Evropa na marginama izborne kampanje

Evropski pokret Srbija, piše Marko Vujačić, 12.3.2014.

logo-evropski-pokret

Istraživački forum Evropskog pokreta u Srbiji je objavio esej pod nazivom „Evropa na marginama izborne kampanje“, autora Marka Vujačića.
Pre samo pet godina je tema pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, odnosno izbor nekog alternativnog puta, opredeljujuće uticala na birače. Iako je na izborima 2012. godine konsolidovan politički konsenzus za nastavak evropske integracije, razrešenje ovog pitanja nije donelo očekivano unapređenje demokratske debate o političkom sadržaju evropske integracije, te ekonomskim, vrednosnim, kulturnim, i drugim uslovljenostima tog procesa. Naprotiv, čini se da je „evropski konsenzus“ zapravo izgrađen na isključivanju javnosti iz debate o nerešenim političkim pitanjima, ili kompleksnim evropskim reformama.
Cilj ovog eseja jeste da pokaže da izostanak teme Evrope i evropskih integracija u predizbornoj kampanji u Srbiji 2014. godine, nije posledica zasićenja procesom evropske integracije, koliko nepostojanja strukturnih pretpostavki za demokratsko odlučivanje i opredeljivanje o evropskim integracijama.

U ovom tekstu razmatram pitanje zbog čega je tema pristupanja Srbije Evropskoj uniji na marginama predizborne kampanje. Pitanje je značajno zbog toga što je pre samo pet godina tema pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, odnosno izbor nekog alternativnog puta, opredeljujuće uticalo na birače. Pitanje nastavka ili zaustavljanja evropske integracije u potpunosti je polarizovalo političku scenu Srbije 2008. Nakon jasne prevage političke opcije koja je deklarativno zagovarala nastavak integracije, većina parlamentarnih stranaka prešla je u „pro-evropski blok“, uključujući i neke koje su prema evropskoj integraciji do tada pokazivale otvorenu skepsu, kao što je Socijalistička partija Srbije. Štaviše, tada najveća opoziciona stranka – Srpska radikalna stranka – raspala se oko pitanja evropske integracije Srbije. I u ovoj stranci, „pro-Evropsko krilo“ je prevagnulo, što je doprinelo da se na izborima 2012. konsoliduje politički konsenzus za nastavak evropske integracije.

Razrešenje ovog pitanja u koje je uložen velik politički kapital i mnogo emocija „obe Srbije“ nije pak donelo očekivano unapređenje demokratske debate o političkom sadržaju evropske integracije, te ekonomskim, vrednosnim, kulturnim, i drugim uslovljenostima tog procesa. Naprotiv, čini se da je „evropski konsenzus“ zapravo izgrađen na isključivanju javnosti iz debate o nerešenim političkim pitanjima, ili kompleksnim evropskim reformama. To se odnosi kako na pitanje Kosova ili promenu Ustava, preko sprovođenja strukturnih ekonomskih reformi koje bi trebalo da proizvedu funkcionišuću tržišnu privredu, do borbe protiv korpucije i organizovanog kriminala, jačanja institucija vladavine prava, slobode medija, itd.

U tekstu ću pokazati da izborna kampanja 2014. godine, više nego ijedna pre, otkriva da su razlozi za izostanak demokratske debate o evropskoj integraciji strukturne prirode, a ne tek uzgredna posledica zasićenja evropskim temama. Srbija je nefunkcionalna država, u njoj ne postoji saglasnost o osnovnim političkim uslovljenostima i posledicama evropske integracije, dok političke partije ne vrše ni svoje osnovne funkcije. Izostanak ovih strukturnih pretpostavki za informisanu demokratsku debatu i odlučivanje o evropskoj integraciji nije novina predizborne kampanje 2014. One nikada nisu ni postojale, a okončanje jedine debate o Evropi u koju je šira javnost bila uključena – one „Evropska unija ili Rusija“ koja je u Srbiji potrajala celih 12 godina – to je u potpunosti razotkrilo.

Zrelost političkog društva između ostalog meri se i kapacitetom političkih partija da artikulišu i zastupaju interese društvenih grupa i vode demokratsku debatu o političkim procesima od značaja za zajednicu. Proces pridruživanja i sada pristupanja Srbije Evropskoj uniji jedan je od takvih procesa. On je sveobuhvatan i trebalo bi da bude dubinski transformativan – željeni rezultat tog procesa je temeljno preuređenje Srbije i njeno svrstanje u red razvijenih evropskih država, onih sa stabilnom demokratijom, vladavinom prava i tržišnom privredom. Bilo bi stoga, očekivano da i političke stranke u Srbiji imaju kapacitet da se artikulisano i sadržajno bave procesom evropske integracije, posebno u vreme izborne kampanje, imajući u vidu da će saziv parlamenta koji se sada bira i Vladu koja će iz njega proizaći, odlučujuće uticati na dinamiku pristupanja Srbije Evropskoj uniji.

Pa ipak, teme Evrope i evropske integracije su na marginama izborne kampanje. Ovim temama bave se nešto više vanparlamentarne političke stranke, uglavnom one koje žele da anti-evropskom retorikom konsoliduju sopstveno biračko telo na krajnjoj desnici. Samo jedna parlamentarna stranka izabrala je temu evropske integracije za centralni fokus svoje izvorne kampanje – to je Demokratska stranka Srbije. Preostale nacionalističke, ultra-desničarske i klerikalne stranke i pokreti takođe sporadično pominju Evropsku uniju, uglavnom u negativnom kontekstu. Demokratska stranka Srbije ponudila je, uz zahtev za zaustavljanje procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji, i alternativni koncept tzv. „političke neutralnosti“, koji podrazumeva održavanje „bilateralnih odnosa“ sa pojedinim državama Evropske unije i tesne ekonomske veze sa Rusijom.

Nijedna druga politička stranka ne bavi se Evropskom unijom, niti evropskom integracijom. Retorika vezana za evropske integracije može se okarakterisati kao politički prazna, nesadržajna, marketinška, puka forma oslobođena suštine. Najpre, pristup temama vezanim za evropsku integraciju je parcijalan. Sporadično se u kampanji može čuti o temama koje su relativno popularne, dok se one neprijatne izbegavaju. Primera radi, Ivica Dačić ističe sopstvene zasluge za ukidanje viza za zemlje Šengenskog sporazuma, ali izbegava debatu o političkom sadržaju Briselskog sporazuma. Drugo, teme se ne obrađuju na sveobuhvatan način, već radije fragmentisano. Na primer, bezvizni režim putovanja u EU pominje se kao veliko postignuće, ali se problem tzv. „lažnih azilanata“ ne obrađuje, iako je sa bezviznim režimom tesno povezan. Konačno, ne objašnjavaju se strateški razlozi, niti mesto Srbije u Evropskoj uniji. Sam proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji ne obrađuje se na adekvatan način, ne objašnjavaju se svrha, vizija ili koraci u tom pravcu. Zaključak koji se nameće je da u Srbiji i dalje izostaje demokratska debata o procesu evropske integracije.

Razlozi za izostanak takve demokratske debate o evropskim integracijama strukturne su prirode. Prvi je nedostatak funcionalne države, koja poseduje kapacitet da sprovodi i administrira evropske zakone na teritoriji koju kontroliše. Srbija ima nefunkcionalni državni aparat, a kapacitet za vladavinu na više nivoa, koji je esencijalan za uspeh procesa pristupanja Evropskoj uniji, je ograničen. Deo potiče od vertikalne centralizacije vlasti u kojoj ostali nivoi (pokrajinski, okružni ili lokalni) nemaju nikakvu moć, a deo od horizontalne partijske kontrole nad svim institucijama koje obezbeđuju vladavinu na više nivoa. Posledično, Srbija nije u stanju da sprovodi i administrira evropske zakone na celoj teritoriji i na svim nivoima. U odsustvu takve funkcionalne države, bilo koja izabrana vlada jednostavno će manjkati u moći da ispuni bilo koji izborni program koji je ponudila građanima. Iako Srbija na papiru ispunjava kriterijume za „slobodne i fer izbore,“ javnu kontrolu nad radom vlade besmisleno je očekivati kada ona sama ne može u potpunosti da kontroliše procese na svojoj teritoriji. Bilo kakva rasprava o boljoj primeni zakona, ili koristima i troškovima od usvajanja i primene evropskih zakona, jednako je besmislena. Zato se stranke tim pitanjima ne bave, ta pitanja nisu predmet demokratske debate i prepuštaju se ekspertima koji će ih u kasnijim fazama pripremati, a institucije i sistem nametati.

Drugi razlog je nedostatak saglasnosti između političkih aktera o osnovnim političkim uslovljenostima i posledicama evropske integracije, kao i odgovoru na pitanje kolika teritorija uopšte pristupa Evropskoj uniji. Time osnovni preduslovi za delotvornu izbornu demokratiju ne postoje. Ako je demokratija vladavina naroda, onda mora postojati dogovor ko konstituiše narod koji je istovremeno i subjekt vladavine i akter. Rusoovski princip iz 18. veka prepoznaje ovo pitanje kao pred-demokratsko: pre uspostavljanja vladavine većine, mora se postići širok konsenzus oko toga ko čini demos, tj. ko ima biti subjekt takve demokratske izborne procedure. Evropsko pitanje u Srbiji upravo je ta vododelnica: dok većina smatra da demos Srbije uključuje Kosovo i njegove građane (u teoriji, ako ne nužno u praksi), jedan deo političke javnosti ih otpisuje. Konsekventno, tumačenje procesa evropske integracije ostaje dvojako: dok jedan deo političkih stranaka smatra da Kosovo i kroz taj proces ostaje deo Srbije ili je bar u dovoljnoj meri neutralno prema tom pitanju, drugi smatra da upravo taj proces finalno razdvaja Kosovo od Srbije. Samim tim, interes onih političkih partija koje su „za Evropu“ (što su danas sve parlamentarne partije izuzev jedne) jeste da se ovo pitanje što dublje gurne pod tepih, dok oni koji su „za Kosovo“ ističu kontroverze procesa i kontinuirano podstiču agresivni nacionalizam. U uslovima takve polarizacije, pitanje evropske integracije služi da intenzivira, a ne da pomiri društvene podele. Većina stranaka zato svesno odlučuje da pitanje ne pominje, što onemogućava donošenje informisane demokratske odluke građana.

Treći razlog je što političke partije u Srbiji nisu u stanju da ostvaruju ni svoje osnovne funkcije, a kamoli da izgrade kapacitete za politike vezane za proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Partije u Srbiji tipično nisu predstavnici ili zastupnici interesa nekih posebnih kategorija građana ili društvenih grupa. One nemaju socijalnu bazu, ili kategoriju građana koje zastupaju, npr. radnike, seljake, preduzetnike, itd. U tom smislu, partije u Srbiji ne vrše čak ni svoje osnovne funkcije. One jedino zastupaju interese političke klike koja čini partijsko liderstvo. Imena političkih partija (socijalističke, demokratske, liberalne), ili ideološke podele, takođe nemaju nikakvog smisla. Drugo, važna funkcija partija u izbornim demokratijama jeste da ponude programe i politike koje bi se nadmetale kao njihov glavni proizvod. U Srbiji ovakva veza ne postoji. Ako i postoje neki programi ili planovi, partije se jednom u vlasti nikada za njima ne osvrću. Treće, za veliku većinu partija izbori nisu glavni test da li će biti u vlasti ili opoziciji. Najpre, male partije koje inače ne bi prešle cenzus kače se za velike i ulaze u parlament. Potom, sve pred- i post-izborne kombinacije su moguće: linije političkih razdvajanja od drugih kod većine političkih partija ne postoje. Konačno, glasovi u Srbiji i dalje se kupuju – za novac, radno mesto, patike, prehrambene proizvode, TV aparate, itd. To dovodi u pitanje legalnost izbornog procesa, kao i legitimitet parlamenta i Vlade.

Političke partije stoga nemaju motiv da razvijaju politike i pristupe koje bi približile građanima proces evropske integracije, donošenja i sprovođenja evropskih zakona u Srbiji. U okolnostima kakve jesu, to je zaludno traćenje vremena i ljudskih i materijalnih resursa. Nade se polažu u birokratiju i proces koji je tehnokratski vođen. Nakon izbora, takvim strukturama delegira se ovlašćenje da o tome odlučuju i vode proces. I u Vladi i u parlamentu zakoni i uredbe donose se pukim izglasavanjem, gotovo bez ikakve rasprave. Takva dupla delegacija ovlašćenja (građani → predstavnicima, pa potom predstavnici → tehnokratama) gotovo potpuno uklanja vezu građana sa procesom evropske integracije. U tom smislu, Srbija se ne razlikuje mnogo od zemalja Evropske unije. Međutim, nus-proivod u vidu krize predstavničke demokratije, koja je zasnovana na pretpostavci da su građani (kroz predstavnike) sposobni da upravljaju sami sobom, pogađa Srbiju više nego Zapadne zemlje, jer Srbija ne poseduje jake institucije ili demokratsku tradiciju.

U ovom tekstu pokazao sam da izostanak teme Evrope i evropskih integracija u predizbornoj kampanji u Srbiji 2014. godine, nije toliko posledica zasićenja procesom evropske integracije, koliko nepostojanja strukturnih pretpostavki za demokratsko odlučivanje i opredeljivanje o evropskim integracijama. Političke partije u Srbiji potiskuju evropske teme, jer nemaju kapacitet i nisu osposobljene da ih adekvatno artikulišu. Pored toga, ako bi i ušle u vlast, otežano bi sprovodile evropske zakone, zbog manjkavosti sistema vladavine i kapaciteta države. Dalje, tema evropske integracije može biti prilično neprijatna, usled nerešenih pred-demokratskih pitanja političke zajednice. Konačno, evropskom integracijom će se baviti neko drugi: ona se u velikoj meri vodi kao tehnokratski proces, ne i demokratski. Problem duple delegacije podriva ionako krhke i nerazvijene demokratske institute i produbljuje krizu predstavničke demokratije u Srbiji. Ona postaje lak plen ambicioznih harizmatskih lidera.