Šta ako se Ukrajina raspadne?

Boris Varga, Peščanik, 3.2.2014.

pescanik

Groteskna je koincidencija da se uoči zimskih olimpijskih igara u Sočiju u Ukrajini odvija na neki način slična drama onoj koja se odigravala na prvi dan otvaranja letnjih olimpijskih igara u Pekingu, kada je u Gruziji 8. avgusta 2008. godine počeo „petodnevni rat“, posledicom čega je ta postsovjetska republika bila teritorijalno podeljena i osakaćena, proglašavanjem jednostrane nezavisnosti za dve teritorije – Abhaziju i Južnu Osetiju koje je prva podržala Ruska Federacija.

Raspad ili bolje rečeno „raskol“ Ukrajine jeste najmanje verovatan scenario ishoda višemesečne krize i protesta u toj državi, ali njega se ne može isključiti iz procene razvoja situacije u toj zemlji. Podele su postale nepremostive: većina građana zapadne Ukrajine podržava Sporazum o asocijaciji sa EU, protestuje i sebe doživljava kao deo Zapada, dok jugoistočna Ukrajina sebe uglavnom vidi van te priče, odnosno vidi sebe u vezi sa Rusijom. Raspad države bi mogao da se odigra prilično brzo, odnosno u skorije vreme ukoliko bi došlo do intenziviranja i eskaliranja nasilja ili pak oružanih sukoba. Raspad Ukrajine mogao bi da se odigra sporo i „sporazumno“, ukoliko bi se nakon produbljivanja dugoročne krize na relaciji Zapad-Jugoistok države pojavio legalan način za inicijativom „razdvajanja“ ili „federalizacije“.

Balvani

Postoje analitičari koji smatraju da ruski tenkovi, upravo kao i u slučaju Gruzije 2008, već sada stoje spremni kod istočnih granica Ukrajine i čekaju „momenat raskola“. Međutim, nasilni scenario raspada Ukrajine bi mogao biti sličan onima sa kraja Hladnog rata, kada su „balvanima“ bile rascepljene Hrvatska, Bosna, Moldavija, Gruzija i Azerbejdžan. Uprkos tome, situacija u Ukrajini se odigrava skoro 25 godina nakon pada komunizma i tu bi se moglo govoriti o „raspadu“ države čiji suverenitet je garantovala međunarodna zajednica u zamenu za nuklearno razoružavanje Ukrajine u vreme raspada SSSR. U savremenom primeru Ukrajine problem raspada nije u potpunosti etničke prirode, jer se radi o dve civilizacijske orijentacije faktički jednog naroda – za integraciju u EU i u Evroazijski savez – savez postsovjetskih država koji poslednjih godina razvija Rusija. Upravo taj novi momenat u Ukrajini, gde se narod „rascepio“ po civilizacijskoj liniji „za“ i „protiv“ EU, mogao bi da bude opasan presedan u podeljenim društvima i državama izmorenim od tranzicije, kao što je Srbija. Prema poslednjim istraživanjima u Srbiji, podrška integracijama u EU iznosi svega jedan procenat više od pedeset posto, a podrška integracijama u NATO (što je de fakto uslov integracije u EU) je manja od 20 posto.

Kao bumerang, mogući raskol Ukrajine bi pre svega mogao da pogodi neposrednog aktera ukrajinskih događaja – Rusiju, gde su Kavkaz, a sve više i daleki azijski Istok civilizacijski „odvojeni“ od zapadnog evropskog dela Ruske Federacije.

Teško je proceniti kakve bi posledice „raspad“ Ukrajine mogao imati na države EU, ali „cepanje“ ili „federalizacija“ jedne od teritorijalno navećih država u Evropi verovatno ne bi uticalo na prethodno donetu tvrdu odluku Škotske da u septembru 2014. godine organizuje referendum o nezavisnosti od Ujedinjenog Kraljevstva. Slične inicijative možda bi mnogi želeli da vide u Belgiji, Kataloniji, Baskiji… Pre se može govoriti o suprotnim trendovima između rivala: u Evropskoj uniji je prisutan trend „usitnjavanja“, dok je Evroazijski savez poslednjih godina u procesu „ukrupnjavanja“, jer se nakon stvaranja Carinskog saveza 2011. između Rusije, Belorusije i Kazahstana, najavljuje pridruživanje Jermenije i Kirgizije. U uslovima političke i ekonomske krize na starom kontinentu, gde je kriza zajedničkog identiteta od ustavne krize EU najizraženija do sad, „secesionistička glad“ se može posmatrati kao ozbiljan bezbednosni izazov.

Dejtonska Ukrajina

„Federalizacija“ Ukrajine pod međunarodnim posredovanjem samoinicijativnih ili postkonfliktnih mirovnih sporazuma, ne bi toj zemlji donela trajnu političku ili teritorijalnu stabilnost. „Federalizovana Ukrajina“ bi najviše bila slična dejtonskoj BiH: zapadna Ukrajina bi, kao Sarajevo i Federacija, težila evrointegracijama, a jugoistočna Ukrajina kao i Republika Srpska – prisajedinjavanju „istočnim maticama“. Još uvek celovita država Ukrajina bi zbog toga najverovatnie bila nefunkcionalna, uostalom kao i Bosna.

Ipak, zdravi razum govori o tome da je nasilni „raspad“ najmanje moguća varijanta razrešenja ukrajinske krize, jer kroz Ukrajinu prolazi gasovod kojim se u Evropu eksportuje i do 80 odsto ruskog gasa. EU sa Rusijom gradi gasovod Južni tok i sve te države međusobno prilično dobro trguju. Upravo zbog toga svedoci smo taktičnog, ali ciničnog i licemernog ćutanja Nemačke na represije i teror koje režim u Kijevu od decembra prošle godine vrši prema svojim građanima. SAD su u „krizi liderstva“ i u opšteprihvaćenom trendu opadanja geopolitičkog i hegemonog uticaja. Pa i nakon sakaćenja Gruzije u leto 2008. godine zapadni političari su se samo malo „durili“ i kasnije nastavili da sarađuju sa Moskvom.

Surov „obračun“ za širenje uticaja EU prema bivšim sovjetskim republikama najviše bi mogle osetiti bivše socijalističke tranzicione države, koje su imale problem sa etničkim i teritorijalnim sukobima od početka devedesetih. Najverovatnije bi prva na udaru bila Bosna i Hercegovina, gde lider Republike Srpske odavno govori o potrebi raspada tog međunarodnog protektorata. Uticaj „raspada“ Ukrajine mogao bi da utiče na stabilnost Kosova i Makedonije.

Postsovjetska Jalta?

Nešto drugačiji uticaj bi „slom“ Ukrajine mogao da ima na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Pre svega to bi, kao i u slučaju Gruzije, bila jasna poruka da se Moskva protivi bilo kojoj evroatlantskoj integraciji njenih bivših saveznika. To faktički znači da bi na snazi bilo pravilo „postsovjetske Jalte“, a Gruzija i Ukrajina bi služile kao primer šta mogu očekivati države koje krenu „evroatlantskim putem“. Zato je Jermenija još početkom septembra prošle godine okrenula svoj geopolitički kurs i preko noći odbacila Sporazum o asocijaciji sa EU i prihvatila integraciju u istočni Evroazijski savez.

Nezavisno od toga da li Ukrajini preti teritorijalni raspad, evroazijski kontinent je poslednje dve decenije u trendu stalnog usitnjavanja teritorija s jedne strane, i ukrupnjavanja raznih saveza s druge strane, što govori o potencijalnim ozbiljnim bezbednosnim izazovima i problemima. Tako bi trebalo posmatrati razvoj drame u Ukrajini i Kijevu koja otvoreno govori o odmeravanju snaga između Brisela i Moskve, preko širenja Evropske unije i Evroazijskog saveza, koje će trajno pomeriti linije konflikta na starom kontinentu. To se moglo primetiti na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti početkom februara.

Druga je stvar kvazi-ideološke prirode, jer se radi o kontekstu, poput onog iz Hladnog rata, u kome je zapadna liberalna demokratija već duže vreme u „krizi“, dok je Rusija davno prestala da bude (i ono malo) demokratska država. Stoga sukobe u Kijevu treba pre svega posmatrati kao prvi, posle pada komunizma, snažniji sudar zapadnih demokratskih i istočnih autoritarnih orijentacija političkih režima i ekonomskih principa.