Predsednik Srbije Aleksandar Vučić jedri morem neizvesnosti*

*Napomena: CEAS prevod autorskog teksta ”Serbian President Aleksandar Vucic Is Navigating a Highway to Uncertaintydirektorke Jelene Milić objavljenog u prestižnom američkom magazinu The National Interest 5. aprila 2020.

jm clanci diplomat

Dok neki politički stručnjaci svesrdno rade na podrivanju izgleda za sveobuhvatni, višedimenzionalni sporazum između Srbije i Kosova, koji bi bio demokratski potvrđen u obe prestonice, na Balkanu se odvija izuzetan proces – savremena Srbija iz 2020. godine, pod vođstvom predsednika Aleksandra Vučića, podstaknuta mudrim politikama Bele kuće, Stejt departmenta i Pentagona, želi da obnovi strateško partnerstvo sa Sjedinjenim Državama.

To je bilo očito tokom Vučićeve posete Vašingtonu početkom marta, povodom obraćanja na konferenciji Američko-izraelskog komiteta za javne poslove (AIPAC), kada je pružio podršku američkim mirovnim naporima na Bliskom Istoku, i tom prilikom dao opsežni intervju za Foreign Policy, u kome je rekao da je Srbija „duboko zahvalna“ Sjedinjenim Državama. Ako želite lako ćete uočiti trend nastojanja Srbije da se približi SAD, već samo ako pogledate jutarnje televizijske političke emisije ili zavirite na naslovne strane vodećih srpskih provladinih dnevnih listova, koji sada sve intenzivnije skreću pažnju na saradnju između Srbije i Sjedinjenih Država.

Ostalih signala ima u izobilju. Vučić je podržao ključni kompromis svih aktera u Bosni i Hercegovini oko formiranja nove vlade i usvajanja reformskog programa za oružane snage u saradnji s NATO-om. Zajedno sa albanskim premijerom Edi Ramom podstakao je istorijsko zbližavanje dveju zemalja. Srbija sprovodi drugi ciklus svog Individualnog akcionog plana partnerstva sa NATO-om i jača angažman sa članicama istočnog krila. Početkom ovog meseca, američke Mornaričke foke sprovele su obuku i vežbe sa svojim srpskim kolegama nedaleko od Beograda. Srbija ima redovne, mirne Parade ponosa predvođene visokim vladinim zvaničnicima, a Vučić često pominje potrebu da Srbija prizna i ne ponavlja greške iz prošlosti, što su samo neka od mnogih pozitivnih dešavanja u Srbiji.

U međuvremenu, Srbija je poslušala upozorenja Sjedinjenih Država o kupovini ruskog naoružanja, pa se Vučić obavezao da će diverzifikovati snabdevanje oružjem kako bi se uključili dobavljači iz SAD i Izraela, zemlje koja je jedna od najbližih saveznika Amerike. Uprkos rastućim pritiscima iz Rusije i njihovim hibridnim operacijama u Srbiji, Beograd je odbio da dodeli diplomatski status takozvanom Srpsko-ruskom humanitarnom centru u južnosrpskom gradu Nišu.

A zašto Srbija teži okretanju ka Sjedinjenim Državama? Nesumnjivo da je jedan od razloga da ubedi Vašington da pomogne u posredovanju pravednog, politički izvodljivog i održivog rešenja spora između Srbije i Kosova. Štaviše, Srbija iz 2020. želi i zaslužuje da bude tretirana kao takva, umesto da se neprestano smatra Srbijom iz 1999. godine, što je, nažalost, i dalje slučaj na Kosovu i od strane nekih na Zapadu, a posebno onih koji su radili na Balkanu devedesetih i čini se ostali zakovani u toj deceniji kada je reč o njihovim političkim preporukama.

Pod izgovorom multikulturalizma, ti pojedinci su protiv svakog višedimenzionalnog sveobuhvatnog sporazuma između Prištine i Beograda koji može uključivati prilagođavanja administrativne linije, propuštajući ili odbijajući da priznaju da bi takav sporazum Srbiju pozicionirao na političkom Zapadu. Njihovo protivljenje uzajamno dogovorenim prilagođavanjima administrativne linije zasniva se na argumentu da bi ovakva vrsta sporazuma redukovala srpsku manjinu na Kosovu, jer bi navela one koji žive južno od reke Ibar da napuste Kosovo. Međutim srpska manjina je uglavnom ostala na Kosovu čak i nakon što je 2004.godine bila izložena nasilju velikih razmera, koje je rezultiralo smrću Srba i uništenjem desetina srpskih pravoslavnih crkava. Ako ovi događaji nisu pokrenuli masovni egzodus, zašto bi onda to učinio obostrano prihvatljiv mirovni sporazum sa mogućim bezbednosnim garancijama i institucionalnim vezama Srba na severu Kosova i srpskih enklava na jugu?

Nakon takvog rešenja, i Srbija i Kosovo ostali bi multietnički. Samo u Srbiji postoji više od dvadeset saveta nacionalnih manjina koji se bave jezičkim i kulturnim pitanjima i organizuju redovne izbore za svoje institucije. Manji deo teritorije Kosova - otprilike 10 procenata - može biti deo sveobuhvatnog sporazuma koji je interesantan za obe strane zbog tamošnjih resursa, koji uključuju rudnik Trepču i hidrosistem Gazivode. Kosovsko jednostrano proglašenje nezavisnosti 2008. godine opisano je kao „jedinstven slučaj“ među onima koji su podržali taj potez. Ako je spor između Kosova i Srbije tada bio jedinstven slučaj, onda je on i danas jedinstven slučaj koji zahteva jedinstveno rešenje, koje može i treba da uključuje zajedničko upravljanje resursima na način koji navodi Srbiju i Kosovo da ubuduće sarađuju.

Pored toga, u Leposaviću, jednoj od tri male opštine na severu Kosova koje bi mogle biti deo sporazuma, nalazi se baza mirovne misije KFOR-a. U slučaju sporazuma, u skladu sa i dalje važećom rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, koja je 1999. godine dala mandat ovoj misiji pod vođstvom NATO-a na Kosovu, deo snaga KFOR-a ostao bi stacioniran na teritoriji koju kontroliše Beograd. Njihovo prisustvo bi odvraćalo maligni uticaj Rusije i drugih nedemokratskih aktera na Srbiju, a istovremeno bi omogućilo Srbiji da ostane vojno neutralna, ukoliko tako odluči.

Po rečima specijalnog izaslanika Stejt departmenta za Balkan, Metjua Palmera, sporazum treba da bude takav da može da se "proda" javnosti i u Srbiji i na Kosovu. U Srbiji, međutim, ankete pokazuju da samo trećina stanovništva podržava multidimenzionalni i sveobuhvatni kompromisni sporazum. Za Vučića ovo predstavlja ozbiljan problem, posebno imajući u vidu agresivne ruske hibridne operacije u Srbiji o kojima se retko govori. Jedan od razloga je to što Vučić ne može otvoreno da opiše i prikaže ruske aktivnosti u pravom svetlu. To bi prouzrokovalo da Kremlj protiv njega još snažnije aktivira svoje surogate i propagandnu mašineriju u Srbiji i dodatno nametne narativ da je Vučić izdajica jer traži kompromis oko Kosova.

Ponekad je jedan od tih surogata Srpska pravoslavna crkva koju, navodno autokratski i svemoćni, Vučić ne kontroliše. Nalik na njegovu nemogućnost da javno prozove Rusiju, Vučić nije u poziciji da otvoreno govori o tome kako crkva nameće prepreke i ograničava njegove mogućnosti za postizanje dogovora oko Kosova, zbog autoriteta i uticaja Srpske pravoslavne crkve u domaćoj javnosti. Ali to je sigurno slučaj. Srpska pravoslavna crkva sledi svoje interese na Kosovu, ponekad i zajedno sa interesima Rusije, pre nego interese multietničke i multikonfesionalne većine u Srbiji, koja želi da se pridruži EU.

Nažalost, pored crkve, političke elite na Kosovu kao i oni pojedinci na Zapadu koji teže delegitimizaciji Specijalnog izaslanika predsednika za mirovne pregovore između Srbije i Kosova, ambasadora Ričarda Grenela, i aktuelnih američkih napora za pronalaženje trajnog kompromisa, takođe pomažu Rusiji da ostvari svoje remetilačke ciljeve, tj. da održi status kvo. To je ono čemu Kremlj najviše teži. Status kvo, koji Rusiji daje znatno više moći i uticaja nego što bi inače imala, omogućava Moskvi da i dalje ucenjuje Vučića sa Kosovom, sprečavajući ga da kritikuje Moskvu i ukloni jedino pravo seme razdora koje postoji između Srbije i Sjedinjenih Država.

Vučić ima autoritet, narodnu podršku i odlučnost da postigne sveobuhvatan i višedimenzionalan sporazum između Srbije i Kosova. Nažalost, isto se ne može reći za političku opoziciju u Srbiji. Većina opozicionara ima mnogo bliže veze sa Rusijom i Srpskom pravoslavnom crkvom nego Vučić i Moskva bi radije da njih vidi na vlasti, delom i zato što su kategorički protiv bilo kakvog sprovodivog sporazuma između Srbije i Kosova. Za Kremlj oni su daleko bolja garancija statusa kvo u poređenju s Vučićem, koji na rečima podržava odnos Srbije prema Rusiji, ali istovremeno teži rešavanju pitanja Kosova, što bi Rusiji oduzelo moć i uticaj na Srbiju.

Na njihovu veliku čast, čini se da Grenel i njegove kolege to sve razumeju. Jasno je da oni ne žele da izgube ovu retku priliku da istovremeno reše jedan od najzamršenijih sporova u svetu, ožive savezništvo Amerike sa Srbijom i proteraju disruptivno rusko prisustvo sa Balkana.