Govor predsednika Obame o stanju nacije 2016. godine*

Bela kuća, 13.1.2016.

the white house logo

Bela kuća još jednom stavlja na raspolaganje celokupan tekst Govora o stanju nacije, pre obraćanja, a kako je pripremljen za izlaganje, nastavljajući napore da isti stigne do ljudi gde god se oni nalaze i da učini govor što je moguće dostupnijim. Na Medium-u, ljudi mogu da prate slušajući govor u realnom vremenu na: WhiteHouse.gov/SOTU, da gledaju grafikone i info-grafiku o ključnim oblastima, razmenjuju svoje omiljene rečenice, i šalju povratne reakcije.**

Gospodine Predsedavajući, gospodine Potpredsedniče, članovi Kongresa, moji dragi Amerikanci:
Večeras je osma godina kako dolazim ovde da izveštavam o stanju nacije. Ovaj posleni put, pokušaću da budem kraći. Znam da su neki od vas nestrpljivi da se vrate nazad u Ajovu.
Takođe razumem da su, budući da je u toku sezona izbora, očekivanja za ono što ćemo ostvariti ove godine mala. Pa ipak, gospodine Predsedavajući, poštujem konstruktivni pristup koji ste Vi i drugi lideri usvojili krajem prošle godine za usvajanje budžeta i da biste osigurali trajne poreske olakšice za zaposlene porodice. Stoga se nadam da ćemo ove godine moći da sarađujemo na dvostranačkim prioritetima kao što je reforma krivičnog pravosuđa, i da pomognemo ljudima koji se bore protiv zloupotrebe lekova koji se izdaju na recept. Mogli bismo ponovo da iznenadimo cinike.
Ali večeras, želim da budem blag sa tradicionalnom listom predloga za predstojeću godinu. Ne brinite, imam ih mnogo, od pomaganja studentima da nauče da pišu kompjuterski kod, do personalizovanog lečenja pacijenata. I nastaviću da insistiram na daljem napretku radova koji tek treba da budu završeni. Popravka pokvarenog sistema imigracije. Zaštita naše dece od oružanog nasilja. Jednaka plata za jednak rad, plaćeno odsustvo, podizanje minimalne cene rada. Sva ta pitanja su i dalje važna za porodice koje naporno rade; to su i dalje stvari koje treba realizovati; i neću odustati sve dok ne budu realizovane.
Želim da se usmerim na našu budućnost.
Živimo u vreme izuzetne promene —  promene koja preoblikuje naš način života, način na koji radimo, našu planetu i naše mesto u svetu. To je promena koja obećava čudesna otkrića u medicini, alki takođe ekonomske poremećaje koji predstavljaju teret za radne porodice. Ona obećava obrazovanje za devojke u najudaljenijim selima, ali takođe povezuje teroriste koji kuju zaveru na dve strane okeana. To je promena koja može da širi prilike, ili da produbi nejednakost. I dopadalo se to nama ili ne, ta promena će samo biti brža.
Amerika je i ranije prolazila kroz velike promene  —  ratovi i ekonomske krize, porast imigranata, radnici koji se bore za poštenu raspodelu, i pokreti za jačanje građanskih prava. Svaki put je bilo onih koji su nam govorili da se plašimo budućnosti; koji su tvrdili da možemo da pritisnemo kočnice promene, obećavajući da će obnoviti staru slavu ako bismo samo uspeli da određenu grupu ili ideju koja preti Ameriku stavimo pod kontrolu. I svaki put bismo pobedili te strahove. Nismo se, kako je rekao Linkoln, držali “dogmi tihe prošlosti.” Umesto toga smo razmišljali iznova, delovali iznova. Učinili smo da promena radi za nas, uvek pireći američko obećanje ka spolja, prema narednoj granici, sve većem i većem broju ljudi. I zato što smo to učinili —  zato što smo videli priliku tamo gde su drugi videli samo opasnost  — pojavili smo se jači i bolji nego ranije.
Ono što je tada bilo istina, može da bude istina i sada. Naše jedinstvene snage kao nacije— naš optimizam i radna etika, naš duh otkrića i inovacije, naš diverzitet i poštovanje vladavine prava — te stvari nam daju sve što nam je potrebno da osiguramo prosperitet i bezbednost za naredne generacije.
Zapravo, upravo je taj duh t spirit omogućio napredak u ovih poslednjih sedam godina. Zahvaljujući njemu smo se oporavili od najgore ekonomske krize poslednjih generacija. Tako smo reformisali naš sistem zdravstvene zaštite, i rekonstruisali naš energetski sektor; tako smo pružili veću brigu i beneficije našim vojnicima i veteranima i tako smo omogućili slobodu u svakoj državi da svako može da stupi u brak sa onim koga voli.
Ali taj napredak nije neizbežan. On je rezultat naših zajedničkih izbora. I sada smo suočeni sa tim izborima. Da li ćemo odgovoriti na promene našeg vremena sa strahom, okrećući se unutar kao nacija, i okrećući se jedni protiv drugih kao ljudi? Ili ćemo se suočiti sa budućnošću sa samopouzdanjem i verom u ono što jesmo, za šta se zalažemo, i neverovatne stvari koje možemo da učinimo zajedno?
Stoga, hajde da govorimo o budućnosti, i o četiri velika pitanja na koja mi kao zemlja moramo da odgovorimo — bez obzira na to ko je naredni predsednik, ili ko kontroliše naredni Kongres.

Prvo, kako da svakome pružimo poštenu priliku i bezbednost u ovoj novoj ekonomiji?
Drugo, kako da učinimo da tehnologija radi za nas, a ne protiv nas  —  naročito kada je u pitanju rešavanje hitnih izazova kao što su klimatske promene?
Treće, kako da učinimo da Amerika bude bezbedna i da vodimo svet ali ne tako što ćemo postati njegov policajac?
I na kraju, kako da učinimo da naša politika odražava ono najbolje u nama, a ne ono najgore?
Dozvolite mi da počnem sa ekonomijom i jednom osnovnom činjenicom: Sjedinjene Američke Države u ovom trenutku imaju najjaču, najizdržljiviju ekonomiju na svetu. Nalazimo se u sred najdužeg perioda otvaranja novih radnih mesta u privatnom sektoru. Više od 14 miliona novih radnih mesta; najjače dve godine smanjenja nezaposlenosti od devedesetih godina; stopa nezaposlenosti je prepolovljena. Naša automobilska industrija je upravo imala svoju najbolju godinu u istoriji. Proizvodnja je stvorila gotovo 900.000 novih radnih mesta u prethodnih šest godina. I sve smo to učinili uz smanjenje našeg deficita za tri četvrtine.
Sve priče o tome da američka ekonomija slabi su prazne političke priče. Ono što jeste tačno — i što je razlog zbog koga su mnogi Amerikanci uznemireni — je da se ekonomija menja iz korena, promene koje su započele daleko pre Velike recesije su udarile i ne puštaju. Tehnologija danas ne zamenjuje jednostavno poslove na pokretnoj traci, već bilo koje radno mesto na kome posao može da se automatizuje. Kompanije u globalnoj ekonomiji mogu da se nalaze bilo gde, i suočavaju se sa sve jačom konkurencijom. Kao rezultat, radnici imaju manji prostor za povišicu. Lojalnost kompanija prema njihovim zajednicama je sve manja. I sve veće bogatstvo i prihod su koncentrisani na samom vrhu.
Svi ti trendovi su pritisli radnike, čak i one koji imaju posao; čak i u ekonomiji koja se razvija. Zbog to ga je porodicama koje naporno rade teško da se izvuku iz siromaštva, mladim ljudima je teže da započnu svoje karijere, a radnicima je sve teže da odu u penziju kada to žele. I premda nijedan od tih trendova nije specifičan samo za Ameriku, oni vređaju našu jedinstveno američku veru da svako ko vredno radi mora da dobije jednaku priliku.
U proteklih sedam godina, naš cilj je bila rastuća ekonomija koja funkcioniše bolje za sve. Ostvarili smo napredak. Ali moramo da ostvarimo više. I uprkos svim političkim argumentima koje smo imali u poslednjih nekoliko godina, postoje određene oblasti u kojima se Amerikanci načelno slažu.
Slažemo se da prava prilika zahteva da svaki Amerikanac dobije obrazovanje i obuku koji su mu potrebni da bi dobio dobro plaćen posao. Dvostranačka reforma „Nijedno dete neće biti zapostavljeno“ predstavljala je važan početak, i zajedno smo povećali obrazovanje u ranom detinjstvu, podigli stopu dece koja završavaju srednju školu na novi rekordni nivo, i povećali broj diplomaca u oblastima kao što je inženjering. In U narednim godinama treba dalje da nadgrađujemo na osnovu tih ostvarenja, tako što ćemo obezbediti predškolske ustanove za sve, ponuditi svakom studentu praktične časove kompjuterske nauke i matematike koji će ih spremiti za budući posao od samog starta, i treba da regrutujemo i podržimo više izvrsnih učitelja za našu decu.
I moramo da učinimo da koledž bude pristupačan za svakog Amerikanca. Budući da nijedan student koji vredno radi ne treba da bude zadužen do grla. Već smo smanjili otplate studentskih kredita na deset odsto prihoda dužnika. Sada zapravo treba da smanjimo troškove koledža. Jedan od najboljih načina da to uradimo je da obezbedimo dve godine koledža besplatno za svakog odgovornog studenta, i ja ću nastaviti da se borim da to započnemo ove godine.
Naravno, izuzetno obrazovanje nije sve što nam je potrebno u ovoj novoj ekonomiji. Takođe su nam potrebne beneficije i zaštite koje pružaju osnovnu meru sigurnosti. Ipak, nije preterano reći da neko od jedinih ljudi u Americi koji će raditi isti posao, na istom mestu, sa paketom zdravstvenog i penzionog osiguranja, za 30 godina, sede u ovoj prostoriji. Za sve druge, naročito ljude u petoj ili šestoj deceniji života, štednja za penziju ili oporavak od gubitka radnog mesta postali su mnogi teži. Amerikanci razumeju da će u nekom trenutku u njihovim karijerama oni morati da se prekvalifikuju i prime dodatnu obuku. Ali oni ne treba da izgube ono što su sa tako velikom mukom već izgradili.
Zbog toga su sistem socijalne zaštite i zdravstvenog osiguranja važniji nego ikad; ne treba da ih slabimo, već da ih jačamo. I za Amerikance koji su pred penzijom, osnovne beneficije treba da budu jednako mobilne kao i sve drugo danas. To je suština Zakona o pristupačnoj nezi. Radi se o popunjavanju praznina u nezi zasnovanoj na poslodavcu tako da kada izgubimo posao, ili se vratimo u školu, ili otvorimo novu firmu, i dalje imamo pokriće. Gotovo osamnaest miliona je dobilo pokriće do sada. Inflacija zdravstvene zaštite se usporila. A naša preduzeća su otvarala radna mesta svakog meseca od kada je ovo postalo zakon.
Pretpostavljam da se nećemo u skoroj budućnosti složiti oko zdravstvene zaštite. Ali treba da postoje drugi načini na koje obe partije mogu da poboljšaju ekonomsku sigurnost. Recimo da Amerikanac koji je vredno radio izgubi posao  — ne treba da osiguramo samo da on dobije osiguranje za nezaposlenost; treba da osiguramo da ga program podstakne da se prekvalifikuje za preduzeće koje je spremno da ga zaposli. Ukoliko zarada na tom novom radnom mestu nije jednako visoka, treba da postoji sistem osiguranja zarade tako da on i dalje može da plaća svoje račune. I čak i ako on prelazi s jednog radnog mesta na drugo, treba da je i dalje u mogućnosti da štedi za penziju i da nosi svoju uštedu da sobom. Na taj način ćemo učiniti da nova ekonomija radi bolje za sve.
Takođe znam da je Predsedavajući Ryan govorio o svom interesovanju da se bavi siromaštvom. Osnovna ideja Amerike je da svakome ko je spreman da radi pruži priliku, i ja ću pozdraviti ozbiljan razgovor o strategijama koje svi možemo da podržimo, kao što je povećanje poreskih olakšica za radnike sa niskim zaradam bez dece.
Ali postoje druge oblasti u kojima je bilo teže ostvariti saglasnost u proteklih sedam godina — naime, koju ulogu Vlada treba da igra da bi osigurala da sistem nije namešten u korist najbogatijih i najvećih korporacija. I ovde građani Amerike treba da naprave izbor.
Verujem da je rastući privatni sektor žila kucavica naše ekonomije. Mislim da postoje zastareli propisi koje treba promeniti, i postoji birokratija koju treba smanjiti. Ali nakon godina rekordne korporativne dobiti, zaposlene porodice neće dobiti veću priliku ili veću zaradu tako što će dozvoliti velikim bankama ili velikim naftnim ili hedžing fondovima da prave sopstvena pravila na štetu svih drugih; ili tako što će dozvoliti da napadi na kolektivne ugovore ostanu bez odgovora. Ljudi koji primaju bonove za hranu nisu izazvali finansijsku krizu; to je učinila bezobzirnost Wall Street-a. Imigranti nisu razlog zbog koga zarade nisu dovoljno povećane; te odluke se donose na sastancima odbora koji suviše često daju prioritet kvartalnoj zaradi nad dugoročnim povratima sredstava. Sigurno nije prosečna porodica koja gleda ovo večeras koja izbegava plaćanje poreza preko ofšor računa. U ovoj novoj ekonomiji, radnici i novo-osnovana preduzeća treba da imaju veće pravo glasa, ne manje. Pravila treba da rade za njih. A ove godine planiram da podignem mnoga preduzeća koja su shvatila da će to što čine dobro za svoje zaposlene na kraju doneti beneficije njihovim akcionarima, njihovim klijentima i njihovim zajednicama, tako da možemo da promovišemo te najbolje prakse širom Amerike.
Zapravo, mnogi od naših najboljih korporativnih građana su takođe naši najkreativniji građani. To me dovodi do drugog velikog pitanja na koje moramo da odgovorimo kao zemlja: kako da ponovo probudimo taj duh inovacije da bismo se suočili sa našim najvećim izazovima?
Pre šezdeset godina, kada su Rusi pre nas otišli u svemir, nismo osporavali da je Sputnik bio tamo. Nismo se raspravljali oko nauke, ili smanjivali svoj budžet za istraživanje i razvoj. Izgradili smo svemirski program gotovo preko noći, i dvanaest godina kasnije smo hodali po mesecu.
Duh otkrivanja je u našim genima. Mi smo Thomas Edison i braća Wright i George Washington Carver. Mi smo Grace Hopper i Katherine Johnson i Sally Ride. Mi smo svaki imigrant i preduzetnik iz Bostona u Ostin u silikonsku dolinu koji se utrkuje kako bi stvorio bolji svet. I u proteklih sedam godina mi smo negovali taj duh.
Zaštitili smo otvoreni internet, i preduzeli smele nove korake da omogućimo da veći broj studenata i Amerikanaca sa malim primanjima bude online. Lansirali smo proizvodna čvorišta naredne generacije, i online alate koji preduzetnicima daju sve što im je potrebno da pokrenu biznis za jedna dan.
Ali ipak možemo da učinimo mnogo više. Prošle godine, Potpredsednik je rekao da u narednom velikom projektu Amerika može da izleči kancer. Prošlog meseca, radio je sa ovim Kongresom da obezbedi naučnicima iz Nacionalnih instituta za zdravlje najjače resurse koji su imali u više od jedne decenije. Večeras najavljujem novi nacionalni napor da se to ostvari. I budući da se on borio do kraja za sve nas u mnogim pitanjima u prethodnih četrdeset godina, proglašavam Joea nadležnog za kontrolu misije. Za drage ljude koje smo svi izgubili, za porodicu koju još uvek možemo da spasemo, hajde da učinimo Ameriku zemljom koja leči kancer jednom za svagda.
Medicinsko istraživanje je od ključnog značaja. Potreban nam je isti nivo posvećenosti kada su u pitanju čisti izvori energije.
Slušajte, ako bilo ko i dalje želi da ospori nauku vezanu za klimatske promene, samo izvolite. Bićete prilično usamljeni u tome, jer ćete voditi debatu sa našom vojskom, većinom američkih poslovnih lidera, većinom Amerikanaca, gotovo celom naučnom zajednicom, i 200 nacija širom sveta koje su saglasne da to predstavlja problem i nameravaju da ga reše.
Ali čak i da naša planeta nije u pitanju; čak i da 2014. godina nije bila najtoplije godina u istoriji — sve dok se nije ispostavilo da je 2015. godina još toplija — zašto bismo hteli da propustimo šansu da američka preduzeća proizvode i prodaju energiju budućnosti?
Pre sedam godina, izvršili smo najveću pojedinačnu investiciju u čistu energiju u našoj istoriji. Ovo su rezultati. U poljima od Ajove do Teksasa, energija vetra je sada jeftinija od prljavije, konvencionalne energije. NA krovovima od Arizone do Njujorka, solarna energija štedi Amerikancima desetine miliona dolara godišnje iz njihovih računa za struju, i zapošljava više Amerikanaca nego ugalj — na poslovima sa platom većom od prosečne. Preduzimamo korake da se vlasnicima stanova da sloboda da generišu i skladište sopstvenu energiju — a ljudi koji se staraju o životnoj sredini i članovi Pokreta čajanke u se udružili da to podrže. U međuvremenu, smanjili smo uvoz strane nafte za gotovo šezdeset odsto, i smanjili smo zagađenje ugljenikom više od bilo koje druge zemlje sveta.
A ni benzin za manje od dva dolara po galonu nije loša stvar.
Sada moramo da ubrzamo prelaz sa prljave energije. Umesto da subvencionišemo prošlost, treba da ulažemo u budućnost — naročito u zajednicama koje se oslanjaju na fosilna goriva. Zbog toga ću insistirati da se promeni način na koji upravljamo našim naftnim resursima i resursima uglja, tako da oni bolje odražavaju troškove koje nameću poreskim obveznicima i našoj planeti. Na taj način dajemo novac natrag tim zajednicama i otvaramo radna mesta za desetine hiljada Amerikanaca koji će graditi sistem transporta XXI veka.
Ništa od ovoga se neće desiti preko noći, i da, ima mnogo onih kojima je u interesu da zadrže status quo. Ali radna mesta koja ćemo stvoriti, novac koji ćemo uštedeti i planeta koju ćemo sačuvati — to je budućnost koju naša deca i naši unuci zaslužuju.
Klimatske promene su tek jedno od mnogih pitanja u kome je naša bezbednost povezana sa ostatkom sveta. I stoga je treće veliko pitanje na koje moramo da odgovorimo kako da osiguramo da Amerika bude bezbedna i snažna a da se pri tome ne izolujemo ili da pokušavamo da gradimo naciju svugde gde postoji problem.
Već sam vam rekao da su sve priče o ekonomskom padu Amerike samo prazna naklapanja. Isto važi i za sve prazne priče koje ćete čuti o tome kako naši neprijatelji postaju snažniji dok Amerika biva sve slabija. Sjedinjene Američke Države su najmoćnija zemlja na svetu. Tačka. Niko nije čak ni blizu. Mi trošimo više na našu vojsku nego osam sledećih zemalja na toj listi zajedno. Naše trupe su najjača borbena sila u istoriji sveta. Nijedna zemlja se ne usuđuje da napadne nas ili naše saveznike, jer su svesni da je to put u propast . Istraživanja pokazuju da je naša reputacija širom sveta mnogo bolja nego kada sam ja izabran za predsednika, a kada se radi o bilo kom važnom međunarodnom pitanju, niko na svetu ne gleda u Peking ili Moskvu da ih vode, već zovu nas.
Kao neko čiji svaki dan počinje obaveštajnim brifingom, znam da su ovo opasna vremena. Ali to nije zbog smanjene snage Amerike ili neke supersile na pomolu. U današnjem svetu, manju pretnju predstavljaju zla carstva neuspešne države. Bliski Istok prolazi kroz transformaciju koja će se dogoditi za jednu generaciju, a čiji su koreni u sukobima od pre više milenijuma. Ekonomski vetar is suprotnog smera duva iz kineske ekonomije u tranziciji. Čak i dok njena ekonomija slabi, Rusija ulaže resurse da podrži Ukrajinu i Siriju – države koje izmiču iz njene orbite. A međunarodni sistem koji smo izgradili posle Drugog svetskog rata se sada bori da održi korak sa ovom novom stvarnošću.
Na nama je da pomognemo ponovnu izgradnju tog sistema. A to znači da moramo da uspostavimo prioritete.
Najvažniji prioritet je da se zaštiti američki narod i da se zemlja obračuna sa terorističkim mrežama. I Al-Kaida i sada Islamska država predstavljaju veliku pretnju za naš narod, jer u svetu danas čak i šačica terorista koji nimalo ne vrednuju ljudski život, uključujući sopstveni, može da nanese veliku štetu.

Oni koriste Internet da truju umove pojedinaca unutar naše zemlje; oni podrivaju naše saveznike.
Ali dok smo mi usmereni na to da uništimo ISIL, preterane izjave da je ovo Treći svetski rat njima samo idu na ruku. Mase boraca u kamionima i uvrnuti umovi koji kuju zaveru po stanovima ili garažama predstavljaju ogromnu opasnost za civile i moraju da budu zaustavljeni. Ali oni ne predstavljaju pretnju našem nacionalnom postojanju. To je priča koju ISIL želi da ispriča; to je vrsta propagande koju oni koriste za regrutovanje. Mi ne moramo da ih gradimo da bismo pokazali da smo ozbiljni, niti treba da odbijamo naše ključne saveznike tako što ćemo ponavljati laž da je ISIL predstavnik jedne od najvećih religija na svetu. Samo treba da ih nazovemo pravim imenom  — ubice i fanatici koji treba da budu iskorenjeni, ulovljeni i uništeni.
To je upravo ono što mi radimo. Već više od godinu dana, Amerika vodi koaliciju od preko 60 zemalja za prekid finansiranja ISIL-a, zaustavljanje njihovih zavera, prekid protoka terorističkih boraca, i za brisanje njihove opake ideologije. Sa više od 10.000 vazdušnih napada, uništavamo njihove lidere, njihovu naftu, njihove kampove za obuku, i njihovo oružje. Obučavamo, naoružavamo, i podržavamo snage koje kontinuirano zauzimaju nove teritorije u Iraku i Siriji.
Ukoliko ovaj Kongres ozbiljno namerava da dobije ovaj rat, i želi da pošalje poruku našim trupama i svetu, treba konačno da odobrite upotrebu vojne sile protiv ISIL-a. Glasajte. Ali Američki narod treba da zna da će sa ili bez radnje Kongresa, ISIL naučiti iste lekcije koje su naučili teroristi pre njih. Ukoliko sumnjate u posvećenost Amerike  — ili moju posvećenost  — da osiguramo da pravda bude zadovoljena, pitajte Osamu bin Ladena. Pitajte lidera Al Kaide u Jemenu, koji je smaknut prošle godine, ili počinioca napada u Bengaziju koji sedi u zatvorskoj ćeliji. Kada se okrenete protiv Amerikanaca, mi ćemo se okrenuti protiv vas. To može da potraje, ali mi imamo dugo pamćenje i možemo da dosegnemo neograničeno daleko.
Naša spoljna politika mora da bude usmerena na pretnju ISIL-a i Al Kaide, ali ne može tu da se zaustavi. Jer čak i bez ISIL-a, nestabilnost će trajati decenijama u mnogim delovima sveta  — na Bliskom Istoku, u Avganistanu i Pakistanu, delovima Srednje Amerike, Afrike i Azije. Neka od tih mesta mogu da postanu utočišta za nove terorističke mreže; druga će pasti kao žrtve etničkih sukoba, ili gladi, hraneći naredni talas izbeglica. Svet će očekivati od nas da rešimo te probleme, i naši odgovori moraju da budu više od žestokog govora ili poziva da bombardujemo civile. To može da prođe kao zvučan citat sa televizije, ali se neće smatrati adekvatnim na svetskoj sceni.
Takođe ne možemo da pokušamo da preuzmemo i ponovo izgradimo svaku zemlju koja padne u krizu. To nije liderstvo; to je recept za bezizlaznu situaciju, prolivanje američke krvi i bogatstva koje će nas na kraju oslabiti. To je lekcija iz Vijetnama, Iraka — i do sada je trebalo da je naučimo.
Na sreću, postoji pametniji pristup, strpljiva i disciplinovana strategija koja koristi svaki element naše nacionalne moći. On kaže da će Amerika uvek delovati, samostalno ako je potrebno, da zaštiti naše građane i naše saveznike; ali o pitanjima od globalnog značaja, mi ćemo mobilisati svet da radi za nas, i osiguraćemo da i druge zemlje urade svoj deo posla.
To je naš pristup sukobima poput onog u Siriji, gde sklapamo partnerstvo sa lokalnim snagama i vodimo međunarodne napore da pomognemo da razbijeno društvo izgradi trajni mir.
To je razlog zbog koga gradimo trajnu koaliciju, sa sankcijama i principijelnom diplomatijom, da bismo sprečili Iran naoružan nuklearnim oružjem. U ovom trenutku, Iran zatvara svoj nuklearni program, otprema svoje zalihe urana, i svet je izbegao još jedan rat.
NA taj način smo zaustavili širenje ebole u zapadnoj Africi. Naša vojska, naši lekari, i naši radnici na razvoju uspostavili su platformu koja je omogućila drugim zemljama da nam se priključe u iskorenjivanju te epidemije.
Na taj način smo izgradili Transpacifičko partnerstvo da bismo otvorili tržišta, zaštitili radnike i životnu sredinu, i unapredili američko vođstvo u Aziji. Ono ukida 18,000 poreza na proizvode proizvedene u Americi i podržava više dobrih radnih mesta. Zahvaljujući TPP, Kina ne uspostavlja pravila u tom regionu, već mi. Želite da pokažemo svoju snagu u ovom veku? Odobrite ovaj ugovor. Dajte nam sredstva da ga sprovedemo.
Pedest godina izolacije Kube nisu uspele da promovišu demokratiju, vraćajući nas unazad u Latinskoj Americi. Zbog toga smo ponovo uspostavili diplomatske odnose, otvorili vrata za putovanja i trgovinu, i pozicionirali se na taj način da možemo da poboljšamo živote kubanskog naroda. Želite da konsolidujete naš liderski položaj i kredibilitet na hemisferi? Priznajte da je Hladni rat završen. Ukinite embargo.
Američko vođstvo u XXI veku nije izbor između ignorisanja ostatka sveta  — osim kada ubijamo teroriste; ili okupiranja i ponovne izgradnje bilo kog društva koje se raspliće. Vođstvo znači mudra primena vojne moći, i okupljanje sveta iza pravičnih ciljeva. To znači da vidimo našu stranu pomoć kao deo naše nacionalne bezbednosti, ne kao milostinju. Kada predvodimo gotovo 200 nacija u najambicioznijem ugovoru u istoriji za borbu protiv klimatskih promena  — to pomaže ranjivim zemljama, ali takođe štiti našu decu. Kada pomažemo Ukrajini da odbrani svoju demokratiju, ili Kolumbiji da reši višedecenijski rat, to jača međunarodni red na koji se oslanjamo. Kada pomažemo afričkim zemljama da nahrane svoje stanovnike i brinu o bolesnima, to sprečava da naredne pandemija dođe na našu obalu. Sada smo na putu da okončamo pošasti HIV/AIDS-a, i imamo mogućnost da ostvarimo isto sa malarijom — i pritiskaću Kongres da to finansira ove godine.
To je snaga. To je vođstvo. A ta vrsta vođstva zavisi od snage našeg primera. Zbog toga ću nastaviti da radim na zatvaranju zatvora u Gvantanamu: on je skup, on je nepotreban, i on samo služi kao brošura za regrutovanje naših neprijatelja.
Zbog toga moramo da odbacimo svaku politiku koja cilja ljude na osnovu njihove rase ili religije. To je pitanje političke korektnosti. To je pitanje razumevanja onoga što nas čini jakim. Svet nas poštuje ne samo zbog našeg arsenala; on nas poštuje zbog našeg diverziteta, naše otvorenosti i načina na koji poštujemo svaku veru. Njegova Svetost, Papa Franja, rekao je ovom telu upravo sa ovog mesta na kome ja sada stojim večeras, da je imitiranje “mržnje i nasilja tirana i ubica najbolji način da zauzmemo njihovo mesto.” Kada političari vređaju muslimane, kada se vandalizuje džamija, ili kada se maltretira dete, to nas ne čini bezbednijim. To nije nazivanje stvari njihovim pravim imenom. To je jednostavno pogrešno. To umanjuje našu vrednost u očima sveta. To nam otežava da ostvarimo naše ciljeve. I to je suprotno svemu što mi jesmo kao zemlja.
“Mi, narod.”
Naš Ustav počinje tim jednostavnim rečima, rečima koje smo naučili da podrazumevaju sve ljude, a ne samo neke; rečima koje insistiraju na tome da mi prolazimo kroz uspone i padove zajedno. To me dovodi do četvrte i možda najznačajnije stvari koju želim da kažem večeras.
Budućnost koju želimo — prilika i bezbednost za naše porodice; viši životni standard i održiva, mirna planeta za našu decu — sve to možemo da ostvarimo. Ali to će se dogoditi samo ako radimo zajedno. To će se dogoditi ako možemo da vodimo racionalne, konstruktivne razgovore.
To će se dogoditi samo ako sredimo naše politike.
Bolja politika ne znači da moramo da se slažemo po svakom pitanju. Ovo je velika zemlja, sa različitim regionima i stavovima i interesima. To je takođe jedna od naših prednosti. Naši osnivači su izvršili distribuciju moći među državama i ograncima Vlade, i očekivali su od nas da raspravljamo, kao što su i oni činili, oko veličine i oblika Vlade, oko trgovine i spoljne politike, oko značenja slobode i imperativa bezbednosti.
Ali demokratija zahteva osnovne veze poverenja između njenih građana. Ona ne funkcioniše ako mislimo da su svi ljudi koji se ne slažu sa nama motivisani zlobom, ili da naši politički protivnici nisu patriote. Demokratija se polako zaustavlja bez spremnosti da se prihvati kompromis; ili čak i kada se osporavaju osnovne činjenice, i kada slušamo samo one koji se slažu sa nama. Naš javni život se gasi kada samo najekstremniji glasovi mogu da privuku pažnju. Najviše, demokratija se raspada kada prosečan čovek oseća da njegov glas nije važan; da je sistem namešten u korist bogatih ili moćnih ili nekih uskih interesa.
Suviše mnogo američkih građana se sada tako oseća. To je jedna od retkih stvari zbog kojih se kajem iz perioda mog mandata — da su se mržnja i nepoverenje među partijama pogoršali umesto da se smanje. Nema sumnje da bi predsednik sa talentom Linkolna ili Ruzvelta možda bolje premostio tu podelu, i garantujem da ću nastaviti da se trudim da budem bolji sve dok sam u ovom kabinetu.
Ali, dragi moji Amerikanci, to ne može da bude samo moj zadatak — ili zadatak bilo kog predsednika  — koji deluje samostalno. Postoji mnogo ljudi u ovom Kongresu koji bi želeli da vide više saradnje, debatu u Vašingtonu na jednom višem nivou, ali se osećaju sputani zbog zahteva da budu izabrani. Znam; vi ste mi rekli. I ako želimo bolju politiku, nije dovoljno da samo promenimo kongresmena ili senatora ili čak i predsednika; moramo da promenimo sistem tako da on odrazi ono bolje u nama.
Moramo da prekinemo praksu crtanja naših kongresnih okruga tako da političari uvek mogu da biraju svoje glasače, a ne obratno. Moramo da smanjimo uticaj novca na našu politiku, tako da šačica porodica i skrivenih interesa ne može da finansira naše izbore — i ako naš postojeći pristup finansiranju kampanja ne može da prođe na sudovima, moramo da sarađujemo na nalaženju stvarnog rešenja. Moramo da učinimo glasanje lakšim, ne težim, i da ga modernizujemo u skladu sa načinom na koji sada živimo. I u toku ove godine, nameravam da putujem po zemlji i da se borim za reforme u tom smeru.
Ali, ja ne mogu sam to da učinim. Promene u našem političkom procesu — ne samo u tome ko će biti izabran već kako će biti izabran — koje će se samo dogoditi kada ih građani Amerike budu zahtevali. To će zavisiti od vas. To je ono što podrazumevamo kad kažemo ’ Vladavina naroda, od strane naroda i za narod’.
Ono što tražim je teško. Lakše je biti ciničan; prihvatiti da promena nije moguća, i da je politika beznadežna, i verovati da naši glasovi i naša dela nisu važni. Ali ako sada odustanemo, o znači da se odričemo bolje budućnosti. Oni koji imaju novac i moć će steći veću kontrolu nad odlukama koje bi mogle da pošalju mladog vojnika u rat, ili da dozvole još jednu ekonomsku katastrofu, ili da ukinu jednaka prava i prava glasa za koje su se borile, čak i umirale, generacije Amerikanaca. Kako frustracija raste, biće glasova koji pozivaju da se vratimo plemenima, traženju žrtvenog jarca među sugrađanima koji ne izgledaju kao mi, ili se ne mole kao mi, ili ne glasaju kao mi, ili ne dele isto poreklo.
Ne možemo da priuštimo da krenemo tim putem. Na taj način nećemo ostvariti ekonomiju koju želimo, ili bezbednost koju želimo, ali pre svega, to je suprotno onome na čemu nam zavidi čitav svet.
Stoga, dragi moji Amerikanci, bez obzira na to u šta verujete, da li ste za jednu partiju ili niste ni za jednu partiju, naša zajednička budućnost zavisi od vaše spremnosti da preuzmete svoje obaveze koje imate kao građani. Da glasate. Da kažete šta mislite. Da se zauzmete druge, naročito za slabe, naročito za ranjive, znajući da je svako od nas ovde samo zato što se neko, negde zauzeo za nas. Da ostanete aktivni u našem javnom životu, tako da on odražava dobrotu i pristojnost i optimizam koji ja vidim u građanima Amerike svakog dana.
To neće biti lako. Naš brend demokratije je težak. Ali mogu da obećam da ću naredne godine, kada više ne budem bio predsednik, stajati upravo tu sa vama, kao građanin — inspirisan tim glasovima o poštenju i viziji, of odlučnosti i smislu za humor i dobroti koji su pomogli Americi da pređe ovoliki put. Glasovi koji nam pomažu da vidimo sebe ne pre svega kao crne ili bele ili Azijate ili Latino, ne kao homoseksualce ili heteroseksualne, imigrante ili rođene ovde; ne kao demokrate ili republikance, već pre svega kaos Amerikance, vezani zajedničkom verom. Glasovi za koje je Dr. King verovao da će imati zadnju reč — glasovi neokaljane istine i bezuslovne ljubavi.
Oni su tamo, ti glasovi. Ne dobijaju mnogo pažnje, niti je traže, ali su zauzeti obavljajući posao koji mora da se obavi za ovu zemlju.
Vidim ih svugde gde putujem u ovoj našoj izuzetnoj zemlji. Vidim vas. Znam da ste tamo. Vi ste razlog zašto imam takvo neverovatno poverenje u našu budućnost. Zato što vidim vaše tiho, čvrsto državljanstvo u svakom trenutku.
Vidim ga u radniku na pokretnoj traci koji radi dodatne smene da bi osigurao da njegova fabrika ostane otvorena, i šefu koji mu plaća veću zaradu kako bi ga zadržao.
Vidim ga u Sanjalici koji ostaje budan do kasno u noć kako bi završio naučni projekat, i u učitelju koji dolazi ranije jer zna da će jednog dana moći da izleči bolest.
Vidim ga u Amerikancu koji je odslužio kaznu, i snovima o novom početku — vlasniku preduzeća koji mu daje drugu šansu. U demonstrantu odlučnom da dokaže da je pravda važna i mladom policajcu koji patrolira, tretira svakog s poštovanjem, obavljajući hrabar, tih posao očuvanja naše bezbednosti.
Vidim ga u vojniku koji daje gotovo sve da bi spasao svoju braću, medicinskoj sestri koja ga neguje dok ne bude u stanju da trči maraton, u zajednici koja se skupila da navija za njega.
To je sin koji nalazi snage da se predstavi onakvim kakav zaista jeste, i otac čija će ljubav za sina izbrisati sve čemu su ga učili.
Vidim ga u starijoj ženi koja će čekati u redu da glasa dok god bude morala; novom građaninu koji glasa prvi put; volonterima na biračkim mestima koji veruju da svaki glas treba da bude važan, jer svako od njih na drukčiji način zna koliko vredi to dragoceno pravo.
To je Amerika koju ja znam. To je zemlja koju volimo. Bistrih očiju. Velikog srca Optimistična da će neokaljana istina i bezuslovna ljubav imati zadnju reč. To je ono što mi uliva ogromnu nadu u našu budućnost. Zbog vas. Verujem u vas. Zbog toga stojim ovde uveren da je naša Unija snažna.
Hvala vam, bog vas blagoslovio i bog blagoslovio Sjedinjene Američke Države.

*Nezvanični CEAS prevod

**Dokumentu u celosti možete pristupiti ovde