Aleksandar Kravčenko: Srbija posle agresije NATO – žrtva proglašena za zločinca

FBReporter,24.03.2016.

fbreporter

24. marta navršava se 17 godina od trenutka agresije NATO-a na Srbiju. Bombardovanje Beograda koji je pokušavao da brani Srbima sveto Kosovo polje od albanskih terorista zapravo je postalo završnica operacije Zapada na rasturanju Jugoslavije. Kako se sada odvija život u regionu nastradalom od rata? Federalna novinska agencija o tome je razgovarala s Aleksandrom Kravčenkom, glavnim urednikom izdanja Srpska.Ru.

   

„Spoljašne ratne rane su zakrpljene – najupečatljivije su bili mostovi preko Dunava u Beogradu, Novom Sadu i drugim mestima. Uz podršku EU ponovo su sagrađeni. Jedino vidljivo svedočanstvo bombardovanja u Beogradu predstavljale su zgrade Generalštaba, ali nedavno su odlučili da ih likvidiraju. Ako se prođe Srbijom, maltene ništa ne podseća na to da je tu bio rat sa masovnim bombardovanjima gradova. Industrijska preduzeća su zbrisana sa lica zemlje, ali ona su se nalazila po strani od glavnih puteva, tako da ta razaranja ne padaju u oči“ – kaže Kravčenko.

„Najvažniju posledicu rata predstavlja psihičko stanje u kome se i dan-danas nalazi srpsko društvo. Bombardovanja Jugoslavije otvorila su novu stranicu u novijoj istoriji čovečanstva – upravo na Srbima Zapad je demonstrirao cinično umeće da prikaže žrtvu kao zločinca. To se teško odrazilo na psihologiju savremenog pokolenja Srbije, podelivši ga na dva suprotstavljena pola. S jedne strane, snažno se razvio pacifizam, neprihvatanje svakog oblika nasilja i oružja. S druge – ekstremizam među omladinom, želja da se uzvrati za svoja poniženja. U ta dva oprečna stanja srpskog društva još uvek se čuje odjek rata. U sredini između njih je apatična većina ljudi koji su shvatili da od njih ništa ne zavisi. Bombardovanja NATO-a pokazala su im da postoje sile koje određuju njihovu sudbinu bez njihovog učešća, uključujući pitanje života i smrti“.

„Posle svrgavanja Miloševića srpska javna glasila su dospela pod kontrolu zapadnih holdinga – privatna su preprodata, a državna privatizovana. Zapad danas finansijski kontroliše 90% srpskih javnih glasila, te ona srpskom društvu prenose zapadnu propagandu, uključujući antirusku. Zasad ne mogu sebi da dozvole očitu i otvorenu rusofobiju – to je u srpskom društvu još uvek vrlo opasno, ne samo sa političkog stanovišta. Ali svako glasilo se trudi da u svakoj zgodnoj prilici da svoj doprinos rusofobiji“.

„Na primer, nenametljivo se progurava ideja kako su sve nevolje Srba posledica toga što su sa Rusima – čak se optužuje i ćirilica. Objavljuju se članci, istraživanja, izjave profesora koji kažu – da imamo latinicu, bili bismo integrisani u Evropu. I tokom srednjovekovlja bismo imali vitezove, podjednako moćne kao Francuzi i Nemci, koji bi nas odbranili od Turaka. Neprestano se podstiču evropeizovani likovi koji iz srpske svesti izbacuju za nju tradicionalne slovenske i rusofilske motive“ – kaže Kravčenko.

„Postjugoslovensko društvo puno je kivnje koju međusobno osećaju Srbi, muslimani i Hrvati. To su vrlo duboke protivrečnosti koje su sada samo ublažene. One su toliko ozbiljne i duboke da će, čim se političke prilike promene, smesta izaći na videlo i izbiće novi međunacionalni rat“ – uveren je Kravčenko.

Protivrečnosti između predstavnika raznih etnosa ispoljavaju se na svakodnevnoj i na kulturnoj razini. „Stoji nekakav kamen, po svoj prilici drevni oltar na kome su stari Iliri prinosili žrtve, još pre Slovena. Prilazi mu srpska porodica i kaže: ‘Evo, sine, to je otisak kopita konja Kraljevića Marka’. Možda tu dođe i muslimanska porodica pa kaže: ‘Gledajte, deco, to je trag konja Dželaludin bega, velikog junaka’. Može doći i Hrvat i usprotiviti se: ‘Ma ne, to je trag konja velikog nemačkog imperatora Fridriha Barbarose’. Čak i na toj osnovnoj razini istorijsko pamćenje naroda koji sada žive jedni uz druge sasvim je nespojivo, jednu te istu pojavu ljudi sasvim različito vide. I sa dolaskom evropskih vrednosti to se ne briše nego još više zaoštrava“ – smatra Kravčenko.

„Sada narodi bivše Jugoslavije međusobno iznose teritorijalne i ekonomske pretenzije, optužbe za genocid – nemoguće je sve nabrojati. U svakodnevici svako je zaokupljen sopstvenim opstankom, ali čim iskrsne problem, svi počnu da optužuju jedni druge. ‘Zašto je kod nas, muslimana, loše? Zbog Srba, Srbi smetaju’. ‘Zašto je nama Srbima loše? Zapad smeta, Hrvati’“.

„Muslimanska deca u Bosni igraju se ID (arapski naziv DAIŠ, zabranjena u RF – prim. ured.), arapski teroristi za njih su pravi heroji. Oni se time ponose i kažu kada se dele da bi se igrali rata – ‘mi smo igilovci, a vi Srbi’. Predstava o ID za bosanske muslimane je predstava kojoj ljudi teže, čak i odrasli. Oni to kriju, ali vrlo pomno prate dešavanja u Siriji. I Srbi takođe prate šta Rusija radi, oduševljavajući se njenim pobedama. To su različiti pravci koji se nigde ne dodiruju, i pre ili kasnije opet će provaliti u narednom međuetničkom sukobu“.