Dolazi li kraj identitetskoj eroziji?

Autor: Dragomir Anđelković
Pravda, 15.9.2012.

Dragomir Andjelkovic

Mlade i sve druge građane država je dužna da vaspita u patriotskom duhu jer je to pitanje njenog opstanka.


Na okupacionoj antisrpskoj kulturnoj politici pojavila se prva značajnija pukotina. Na nama je da se izborimo da ona, malo po malo, bude proširena sve do urušavanja okupacionih struktura. U protivnom ne samo da ćemo ostati tu gde smo već će se nastaviti proces naše identitetske erozije. Zato istupi Branislava Petkovića i Dragana Kolarevića u prilog vođenja patriotske kulturne politike ne smeju da ostanu usamljeni.

   

Srpski nevladin sektor i slobodni mediji moraju maksimalno da ih podrže, odnosno da kontinuirano i uporno insistiraju na sistematskoj državnoj potpori identitetskom preporodu. To mora da postane srž sistema a ne da se tek stidljivo nazire na njegovim marginama.

IDENTIFIKACIJA SA AGRESOROM

Razbijanje Jugoslavije početkom 90-tih godina, sankcije protiv Srbije te od 1995. do 1999. godine sukcesivno izvedena direktna agresija na srpske zemlje (Srpsku Krajinu, Srpsku, Srbiju i Crnu Goru) – nesumnjivo predstavljaju grubo kršenje međunarodnog prava. Sve rečeno je manifestacija posthladnoratovske osvajačke politike vodećih zapadnih sila, koja po mnogo čemu podseća na ono što je radila nacistička Nemačka od sredine 30-tih godina prošlog veka do svog konačnog poraza. Napadne priče o borbi za demokratiju i zaštitu ljudskih prava, tu istinu ne mogu da sakriju. Naravno, kada se radi o ljudima koji misle svojom glavom. Drugačije stvari stoje sa onima čiji mozgovi su isprani.

Kako je, s mnogo osnova, govorio nemački filozof Johan Fihte: „Mi smo ono što pamtimo“. Istina nije ništa spram snage ubeđenja, pa je oblikovanje pamćenja, odnosno sistema vrednosti, najpouzdaniji način za dugoročnu vladavinu ljudima pa i čitavim nacijama. Znajući to, globalni manipulatori nastoje da sve, a pogotovo svoje najveće žrtve, ubede da su (ti moćnici) dobri i kada su zapravo zli, odnosno da su oni koji zbog njih ispaštaju to i zalužili te im se čini usluga tako što se, makar i silom, geopolitički i vrednosno, uvode u svet „ispravnih“. Napoleon – vrsni poznavalac mehanizama kontrole počinjenih – često je naglašavao da se ne može vladati samo bajonetima. Nije dovoljno pokoriti ljude već ih je potrebno navesti da poveruju da je to, ako ne i za njih u pogledu državnog interesa, onda bar sa stanovišta univerzalnog morala, dobro.

Zato evrotlanstski centri moći i njihova antisrpska ovdašnja peta kolona ulažu tolike napore u prepariranje našeg identiteta. Da bi dugoročno bili krotki zapadni podanici, važno je da se identifikujemo sa agresorom, odnosno prihvatimo nakaradnu konstrukciju o našoj krivici za sve negativno što je zadesilo Balkan tokom 90-tih, pa i kao istorijski uvod u to, u ranijim razdobljima. U skladu sa tim, razume se, nužno je da i srpska kultura, umetnost te medijska slika budu anacionalni pa i antinacionalni.

OKUPACIONI (DIS)KONTINUITET

Uz pojedine izuzetke koji služe tome da se Vlasi ne dosete, zato su, preko saradnika okupatora, koji su posle 5. oktobra 2000. imali većeg ili manjeg udela u vlasti Srbije, uglavnom finansirani antisrpski filmovi, NVO projekti i drugo slično tome. Oni koji su učestvovali u vlasti (večno koalicionoj sa političkim elementima bitno drugačijih ideoloških profila), a zastupali patriotske stavove, po pravilu, nisu imali hrabrosti da se takvoj kulturnoj politici otvoreno suprotstave, već su se trudili da je tek indirektno donekle otupe te bar deo budžetskih sredstava usmere ka onima kojima srpstvo nije mrsko. No, i takvih je bilo vrlo malo u sferi kulture od 2008. do 2012.

Daleko je od toga da se Srbija i sada oslobodila sofisticirane okupacije. Suviše smo već kontaminirani mondijalizmom i prožeti raznim evroatlantskim strukturama uticaja. U takvim okolnostima ne bismo se lako oslobodili okupacije ni kada bi na vrhu države imali ogoljeno nacionalnu vlast. Tim pre je tako kada nam je sudbina da – s obzirom na usitnjenost naše partijske scene i njenu opterećenost antagonizmima koji su neretko snažniji od ideološke bliskosti – još dugo imamo vlade u kojima će biti i patriote i anacionalni oportunisti ako ne baš uvek i antisrbi.

Takva je i sadašnja vlada, iako u njoj ima znatno više patriotskih elemenata nego u prethodnoj. Među njih svakako spada i ministar kulture, koji ne skriva svoje nacionalnu posvećenost i spremnost da se bori za to da državna kulturna politika služi našoj zemlji i narodu, a ne da bude sredstvo upereno protiv njih. On nas je ubrzo posle imenovanja na važnu državnu funkciju podsetio na svoje patriotske stavove, naglasivši: „Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti“. Tako je posredno poručio da neće odustati od svojih ubeđenja pošto je ušao u vladu postmoderno okupirane zemlje (što je često slučaj sa našim „nacionalistima“). Ne treba ni reći, novi ministar kulture i informisanja, Branislav Petković izazvao je burnu reakciju moćnih antisrpskih krugova u Srbiji, za koje je patriotizam iritirajuća crvena marama. Tim pre, njihovoj harangi je izložen pomoćnih ministra kulture za medije Dragan Kolarević, koji je argumentovano ukazao na pogubne posledice kulturne okupacije Srbije te još vrlo živo a po naše nacionalno biće maligno delovanje hibridnih titoističko-evroatlantističkih krugova. I, što je antisrbe posebno uznemirio, pozvao na organizovanu akciju patriotske javnosti u cilju borbe za bolju budućnost našeg naroda.

STIGMATIZOVANI PATRIOTIZAM

Pod patriotizmom se podrazumeva privrženost zemlji u kojoj živimo, odnosno čiji smo državljani. U normalnim društvima to je pitanje elementarnog reda, a ne političkog opredeljivanja. Kako svedoče opsežna komparativna istraživanja sprovedena tokom 90-tih godina 20. veka od istraživača sa Univerziteta Mičigen (SAD), za većinu ljudi širom sveta – čak i u našim postmodernim vremenima kada su mnoge vrednosti devalvirale – patriotizam je gotovo sveta reč a pozitivan odnos prema sopstvenoj zemlji pitanje pristojnosti.

O patriotizmu se pozitivno izjašnjavala i izjašnjava većina znamenitih ljudi. Džordž Gordon Bajron, engleski pesnik, podvlačio je da „onaj ko ne voli svoju zemlju, ne može da voli ni bilo šta drugo“. Sličan stav je imao i ruski politički mislilac Nikolaj Černiševski, koji je rekao: „Ko ne pripada svojoj Otadžbini, ne pripada ni čovečanstvu“. U duhu pune gotovo nekritične posvećenosti zemlji zvuče i reči Džona Kenedija: „Ne pitaj šta tvoja otadžbina može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za svoju zemlju“.

No Srbima se – kao što smo već rekli – preko dve decenije iz NVO i medijske sfere pod kontrolom Zapada, a posle 2000. i delimično iz naših državnih struktura, nameće negativan odnos prema sopstvenoj državi i njenim interesima. Naš narod je, od kada su vlast uzurpirali titoisti, bio izložen nacionalnoj destrukciji [1], ali i komunisti su razvijali kakav-takav patriotski odnos prema jugoslovenskoj državnoj zajednici. Međutim, od 90-tih godina prošlog veka evroatlantistička peta kolona počinje da stigmatizuje i patriotizam sa ciljem da utre put za okupaciju Srbije te postavi temelje za održavanje stanja strane dominacije.

LjUBAV PREMA OTADžBINI

Krajnje vreme je da država Srbija ponovo počne da sistematski neguje patriotizam a da, s druge strane, bar selektivno suzbija antidržavne tendencije, umesto da se prema njima blagonaklono odnosi. Vladimir Dalj, čuveni ruski leksikograf, svojevremeno je napisao da je patriotizam – koji nije ništa drugo nego ljubav prema otadžbini – „cilj i rezultat vaspitanja mladih“. A mlade preko obrazovnog sistema, a i njih kao i sve druge građane preko kulturne i medijske politike, država je dužna da vaspita u patriotskom duhu. To je pitanje njenog opstanka.

Ako ne podstiče patriotizam, onda država više i ne postoji, već se tako eufemistički naziva de facto provincija neke „Imperije“. Srbija je umnogome urušena, ali ipak još nije potpuno pokorena tj. nije baš svedena na puku imperijalnu neokolonijalnu upravnu oblast. Na korak smo od toga, ali ipak još nismo prešli crvenu liniju. Zato je imperativ jačanje države, i kao odraz toga ali i garant trajnosti takve politike, patriotsko oblikovanje javnosti. U svetlu toga da se vratimo rečima ministra kulture i njegovog pomoćnika za medije.

Šta je suština onoga što je Petković rekao? Samo to da će se država Srbija u domenu njegovog resora u buduće ponašati kao svaka normalna evropska zemlja. Drugim rečima, da će iz budžeta finansirati i na druge načine podržavati kulturno stvaralaštvo koje pogoduje stabilnosti i napretku države i nacije, umesto da potkopava stubove nacionalnog identiteta a time i same državnosti. Ukratko, ministrove reči ne znače da umetnost ili bilo šta drugo ne može da isijava ma kakvim, pa i antinacionalnim stavovima. Ali znači da građani Srbije, dok god aktuelni ministar kulture o tome odlučuje, neće finansirati delovanje protiv sopstvenih interesa.

Važno je da tako bude i u drugim resorima. Pre svega u sferi obrazovanja ali i naučne politike. Sramno je što su mnogi instituti ali i druge naučne ustanove postali utočišta i odskočne daske soroševskih antisrpskih snaga. O tzv. javnim medijima, uključujući i RTS, da i ne govorimo. Preko njih građani pre uče da preziru svoju zemlju nego da je vole. Na sve to mora što hitnije da se stavi tačka.

ZA DRŽAVU I NACIJU Petković i Kolarević su dali primer, ali to ne sme da ostane individualni potez već treba da bude početak nove državne politike. Kao što se nova vlast efikasno izborila sa problemom Narodne banke, patriotski elementi u njoj dužni su da pokrenu energičnu ofanzivu u cilju oslobađanja medija, naučnih i drugih institucija od antisrpske pete kolone. To što će ona da se žali svojim mentorima te će oni da negoduju mnogo manje je bitno nego da taktiziramo i kompromiserski čekamo nekakve pogodne prilike dok Srbija trune. Za to više nemamo vremena! Nema sumnje da još u punoj meri nemamo snage da se oslobodimo okupacionih stega, ali bar u identitetskoj sferi moramo da damo sve od sebe da one budu suštinski olabavljene.

To već sada možemo da postignemo! Oni koji to ne žele, kojima je dobra Srbija samo ako je na kolenima i pognute glave pred onima koji su nas satirali i 1914. i 1941. i 1999. godine, danas histerično napadaju Kolarevića koji je srpskom društvu predložio konkretne poteze sračunate na to da se utre put za patriotski preporod. Za njih je normalno da na državnim funkcijama u Srbiji budu isključivo oni koji preziru i gaze naš narod i državu a ne i poneko iz redova onih koji ih vole i bore se za njihove interese. Zato moramo da ohrabrimo sve patriotske glasove koji dolaze iz naših državnih struktura te da zahtevamo od onih koji se unutar njih drže neutralno da se u prilog nacionalnih interesa izjasne. I to delima a ne samo rečima. Kako je, s pravom, govorio Čerčil: „Ne može se biti neopredeljen u sukobu požara i vatrogasaca“. A antisrpska kulturno-nvo-medijska peta kolona je opasnija od svake elementarne stihije i krajnje vreme je da joj se stane na put.