Amerika ostaje na Balkanu

Američka politika se zasniva na američkim interesima i američkim vrednostima i ti interesi i vrednosti opstaju, oni se ne menjaju sa svakom promenom administracije

Metju Palmer ne važi za običnog diplomatu. Osim što je u toku karijere promenio nekoliko uticajnih diplomatskih položaja, a danas je direktor Kancelarije za Jugoistočnu Evropu u Stejt departmentu, uspeo je i da napiše četiri romana od kojih je jedan objavljen i na srpskom, a zaplet drugog je smešten upravo na području bivše Jugoslavije. „Linija između mene kao diplomate i kao pisca je tamo gde ja odlučim da je povučem”, objašnjava Palmer u razgovoru za „Politiku”.

Iako prethodno spreman i školovan za službovanje u Aziji, slučaj je hteo da njegovo prvo diplomatsko postavljenje bude upravo Beograd 1993. godine. Ispostaviće se da će to odrediti njegov dalji profesionalni, ali i privatni životni put (oženjen je Beograđankom i, kako kaže, lično mu je stalo do napretka Srbije).

Poslednji put kada ste službovali u Beogradu nalazili ste se na položaju šefa Političkog odeljenja ambasade SAD. Šta se u Srbiji promenilo u međuvremenu?

U suštini su prošle samo dve i po godine od vremena kada sam živeo ovde. Čini mi se, ipak, da kada govorimo o nekakvoj eventualnoj promeni, za mene je najupečatljiviji utisak popravljanje ekonomske situacije. To je moj osećaj, a rekao bih da ga potkrepljuje i statistika. Takav trend će sigurno mnogo pomoći Srbiji u napretku ka članstvu u Evropskoj uniji što će se, nadam se, odraziti i u boljem kvalitetu života za građane Srbije.

Dolazite i u politički veoma osetljivom trenutku...

Zapravo se ne sećam nijednog perioda koji u Srbiji nije bio politički osetljiv...

Ovog puta je, ipak, još delikatniji. Makar kad je reč o odnosima Beograda i Prištine, zar ne?

Odnos Beograda i Prištine je po sebi težak i komplikovan. Odvija se proces pregovora koje predvodi EU, ali ga takođe snažno podržavaju i SAD. Cilj ovog dijaloga je potpuna normalizacija odnosa između dve pregovaračke strane. Taj proces nije važan samo za mir i stabilnost u regionu nego će i normalizacija odnosa s Kosovom pomoći Srbiji da brže napreduje ka članstvu u Evropskoj uniji. U toku dijaloga je došlo do nekih ozbiljnih pomaka, kao što je na primer primena dogovora o pozivnom broju za Kosovo što je značajan korak napred. Mi, kao američka administracija, posvećeni smo tom procesu i pružanju podrške obema stranama, i Beogradu i Prištini.

Veoma dobro ste upoznati s dešavanjima u vezi s Kosovom. Svojevremno ste bili zamenik šefa američke delegacije tokom pregovora u Rambujeu. Sigurno vam nije promaklo i skorašnje zveckanje oružjem i sa strane Beograda i Prištine. Kako to komentarišete?

Proces komunikacije dve strane je nekad više napet nego što je to uobičajeno. Mislim da će i tenzije biti manje kako politički dijalog bude napredovao. Rambuje se davno dogodio i odnosi Beograda i Prištine su danas potpuno drugačiji nego 1999. godine. Istina, neki igrači koji su bili važni tokom pregovora u Rambujeu i danas predstavljaju odlučujući faktor, naročito na Kosovu. Mi se nadamo da će kako bude odmicao proces koji se vodi pod okriljem EU i odnos između dve pregovaračke strane postajati lagodniji. Nadam se da će tokom tog procesa Beograd i Priština naučiti da zajednički odgovore na neke izazove koji se eventualno ukažu.

Novi američki ministar vojni Džejms Matis je tokom saslušanja u Senatu izjavio da „Kosovskim bezbednosnim snagama treba omogućiti da budu odgovorne za domaću bezbednost i teritorijalnu odbranu, što je promena koja će zahtevati ustavnu promenu uz podršku parlamenta”. Ova izjava je protumačena kao još direktnija podrška koju će Priština nakon izbora Donalda Trampa dobijati od Amerike. Možemo li govoriti o takvom signalu?

Ja bih tu izjavu ocenio kao u potpunosti konzistentnu sa ustanovljenom američkom politikom prema Kosovu. Već dugo radim na Balkanu i politika SAD prema regionu se nije menjala u proteklih 20, 25 godina, nezavisno od toga da li je vlast u Vašingtonu držala demokratska ili republikanska administracija. To je zbog toga što se američka politika zasniva na američkim interesima i američkim vrednostima, i ti interesi i vrednosti opstaju, oni se ne menjaju sa svakom promenom administracije. Zbog toga bih rekao da je doslednost, pre negoli promenljivost ključna reč koja obeležava našu diplomatiju, a samim tim i diplomatiju prema Balkanu. Nemam razloga da mislim da je ona išta drugačija danas nego što je bila pre recimo dva meseca.

Ipak, u delu srpske javnosti preovladava utisaka da će dolaskom Trampove administracije doći do promene politike prema Srbiji. Koliko je to realno očekivanje?

Ne bih pokušavao da predviđam budućnost, ali bih pogledao u prošlost kako bih na osnovu nekih pređašnjih iskustava pokušao da naslutim neke predstojeće korake. Ponovo ukazujem na konstantu američkog pristupa Balkanu. Naš cilj u Evropi su sloboda i mir i to podrazumeva integraciju zemalja Zapadnog Balkana u evropske institucije. Cilj Srbije je da postane punopravna članica Evropske unije, a taj cilj podržavaju SAD. Normalizacija odnosa s Kosovom je deo tog cilja. Potrebno je da dođe do napretka u briselskom dijalogu kako bi došlo da napretka na putu evrointegracija. Nemam nijedan razlog da verujem da će doći do promene našeg pristupa po tom pitanju.

S vaše tačke gledišta, da li je moguće da Srbija uđe u EU bez priznavanja nezavisnosti Kosova?

Mislim da je to ipak pitanje za Evropsku uniju.

A šta bi rekla Amerika?

Ono što mi radimo jeste da u punoj meri podržimo proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine. I trenutno ne gledamo dalje od te tačke.

Dakle, kad kažete „normalizacija” ne mislite „priznanje”?

Mislim da je normalizacija definisana i prepoznata u okvirima briselskog dijaloga i tretiramo je kao odvojen proces od priznavanja nezavisnosti.

I kosovski predsednik Hašim Tači je danas (petak) izjavio da nema vremena za gubljenje i da bi kosovska skupština hitno trebalo da donese odluku o formiranju kosovske vojske. Da li vidite neku vezu između te njegove izjave i poruke generala Matisa u Senatu ili je u pitanju puka slučajnost?

Čini mi se da to gospodin Tači često ponavlja tokom svog mandata. Poruku generala Matisa bih shvatio kao putokaz za američko stanovište. Nemam nikakvu informaciju da Tači dobija nekakve signale od Matisa ili nešto slično.

Budući da ste u Stejt departmentu nadležni za ceo region nekadašnje Jugoslavije, zanima me vaše mišljenje o najavama pojedinih političara u Sarajevu da će obnoviti tužbu protiv Srbije za genocid.

Čini mi se da je u ovom trenutku u odnosima Beograda i Sarajeva najvažnije da osnaže i prodube međusobnu komunikaciju i da zajedno rade kako bi prevazišli kako sadašnje izazove tako i neka pitanja iz prošlosti.

Čini se, međutim, da je unutar same BiH na svim stranama ponovo pojačana nacionalistička retorika. Za sada je na „crnu listu” stavljen samo predsednik RS Milorad Dodik...

Odluka da se Dodiku uvedu sankcije nije doneta tek tako. Ona je odgovor na njegove stalne antidejtonske aktivnosti i izjave. Poruka iza te odluke je, rekao bih, jasna i nedvosmislena, a to je da će SAD braniti Dejton i dejtonske institucije, kao i celovitost BiH. Kada govorimo koji bi mogli biti sledeći koraci, mnogobrojne opcije ostaju otvorene. Ukoliko drugi političari u Banjaluci izvedu pouku iz sankcija Dodiku i shvate da treba da budu pažljivi po pitanju svojih poteza i izjava koje dovode u pitanje Dejtonski sporazum ili ga na bilo koji način potkopavaju, onda to i nije tako loše.

Znači, smatrate da samo političari u Banjaluci treba da shvate poruku, a da nema političara u Sarajevu koji bi takođe trebalo da razmisle o svom ponašanju?

Mislim da širom BiH postoje ljudi koji su spremni da povlače poteze koji nisu u skladu s Dejtonom. Nama se učinilo da je ono što je dolazilo od gospodina Dodika iz Banjaluke predstavljalo naročito direktan izazov za strukturu Dejtonskog mirovnog sporazuma. Pokazan je potpuni prezir i nepoštovanje prema sudskim institucijama u kombinaciji sa potencijalnim budućim akcijama koje su pretile da dodatno pogoršaju situaciju. Ideja sankcija nije kažnjavanje prošlih poteza, nego je njihov cilj da upozore protiv eventualnog budućeg antidejtonskog delovanja.

U ovdašnjoj, regionalnoj, javnosti takođe provejavaju ideje različitih stručnjaka da bi moglo doći do dogovora između Donalda Trampa i Vladimira Putina po kojem bi se Amerika odrekla Balkana kao sfere svog uticaja. Šta, kao prvi čovek Stejt departmenta nadležan za ovaj region, mislite o tome?

Nisam video ništa nalik tome kod bilo kog američkog zvaničnika. Sve u vezi s takvim idejama mi zvuči kao spekulativna fikcija. Ne verujem da će naša politika biti drugačija od dosadašnje koja je podrazumevala posvećenost Amerike ovom regionu i pomoći Balkanu na putu evropskih integracija.

Dosta se govori i o jačanju ruskog uticaja...

Rekao bih da postoji zabrinutost u vezi s namerama Rusije na Balkanu, pa je tako američka politika da podrži članstvo Srbije u Evropskoj uniji, kao što na tom putu podržava i ostale zemlje Zapadnog Balkana. Takođe, one zemlje regiona koje žele da postanu članice NATO-a imaju podršku Vašingtona. Taj naš pristup se podudara s politikama koje vode vlade ovih zemlja. Moskva, međutim, ima drugačije ambicije. Njen cilj je da zemlje koje pokušavaju da postanu članice NATO spreči u tome. Takođe, nastoji da zemljama Zapadnog Balkana oteža proces pridruživanja Evropskoj uniji. Smatram da je duboko problematično nastojanje Rusije da omete zemlje ovog regiona u ostvarivanju sopstvenih ciljeva da postanu članice EU i ako to žele NATO-a.

Najmanje su dve značajne prepreke u odnosima Amerike i Srbije – nerešen slučaj ubistva braće Bitići (američki državljani albanskog porekla koji su ubijeni u Petrovom Selu 1999. godine, prim. nov.) i takođe nerešen slučaj paljenja američke ambasade 2008. godine. Ima li pomaka?

Ova pitanja ostaju i dalje važna i otvorena. Što se tiče SAD oba slučaja mogu da dobiju epilog jedino kroz sudske akcije, kada oni koji su odgovorni za ove zločine budu identifikovani i procesuirani. Ne želim da komentarišem pojedinačne slučajeve, ali bih podvukao koliko je za nas važno da Srbija ispuni svoje obaveze da sprovede istragu o ovim zločinima.