CEAS saopštenje povodom uvreda upućenih Novaku Đokoviću

Centar za evroatlantske studije iz Beograda (CEAS) najoštrije osuđuje tendeciozne uvrede koje je Novaku Đokoviću i srpskom teniskom timu, apsolutno bez ikakvog razloga, uputio Edon Cana ambasador  privremenih institucija Prištine u Bugarskoj, posle njihove fenomenalne pobede na ATP Kup turniru, na kojoj im CEAS od srca čestita i zahvaljuje.

Cana je naime, sa naloga na društvenoj mreži Twitter na kome je potpisan kao ambasador, pa CEAS to smatra i zvaničnim stavom Ministarstva spoljnih poslova privremenih institucija u Prištini,  bukvalno  napisao sledeće: „Posle vojnog marša nastavili su sa Kosovom...! Možeš biti pobednik ATP turnira, ali i dalje ostaješ primitivan, zaostao i obični balkanski nacionalista i šovinista. Nije slučajno što je Novak Đoković najmanje omiljen teniski šampion u  istoriji.“

Pevanjem pesama „Marš na Drinu“ i „Vidovdan“ u kojima nema nikakvih eksplicitnih poziva na nasilje ili širenja etničke mržnje, srpski asevi, koji sa ratovima devedesetih nikakve veze nemaju, nisu uradili ama baš ništa neprimereno osim što su slavili trijumf zajedništva i izneli svoje eventualne političke stavove o jednom složenom pitanju kakav je status Kosova, na kome su i mnogi istorijski značajni objekti srpske nacije i vere, koga ni više od pola zemalja UN ne priznaje, pesmama koje simbolizuju zajedništvo i značaj kolektivnog identiteta. Treba li uopšte naglašavati koliki je značaj osećanja zajedništva i kolektivnog identiteta u ekipnim sportovima, te koliko je normalno da se pobede slave uz pesme i druge ritule koji ih glorifikuju.

Interesantno bi bilo da se ambasador Cana odredi da li i sve druge koji ne priznaju Kosovo, pa i one koji ga priznaju, ali prepoznaju sve specifičnosti i podstiču dijalog ne bi li se do kompromisa došlo, smatra primitivnima, zaostalima, nacionalistima i šovinistima.

Imajući u vidu okolnost zvaničnog naloga, CEAS smatra da srpsko Ministarstvo spoljnih poslova, ali i nadležne institucije međunarodne zajednice i diplomatska predstavništva, treba da zatraže hitno izjašnjavanje prištinskih vlasti o ovoj skandaloznoj objavi.

CEAS podseća domaću, kosovsku i svetsku javnost da je popularni “Marš na Drinu”,  koji Cana spominje, a koji su pevali naši asevi, napisan odmah nakon bitke na planini Cer, početkom Prvog svetskog rata, kada je malobrojna srpska vojska odnela neverovatnu pobedu nad austrougarskom silom. U toj bici 1914. godine, poginuo je i komandant Miloje Stojanović Brka koji je predvodio čuveni Gvozdeni puk, a ugledni srpski kompozitor Stanislav Binički je, oduševljen hrabrošću ovog junaka i njegovoj položenoj žrtvi, posvetio baš njemu predivnu kompoziciju. Kasnije, Solunci – srpski ratnici, povučeni u brdima bodreći svoje saborce i sebe svirali su Biničkovu koračnicu, nadajući se da će završiti što brže svoju časnu bitku. „Marš na Drinu” je bila njihova pesma.

„Marš na Drinu“ je nažalost tokom ratova devedesetih brutalno zloupotrebljen od ratnih zlikovaca, vođa srpskih paravojnih  formacija,  najčešće u Istočnoj Bosni, pa CEAS razume da ga zarad poštovanja žrtava, na primer, ne treba svirati i pevati u tim krajevima ili u okolnostima koje se tiču suočavanja sa zločinačkim nasleđem devedesetih.

No, zbog te zloupotrebe od koje se treba ograditi, ne može se obrisati slavna srpska istorija iz  Prvog svetskog rata na koju podseća „Marš na Drinu“, koju je prepoznao i američki predsednik Vudro Vilson i Srbiji ukazao veliku čast vijoreći srpsku zastavu na Beloj kući, niti se skandalozno vređati drugi koji sa zločinima nemaju veze i interpretiraju na sasvim primeren način u primerenim okolnostima. CEAS smatra da je izuzetno značajno što su srpski i američki zvaničnici u 2018. godini serijom aktivnosti obeležili stogodišnjicu od tog važnog događaja.

CEAS je već ukazivao na ovaj trend negiranja svega legitimnog i časnog što se tiče srpske istorije, kao i legitimnog prava na kolektivna osećanja i prava Srba, koji se najčešće pravda politikom i delima Srbije iz devedesetih, od koga ne prezaju ni mnogi regionalni, ali i Zapadni akteri.  On je delom  u funkciji opstrukcije postizanja kompromisnog rešenja oko novog statusa Kosova, delom u funkciji normalizacije drugih nacionalizama koji su navodno bezazleni i opravdani, a delom u funkciji relativizacije zlodela drugih aktera o kojima se manje govori i na čijem se kažnjavanju mnogo manje radi. Posebno naglašavamo da se Srbija svakim danom, i dvadeset godina od kraja perioda svoje kratke mračne istorije na kakve nisu imune skoro i sve druge zemlje sveta, od njega raznim aktima ograđuje, što sa Kosovom na primer nikako nije slučaj. O sudbini više od 1500 pobijenih Srba i drugih nealbanaca tokom rata na Kosovu se ništa ne zna, i skoro niko za njih nije osuđen.

I za kraj, ali ne manje važno “ Idi @DjokerNole u #3LPM.“

Beograd, 13.01.2020.