Dan američke nezavisnosti u Srbiji

Politika, 6.7.2015.

politika


Kako je 2. jula u Beogradu napravljen prvi srpsko-američki kompromis u poslednjih 25 godina

Delovalo je da će se dogoditi malo političko čudo u Beogradu – koktel u američkoj rezidenciji povodom Dana nezavisnosti bez premijera, predsednice Skupštine, ministara, iako su odnosi vlade Srbije i američke ambasade dobri, u stalnom usponu i s potencijalima koji se ne daju ni naslutiti. Neki komedijant slučaj, koji bi možda mogao da dobije ime, prezime i adresu, pobrinuo se da istovremeno budu zakazani koktel i sednica Skupštine na kojoj bi premijer Aleksandar Vučić, prvi put posle godinu dana, odgovarao na pitanja poslanika. Na naivni novinarski upit zašto se koktel povodom Dana nezavisnosti ne održava na Dan nezavisnosti (4. jula), dobijen je odgovor za svako poštovanje – američka administracija ne želi da plaća rad za praznik radnicima koji će biti angažovani oko koktela, a ne želi da plaća ni prekovremene sate pa je zato koktel počeo u 16 časova, iako druge zemlje slične proslave organizuju u večernjim satima. Ali, dok su vodili računa o sopstvenim poreskim obveznicima i štedeli na obezbeđenju, vojnoj muzici i baštovanima, u ambasadi nisu ni mogli da naslute da je u isto vreme zakazana sednica nacionalnog parlamenta. Na kraju se, ipak, dogodilo nešto što odavno nismo videli u srpsko-američkim odnosima – obe strane su popustile.

Poslanici vlasti i opozicije su se potrudili da se skrati sednica na koju su tako dugo čekali, a ni američki ambasador nije bio kamenog srca pa je da produžio koktel za sat ili dva. A sva je prilika da će i baštovani i ostala posluga biti zadovoljna.

Pre nego što je napravljen prvi srpsko-američki kompromis u poslednjih 25 godina, mediji su prenosili neverovatne glasine prema kojima je ambasador Kirbi, navodno, čak zatražio da se sednica parlamenta pomeri ili uskladi s koktelom, ali svako ko poznaje naše vlade posle oktobarskih promena dobro zna da to ne može biti ništa drugo nego gnusna laž.

Pre nekoliko godina jedan od ministara koji je važio i važi za pouzdanog, odmerenog sagovornika o veoma delikatnim pitanjima, o kojima svi vole da iznose mišljenje a niko činjenice, dugo i vatreno je objašnjavao potpisniku ovog teksta da je moć stranih ambasadora u Beogradu više urbani, beogradski mit nego tugaljiva stvarnost. „Kada slušam te novinarske priče, kao da gledam neki politički triler. Samo vam nedostaje neko ubistvo na dvoru ili u predsedničkoj rezidenciji koje vrše strani tajni agenti”, bio je uveren moj sagovornik.

Onda se dogodilo medijsko, političko čudo zvano Vikiliks, koje je možda delovalo kao torpedo koji će potopiti ono što je ostalo od američkog ugleda u svetu. Ali je zapravo osramotilo čitavu galeriju američkih saveznika i informatora koji su posle Vikiliksa verovatno počeli da vode računa šta pričaju ili kako se ponašaju u prisustvu američkih diplomata. A moj sagovornik, koji se vatreno borio protiv teorija zavera o uticaju ambasadora, nije ni slutio da će i sam postati jedan od brojnih junaka Vikiliksa u Srbiji, mada nije pripadao grupi prvoboraca koji su u ambasadu donosili planove vlade u slučaju nezavisnosti Kosova ili davali redovne, nedeljne brifinge. Ta javna blamaža srpskih junaka iz Vikiliksa nije dovela do kraja njihovih političkih karijera – oni su samo otresli prašinu s odela i ostali na javnoj sceni, uvereni da se politički vek trajanja ljudi od poverenja najmoćnije zemlje na svetu traje koliko oni žele. Ili koliko pomenuta zemlja želi.

Srpska javnost, međutim, nije pravedna prema istaknutim borcima za demokratiju, opšte dobro i lični prosperitet koji su navodno duboko uronjeni u američke fondove. To prozivanje američkih abonenata deluje nekako već suviše providno, nemaštovito, očekivano i podseća na Miloševićevo vreme kada su isti ljudi bili optuživani za izdaju ili nedostatak patriotizma. Njega nema, a oni su i dalje pod velikom sumnjom iako se bave mirom među ljudima i donatorima.

Malo ko je spreman da im oda koju reč priznanja jer su ostali dosledni i ništa ih nije moglo ubediti da barem posumnjaju u ispravnost američke politike na Balkanu ili ostatku sveta. Jer, nema tog transatlantskog borca za demokratiju u Srbiji koji se proteklih godina usudio da kaže kako su američke ili britanske trupe odgovorne za smrt hiljada nedužnih civila u Iraku, Libiji koje su se našle u blizini diktatora, strateškog vojnog cilja, mosta, značajne zgrade ili vetra koji je duvao u suprotnom pravcu od savezničkog kretanja. Ili su se, jednostavno, našli u blizini američkih, britanskih i ostalih saveznika.

Obični smrtnici su bili zgroženi nad javnim linčovanjem Muamera Gadafija. A nije im se nimalo svidela ni čuvena scena u kojoj Hilari Klinton gleda prizor linča, s osmehom od milion dolara, uz istorijski, sažeti komentar koji bi mogao da bude suština američke spoljne politike u zemljama sa manjkom demokratije, viškom nafte i manjkom kooperativnosti – vau.

Nijedan od licenciranih instruktora za demokratiju i ljudska prava nije rekao ni reč osude zbog „ugrožavanja demokratskih procedura” u slučaju Gadafi, možda zato što je vreme libijskog lidera zauvek prošlo, dočim američka demokratija nema vremenskih ni geografskih granica.

Amerika je, dakle, ozbiljno investirala novac svojih poreskih obveznika i sva je prilika da se svaki cent uložen na Balkanu isplatio. Ali, niko u Srbiji ne postavlja sasvim jednostavno pitanje – kako bi to izgledao srpski Vikiliks kada bi kojim slučajem neki Asanž iz Kaluđerice provalio u poverljive depeše srpske administracije. Šta bismo to saznali? Koji su omiljeni šoping molovi naših političara? U kojim se klubovima sveta najbolje provodi i gde „ima neko naš” da nas malo zabavi, relaksira od te sumorne Srbije u kojoj se stalno vraćamo jer nas nigde na svetu i ne bi birali na bilo kakvu funkciju? Koje bismo to informacije saznali od državnog, nacionalnog značaja?

Na hiljade političara, poslovnih ljudi ili „javnih radnika” koštali su ovdašnju sirotinju, koju ćemo zbog stila i nekog maglovitog osećaja samopoštovanja nazvati poreskim obveznicima, više nego što je čitav građansko-NVO sektor koštao sve zapadne zemlje, ali se oni koji su ostali da zastupaju javni a ako se sme reći i nacionalni interes doživljavaju kao puki incident ili osobe koje je, jednostavno, pregazilo naše vreme i tuđa ideologija.

Zato i kritika američke politike deluje kao laka stilska vežba za beogradske salone u kojima se uvek dobro zna šta sve ne valja „preko bare” ali se slabo zna šta to ne valja u sopstvenom dvorištu. Istoričari će već reći kako je u dugoj istoriji srpsko-američkih odnosa bilo znatno više prijateljstva nego rivalstva (za razliku od Nemačke ili Turske koji su već zakovani u literaturi kao arhiprotivnici), ali je nevolja što mlađe generacije nikako ne mogu da znaju kako to izgleda biti prijatelj sa američkom silom. Pre jednog veka, američki predsednik Vudro Vilson je, bar tako tvrde istoričari, slušao šta o odnosima balkanskih naroda misli njegov prijatelj Mihailo Pupin i znatno doprineo da delovi Banata postanu deo sadašnje Srbije. Nekim čudnim, neobjašnjivim sticajem okolnosti, američka administracija danas saznaje šta se dešava u Srbiji preko novih znamenitih ličnosti poput Sonje Biserko ili Jelene Milić.

Moguće je da je prošlo vreme velikih ideja, velikih država i velikih ljudi. A sasvim je moguće da je na tom putu od Pupina do prvakinja tranzicione demokratije i srpsko društvo shvatilo da je manje nego što je bilo pre 100 godina i da ga vode manje ideje. Ako se to tako može zvati.