Vlast u Srbiji se nalazi pod kontrolom SAD, sa Aleksandrom Vučićem rade predstavnici specijalnih službi zapadnih zemalja

NSPM, 28.5.2015.

NSPMlogo

GENERALNI direktor Ruskog instituta za strateške studije (RISI), general potpukovnik Spoljne obaveštajne službe  u penziji Leonid Rešetnjikov, dao je intervju Sergeju Pravosudovu.

  • Bugarsku je faktički pod američkom okupacijom. Njena elita u potpunosti zavisi od Amerikanaca i njihovih saveznika u Briselu. Zato nije iznenađujuće ništa od onoga što se dogodilo sa Južnim tokom
  • Treba shvatiti da CIA već odavno nije samo obaveštajna služba, nego struktura koja kontroliše elite drugih zemalja, često i putem sile. Ne treba zaboraviti ni „medenjake“. Amerikanci mogu i dobro da plate svojim slugama. Kad se političari nađu pred izborom: ići protiv SAD - i sa velikom verovatnoćom lišiti se vlasti, novca, a onda i života, ili ispunjavati njihove zahteve i postati imućan čovek - apsolutna većina bira drugu varijantu
  • Prilikom realizacije Južnog toka, Srbija se nije pokazala kao najpouzdaniji partner. Sa današnjim rukovodiocem srpske vlade, Aleksandrom Vučićem, kompaktno rade predstavnici specijalnih službi zapadnih zemalja i on sve više počinje da liči na rukovodioce Bugarske
  • Imam utisak da se Lukoil i „Gazpromnjeft“ u Bugarskoj i Srbiji stide zbog toga što su ruske kompanije. Pokušavaju da se postave kao međunarodne korporacije i oponašaju svoje zapadne kolege. Imam utisak i da ruske kompanije u Srbiji i Bugarskoj podržavaju one manifestacije na koje im ukazuju vlasti tih zemalja, čak i ako te manifestacije imaju antiruski karakter
  • Može se sa sigurnošću reći da će se kratkoročno stabilnost Turske održati, ali u narednih pet do sedam godina tamo će se verovatno desiti ozbiljne promene. SAD otvoreno računaju na svrgavanje Redžepa Erdogana koji pokušava da vodi nezavisnu politiku. Radi rešenja tog zadatka oni će koristiti sve faktore: i pritisak spolja i unutrašnju opoziciju i kurdske separatiste i bojovnike Islamske države i druge. Tursku čekaju veoma teška vremena
  •  

Pokušaj realizacije projekta Južni tok jasno je pokazao da elite malih zemalja juga Evrope (Bugarska i Srbija) često idu protiv nacionalnih interesa svojih zemalja. Zašto se to dešava?

- Posle raspada SSSR-a i iznuđenog odlaska Rusije iz Istočne Evrope, Bugarska i Srbija našle su se, u stvari, pod okupacijom SAD. To se posebno odnosi na Bugarsku koja je već ušla u sastav NATO i EU. Njena elita u potpunosti zavisi od Amerikanaca i njihovih saveznika u Briselu. Mnogi bugarski političari vole da pričaju o tradicionalnom rusofilstvu bugarskog naroda, ali to apsolutno ne znači da su i sami oni rusofili. Oni tako govore da bi zbunili svoje birače, a takođe i da bi se dopali Moskvi i za sebe dobili neke povlastice. Zato nema ničeg čudnog u tome što su bugarske vlasti odbacile projekat Južni tok. Nažalost, u Srbiji se situacija odvija po sličnom scenariju. Ta zemlja još nije stigla da uđe u NATO i EU i zato njena elita ima malo više mogućnosti da manevriše, ali se sa sigurnošću može govoriti o tome da se vlast u Srbiji takođe nalazi pod kontrolom SAD.

Zbog čega su vlasti Bugarske i Srbije potpisivale sporazum sa Rusijom i uzimale na sebe obaveze u vezi sa izgradnjom Južnog toka ako su znale da ih neće realizovati?

- Nadale su se da će im SAD i Brisel dozvoliti da realizuju projekat Južni tok. Elite Bugarske i Srbije shvatile su da će taj projekat biti koristan za njihove zemlje i pokušavale su da nagovore svoje tutore u SAD i EU da odobre izgradnju gasovoda. Postojala je i svojevrsna energetska ucena, posebno u Bugarskoj. Zapadnim partnerima je govoreno: ako ne date sledeću tranšu -gradićemo Južni tok. Do određenog momenta takva politika je funkcionisala. Ipak, na kraju su SAD i Evropska komisija zauzele čvrst stav protiv tog projekta i zato Bugarima i Srbima ništa drugo nije preostalo sem da salutiraju i odustanu od izgradnje Južnog toka.

Zašto zemlje koje imaju više uticaja - Italija i Austrija - nisu mogle da pruže suštinsku podršku realizaciji projekta Južnog toka koji im je potreban?

- Da, njihove elite su jače od Bugara i Srba, ali one, ipak, stoje u tom istom zajedničkom stroju na čelu sa SAD. Jasno je da nisu dovoljne snage Italije i Austrije da se suprotstave SAD i krenu u realizaciju zajedničkih projekata sa Rusijom.

Ali, lideri zemalja na jugu Evrope sigurno shvataju da se Ukrajina nalazi na ivici bankrota i da se u toj zemlji vodi građanski rat. Ako gas ne bude stizao do tih zemalja. šta će oni reći svojim biračima?

- Reći će da je kriva Rusija. Razumete, postoje birači i postoji šef, a naredba šefa za njih je mnogo važnija od obećanja biračima. A biračima oni pričaju bajke o velikim zalihama tečnog gasa koji će ubrzo zapljusnuti evropsko tržište, o gasu iz škriljaca i nafti iz škriljaca i tako dalje.

Da li Amerikanci drže pod kontrolom evropsku elitu zahvaljujući nekim kompromitujućim podacima koje imaju?

- Ne samo to, postoji čitav spektar mehanizama za uticaj. Tu je i kompromitovanje i opasnost od organizovanja državnog prevrata, kao i fizičke likvidacije nepodobnih političara. Treba shvatiti da CIA već odavno nije samo obaveštajna služba, nego struktura koja kontroliše elite drugih zemalja, često i putem sile. Ali ne treba zaboraviti ni „medenjake“. Amerikanci mogu i dobro da plate svojim slugama. Kad se političar nađe pred izborom: ići protiv SAD - i sa velikom verovatnoćom lišiti se vlasti, novca, a onda i života ili ispunjavati njihove zahteve i postati imućan čovek - apsolutna većina bira drugu varijantu.

Danas se razmatra varijanta izgradnje Turskog toka preko Grčke, Makedonije, Srbije, Mađarske u Austriju i Italiju? Da li je po vašem mišljenju to realno?

- Potpuno je realna izgradnja gasovoda na teritoriji Turske. Međutim, dalje nastaje mnogo problema. Ključno pitanje je u tome ko će dati novac za izgradnju. Grčka, Makedonija i Srbija nemaju potreban novac. Teoretski, Rusija može da im pozajmi taj novac pod uslovom da ga kasnije vrate na račun plaćanja za tranzit gasa. Ali, Evropska komisija će insistirati da se projekat realizuje u okviru Trećeg energetskog paketa koji podrazumeva da polovinu izgrađenih kapaciteta treba dati nekom drugom isporučiocu. U takvim okolnostima nije jasno kada se taj projekat može isplatiti.

Teško da će Rusija pristati da finansira izgradnju gasovoda kojim će se transportovati gas iz drugih zemalja.

U Grčkoj su došle na vlast snage koje pokušavaju da štite nacionalne interese svoje zemlje, a da li će uspeti da se odupru pritisku SAD i Evropske komisije? Sumnjam. Nema uopšte rezona računati na Makedoniju. Ona je u suštini protektorat SAD. Zato Amerikanci mogu bilo kog dana da organizuju prevrat ili „obojenu revoluciju“, a ako je krajnje neophodno i da otpočnu građanski rat. Tamo živi velika zajednica Albanaca koja mašta o stvaranju Velike Albanije. A kada problemi sa Makedonijom neizbežno nastanu - opet će se pojaviti pitanje zaobilazne maršrute. Proizlazi da će opet morati da se razgovara sa Bugarskom.

O Srbiji smo već govorili. Prilikom realizacije Južnog toka ta zemlja se nije pokazala kao najpouzdaniji partner. Sa današnjim rukovodiocem srpske vlade, Aleksandrom Vučićem, kompaktno rade predstavnici specijalnih službi zapadnih zemalja i on sve više počinje da liči na rukovodioce Bugarske. Treba pokušati sa realizacijom tog projekta, ali će na tom putu biti velikih teškoća.

S druge strane SAD gube snagu jer su prinuđene da rasipaju svoju snagu između zapaljenog Bliskog Istoka, Ukrajine i Azijsko-Tihookeanskog regiona gde se pojačava konfrontacija između Kine i niza susednih država. U takvim okolnostima evropske zemlje kao što su Mađarska, Italija, Austrija i Grčka imaju više mogućnosti da štite svoje nacionalne interese.

Zašto rukovodstvo Evropske komisije tako čvrsto insistira na tome da tranzit ruskog gasa treba da ide preko teritorije Ukrajine? Nije moguće da ne shvataju da je situacija u toj zemlji kritična?

- Danas su zemlje Zapada primorane da podržavaju svoje štićenike u Ukrajini kreditima, ali, kako će ih vraćati? Vlasti SAD i EU žele da Rusija plati Ukrajini za tranzit gasa, a onda bi taj novac išao za vraćanje kredita. Zbog toga Evropska komisija insistira na realizaciji dugoročnih ugovora u kojima su navedeni punktovi za predaju gasa na teritoriju EU. Evropljani smatraju da Rusija sa svojim gasom nema kud od njih da ode.

Na granicama Turske vodi se rat. Kakvi su izgledi za političku stabilnost Turske?

- Može se sa sigurnošću reći da će se kratkoročno stabilnost održati, ali u narednih pet do sedam godina tamo će se verovatno desiti ozbiljne promene. SAD otvoreno računaju na svrgavanje Redžepa Erdogana koji pokušava da vodi nezavisnu politiku. Radi rešenja tog zadatka oni će koristiti sve faktore: i pritisak spolja i unutrašnju opoziciju i kurdske separatiste i bojovnike Islamske države i druge. Tursku čekaju veoma teška vremena.

Kako procenjujete mogućnosti za ukidanje sankcija Iranu i za pojavljivanje iranskog gasa na evropskom tržištu?

- Politika SAD dovela je do jačanja haosa na Bliskom Istoku. Amerikanci su smatrali da mogu da kontrolišu zemlje oslabljene građanskim ratovima (Irak, Siriju, Jemen, Liban), ali su pogrešili. U svim tim zemljama desilo se jačanje pozicije Irana i sada Amerikanci pokušavaju da shvate šta da rade sa Iranom. U SAD se nadmeću dva stanovišta: demokrate smatraju da treba ići na zbližavanje sa Iranom i postepeno ukidanje sankcija.

Oni se nadaju da će se tako desiti postepena evolucija iranske elite u pravcu zbližavanja Irana sa SAD. Republikanci nastavljaju da insistiraju na jačanju pritiska na Iran. U takvoj situaciji mnogo toga zavisiće od politike Rusije i Kine. Ako te zemlje prestanu da se plaše američkog gneva i počnu da razvijaju svestranu saradnju sa Iranom, onda on može i da ne obraća pažnju na sankcije od strane SAD i njihovih saveznika. Rusija je krenula u tom pravcu pošto je odlučila da ispuni svoje obaveze u vezi sa isporukom Iranu sistema PVO S-300.

Zemlje EU veoma su zainteresovane za iranski gas, ali bez dozvole SAD nikad se neće usuditi da zaključe ugovor sa Iranom. Rusiji je u interesu da iranski gas ide u Indiju i Pakistan.

Kako ocenjujete sadašnje stanje ruske „meke sile“ na Balkanu?

Prisustvo ruske „meke sile“ na Balkanu praktično se ne oseća. Mi smo otišli sa prvih linija i sada moramo sa SAD da vodimo rat na teritoriji Ukrajine, odnosno, u svojoj kući. U Donbasu ginu ruski ljudi, a da smo mogli da očuvamo svoje pozicije u Istočnoj Evropi, onda bi se sa Amerikancima sreli na daljim linijama.

Danas Rusija ne pruža gotovo nikakvu podršku svojim saveznicima u balkanskim zemljama. Govorim o čitavim slojevima stanovništva koji se prijateljski odnose prema Rusiji i o političkim partijama koje ih predstavljaju. I dalje nastavljaju da rade centri za učenje ruskog jezika, održavaju se neke kulturne manifestacije, ali o njima malo ko zna. Mi treba da uspostavimo stalni dijalog na nivou studenata, naučnika, političara, biznismena, delatnika u kulturi i umetnosti.

Nije tajna da je najveći poreski obveznik u Bugarskoj Lukoil i da kontrolni paket najveće srpske kompanije NIS pripada „Gazprom nafti“. Šta mislite o ulozi tih kompanija u promovisanju ruskih interesa u Bugarskoj i Srbiji?

- Dugo sam radio u tim zemljama i sada često odlazim u Srbiju i Bugarsku. Imam utisak da se Lukoil i „Gazpromnjeft“ stide zbog toga što su ruske kompanije. Pokušavaju da se postave kao međunarodne korporacije i oponašaju svoje zapadne kolege. Možda oni nešto i rade za promovisanje ruskog uticaja u tim zemljama, ali široj javnosti o tome praktično ništa nije poznato.

Naprotiv, konstantno slušam prigovore na račun ruskog biznisa od proruski raspoloženih Srba i Bugara. Razume se da Lukoil i „Gazpromnjeft“ rade u mnogim zemljama i zato su oprezni i nastoje da ne nerviraju svoje partnere u Evropi i SAD.

Ako se u Srbiji i Bugarskoj na vlasti nalaze prozapadne snage, onda ruske kompanije ne mogu direktno da podržavaju proruske stranke, jer će u tom slučaju odmah početi pritisak administracije na njihov biznis.

- Ne pozivam ih da finansiraju opozicione stranke. Oni jednostavno mogu da podržavaju manifestacije koje se tiču razvoja rusko-srpskih ili rusko- bugarskih odnosa. Kao što je poznato, naš Institut pripada strukturi administracije Predsednika Rusije. Mi se bavimo prikupljanjem informacija iz otvorenih izvora i njihovom analizom. „Meka sila“ - to je naš profil. Ali, videći šta se dešava, mi redovno organizujemo na Balkanu okrugle stolove, konferencije, primamo na stažiranje strane studente i asistente. Pored ostalog na tim konferencijama razmatraju se i pitanja energetike.

Stalno pozivamo predstavnike NIS-a da učestvuju na našim manifestacijama. Želim da naglasim da ne tražimo finansijsku podršku. Mi pozivamo predstavnike NIS-a da dođu i ispričaju o svom radu, ali oni zbog nečeg svaki put odustaju. A to se ne odnosi samo na naše konferencije i okrugle stolove, predstavnici NIS-a uopšte nigde ne idu, ni na kakve rusko-srpske manifestacije i ni u čemu ne učestvuju. Stvara se utisak da sem svojih pokazatelja i finansijskih prihoda njima, zapravo, ni do čega drugog nije stalo, pa ni do toga šta o njima pišu srpski i svetski mediji.

I sve to uprkos činjenici da je NIS više nego uspešna kompanija upravo u finansijskom smislu. Pošto je tu kompaniju kupila „Gazpromnjeft“, ona je od neisplative postala profitabilna. Rafinerije koje su veoma oštećene u vreme NATO bombardovanja osposobljene su, puštena je u rad nova oprema koja omogućava dobijanje produkcije visokog kvaliteta. Zašto ne bi o tome ispričali? Posebno u okolnostima kada većina srpskih medija konstantno obasipa klevetama NIS, „Gazpromnjeft“, pa i sam „Gazprom“. Ponekad zasluženo, ponekad ne - to treba razjasniti, ali oni to ne čine.

Da ne bih bio neobjektivan, reći ću da problem nije samo u NIS-u. Nije tajna da RISI aktivno učestvuje u rekonstrukciji ruskih groblja i crkava i u otvaranju spomenika na teritoriji Srbije, Bugarske i Grčke i kad ponudimo ruskom biznisu da učestvuje u tome - ne dobijamo uvek podršku. Zapravo, imam utisak da ruske kompanije u Srbiji i Bugarskoj podržavaju one manifestacije na koje im ukazuju vlasti tih zemalja, čak i ako te manifestacije imaju anti-ruski karakter.