Neslavan rekord

Rodoljub Šabić, Politika, 24.11.2013.

politika

Prošlo je bezmalo pet godina od kako je vlada imala obavezu da donese uredbu od značaja za primenu zakona o zaštiti podataka o ličnosti

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti Srbija je dobila pre pet godina, stupio je na snagu u novembru 2008.

U skladu sa dobrim, opšteprihvaćenim demokratskim standardima zakon je zajemčio posebnu zaštitu tzv. naročito osetljivih podataka. Shodno tome, jedna od odredbi zakona (čl. 16) predviđa, u prvom stavu: Podaci koji se odnose na nacionalnu pripadnost, rasu, pol, jezik, veroispovest, pripadnost političkoj stranci, sindikalno članstvo, zdravstveno stanje, primanje socijalne pomoći, žrtvu nasilja, osudu za krivično delo i seksualni život mogu se obrađivati na osnovu slobodno datog pristanka lica, osim kada zakonom nije dozvoljena obrada ni uz pristanak.

Naravno, to izuzetno „kruto” vezivanje obrade ovih podataka isključivo za pristanak lica o čijim podacima se radi moralo je bar donekle biti relativizovano. To je učinjeno odredbom stava 2 istog člana, u kome stoji: Izuzetno, podaci koji se odnose na pripadnost političkoj stranci, zdravstveno stanje i primanje socijalne pomoći, mogu se obrađivati bez pristanka lica, samo ako je to zakonom propisano.

Istina, očigledno je da bi se o opravdanosti ovakvog tretmana nekih od navedenih podataka moglo ozbiljno raspravljati. Samo primera radi, prosto se nameće pitanje – koliko ima smisla vezivanje mogućnosti obrade podataka o osudi za krivično delo isključivo za pristanak osuđenog? Zar takvo rešenje ne dovodi u pitanje ostvarivanje elementarnih funkcija nekih državnih organa? Zar sudovi, tužilaštva i policija, nemaju svakodnevno potrebu da se bave podacima o osuđivanosti za krivično delo? Zar oni zbog toga nisu u prilici da svakodnevno „krše” ovu odredbu zakona?

Ali, ostavimo bar za ovu priliku ove „sitne” probleme po strani. Ono što je nesporno to je da velika većina navedenih podataka zaista jesu prepoznatljivi kao delikatni podaci. Nije slučajno da se svuda u demokratskom svetu njihova obrada vrši pod posebnim uslovima i da takvi podaci uživaju posebnu zaštitu. Shodno tome, i u našem zakonu, u stavu 3. čl. 16. piše: U slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, obrada mora biti posebno označenai zaštićena merama zaštite. Što nas konačno dovodi do „objašnjenja” naslova ovog teksta. Naime, u poslednjem stavu člana 16 stoji: „Način arhiviranja i mere zaštite podataka iz st. 1. i 2. ovog člana, uz prethodno pribavljeno mišljenje Poverenika, uređuje Vlada.”

Vlada je imala obavezu da to uradi u roku iz člana 60. zakona koji glasi: Podzakonski akti na osnovu ovog zakona biće doneti u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Vlada nikad nije donela ovu uredbu. I shodno tome, „naravno”, ne samo da nikada nije tražila prethodno mišljenje poverenika, nego nije ni reagovala na bezbroj javnih i formalnih upozorenja koje je poverenik upućivao i vladi i nadležnom ministarstvu. A poslednji dani šestomesečnog roka u kome je vlada bila dužna da donese uredbu o zaštiti naročito osetljivih podataka istekli su još početkom maja 2009. Dakle, pre četiri godine i po godine!

Jeste da u našim uslovima docnje raznih nadležnih organa u donošenju podzakonskih akata zbog kojih se odlaže ili onemogućava ostvarivanje Ustavom i zakonima zajamčenih prava građana nisu ništa neobično. Štaviše i nažalost, veoma su česte. Ali, čak i za naše uslove, bezmalo petogodišnja docnja koja zakonom zajamčenu zaštitu naročito osetljivih podataka drži na nivou bezvredne, prazne proklamacije, predstavlja neslavan, neverovatan rekord.

Poverenik za informacije
Rodoljub Šabić