Milanovićeva sramna sloboda

Pescanik.net, 1.9.2012.
Autor: Bojan Tončić

CEAS

CEAS

Nakon izdržanih deset prekratkih godina zatvora, kazne izrečene zbog monstruoznog umišljaja u žrtvovanju šesnaest radnika Radio televizije Srbije, Dragoljub Milanović, bivši direktor državne televizije, je na slobodi. Milanović je nepoštovanjem obavezujuće naredbe Savezne vlade o izmeštanju RTS u Košutnjak i svojom naredbom o radnoj obavezi, zabrani napuštanja zgrade u Aberdarevoj i silaženja u sklonište u vreme vazdušne uzbune poslao u smrt šesnaestoro ljudi, budući da je bombardovanje televizije koju je NATO proglasio za vojni cilj bilo izvesno.

Viši interes bio je pogaziti sve ljudsko zarad propagandnog efekta, a u dugačkom komandnom lancu koji vodi od nedostupnog kreatora zločina Slobodana Miloševića, srbijanska se zvanična pravda zaustavila na Milanoviću, espeesovskoj gromadi i partijskom drugu koji nije izdao nijednog druga i nije progovorio o sastanku partijskog vrha na kojem su radnici televizije, izuzev neophodnih ratnohuškačkih lešinara, hladnokrvno izbrisani sa spiska živih.
“Milanović je izašao na slobodu, a žrtve se ne mogu vratiti, on će živeti, neka živi, ali mirne noći neće imati, zato što je, zajedno sa svojim komandantom, žrtvovao šesnaestoro ljudi. Uznemirena sam, teško mi je, osećanja su uzburkana, mogu ga sada ponovo postaviti za direktora televizije”, rekla je Žanka Stojanović, majka Nebojše Stojanovića, jedne od žrtava.
Direktor televizije, jedan od najmoćnijih ljudi Miloševićevog režima, zlatnim se slovima upisao u partijsku istoriju, prikrivajući sve saučesnike, a pravosuđe Srbije godinama, podmuklim i besmislenim manevrima, uspeva da sačuva od žigosanja vojni vrh.
“Sud ima dokaze za to da je Ministarstvo odbrane znalo da će RTS biti gađana. Zašto ćute, zašto se Tomo Zorić pravi lud? Zašto ćuti Zagorka Dolovac koja je u aprilu obećala da će za 14 dana proširiti optužnicu, čak je odredila i istražnog sudiju. Te dokaze je predao Svetko Kovač, reč je o delovodnim protokolima Ministarstva odbrane, zapisnicima Ministarstva. Očekujem da na osnovu tih dokaza budu procesuirana lica iz Ministarstva odbrane, da se održi novi proces. Milanović može da se pojavi kao svedok, on će opet biti pod pretnjom da ne izda glavne. Dokazi ukazuju na krivicu, naravno Slobodana Miloševića, ali i svih njegovih generala u to vreme, Ojdanića, Krge, Ristića, Pajčina”, ističe Žanka Stojanović.
Dosije 466, transkripti razgovora pilota aviona koji je ispalio projektile na zgradu u Aberdarevoj sa bazom u Avijanu, ostao je nedostupan porodicama žrtava i Tužilaštvu.
Ipak, po rečima portparola Republičkog javnog tužilaštva Tome Zorića, Ministarstvo odbrane dostavilo je Tužilaštvu svu traženu dokumentaciju, i radi se na tom predmetu. Za sad nema nagoveštaja koliko bi dugo to moglo da potraje, nema ni pravde, a činjenica da predmet ne može da zastari slaba je uteha javnosti, a nikakva satisfakcija porodicama žrtava. Baš kao što nije bila ni Milanovićeva “robija” koja je dobrim delom protekla u otvorenom paviljonu, sa povlašćenim tretmanom.
Nema više šesnaestoro radnika RTS, ali stanovi su na broju, neki, doduše, sa promenjenim vlasnicima: protiv Milanovića se vodi i proces za nezakonitu dodelu stanova takozvanim “deficitarnim kadrovima” RTS u vreme svog mandata, a presuda se očekuje uskoro.
Milanović je bio omiljen među kadrovima koji su uistinu bili deficitarni, jer takvi se više ne rađaju: Milorad Komrakov, Tatjana Lenard, Dušan Čukić, Milovan Drecun, Sonja Đurić, Simo Gajin, Branka Kerkez, Miloš Marković, Milica Ostojić Pušara, Časlav Radović, Spomenka Jović, Risto Kubura, Željko Avramović, Drago Tankosić, Lidija Radulović, Ljubisav Aleksić, Lidija Duvančić, Branka Čuljić, Desa Čavić i drugi dobili su stanove RTS bez ikakvih naznaka neke propisane procedure, izuzev podnetog zahteva. Među ovim kadrovima našao se i bračni par Milanović, najpre je direktor svoju suprugu, takođe nezaobilazno ime u srbijanskom novinarstvu, Ljiljanu Milanović, okvalifikovao kao „deficitarni kadar” i dodelio joj stan od 37,56 kvadrata u Šantićevoj ulici (u to vreme, 1996, živeli su u dvosobnom stanu). Ugovor o zakupu potpisali su zakupac Ljiljana Milanović i za zakupodavca Dragoljub Milanović. Dragoljub Milanović je i sebe proglasio deficitarnim kadrom i to niko ne bi trebalo da dovodi u sumnju – i dodelio sebi stan od 196 kvadrata, vredan tadašnjih 530 hiljada maraka. Tako su namirivane perjanice ratnohuškačkog dela Miloševićeve zločinačke mašinerije, saučesnici u masovnim zločinima.
Pre deset godina Milanović, kome je Sud dozvolio da na slobodi sačeka pravosnažnost presude za žrtvovanje radnika RTS, uhapšen je u Crnoj Gori, gde se sklonio uz pomoć Zemunskog klana koji je planirao njegov povratak na čelo državne televizije posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Sada su se stvari unekoliko izmenile, presudu za višemilionsku pljačku dočekaće takođe na slobodi, samo ga za direktora televizije neće postavljati Zemunski klan. Mnogi bi ga rado videli na toj funkciji, socijalisti Milanovićevo spasonosno ćutanje ne zaboravljaju, u postizbornim kalkulisanjima o novoj vladi 2008. Milutin Mrkonjić uslovljavao je potencijalne koalicione partnere Milanovićevim puštanjem iz zatvora. U kampanji za predsedničke izbore 2008, sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić rekao je da “ne veruje da je Milanović kriv za ono zbog čega je osuđen”.
Zaštitnici su, dakle, još moćniji, ali treba sačekati presudu. Pitanje “Zašto” sa spomenika na Tašmajdanu, kod zgrade u Aberdarevoj, odavno je besmisleno porodicama žrtava, a u zaklinjanja u rokove kojima se razbacuje srbijansko pravosuđe ozbiljan svet nikad nije ni verovao.