15.5.2011, Politika, Klizavi put vojne neutralnosti

Politika, 15.5.2011.
Dragutin Minić

Zašto je Srbija sve više interesantna zapadnoj vojnoj alijansi i ruskom vojnom savezu
Ako se lobisti NATO-a i proruska škola slažu u nečemu onda je to da građani Srbije na referendumu treba da odluče o eventualnom učlanjenju naše zemlje u vojno-političke saveze ili zadržavanju sadašnjeg statusa neutralnosti. S tim da do eventualnog raspisivanja referenduma građanima treba podariti još mnogo časova moralno-geopolitičke nastave.
To posebno važi za ove prve, jer prema poslednjem redovnom mesečnom istraživanju „Ipsos Stratedžik marketinga”, samo osam odsto punoletnih građana Srbije ima pozitivan stav o NATO-u, ali bi skoro duplo više njih (15 odsto) glasalo za učlanjene Srbije u zapadnu vojnu alijansu.
O bratstvu po oružju sa Rusima nisu rađena istraživanja i zato vlasti u Beogradu odlažu bilo kakvo izjašnjavanje o upisu u NATO ili „ruski NATO”, koketiraju s jednima i drugima, jer tako mogu da se cenkaju, kao mlada koja je rešila da se uda, ali nije sigurna za koga.
Pitanje je, međutim, koliko ta igra namigivanja može da potraje, u globalnoj utakmici slonova, kada NATO pokazuje očigledan interes da zaokruži svoju sferu interesa na Balkanu, gde mu još nedostaju veoma naklonjene Crna Gora i Makedonija, uz komplikovanu BiH. Rusija, sa druge strane, pokušava da utiče na nas, što ponudom kredita ili cevima gasovoda „Južni tok”, što podsećanjem na bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, uz pokazivanje zajedničke pravoslavne krštenice.
Čak i da šef poslaničke grupe SRS Dragan Todorović nije otkrio da mu je ruski premijer Vladimir Putin tokom nedavne posete Beogradu rekao da Srbija ima pravo da odluči kojim će putem ići, ali da će Rusija, ukoliko Srbija bude ušla u NATO i u njoj bude razmešten raketni štit, biti prisiljena da svoje potencijale usmeri na teritoriju Srbije, datum Putinove posete je bio više nego simboličan: dan uoči godišnjice napada NATO-a na Srbiju.
Ako se složimo da je potpredsednik SAD Džozef Bajden u Beogradu poručio predsedniku Borisu Tadiću da uslov ulaska Srbije u EU nije i članstvo u NATO (nije procurilo da je bilo drugačije), generalni sekretar NATO-a Andres Fog Rasmusen nema tu filingransku diplomatsku iznijansiranost kada izjavljuje da se u njegovoj dugoročnoj viziji država zapadnog Balkana, integrisanih u evroatlantske strukture, nalazi i Srbija.
Da su vrata alijanse otvorena za Srbiju rekla je i ambasadorka SAD u Beogradu Meri Vorlik po stupanju na dužnost, što su ponavljali i njeni prethodnici, pa kada ambasador Ruske Federacije Aleksandar Konuzin uzvrati da bi upis Srba u to članstvo predstavljao pretnju Rusiji, uz nedavnu misterioznu vest „Glasa Rusije” da je Srbija jedan od najverovatnijih kandidata za ulazak u Organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), nije teško uočiti da to fino zavrtanje ruke vladajućem Beogradu od jednih i drugih postaje sve manje nežno.
Politički analitičar Obrad Kesić, međutim, smatra da takvo dodatno interesovanje Vašingtona i Moskve za konačno „vojno venčanje” sa Srbijom ne predstavlja pritisak već – nestrpljenje.
– Put sadašnje neutralnosti Srbije se sužava, jer su odnosi NATO-a i Rusije zahladili. SAD i dalje imaju ambiciju da rasporede raketni štit po Evropi, što Rusija smatra agresivnim činom, pa Moskva traži načine da pritisne Vašington i Evropu preko svojih specifičnih interesa. U toj diplomatskoj borbi, svaka strana traži sve veći broj saveznika. Srbija se drži neutralnosti, ali nezvanično, iz vrha vlasti u Beogradu, stižu kontradiktorne poruke: jedna namenjena Briselu i Vašingtonu, prvenstveno iz Ministarstva odbrane, da je budućnost Srbije vezana za evroatlantsku budućnost.
Druga poruka vladajućeg Beograda upućuje se Moskvi iz Ministarstva spoljnih poslova i jednog dela vladajuće koalicije – da je Srbija čvrsto vezana za poziciju neutralnosti ili specijalnih odnosa baziranih na tradiciji i istoriji – ukazuje Kesić i napominje da ta kontradiktornost nije rezultat državne strategije kojom bi se zbunili saveznici, već nedostatak društvenog i političkog konsenzusa o tome gde će Srbija biti za narednih pet ili deset godina.
Prema Kesićevom predviđanju, ako Rusija krene da ozbiljno izgrađuje svoj vojni savez (Kesić nije siguran da li je ODKB samo taktika Moskve u diplomatskim igrama sa SAD), pritisak na Beograd će biti još intenzivniji.
– Od nas će tražiti da na neki način budemo prisutni u tom savezu, nekom ruskom pandanu Partnerstvu za mir, čiji je član Srbija, kao i Rusija. Ako se Srbija drži neutralnosti, onda mora postati neformalni član i jednog i drugog saveza – precizira Kesić.
Analitičar fonda Strateške kulture iz Moskve Dragomir Anđelković smatra da je ruski interes, kao i naš, sticanje statusa posmatrača u parlamentarnoj skupštini ODKB. Anđelković kaže da Moskva poziva Srbiju da bude posmatrač, a ne član u „ruskom NATO-u”.
– Neutralnost potvrđena na referendumu ne bi bila ugrožena statusom posmatrača kod Rusa i članstvom Partnerstva za mir – napominje Anđelković.
Prema njegovoj oceni, Srbija je jedina zemlja u dvorištu NATO-a koja se nije opredelila i samim tim NATO tu zonu želi da zatvori. Za Anđelkovića je iznenadno interesovanje ODKB-a za Srbiju, plasirano u ruskim medijima, dodatna mistifikacija, jer taj savez van postsovjetskog prostora ne pokazuje veliki interes da se širi.
Iako je među ovdašnjim analitičarima ta poruka shvaćena kao još jedan probni balon iz Moskve ka Srbiji, ali pre svega Zapadu, Anđelković kaže da ta spekulacija nije zvaničan stav Rusije.
– I da hoćemo da uđemo tamo, ne binas primili – ukazuje on, tvrdeći da Srbija ne sme postati član ni NATO-a ni ODKB-a.
– Vojno-politički savezi su stvoreni da bi jednog dana vodili ratove, a ne da bi bili humanitarna društva – konstatuje Anđelković.
Ako neutralnost Srbije ide na ruku ruskom predlogu novog modela evropske bezbednosti, koji je po mnogim mišljenjima za Kremlj najvažnija spoljnopolitička inicijativa, direktorka centra za Evroatlantske studije Jelena Milić kaže da joj je bilo interesantno kako su ruski zvaničnici pre Putinove posete Beogradu ubacili u javnu raspravu u Srbiji upravo ovo pitanje.
– NATO, EU I OEBS su još pre dve ili tri godine rekli, direktno ili indirektno, da od toga nema ništa i mislim da je bilo ucenjivački od strane ruskih zvaničnika da od naše strane traže izjašnjavanje o predlogu koji je već pase. Jer time stavljaju Srbiju ne samo pred izbor „NATO ili ruska podrška”, već i „članstvo u EU ili ruska podrška” – objašnjava Milićeva.
Da, reći će oni naklonjeniji istočnoj strani. Ali, bar nas nisu bombardovali.
I zato će saga o Srbiji, ovakvoj kakva je, i njenom balansiranju na klizavom putu neutralnosti, tek da se nastavi, jer dilema kom se carstvu privoleti, istočnom ili zapadnom, nije naročito nova. Traje nekoliko vekova.

Kvaka 22: Predajte se, opkoljeni ste
Bivši ministar spoljnih poslova SRJ Vladislav Jovanović izjavio je juče, na skupu „Atlantske integracije – prednosti i nedostaci”, u organizaciji Centra za razvoj međunarodne saradnje, da se „kvaka 22” u politici NATO prema Srbiji, nalazi u činjenici da će eventualnim prijemom Crne Gore, Makedonije i BiH, naša zemlja biti okružena članicama NATO.
– Zato se Alijansa ponaša po principu: Opkoljeni ste, predajte se – rekao je Jovanović, ukazujući da je organizacijom predstojećeg samita NATO u Beogradu, Srbija narušila svoju proklamovanu neutralnost verifikovanu u parlamentu.

Brže nego u EU
– U NATO možemo ući brže nego u EU i članstvom bi Srbija zaštitila svoje nacionalne, ekonomske i bezbednosne interese – rekao je Vladan Živulović, predsednik Atlantskog saveta. Prema njegovim rečima, nedostatak saveznika i pogrešne političke odluke devedesetih godina dovele su Srbiju u poziciju poraženog.

Švedska nad Libijom
Govoreći o razlikama NATO i ODKB, urednik Evroatlantske revije Danijel Šunter kaže da je ruski savez organizacija koja je još uvek u povoju, dok NATO postoji već više od šezdeset godina. Za razliku od NATO, ODKB nema jasnu vojnu komandu i strukturu. Pod okriljem ODKB se povremeno održavaju zajedničke vojne vežbe i postoje planovi stvaranja zajedničkog sistema zaštite vazdušnog prostora.
– Strahovi da ulazak u NATO automatski znači učešće u ratovima širom sveta, instaliranje stranih vojnih baza ili nuklearnog oružja su razumljivi ali nisu osnovani. Uzmimo kao primer aktuelnu vojnu operaciju NATO-a u Libiji. Nemačka je istaknuta članica EU i zapadne alijanse pa ipak ne učestvuje u toj operaciji. Isti slučaj je i sa Slovačkom. Niti učestvuje u toj operaciji, niti se na njenoj teritoriji nalaze strane baze iako je u NATO-u. Za razliku od Nemaca i Slovaka, neutralna Švedska učestvuje sa avionima u operaciji nadziranja zone zabrane letenja nad Libijom – napominje Šunter.
Prema njegovim rečima, to samo govori da danas ni neutralnost ne znači da nećete učestvovati u nekom sukobu, niti da članstvo u NATO nužno znači obavezu da se ratuje po svetu.
– I ODKB i NATO okupljaju geografski povezane države koje imaju slične probleme i izazove, što dovoljno govori o tome da li je logičnije da se bezbednosno povezujemo sa Bukureštom i Budimpeštom ili sa Taškentom i Dušanbeom – napominje urednik Atlantske revije.
Aleksandar Apostolovski

Karlov ugao
• Nismo mi toliko neutralni, koliko smo neutralizovani.
• Nama su Rusi okej, a Amerikanci harašo.
• Četnici bi u NATO, ali partizani ne daju.
• I Buridanov magarac se lomio između dva stoga sena.
• Mi smo umiljato jagnje, ali između dva ovna na brvnu.
•Šta će nama saveznici? Mi svaki poraz obavimo samostalno.
•Rusija ili NATO? Da!
• Porazili smo NATO. I zašto bismo se sada učlanjavali u tu gubitničku organizaciju?
• Bićemo, bre, Švajcarska. Toliko o siru i vojnoj muzici.
• Ne treba nam NATO. Ako zatreba, sami ćemo da se bombardujemo.