Između rezolucija i intervencije

Tamara Kaliterna, CEAS spoljni saradnik, tekst za četvrti broj CEAS elektronskog časopisa Novi Vek

UNSC Syria

Građanski rat u Siriji traje već dve i po godine. Počeo je kao masovni protest protiv sirijskog predsednika Bašara al Asada (Bashar Al-Assad), ali se pretvorio u krvavi građanski sa 110.000 žrtava, oko dva miliona izbeglica i raseljenih. Civili čine od 40 do 60 odsto ubijenih i nestalih. Oružani sukob je počeo je 15. marta 2011. kao serija demonstracija inspirisanih tzv. arapskim prolećem. Nastojanje sirijskih vlasti da demonstracije uguše uz pomoć vojske je, pak, dovelo do eskalacije nasilja, a grupe demonstranata su se od leta 2011. naoružale i organizovale tzv. Slobodnu sirijsku vojsku. To je prva zvanična protivvladina oružana formacija. Kako je rat odmicao, suprotstavljene grupe -- uključujući borce koje podržava Al Kaida -- će dovesti do tenzija među samim anti-Asadovim snagama.

U februaru 2012. Rusija i Kina blokirale su nacrt rezolucije Saveta bezbednosti UN o Siriji. U martu 2012. Savet bezbednosti usvojio je neobavezujući mirovni plan za Siriju izaslanika UN Kofija Anana (Kofi Annan), ali se nasilje produžilo.

U junu 2012. Asad je poručio vladi da su u "pravom ratu". Alžirski diplomata Lakhdar Brahimi postao je posle ostavke Anana novi izaslanik UN i Arapske lige za Siriju.

U novembru 2012. nekoliko velikih opozicionih grupa, uključujući Sirijski nacionalni savet, se ujedinilo u Nacionalnu koaliciju sirijskih revolucionarnih i opozicionih snaga (Koalicija). Islamske milicije iz Alepa nisu htele da se priključe Koaliciji, a SAD su se priključile Velikoj Britaniji, Francuskoj, Turskoj i zemljama Persijskog zaliva koje su priznale Koaliciju kao "legitimnog predstavnika" sirijskog naroda. Koalicija je od tada promenila trojicu premijera u prelaznoj vladi. Neki su bili miljenici SAD, neki Saudijske Arabije, a neki Katara. U augustu ove godine su SAD i Velika Britanija zatražile istragu nakon izveštaja da vlada koristi hemijsko oružje u sukobu sa ustanicima. Sirijska vlada i Rusija tvrde suprotno. Lideri EU su se saglasili da neće blokirati isporuke oružja ustanicima.

Obama je 31. avgusta, deset dana nakon napada hemijskim oružjem u predgrađu Damaska, objavio da je vlada Sirije odgovorna za napad na vlastite građane: „Više od 1.000 ljudi je ubijeno, među njima nekoliko stotina dece... To je ruganje svetskoj zabrani korišćenja hemijskog oružja... SAD treba da preduzmu vojnu akciju protiv ciljeva sirijskog režima“.

Dan ranije je amarički državni sekretar Džon Keri (John Kerry) u Stejt departmentu objasnio da je Damask nekoliko puta 2013. koristio hemijsko oružje „iako u manjem obimu“, ali nad „vlastitim građanima... SAD znaju da je 21. avgusta najmanje 1.429 Sirijaca ubijeno u napadu hemijskim oružjem, među njima najmanje 426 dece. Žrtve su bili i oni koji su prvi pokušali da im pomognu – lekari i medicinsko osoblje. Videli smo kako se bore za vazduh, užasnuti što su i njihovi životi u opasnosti... Konvenciju o zabrani hemijskog oružja potpisalo je više od 180 država, uključujući Iran, Irak i Liban“, rekao je.

Izveštaj UN objavljen sredinom septembra implicitno ukazuje na odgovornost vlade u Damasku za korišćenje hemijskog oružja. Kada je Rusija predložila da se hemijsko oružje stavi pod međunarodnu kontrolu, američki predsednik Barak Obama (Barack Obama) odložio je ranije najavljeni napad na sirijska postrojenja za proizvodnju hemijskog oružja, koji su načelno podržali lideri Velike Britanije i Francuske, i prihvatio ruski predlog o uništenju tog oružja do sredine 2014. Sirijski režim je istovremeno prvi put priznao da ima hemijsko oružje i zatražio pristup međunarodnoj konvenciji o hemijskom oružju. Organizacija za zabranu hemijskog oružja (OPCW) sa sedištem u Hagu je najavila da će vrlo brzo izraditi program za uništenje sirijskog oružja.

Ban Ki Mun (Ban Ki Moon), generalni sekretar UN, okarakterisao je 16. septembra upotrebu nervnog otrova sarina u Siriji kao ratni zločin koji ne sme ostati nekažnjen. Na početku saopštenja UN, povodom objavljivanja Izveštaja, piše da postoje „jasni i uverljivi dokazi da su na području Gute u Damasku upotrebljene rakete zemlja-zemlja, koje su sadržavale sarin... u srazmerno velikom opsegu".

Velika Britanija, Francuska i SAD se zalažu za "snažnu i obavezujuću" rezoluciju UN o prenosu nadzora nad sirijskim hemijskim oružjem na međunarodnu zajednicu. Ketrin Ešton (Catherine Ashton), visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU, ocenila je 11. septembra u Evropskom parlamentu da je u rešavanju sirijske krize "uloga Saveta bezbednosti krucijalna i nezamenljiva“. Većina članica EU se protive ideji Britanije i Francuske da se priključe vojnim udarima SAD.

Vladimir Putin, ruski predsednik izjavio je 19. septembra da bi primena sile protiv Sirije bio udarac na svetski poredak, a ne na Siriju. Putin pretpostavlja da je primena hemijskog oružja u Siriji bila vešta i pametna provokacija. Prema njegovim rečima, nije jasno ko je koristio hemijsko oružje. "Naravno, ne možemo mirno da gledamo masovna ubistva, ali ako pokušavamo da se umešamo u interesu jedne strane, neće biti ravnoteže", rekao je Putin. Krajem septembra 2013. UN istražitelji vratili su se u Siriju da provere nove dokaze predstavljene od strane sirijskih vlasti i Rusije.

Razvoj doktrine Odgovornost da se zaštiti
Uprkos naporima međunarodne zajednice od kraja Drugog svetskog rata da zaštiti civile u ratnim sukobima, spreči genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, genocidi su se desili u Bosni i Ruandi.

Mnogi su ubeđeni da bi najbolje bilo ustanoviti jedan poseban međunarodni mehanizam čiji bi zadatak bio reagovanje u kriznim situacijama, pogotovo kada velike sile ne mogu da se slože. Čini se da je to doktrina „Responsibility to Protect” (RtoP ili R2P) – doktrina Odgovornost da se zaštiti.

RtoP, kao set normi i principa, obezbeđuje okvir u kome se koriste razna sredstva da bi se zaštitilo civilno stanovništvo. To su, na primer ”upozoravajući” mehanizmi: posredovanje, ekonomske sankcije i svi mehanizmi nabrojani u Poglavlju 7. Povelje UN.

Termin ”Odgovornost da se zaštiti” formulisan je 2003. na sastanku Međunarodne komisije za intervencije i suverenost država, koja je osnovana 2000.

RtoP je bio više od 12 puta uključen u svetske krize preko rezolucija Saveta bezbednosti, Generalne skupštine UN i Saveta UN za ljudska prava.

Ban Ki Mun je podsetio tokom nedavne neformalne rasprave o RtoP u UN, da su principi RtoP proizvod strašnih zločina 20. veka poput holokausta, Srebrenice, Ruande gde se jasno pokazala nesposobnost država da zaštite stanovništvo.

Zagovornici RtoP ističu da svaka akcija mora da bude u skladu sa međunarodnim pravom i Poveljom UN, a da svaka akcija pod patronatom RtoP treba da zaštiti stanovništvo, a ne da kazni počinioce zločina.

Tadašnji generalni sekretar UN Kofi Anan postao je promoter doktrine RtoP istakavši da svet može raznim načinima da zaštiti civile. Poslednje sredstvo je vojna intervencija uz ”blagoslov” Saveta bezbednosti, a u skladu sa poglavljima 6. 7. i 8. Povelje UN.

U nedavnom pismu Obami 25 NGO iz sveta naglašava da u Siriji nema “drugog rešenja osim političkog“.

Human Rights Watch (HRW) kaže da o vojnoj akciji treba suditi prema njenim efektima da zaštiti sve sirijske civile, ali će tokom vojne intervencije neki civili stradati. HRW smatra da prioritet vojne intervencije treba da bude zaštita civila.

Autori iz Svetske mirovne fondacije smatraju da bi najveća kazna za vlast koja ubija svoje građane „bila međunarodni sud za ratne zločine koji bi zasedao izvan Sirije.” Međunarodna krizna grupa kaže da je “debata o mogućim vojnim udarima potisnula ono što bi trebalo da bude najveća međunarodna preokupacija – kako revitalizovati potragu za političkim rešenjem”, koje se postiže održivim prekidom vatre i opšte prihvaćenom političkom tranzicijom.”

Analitičari Heder Hulburt (Heather Hurlburt) i Homa Hasan (Homa Hassan)* ocenili su 27. avgusta kako Sirija sve više podseća na Bosnu, sa naizgled nepremostivim podelama u UN. Kao u Bosni, upotreba sile stigla je na vrh agende Zapada.

Siriju su više od dvadesetak puta različiti međunarodni entiteti zvanično podsetili da mora da zaštiti stanovništvo. Sve strane, uključujući Rusiju i Kinu, koje su blokirale ključne akcije Saveta bezbednosti UN, se slažu da se u Siriji deđavaju masovna ubistva, da vlast ne reaguje normalno. Godinama je trebalo da se ovaj faktor uvaži na Balkanu. Postoji široki konsensus da je ono što se događa u Siriji legitimna tema za raspravu i odgovor međunarodne zajednice, što se nije desilo u prvim godinama rata u Bosni.

Autori konstatuju da je mašinerija UN bila veoma aktivna kad je reč o Siriji. Savet bezbednosti je od početka sukoba usvojio tri, a Generalna skupština četiri rezolucije. Savet za ljudska prava je usvojio deset rezolucija i veoma je zaslužan da svet sazna razmere ubijanja u Siriji. Ban Ki Mun je iskoristio svoja diskreciona prava da oblikuje kako treba shvatiti, razumeti i raspravljati o sirijskom sukobu. Angažovao je specijalnog predstavnika, posmatrače, istražitelje upotrebe hemijskog oružja. Istražitelji UN su koristili one podatke o gubicima u sukobu oko kojih postoji široki konsensus. Očito je da RtoP neće globalno uspeti ako ne uspe promena prirode međunarodne politike. Ali, ako se uspe u tome da se svakom članu UN predoči nepobitan dokaz – kao što je broj mrtvih civila u Siriji (čak i bez objašnjenja kako su umrli) i angažuju međunarodni predstavnici da izveštavaju o masakrima, onda je RtoP u slučaju Sirije donekle uspeo. Ako je Ruanda, a ne Bosna tačka poređenja, RtoP je uspeh onih koji je zagovaraju, čak i kada mi, međunarodna zajednica, nismo uspeli da sprečimo civilne žrtve. Ovog puta niko ne može da kaže da nije znao.

CEAS slaže sa ovim ocenama.

*Hurlburt je izvršni direktor Nacionalne mreže za bezbednost, a Hasan mirovni istraživač.