskim odlukama i novim naletom politike uslovljavanja, ovog puta pre od Nemačke, da zarad nastavka navodnih evropskih integracija prekrši osnovne principe mirnog rešavanja sporova i demokratije i donese odluke o novoj formi odnosa s Kosovom, koje nemaju većinsku podršku. Ovo je nešto što Zapadni partneri, a pre svega Nemačka,  moraju imati u vidu. Stiče se utisak da su SAD, a i NATO,  još jednom  iskrenije naklonjene demokratizaciji Srbije i da bolje razumeju sve okolnosti u kojima se Srbija, region i svet nalaze, a pre svega teške reforme koje je Srbija kako tako ovih godina sprovela i sve bezbednosne implikacije opstrukcije dijaloga Beograda i Prištine, koje Priština bez validnih argumenata sprovodi.

Godinu iza nas obleležile su mnogobrojne pojave koje nesumnjivo ukazuju da Kremlju i njihovim  sagovornicima u Srbiji itekako nije u interesu da Beograd i Priština postignu sveobuhvatni multidimenzioni sporazum o normalizaciji odnosa, za koji se zalaže državno rukovodstvo,  koji Srbiju ne bi ostavio kao potpuno poraženu u tim “pregovorima”.  CEAS je u poslednjih par meseci više puta upozoravao na okolnosti koje nam daju za pravo da sumnjamo da je Kremlj, sa svojim sagovornicima u Srbiji poput Danice Grujičić, Mlađana Đorđevića iz Saveza za Srbiju i Novice Antića iz Vojnog Sindikata Srbije, vrlo zastupljenog kontroverznog aktera javne scene koji se oštro protivi bilo kakvom mirnom kompromisu sa Prištinom, da spomenemo samo neke,  ušao u fazu sprovođenja aktivnih mera protiv demokratskog nadzora nad sistemom bezbednosti u Srbiji, koji mogu imati katastrofalne regionalne i globalne posledice, a ne samo sprečavanje postizanja preko potrebnog sporazuma sa Kosovom, koji će u obzir uzeti i legitimne interese Srbije i nove geopolitičke okolnosti. Uključujući i važnost velikog pomaka koji je Srbija napravila da bar saradnju s Hagom privede kraju, uz sav posao koji predstoji, a gde je tačno kosovsko društvo i država u svemu tome, i kakve to bezbednosne implikacije, ne samo moralne, može da ima.

Organizacije civilnog društva u okviru Berlinskog procesa, EU institucije, mediji i vlade zemalja uključene u njega, morale bi mnogo više pažnje obratiti na pro-ruske veze onih koji demonstriraju gradovima Srbije, u navodnom zahtevu za više demokratije u Srbiji. Koje, ruskog tipa? U pitanju ne sme biti naklonost ili odijum i razočaranje prema pojedincima iz vlasti već  PRINCIPI.

Danas za nas koji se sećamo oružane pobune JSO, atmosfere u društvu koja je prethodila atentatu na premijera, glorifikovanja anti-haškog lobija i ravnodušnosti Zapadne međunarodne zajednice,  apsolutno je neprihvatljivo glasno ćutanje  navodno demokratski naklonjene Zapadne međunarodne zajednice u Srbiji i lokalnih aktera o činjenicama da demonstracije “protiv nasilja” vode strukture koje se eksplicitno protive mirnom kompromisnom multidimenzionom  sporazumu sa Kosovom, koje u vrlo složenim bezbednosnim okolnostima teži da postigne  rukovodstvo Srbije, na šta ukazuje i aktivno učešće aktera  i struktura poput Novice Antića, Vojnog sindikata Srbije i njegovih parnjaka u MIP.  Znajući to, ove teme su nam važnije od navodno ugnjetavanih nezavisnih medija, projektno sponzorisanih i-ili privatnih. Osim što ti akteri i strukture  deluju mimo zakona RS, lažno se predstavljajući kao žrtve nedemokratskog progona,  oni su upravo ti koji smatraju da je general  Vladimir Lazarević, ratni zločinac osuđen za zločine počinjene na Kosovu, heroj. Oni si ti koji svima nama pred očima potpisuju memorandum o saradnji sa ruskim asocijacijama veterana i gostuju po ruskoj Dumi.

Podsećamo da je pre samo par dana na protestnom skupu #1od5miliona u Vranju spomenuti Novica Antić  flagrantno pozvao na kršenje demokratskog nadzora nad sistemom bezbednosti, kada je izjavio: “Nikada srpska vojska neće biti uz one koji tlače svoj narod. Nikada nijedna vlast neće moći da nas upotrebi protiv svog naroda. Mi ne predstavljamo Vojsku Srbije koja treba da bude stranački i politički neutralna, ali predstavljamo svoju porodicu, prijatelje!”

U ime onoga za šta se pokojni premijer Đinđić zalagao, i zbog PRAVIH OKOLNOSTI ZBOG KOJIH JE IZGUBIO ŽIVOT- odsustva demokratske kontrole nad sistemom bezbednosti i prejake politike  uslovljavanja koja više nije mogla dati adekvatne rezultate, pozivamo pre svega lokalne aktere da se jasno odrede o delovanju Danice Grujičić, Novice Antića, na adekvatan način. Iskustva sa Crnom Gorom i Velikom Britanijom, da spomenemo samo neke, nas uče da Kremlj ne preza ni od čega. Kao što nas iskustvo uči i da se pokojni premijer Đinđić nije mogao javno boriti s nekim trendovima.

CEAS još jednom podseća na velike reči premijera iz 2001. godine: „Mislim da je veća čast ući u istoriju kao generacija koja je Balkan dovela u epohu prosperiteta i mira, i našu zemlju trajno rešila pitanja njenog evropskog pripadništva, nego ući u istoriju kao političari koji su pribavili suverenitet ili međunarodno priznanje za svoju državu.“

 

Beograd, 12.3.2019.