1.11.2011, Blic, Pokrenuti postupak za reizbor Šabića

Blic, 1.11.2011.

BEOGRAD - Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i Centar za evroatlantske studije (CEAS) ocenili su danas da Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić zaslužuje novi madat i od nadležnih zatražili pokretanje procedure za njegov reizbor.
Oni su zatražili da Odbor za kulturu i informisanje Supštine Srbije hitno pokrene postupak za izbor Povernika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti, jer mu mandat istice krajem godine.
ANEM je ocenio da sadašnji poverenik Rodoljub Šabić "zaslužuje novi mandat, zbog njegovih izuzetnih profesionalnih kvaliteta i rezultata rada", a ovo mišljenje dele i u Centru za evroatlantske studije.
S toga su se svesrdno pridružili predlogu za reizbor Šabića, koji je Koalicija nevladinih organizacija za slobodu pristupa informacijama uputila nadležnom skupštinskom Odboru.
Reizbor Šabića prema oceni ANEM-a "bio bi najbolje rešenje, imajući u vidu dosadašnje izuzetne rezultate ovog državnog organa u ostvarivanju prava na pristup informacijama, ugled u javnosti koji lično uživa, kao i prethodne ocene Narodne skupštine o radu ove institucije".
"Šabić je dosadašnjim radom obezbedio ugled i značaj samoj instituciji na čijem je čelu, doprineo promociji prava koje Poverenik štiti i razvijanju svesti o njihovom značaju", naveo je ANEM koji smatra da Odbor za kulturu i informisanje mora ove preporuke uzeti u obzir prilikom predlaganja kandidata za na ovu dužnost u novom mandatu.
ANEM je ukazao da je reizbor Šabića posebno važan za medije i u kontekstu nedavno usvojene Strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine.
"Tom startegijom Srbija se obavezala da će unapređivati otvorenost institucionalnih izvora informacija i dostupnost informacija od javnog značaja. Od reizbora Rodoljuba Šabića, u ovom trenutku, nema boljeg načina da se iskrenost ovakvog strateškog opredeljenja Srbije i potvrdi", istaknuto je u saopštenju ANEM-a.
Centar za evroatlantske studije je ukazao da mandat poverenika stiče za dva meseca i da postoji ozbiljna opasnost da bi zbog neblagovremenog reagovanja Vlade i Skupštine, a potom i početka izbornih aktivnosti, Srbija jedno vreme mogla da ostane bez rukovodioca ove važne državne insitucije.
Iz Centra podsećaju da je samo u poslednja dva meseca Šabić "upozorio javnost i državne organe, kako na normativne propuste određenih zakonskih rešenja, tako i na propuste Vlade da u zakonom predviđenom roku ispuni svoje obaveze i usvoji potrebna podzakonska akta koji bi trebalo bliže da regulišu standarde dostupnosti, klasifikacije i zaštite naročito osetljivih podataka i dokumenata".
Ukazavši da je "primena zakona iz ove oblasti bitna za suštinsko funkcionisanje demokratske kontrole i nad sektorom bezbednosti", Centar je pozvao sve organizacije civilnog društva da se aktivnije uključe u zahteve upućene vlastima da na vreme sprovede postupak izbora Povernika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti.

19.10.2011, RFE, Humanitarni centar ili ruska vojna baza

Radio Slobodna Evropa, 19.10.2011.
Piše: Branka Trivić, prenosimo sa Radio Slobodna Evropa

Budući Regionalni humanitarni centar u Nišu koji Srbija otvara zajedno sa ruskim ministarstvom za vanredne situacije i za stručnu, a kamoli za najširu, javnost još uvek je obavijen velom tajne.
Vlada, naime, nije dala jasan odgovor na pitanje hoće li se taj centar baviti samo civilno-humanitarnim aktivnostima, kao što su gašenje požara, saniranje posledica zemljotresa i drugih elementarnih katastrofa ili bi, bude li zatrebalo, on mogao da razvije i vojnu komponentu i pretvori se u rusku vojnu bazu u Srbiji.
Analitičari u Srbiji ukazuju na to da javnosti nije pruženo dovoljno informacija i detalja o saradnji Rusije i Srbije i preko Centra u Nišu, ali nisu jedinstveni u proceni da li će taj centar biti koncipiran tako da u datom trenutku, ako se oceni da to okolnosti nalažu, može profunkcionisati i kao vojni poligon.
Treba da se skine veo tajni i da se javno kaže koji su ciljevi i zadaci tog centra u Nišu, upozorava Ninoslav Krstić, penzionisani general Vojske Jugoslavije. A upitan da li Rusija u zadatke civilne odbrane i zaštite koje će ovaj centar obavljati ima nameru da ubroji i eventualnu antiteroritičku borbu, kao i zaštitu gasovoda i naftovoda Južni tok, kaže Krstić:
„Pretpostavljam da je tako nešto u pitanju. Naime, pre dve-tri godine održan je sastanak NATO pakta, u vreme kad je Ukrajina „zavrnula“ gas, zbog čega on nije mogao da dodje do potrošača u zapadnim zemljama. Tada su oni doneli zaključak da bi gas trebalo obezbedjivati od izvorišta do korisnika. Pretpostavljam, s obzirom da treba da se gradi Južni tok, da je Rusija imala u vidu tu činjenicu i da ona želi da svoje gasovode obezbedjuje i na drugim teritorijama.“
Kad je reč o civilnoj odbrani i civilnoj zaštiti, naš sagovornik podseća da ona obuhvata odbranu od prirodnih nepogoda i katastrofa, ali da u taj okvir spada i borba protiv terorizma.
„Ako je to sveobuhvatno, onda to podrazumeva specijalno obučene jedinice – i za gašenje požara, i za izvlačenje ljudi iz zemljotresa i poplava, ali i za antiterorističke akcije. Da li je to predvidjeno sporazumom izmedju Rusije i Srbije, ja to ne znam, ali kao čovek koji se bavio tim poslovaima znam šta sve oni obuhvataju i šta bi sve u tom smislu trebalo da bude na tom poligonu, na toj bazi ili u njenoj okolini“, ukazuje Krstić.

Ministarstvo neobičnog mandata
Rusija je još ranije povukla svoje snage sa Balkana i uprkos mnogim spekulacijama, ne bih rekao da postoji tendencija da ona preko Centra u Nišu, uz civilnu razvija i potencijalnu vojnu komponentu, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Danijel Šunter, predsednik Evroatlantske inicijative.
„Na osnovu ovoga što se dešava stvarno je teško govoriti o nekakvoj vojnoj bazi u Nišu jer bi tako nešto bilo mnogo skupocenije i kompleksnije. Povrh svega, Rusi ovde u regionu više nisu vojno prisutni. Koliko je meni poznato, Rusija u tom pravcu ovde nije pokazivala nikakve ambicije.
Vojna saradnja Rusije i Srbije više je nego simbolična. Ona se do sada svodila isključivo i striktno na komercijalne aranžmane – u pitanju je remont aviona i helikoptera, ali u smislu saradnje dve vojske, Rusija tu praktično ništa ne radi. Srbija mnogo više sarađuje sa državama u regionu i sa zemljama-članicama NATO, pogotovo sa Norveškom ili u poslednje vreme sa Mađarskom, Slovačkom i Španijom u mirovnim kontingentima u Libanu i na Kipru. Dakle, sa Rusijom se u tom smislu apsolutno ništa ne dešava“, uverava Šunter.
U ovom kontekstu, ističe Jelena Milić, direktorka Centra za evro-atlantske studije, treba podsetiti na rusko ministarstvo za vanredne situacije koje će razvijati aktivnosti u niškom humanitarnom centru ima neobičnu, gotovo volšebnu strukturu, opremu i logistiku.
Sagovornica Radija Slobodna Evropa podseća da to ministarstvo pod upravom Sergeja Šojgua „ima vrlo neobičan mandat, da je opremljeno i naoružano bolje nego vojske nekih manjih zemalja. A činjenica da to ministarstvo koje ima vojno ustrojstvo deluje van granica zemlje dovoljna je da čoveka uputi da razmotri šta će se u niškom centru zapravo odvijati.“
Čak i da je u pitanju samo avio-podrška u situacijama humanitarnih katastrofa, kaže naša sagovornica, čovek se pita zašto se ona dobija iz zemlje koja je stotinama kilometara daleko i onda pomišlja da je tu, ipak, po sredi nešto drugo.
„Rusija već nekoliko godina ne uspeva da spreči ni ogromne požare na sopstvenoj teritoriji. Pre samo mesec dana predsednik Medvedev je žestoko iskritikovao državu zbog katastrofalnog stanja avio-saobraćaja. Dakle, Rusija nema kredencije da se na sopstvenom tlu bori i odupire prirodnim katastrofama i drugim nesrećama, a onda dolazi u Srbiju – i to na lokaciju koja je blizu Kosova i potencijalne trase gasovoda i naftovoda“, upozorava Jelena Milić.

16.10.2011, RFE, Put Srbije do Brisela vodi preko Prištine

Radio Slobodna Evropa, 16.10.2011.
piše: Omer Karabeg, 16.10.2011.
Prenosimo tekst Radio Slobodne Evrope

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovoralo se o tome kakve su šanse da Srbija nakon preporuke Evropske komisije postane kandidat i dobije datum početka pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Sagovornici su bili čelnici dve nevladine organizacije iz Beograda -Jelena Milić direktorka Centra za evroatlantske studije, i Vladimir Todorić, direktor Centra za novu politiku.
Razgovaralo o tome zašto vlast u Srbiji obmanjuje javnost i tvrdi da joj Brisel nije postavio dodatne uslove u pogledu Kosova, da li će jedan od uslova biti ukidanje paralelnih institucija na severu Kosova, može li vlada Srbije izvršiti pritisak na Srbe sa severa Kosova da uklone barikade, o političarima koji dele packe Evropskoj uniji nadajući se da će im to doneti glasove na prolećnim izborima, o pretnji Mađarske da će staviti veto na kandidaturu Srbije ako ne bude izmenjen zakon o resitituciji, o tome da li Srbija, ako ne ispuni uslove u pogledu Kosova, može proći kao Makedonija koja je pre šest godina postala kandidat, ali zbog spora sa Grčkom još nije počela pregovore o članstvu u Evropskoj uniji, kao o tome da li Srbija može postati članica EU, a da pre toga ne prizna Kosovo.
Omer Karabeg: Političari i analitičari u Srbiji se ne slažu u tome da li prošlonedeljna preporuka Evropske komisije da Srbija postane kandidat sadrži i neke uslove koje ona mora da ispuni da bi joj Savet Evropske unije decembra meseca potvrdio kandidaturu. Jedni kažu da nema nikakvog uslovljavanja, a drugi da je uslov da Beograd odustane od podrške Srbima sa severa Kosova.
Jelena Milić: Moje je mišljenje negde između. Ne mislim da se traži odustajanje od svake vrste podrške Srbima sa severa Kosova, već o tome da ta podrška bude u skladu sa interesima Evropske unije na Kosovu, to jeste da se ne dovodi u pitanje teritorijalna celovitost Kosova i da se ne ometa funkcionisanje Euleksa čiji je zadatak je da uspostavi vladavinu prava na celoj teritoriji Kosova.
Kada analiziramo ono što je 22. avgusta saopštila Angela Merkel, onako nemački direktno i otvoreno, i tekst preporuke Evropske komisije da se Srbiji dodeli status kandidata, videćemo da je njihova poruka ista.
Vladimir Todorić: Kada analiziramo ono što je 22. avgusta saopštila Angela Merkel, onako nemački direktno i otvoreno, i tekst preporuke Evropske komisije da se Srbiji dodeli status kandidata, videćemo da je njihova poruka ista i pored toga što je u tekstu preporuke ambalaža nešto drugačija. Zahteva se ukidanje onoga što Brisel naziva paralelnim institucijama, a to su one institucije koje nisu predviđene Ahtisarijevim planom.
Omer Karabeg: Vi mislite da će uslov za definitivnu potvrdu statusa u decembru biti ukidanje paralelnih struktura na severu Kosova - ono što je tražila nemačka kancelarka Merkel?
Vladimir Todorić: Nemam ja tu šta da mislim. Samo treba pročitati tekst preporuke. Paralelnim institucijama se ne smatraju one srpske institucije koje su dozvoljene Ahtisarijevim planom - to su zdravstvene, obrazovne, pa i neke finansijske ustanove. Tu se pre svega misli na institucije koje su uspostavljene na srpskim lokalnim izborima, na ispostave MUP-a Srbije i nekih drugih institucija Republike Srbije, dakle na sve ono što nije predviđeno Ahtisarijevim planom. Pažljivo čitajte i videćete da u preporuci jasno piše da nema vraćanja na raspravu o carinskim prelazima i da se u nastavku dijaloga Beograd-Priština može raspravljati samo o preostalim temama, a to su telekomunikacije, električna energija, diplome i predstavljanje Kosova u regionalnim organizacijama. Takođe piše da Euleks treba da profunkcioniše i na severu Kosova - odnosno da Srbija valjda treba to da dopusti, mada ne znam kako se to traži od Srbije - a, pošto je Euleks policijsko-pravosudna misija, onda to podrazumeva da i sud u Severnoj Mitrovici funkcioniše po zakonima Republike Kosova.
Sada je najbitnije da Beograd prestane sa retorikom o sukobu KFOR-a i golorukog naroda i da se vlada suoči sa činjenicom da je ona odgovorna za formiranje paralelnih struktura.
Jelena Milić: Misija Euleksa se često u Srbiji ne predstavlja na pravi način. Prećutkuje se činjenica da je svih 27 zemalja Evropske unije, među njima i one koje nisu priznale Kosovo, dalo zeleno svetlo za Euleks koji je misija evropske bezbednosne i odbrambene politike. Sada je najbitnije da Beograd prestane sa retorikom o sukobu KFOR-a i golorukog naroda i da se vlada suoči sa činjenicom da je ona odgovorna za formiranje paralelnih struktura, budući da je odobrila lokalne izbore na severu Kosova po srpskim zakonima nakon kojih su formirane opštine čiji predstavnici predvode akcije oko podizanja barikada. Da sam ja u Briselu neko ko odlučuje, za mene bi bilo vrlo bitno da Beograd više ne dopušta da se bageri i druga mehanizacija javnog preduzeća “Srbijašume“ koriste za podizanje barikada, niti da se, kad KFOR zbog incidenata zatvori granične prelaze, alternativni putevi grade uz pomoć opet javnog preduzeća “Putevi Srbije“. Ako Beograd hoće u Evropsku uniju, ako hoće da mu Savet Evropske unije u decembru potvrdi status kandidata, onda ne može raditi protiv interesa onih od čijeg mu mišljenja zavisi kandidatski status.

Jaz Beograda i Srba sa severa
Omer Karabeg: Ako se zna šta Brisel traži od Beograda, kako onda tumačiti izjavu ministra inostranih poslova, Vuka Jeremića, da se politika prema Kosovu neće menjati?
Vladimir Todorić: Nije u pitanju samo izjava ministra Vuka Jeremića. I predsednik Tadić je izjavio da je Srbija spremna za dijalog, ali uz poštovanje određenih principa. To ponavlja i potpredsednik vlade Đelić. Koliko god mi bili evrooptimisti i evroentuzijasti, nije dovoljno dobiti spisak uslova iz Brisela da bi se promenila politika. Beograd istrajava na stavu da neće prihvatiti da razgovara o novim temama dok se ne završi tema oko carinskih prelaza. Mislim da će pitanje carinskih prelaza biti bitno za sticanje statusa kandidata.
Mora se imati u vidu da Beograd, kad je reč o njegovom uticaju na Srbe sa severa Kosova, ne da neće, nego nije u stanju da ispuni zahteve Brisela.
Nije, međutim, realno očekivati da se do 9. decembra, kada zaseda Savet ministara Evropske unije na kome će se se raspravljati o preporuci da Srbija dobije status kandidata, otvori i pitanje suda u severnoj Mitrovici. To pitanje je veoma teško i ne može se očekivati, barem do izbora, da sadašnja vlast poruči kosovskim Srbima da prihvate sud koji primenjuje zakone Republike Kosova, bez obzira na to šta Brisel bude tražio. Mora se imati u vidu da Beograd, kad je reč o njegovom uticaju na Srbe sa severa Kosova, ne da neće, nego nije u stanju da ispuni zahteve Brisela. Ne žive tamo ljudi koji će, čim im Boris Tadić nešto poruči, istog trenutka požuriti da ispune njegov nalog. To uopšte nije tako. Beograd mora veoma pažljivo da gradi svoju politiku prema njima jer u suprotnom rizikuje da se stvori politički jaz između Beograda i severa Kosova koji bi mogao da dovede do toga da Beograd postane potpuno irelevantan kao sagovornik kad su u pitanju Srbi sa severa Kosova. Sve bi se to na kraju moglo završiti izbegličkim talasom. Ako bi se to desilo, to bi bio, bojim se, veliki udarac za proevropske snage u Srbiji od koga se duže vreme ne bismo oporavili.
Jelena Milić: U poslednje dve-tri godine stalno slušamo o interesima Srba sa Kosova, pa onda Srba sa severa Kosova, tako da se ja plašim, ne Oluje 2 i egzodusa Srba sa severa Kosova, o čemu govori gospodin Todorić - jer da postoji takva opasnost, to bi se već desilo, već da će oni ljudi koji žele u Evropsku uniju reći da im je dosta da budu građani drugog reda. Oni finansiraju državna preduzeća “Srbijašume“ i “Putevi Srbije“ koji grade barikade na severu Kosova, što je u suprotnosti sa njihovim interesom da što pre vide Srbiju u Evropskoj uniji. Bojim se da ovog momenta Srbi sa severa
Ova sadašnja anarhija na severu Kosova nije dobra. Vreme je da se povuku bageri i da se kaže Srbima sa severa Kosova da ne mogu da drže kao taoce sve nas koji smo glasali za politiku i Kosovo i EU.
Kosova rade i protiv svojih interesa i protiv interesa države Srbije i ostalih njenih građana. Možda je vreme da neko i njih priupita da li imaju i viziju širih interesa, a ne samo svojih uskih lokalnih. Takvoj situaciji doprinosi i nekonzistentna državna politika dvostrukih aršina. Srbija nije imala problem da prizna Euleks, niti je dovodila u pitanje njegovu neutralnost u trenutku kada je pregovarala o liberalizaciji viznog režima. S druge strane, Beograd neke institucije Kosova priznaje, a neke, kao carinu, ne priznaje.
A tu istu carinu ne priznaje na dva granična prelaza, a priznaje je na ostalim prelazima. Zar to priznavanje nije suprotno proklamovanoj državnoj politici - ne damo ni pedalj Kosova? Vreme je da Beograd sugeriše Srbima sa severa Kosova da kosovske institucije vide kao mogućnost zaštite svojih interesa. Ova sadašnja anarhija na severu Kosova nije dobra. Vreme je da se povuku bageri i da se kaže Srbima sa severa Kosova da ne mogu da drže kao taoce sve nas koji smo glasali za politiku i Kosovo i Evropska unija.
Vladimir Todorić: U poslednje vreme često čujemo da se kriminalizuju svi kosovski Srbi jer ne plaćaju telefone, struju, PDV. To je zbog toga što tamo nema pravne države, ali nisu kosovski Srbi ti koji su odbili Ahtisarijev plan, niti su oni krivi što umesto toga nije ponuđen nikakav plan kojim bi se sredila situacija na tom području. Verujete da ni oni nisu sretni zbog toga što tamo postoje samo senke srpskih institucija koje ne mogu da zavedu red. Mislim da bi se svako od njih rado menjao sa nama za bezbednost i druge pogodnosti koje imamo mi Srbiji. I oni su, kao i mi, žrtve pasivnosti zvaničnog Beograda koji je samo sedeo skrštenih ruku i molio Boga da ne dođe do ovoga do čega je došlo.
Omer Karabeg: Srpski zvaničnici su godinama tvrdili da su Kosovo i evrointegracije dva odvojena procesa. Međutim, poslednji događaji pokazuju da napredak Srbije na putu ka Evropskoj uniji pre svega zavisi od njenog odnosa prema Kosovu. Ko je tu koga obmanjivao - Brisel Beograd ili Beograd Brisel?
Građanima se mora reći da postoje samo dve opcije - ili načiniti ustupke i prihvatiti Ahtisarijev plan ili reći da nećemo u EU i insistirati na politici zaštite, barem severnog Kosova, a ne ovako, da ih vučemo za nos, da ih pravimo ludim i da se krijemo iza eufemizama.
Vladimir Todorić: Mislim da niko nikada nije ni mislio da su Kosovo i Evropa odvojeni koloseci. To je bila politička platforma koja je omogućila da se Srbija konsoliduje na putu evropskih integracija - ako hoćete i korisna laž koja se koristi u politici samo što to niko ne sme da prizna. To je bila platforma koja je omogućila da Srbija dobije viznu liberalizaciju, da dobije Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i da počne ratifkacija tog sporazuma. Jedino što je u celoj toj priči omanulo je da ljudi žive gore nego što im je obećavano. Danas je svima jasno da se, bez obzira koliko se trudili da objasnimo da je kandidatura za Evropsku uniju bitna, birači na prolećnim izborima neće rukovoditi logikom kojom su se rukovodili na izborima u maju 2008. godine, a to je da evropske integracije vide kao šansu za bolji život. Zbog toga bi političari morali da budu iskreni. Građanima se mora reći da postoje samo dve opcije - ili načiniti ustupke i prihvatiti Ahtisarijev plan ili reći da nećemo u Evropsku uniju i insistirati na politici zaštite, barem severnog Kosova, a ne ovako, da ih vučemo za nos, da ih pravimo ludim i da se krijemo iza eufemizama - te nije priznanje, te jeste priznanje, te nije normalizacija, te jeste normalizacija, i tako dalje. To sve ide ka tome da će se ljudi na kraju osetiti prevarenim. Ja, međutim, u ovom trenuku ni u sadašnjoj vladajućoj garnituri, niti u onoj koja bi došla nakon izbora ne vidim ljude koji bi zauzeli takav iskren stav prema građanima. Zato se plašim za sudbinu evropskih integracija u Srbiji.

EU će tražiti da Srbija prizna Kosovo
Omer Karabeg: Koliko predizborna kampanja usporava Srbiju na putu ka Evropskoj uniji? Vidimo da srpski političari svaki čas dele packe Evropskoj uniji jer im se čini da će tako bolje proći na izborima, s obzirom da u javnom mnjenju raste skeptičnost prema Evropskoj uniji. U tome, čini mi se, prednjači lider Socijalističke partije i ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić.
Jelena Milić: Tačno je da podrška evropskim integracijama pada i za to ima više razloga. Ali mislim da bi se ona mogla održati na nekom nivou koji bi bio dovoljan da Demokratska stranka i druge proevropske partije, uz podršku civilnog društva i uz podršku pre svega Evropske unije, ne budu poražene na izborima. Kad to kažem imam u vidu da su mediji u Srbiji kontrolisani tako da mi se čini da sadašnja vlast može relativno lako da dobije podršku javnog mnjenja za onu opciju za koju se zalaže. Zbog toga mi nisu jasne konfuzne poruke oko Evropske unije koje pojedini političari šalju javnosti. Bitno je da srpski zvaničnici prestanu da pričaju kako Evropska unija non stop izmišlja nove uslove Srbiji jer je i to jedan od razloga pada podrške evropskim integracijama. Ako ništa drugo, treba da pogledaju kako je tekao proces pridruživanja drugih zemalja. Zemlje Istočne Evrope nisu kao uslov imale saradnju sa Haškim tribunalom, što se zahtevalo od zemalja bivše Jugoslavije, ali su zato imale neke druge uslove.
Vladimir Todorić: Ne vidim kako to sad izborni proces može da naškodi evropskim integracijama. Ne bismo valjda trebali ukinuti demokratiju da bi smo što pre ušli u Evropsku uniju.
Vladimir Todorić: Da li se neko udvara biračima ili pokušava da pridobije birače, to su stvarno različiti nazivi za isto. Ja mislim da podrška evrointegracijama opada zato što naša politička elita nije uspela da stavi znak jednakosti između uspeha u evropskim integracijama i boljeg života. Građani vide da političari ne dele njihovu sudbinu, da je njima sve gore, a političarima sve bolje. Kada imate ovoliku korupciju kao kod nas, kada imate odsustvo dugoročne ekonomske politike, kada imate špekulacije banaka koje kroz plivajući kurs i velike kamate bukvalno deru građane, onda smo dovedeni u poziciju da prihvatamo uslove bilo da nam stižu iz Brisela, Budimpešte, ili sutra ko zna odakle.
Vladimir Todorić: To su njihovi zvaničnici vrlo decidno stavili do znanja. Ja mislim da je ta stvar jasna. Pripadnici mađarske populacije su za vreme Drugog svetskog rata bili mobilisani u svoju vojsku, činili su zločine na području Vojvodine i kao pripadnici okupacionih snaga nemaju pravo na restituciju. Logika odbrane, koju sada pominje zvanična Mađarska, je ista ona na koju su se pozivali zločinaci na Nirnberškom procesu - mi smo bili regrutovani, mi smo samo radili svoj posao. Ako ta logika nije prošla 1945. godine, neće ni 2011. godine. Srbija ni pod kojim uslovima ne sme taj da prihvati taj zahtev.
Jelena Milić: Jako je dobro što je Evropska komisija konstatovala, to je i gospodin Dežer potvrdio, da nema problema sa našim zakonom o restituciji. Verujem da je u pitanju neka trgovina koja, možda, nema direktne veze sa našim zakonom. Mađarska će verovatno negde drugde dobiti kompenzaciju, pa će na kraju u decembru popustiti. No, mi moramo da se naviknemo da će, što budemo bliže Evropskoj uniji, takvih ucena sve više biti. To nema nikakve veze sa pritiscima na Srbiju. Jednostavno se tako igra. Videli smo šta je bilo sa Hrvatskom koja je imala zastoj od dve godine u evropskim integracijama zbog spora sa Slovenijom. U tom smislu bi bilo dobro da Srbija već sada razmisli kakvo je stanje imovine verskih zajednica iz Rumunije i Bugarske u Srbiji jer nije nemoguće da će nam se i to fakturisati u nekom daljnjem procesu približavanja Evropskoj uniji.
Vladimir Todorić: Makedonija je dva puta dobila preporuku Evropske komisije da otpočne pregovore o pridruživanju, pa od toga nije bilo ništa. Ove godine je dobila i treću, ali sam siguran da će kompletirati het-trik neuspešnih preporuka jer je Grčka opet neće pustiti. Mislim da ćemo mi sačekati, ne samo novu vladu u Srbiji, nego i drugu polovinu sledeće godine dok ne dobijemo zeleno svetlo za otpočinjanje pregovora. A i da u decembru dobijemo status kandidata to nam u ekonomskom smislu ništa neće značiti, bar do 2014. godine kada u Evropskoj uniji počinje novi budžetski ciklus. Kada se uzme u obzir da se od Beograda traži da dovede u pitanje svoje veze sa Srbima na severu Kosova zarad maglovitog statusa kandidata koji ekonomski ne donosi ništa, mislim da će Beograd u najboljem slučaju pokazati spremnost da priča o telekomunikacijama, diplomama i ostalim stvarima, ali da neće doći do promene njegovog stava u pogledu prihvatnja kosovske carine, a još manje suda u severnoj Mitrovici.
Jelena Milić: Postoji mogućnost da se dobije ne samo status kandidata već i datum početka pregovora, naravno, ako politička elita u Srbiji to želi. Mislim da je sada zaista potrebno, ne da Srbija prekine veze sa severom Kosova, već da Srbi sa severnog Kosova postanu malo fleksibilniji i pokaže više razumevanja i za nas koji živimo severno od administrativne granice i za one Srbe koji žive južno od Ibra. Pitanje prihvatanja kosovskih carinika treba posmatrati u svetlu činjenice da je Beograd već samim ulaskom u dijalog sa Prištinom prihvatio postojanje kosovskih institucija. Nije mi jasno zašto jedne kosovske institucije ne prihvatamo, a druge prihvatamo.
Vladimir Todorić: Kratko rečeno - hoće. Samo što to neće tražiti mesec dana pre ulaska, nego dve, tri godine pre toga.
Jelena Milić: U svakom slučaju Evropska unija neće želeti da unese još jedan problem kao što je kiparski.

5.10.2011, e-Novine, Smrt u prisustvu Borisa Tadića

e-Novine, 5.10.2011.
Piše: Bojan Tončić

Građani Srbije, nemoćni su pred bahatom demonstracijom moći, uvučeni u prozirnu urotu smišljenu po meri inteligencije glavnog jataka ovenčanog oreolom hvatača i isporučioca genocidnog komandanta, predsednika Srbije * Sve je u istom zločinačko - ciničnom duhu, još od trenutka kada je ono nešto, u pauzi satelit - pregovora, odvelo novinare i snimatelje Tanjuga i RTS-a da pod zemljom snime atomsko sklonište iz sedamdesetih, sa sve „Iskrinim“ telefonima i „Mojca“ foteljama, u kojima za divno čudo nije bilo Mladića * NVO: Srbija ima potrebu za istinom, kako bi se sprovela pravda i otvorila perspektiva normalne budućnosti, a to znači života bez zločina, straha i nasilja
Obeležena je još jedna godišnjica smrti vojnika Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, ubijenih pre sedam godina na stražarskom mestu u vojnom objektu „Karaš“ u Topčideru; država Srbija iskoristila je 5. oktobra, kao i neposredno pre samog datuma ubijanja, sramnu godišnjicu da se i dalje iživljava nad porodicama ubijenih gardista, dovodeći, po ko zna koji put, svoju zločinačku prirodu i usputnu nesposobnost do bolnog apsurda. Za to se, kao i mnogo puta dosad, postarao državni odjel za zataškavanje pod goropadnim nazivom Tužilaštvo za ratne zločine koji je najpre, krajem septembra, obznanio da za boravak haškog optuženika Ratka Mladića, u vreme ubistva 2004. slobodnog čoveka - nema dokaza, a potom podržao zahtev Višeg tužilaštva u Beogradu i porodica ubijenih da se genocidni general sasluša i u vezi sa ovim zločinom.
U sramnoj, nedemantovanoj izjavi iz Vekarić - Vukčevićeve primitivne radionice u Ustaničkoj do jednog beogradskog dnevnika dospelo je i ovo: “ Analizom kretanja Ratka Mladića, njegovih pronađenih dnevnika, kao i analiziranjem kretanja njegovih jataka nije pronađen ni jedan dokaz da je on u vreme ubistva gardista bio u kasarni na Topčideru“.
I ne samo to, dvojac tragača za mrtvom babom velikodušno je poručio da „stoji porodicama ubijenih gardista i njihovim zastupnicima na raspolaganju“, da pokažu „dokaze“. Uputili su i poruku da podržavaju predlog da se Mladić sasluša, ne bi li razotkrio državnu jatačku rabotu, odnosno uradio njihov posao u dalekom Hagu. Kobajagi, važno im.
Najlogičniji i jedini zdravorazumski odgovor dala im je Advokatska kancelarija Batić, jedna od onih koje zastupaju porodice ubijenih gardista, pozivajući ih da saopšte gde je Ratko Mladić bio u vreme pogibije Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića. “Budući da je Tužilaštvo za ratne zločine juče (29. septembar) navelo da ima saznanja da Mladić u vreme ubistva dvojice gardista nije bio u objektu Karaš, onda je logično da ima saznanja o tome gde je bio”, navodi se u saopštenju Kancelarije. I pojašnjava zaboravljenom logikom: “Nemoguće je bez ličnog prisustva događaju tvrditi da neko nije bio na nekom mestu, a nemati saznanja o tome gde je taj bio”.
Prvi državni tragač za haškim optuženicima Rasim Ljajić kazao je krajem maja ove godine da je obezbeđenje Ratka Mladića „boravilo u okviru kasarne na Topčideru, ali ne i u okviru kasarne 'Karaš' u kojoj su vojnici ubijeni“. Kako je to saznao nije poverio nikom, izuzev, možda, Haškom tribunalu, što mu je u opisu posla. U kakvoj su vezi on i žuta kuća iz Ustaničke i ko čime raspolaže, ne znamo, tek u Hagu nakon izručenja svih optuženih traže i obračun sa njihovim jatacima. Da li im je Ljajić rekao ko su spodobe iz Mladićevog obezbeđenja, gde se nalaze, preciznije u kojoj novoj državnoj službi. Zašto to onda nije rekao i glavnom tužiocu za ratne zločine Srbije Vladimiru Vukčeviću, da, malo je verovatno, ali, eto, pokrene postupak ili, zašto Vukčević nije pitao Ljajića kako zna gde je bilo Mladićevo obezbeđenje i ko je u toj banditskoj skupini. Besmislena pitanja utoliko što su građani Srbije, nemoćni pred bahatom demonstracijom moći, uvučeni u prozirnu urotu smišljenu po meri inteligencije glavnog jataka ovenčanog oreolom hvatača i isporučioca genocidnog komandanta, predsednika Srbije koji je, između ostalog, naložio, štaviše kreirao sve nepodopštine Tužilaštva, od poternica za Purdom, Jurišićem, Ganićem, Divjakom, do dobrosusedskog vađenja i neukog prepisivanja preminulih optužnica iz sefova tužilaštava vojnih.
Sve je u istom zločinačko - ciničnom duhu, još od trenutka kada je ono nešto, u pauzi satelit - pregovora, odvelo novinare i snimatelje Tanjuga i RTS-a da pod zemljom snime atomsko sklonište iz sedamdesetih, sa sve „Iskrinim“ telefonima i „Mojca“ foteljama, u kojima za divno čudo nije bilo Mladića.
U ovakvoj atmosferi podsmevanja porodicama državnih žrtava i građanima, grubo i neshvatljivo, uporno do bola, označavanje ubijenih gardista na javnom servisu (Radio Beograd 1) „stradalim“ možda je podrazumevajući deo plana na koji nema primedbi niko iz državnog aparata. Nisu „stradali“, Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović ubijeni su hicima države koja je vojska u tri različita saopštenja lagala da su se poubijali.
Zastupnici porodica najavljuju uzaludan posao, tražiće da se sretnu sa Borisom Tadićem i ministarkom pravde Snežanom Malović, podneli su ustavne žalbe Ustavnom sudu Srbije zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i, konačno, postupiće jedino ispravno, kako kaže advokat Predrag Savić, podneće tužbu protiv države pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Doduše, prema agencijskom izveštaju, „ukoliko ne budu zadovljni radom nadležnih organa Srbije“. Tragično kasne, kada će znati da li su zadovoljni i zašto su ustavne žalbe podnete tek sada. I šta ćemo sa nemerljivom količinom patnji kojoj su bile izložene ožalošćene porodice, tvrdnjama da su se mladići poubijali, te lukavo plasiranom tvrdnjom sa rukopisom Vojne obaveštajne službe da su bili homoseksualci. Ko će da plati montaže kontraobaveštajaca Prvoslava Davinića?
"Znamo da su ubice izašle iz podzemnog objekta 'Karaš', razoružale vojnike i brutalno streljale. Streljanje je izvršeno u neposrednoj blizini jednog od izlaza i ulaza u taj podezemni objekat", kazao je advokat Savić. On je konstatovao i da su vojnici „ubijeni jer su videli nešto što nije trebalo da vide“. Ni njegovi izvori nisu dostupni javnosti.
Centar za evroatlantske studije konstatovao je u analizi povodom godišnjice ubistva da je u slučajevima Topčider, Leskovac i RTS reč o „sistemskom državnom zataškavanju, bez obzira na to da li su na vlasti DSS, DS ili SPS i u kojoj kombinaciji“, te da je strategija države „iznurivanje do iznemoglosti porodica ubijeni vojnka i civila i njihovih pravnih zastupnika, na koje je spao ceo teret borbe za istinu i pravdu“.
„Permanentno insistiranje Glavnog haškog tužioca Serža Bramerca na tome da država Srbija ispita i obelodani kako su i zašto Ratko Maldić i ostali haški begunci bili tako dugo nedostupni pravdi od velikog je značaja. Ako vlast skupi snage i volje da to sprovede, stvorili bi se dodatni uslovi da se iz srpskog sektora bezbednosti eliminiše kancerogeno tkivo koje ne dopušta nastavak reformi a možda guši i istinu o ovim ubistvima. CEAS se zahvaljuje njegovom timu, na interesovanju za slučajeve Leskovac i Topčider, o kojima smo ih obavestili“, ističe CEAS.
Centar, Žene u crnom i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, naglašavaju u saopštenju povodom godišnjice ubistva Milovanovića i Jakovljevića da „državni, naročito pravosudni, organi nastavljaju sa besprizornom opstrukcijom istrage ovog zločina, tako da se krivični postupak protiv ubica još uvek nalazi u predistražnoj fazi, a da je javnost nedopustivno ravnodušna.
„Jasno je da su Miloševićevi kadrovi još uvek uticajni u institucijama koje bi trebalo da sprovode pravdu. To je očigledno u slučaju dvostrukog ubistva čija se godišnjica danas obeležava, ali i u brojnim drugim nerešenim slučajevima nasilnih smrti, čiji su uzroci i dalje obavijeni velom tajne. Krajnje je vreme da vlada preuzme na sebe svoj deo odgovornosti za otkrivanje istine o pogibiji vojnika i da preduzme sve potrebne mere kako bi se procesuirali svi oni koji ometaju istragu i koji su pomagali u skrivanju Ratka Mladića. Srbija ima potrebu za istinom, kako bi se sprovela pravda i otvorila perspektiva normalne budućnosti, a to znači života bez zločina, straha i nasilja“, kaže se u saopštenju.
Ove organizacije zahtevaju od države da „prestane da skriva istinu o ubistvima gardista i obezbedi pravdu za porodice žrtava; da nadležne institucije kazne sve počinioce ovog zločina koji su na bilo koji način odgovorni za ubistva dvojice gardista; da prestane sa politikom nekažnjivosti, kako za zločine u ratu, tako i za zločine u miru“
Još jedna godišnjica, prilika za podsećanje na zločin i nevine žrtve. Poniženja su, ionako, svakodnevna.

5.10.2011, B92, Opstrukcija istrage o gardistima

B92, 5.10.2011.

Beograd - Nevladine organizacije optužile su državne organe, pre svega pravosudne, za "besprizornu opstrukciju istrage" u slučaju ubistva dvojice gardista na Topčideru.
Žene u crnom, Helsinški odbor za ljudska prava i Centar za evroatlantske studije ističu da se postupak o pogibiji vojnika Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, 5. oktobra 2004. godine u vojnom objektu Karaš na Topčideru, još nalazi u predistražnoj fazi, a da je javnost "nedopustivno ravnodušna".
"Krajnje je vreme da vlada preuzme na sebe svoj deo odgovornosti za otkrivanje istine o pogibiji vojnika i da preduzme sve potrebne mere kako bi bili procesuirani svi oni koji ometaju istragu i pomažu u skrivanju Ratka Mladića", navodi se u zajedničkom saopštenju.
Te organizacije traže od ministarstava policije, odbrane i pravde da prestanu da "skrivaju istinu" o ubistvima gardista i obezbede pravdu za porodice žrtava i kazne sve počinioce "zločina" koji su na bilo koji način odgovorni za ubistva dvojice gardista.
Vojnici Gardijske brigade Vojske SCG Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović smrtno su stradali pod još nerazjašnjenim okolnostima na straži kod vojnog objekta Karaš u Topčideru, 5. oktobra 2004. godine, pre tačno 7 godina.
Vojna istražna komisija zaključila je da je u pitanju ubistvo i samoubistvo, dok je državna komisija ocenila da je gardiste ubila treća osoba.

5.10.2011, Peščanik.net, Sedam godina od ubistava gardista u Topčideru

Peščanik.net, 5.10.2011.

Sudbina slučaja Topčider odličan je primer na osnovu kog se može analizirati stepen reforme pravosuđa i celokupnog sektora bezbednosti u Srbiji, pre svega snage i volje države da pročisti državni aparat od onih koji čine, podstiču ili zataškavaju krivična dela.
Centar za evroatlantske studije (CEAS) iz godine u godinu, prikuplja dokaze da se u slučajevima Topčider, Leskovac i RTS radi o sistemskom državnom zataškavanju, bez obzira da li su na vlasti DSS, DS ili SPS i u kojoj kombinaciji. Strategija države je iznurivanje do iznemoglosti porodica ubijeni vojnka i civila i njihovih pravnih zastupnika, na koje je spao ceo teret borbe za istinu i pravdu.
Činjenice da se u slučaju Topčider, kao i u slučaju Leskovac, radi o ubistvima vojnika na odsluženju redovnog vojnog roka i da su vojni istražni organi slagali u svom izveštaju šta je dovelo do njihovih smrti, bi u uređenijim i humanijim demokratskim društvima bile dovoljne da teret rasvetljavanja svih okolnosti i procesuiranja onih koji su lagali o prirodi smrti padne na državne organe. Umesto da im bude partner i glavni oslonac, država Srbija je porodicama i pravnim zastupnicima glavni neprijatelj u tim nastojanjima. Isto je i u slučaju RTS. Šta bi, uostalom, bilo i sa utvrđivanjem odgovornosti ostalih upletenih u ubistvo premjera Zorana Đinđića da porodica nije angažovala advokata i presavila tabak?
Smatramo da Srbija sa ovako velikim propustima u sektoru bezbednosti (nedavni pokušaj organizovanja Parade ponosa samo je potvrdio koliko rupa u sistemu ima) ne može biti pouzdan partner u mirovnim i drugim zajedničkim međunarodnim operacijama, niti članica EU. Očito je, nažalost, da Srbija sama nema ni snage ni volje da promeni sadašnje stanje, pa je direktnija zainteresovanost EU i njena fokusiranija pomoć kroz proces integracija, od presudne važnosti.
Permanentno insistiranje Glavnog haškog tužioca Serža Bramerca na tome da država Srbija ispita i obelodani kako su i zašto Ratko Mladić i ostali haški begunci bili tako dugo nedostupni pravdi od velikog je značaja. Ako vlast skupi snage i volje da to sprovede, stvorili bi se dodatni uslovi da se iz srpskog sektora bezbednosti eliminiše kancerogeno tkivo koje ne dopušta nastavak reformi a možda guši i istinu o ovim ubistvima. CEAS se zahvaljuje njegovom timu, na interesovanju za slučajeve Leskovac i Topčider, o kojima smo ih obavestili.
Simptomatičana je, sada već sedmogodišnja, monotonija i površnost medijskog izveštavanja o ubistivima gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića. Imajući u vidu da je većina glavnih medija u Srbiji, na ovaj ili onaj način, pod kontrolom ljudi i stranaka iz republičke i beogradske vlade ili kabineta Borisa Tadića, smatramo da nije u pitanju nedostatak ljudi i resursa već nameran trend. Slučaj Topčider se uglavnom spominje, samo kad se mora, o godišnjice ili kad se desi nešto što može imati uticaja na rasvetljavanje okolnosti. Ove godine je to bilo hapšenje Ratka Mladića, a prethodnih objavljivanje nalaza niza veštaka koji su, svi redom, opovrgli prvobitni nalaz vojnih istražnih organa da se radi ubistvu i samoubistvu. Novinari skoro nikad energičnije i pripremljenije ne pritiskaju nadležne državne organe da odgovore kako je moguće da se sedam godina ne kazni niko ko je sastavio i potpisao opovrgnute nalaze vojnih istražnih organa, ako je već tako komplikovano utvrditi ko je vojnike ubio u zatvorenom i valjda kontrolisanom vojnom objektu. Zašto novinari dopuštaju da im ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji je vrlo često u medijima, na sve ređa pitanja o ubistvima gardista odgovara da ne kometariše aktivna suđenja?
Ovaj predmet, inače, skoro dve poslednje godine čami u lavirintu sistema tužilaštva i po njemu se nije postupalo. Porazno je i ako ministar to zna, a neće da kaže ali i ako to ne zna.
Vidljivo odsustvo političke volje vladajuće DS i njenih koalicionih patnera da se ova ubistva razreše, govori u prilog tezi da se radi o zataškavanju. Bez te volje su, nažalost, još uvek male šanse za pravosudne epiloge većine velikih afera u Srbiji. Licemerno je biti aktivan podpredsednik stranke na vlasti, koja drži i Ministarstvo pravosuđa i Ministarstvo odbrane, većinu u Skupštini i u Nacionalnom savetu za bezbednost, koji se bavi bezbednosnim implikacijama održavanja gej parade ali ne i ubistvima vojnika na redovnom vojnom roku, a reći da su ubistva gardista sada u nadležnosti drugih, da ovaj slučaj više nije u nadležnosti Ministarstva odbrane. Istovremeno u sistemu odbrane, u kome su se ubistva i desila a što jeste domen ministra odbrane, niko nije kažnjen zbog pogrešnih nalaza vojnih istražnih organa i drugih propusta u slučaju Topčider. Ova vlada će, inače, izgurati ceo mandat, a aktivni predsednik DS Boris Tadić i cela dva kao predsednik Srbije. Pre toga bila je kohabitacija DS sa DSS.
Donedavno su i mandati narodnih poslanika bili u vlasništvu stranka, pa da je bilo volje u vrhu stranke, pitanje ubistva gardista i njihovog insititucionalnog zataškavanja mogla su se pokrenuti i preko članova skupštinskih Odbora za prvosuđe i odbranu i bezbednost.
Da li odsustvo volje govori o ravnodušnosti, saučesništvu ili političkoj nemoći zato što se ne kontrolišu svi delovi sistema bezbednosti?
Zimus je ministar Šutanovac u raspravi sa poslanikom DSS, u nedostatku argumenata na neku drugu temu, sa skupštinske govornice pripretio: “Nemojte da ja vama otvorim afere Topčider i Leskovac, koje su se desile za vreme vaše vlasti.“ Ministar Šutanovac, inače, kad je koncentrisaniji ili manje provociran, negira postojanje afere Leskovac. Jedan od bitnih aktera te afere, nerazjašnjene nasilne smrti tri vojnika na redovnom vojnom roku u kasarnama u Leskovcu 2004-2005, je sa mesta zamenika načelnika Generalštaba VS zimus penzionisani Mladen Ćirković. On je posle penzionisanja prema našim saznanjima, postavljen za savetnika ministra Šutanovca.
Pre samo par nedelja poslanik SRS Zoran Krasić je, takođe u skupštinskoj raspravi, izjavio da se, parafraziramo, sve nerazjašnjene afere mogu, da ima volje, rešiti u kabinetu predsednika Tadića. Eksplicitno je naveo slučaj Topčider upitavši zašto nisu ispitani određeni ljudi i naveo njihova imena. Nažalost, ni na jednu ni na drugu izjavu, datu usred Skupštine, novinari i drugi akteri javnog života, ali ni državni organi, nisu reagovali. CEAS se obratio zvaničnim zahtevom da dobije transkript sednice sa Krasićevom izjavom. Onaj sa Šutanovčevom izjavom smo objavili. I ništa.
Vuk Drašković je pre neki dan obelodanio da su predstavnici nadležnih državnih organa na sastanku skupštinskog Odobra za bezbednost o situaciji na severu Kosova izneli drugačije informacije od onih koje su ti isti zvaničnici javnosti plasirali oko istih dešavanja. Očito je da se u Srbiji 2011. umesto institucionalne nastoji uspostaviti netransparenta partijsko-lična kontrola nad sektorom bezbednosti, uz cenu velikih i nedopustivih kompromisa. Spomenute izjave i događaji su mnogi u nizu dokaza da se DS i njenim partnerima jedanaest godina od početka demokratskih promena, od kada su skoro svi ovako ili onako na vlasti, ne može verovati, pa ni kada su slučajevi RTS, Leskovac i Topčider u pitanju.
Pravni zastupnici porodica vojnika ubijenih u Topčideru konačno su ovih dana podneli dve ustavne žalbe, jednu zbog povrede prava na pravni lek u razumnom roku a drugu zbog opstrukcija u istragama. Oni vode i bitku oko toga ko je nadležan za ovaj slučaj kada je u pitanju njihov zahtev da se sasluša Ratko Mladić, da li Više tužilaštvo u Beogradu kojem su podneli spomenuti zahtev, ili Tužilaštvo za ratne zločine. Ovo drugo se nedavno oglasilo saopštenjem da prema njihovim saznanjima Ratko Mladić nije bio na Topčideru u vreme ubistva gardista. Nisu rekli imaju li saznanja gde jeste bio tog dana, na osnovu kojih su valjda utvrdili gde nije bio, jel kako drugačije sasvim sigurno tvrdnju dokazati.
Centar za evroatlantske studije je, od prošle do ove tužne godišnjice, sproveo niz akcija u vezi slučaja Topčider, realizovanih u okviru projekta STOP ZABORAVU i drugih CEAS-ovih aktivnosti, da ova ubistva ne padnu u institucionalni zaborav.
Krajem 2010. pomogli smo i koordinirali snimanje izuzetne dokumentarne emisije TV B92 “Smrt bez pravde i časti”, o ubistvima vojnika u Topčideru i Leskovcu. Ministar odbrane Dragan Šutanovac nje hteo da govori u spomenutoj emisiji iako je bio pozvan.
Na osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja, u januaru ove godine obratili smo se nadležnim državnim organima sa pitanjima gde se nalazi predmet Topčider i u kojoj je fazi procesuiranja. Dobili smo potvrdu da se predmet skoro dve godine nalazio u sada Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Na pitanje upućeno spomenutom Tužilaštvu jula ove godine zašto se po predmetu ne postupa odgovor još nismo dobili.
Učestvovali smo u snimanju holandskog dokumentarnog filma “Lov na Mladića”, u kome o svom radu detaljno govori Glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc. U filmu o svojim naporima da dođu do pune istine o okolnostima u kojima su ubijeni vojnici u Leskovcu i Topčideru, govore njihovi roditelji i braća. Film je emitovan u Holandiji samo par nedelja pre hapšenja Ratka Mladića.
Direktorka CEAS, Jelena Milić, je o ovim slučajevima govorila kratko i na velikom skupu vojnih ombudsmana iz skoro svih zemalja Evrope, koji je proletos u Beogradu organizovala institucija Zaštitnika građana uz podršku Ministarstva odbrane. Pozivnicu za učešće smo sami zatražili, iako je CEAS jedna od retkih organizacija civilnog društva koja ukazuje na probleme i propuste u zaštiti ljudskih prava pripadnika oružanih snaga i jedina koja permanentno prati sudbinu slučajeva ubistava vojnka u Topčideru i Leskovcu. Pravo na sveobuhvatnu istragu u slučaju nasile smrti je jedno od osnovnih prava pripadnika oružanih snaga. Na skup su, nače, bili pozvani drugi predstavnici civilnog društva iz Srbije.
O svim problemima i propustima koje smo dokumentovali o ovim slučajevima, obavestili smo pre više meseci Zaštitnika građana Sašu Jankovića. Do sada od njegove institucije nismo dobili povratnu informaciju o rezultatima njihovih nastojanja da se ova ubistva rasvetle, niti jasnu informaciju dokle uopšte njihov mandat seže u ovakvim slučajevima. Ostaje pitanje da li oni imaju dovoljan zakonom predviđen mandat, ali ih neko sprečava u radu pa zato nema informacija o radu na slučaju Topčider, ili im mandat nije dovljno jasno definisan pa postoje rupe u sistemu zaštite ljudskih prava pripadnika oružanih snaga, o kojima se onda mora itekako govoriti.
Direktorka CEAS Jelena Milić je sa slučajevima Topčider i Leskovac, u pisanom predlošku, upoznala članove Zajedničkog odbora za EU poslove oba doma irskog parlamenta, pred kojima je 29. septembra ove godine svedočila o situaciji u Srbiji i njenoj aplikaciji za status zemje kandidata za članstvo u EU. Ona je imala i sastanak sa irskom Ombudsmankom za oružane snage kojom prilikom je još jednom ukazala na ove slučajeve. Irska Ombudsmanka je, inače, bila jedna od glavnih govornika na spomenutom skupu u Beogradu, tokom koga srpski zvaničnici nisu našli za shodno da ih spomenu, iako su mnogi drugi učesnici navodili pojedinačne primere iz njihovih zemalja.
Imajući u vidu sve navedeno, CEAS apeluje na Evropsku komisiju i zemlje članice EU da u procesu evaluacije reformi u Srbiji imaju u vidu sudbinu slučaja Topčider koji je nerasvetljen već sedam godina. Ona dosta govori o stanju u pravosuđu i sveukupnom sitemu bezbednosti u Srbiji.

Centar za evroatlantske studije, 05.10.2011.