Ima li volje za nastavak reformi

Danas, 5.12.2012.

Lični stav: Dušan Gamser

danas

Nevladin think-tank Centar za evroatlantske studije (CEAS) iz Beograda nedavno je sproveo anketu o stanju u sektoru bezbednosti u Srbiji i merama koje bi trebalo preduzeti radi nastavka reformi. Anketirani su narodni poslanici i drugi stranački kao i javni funkcioneri i, kao kontrolna grupa, aktivisti relevantnih nevladinih organizacija.

Pitanja, na koje je odgovarano numerički i opisno, odnosila su se na normativno i faktičko stanje u oblastima demokratskog upravljanja, transparentnosti, javne civilne kontrole i zaštite ljudskih prava u vojsci (uključujući VOA i VBA), policiji i BIA. Druga pitanja su se odnosila na mere koje treba preduzeti radi nastavka reformi, na adekvatnost, održivost i ustavnost strateških dokumenata Srbije u oblasti odbrane i bezbednosti, na ulogu EU integracija kao i saradnje s NATO u podsticanju reformi, ali i na problem neregulisanog privatnog sektora bezbednosti. Većina smatra da EU integracije Srbije doprinose daljoj reformi sektora bezbednosti. Prema NATO i mogućnosti da saradnja s njim bude katalizator reformi uglavnom su suzdržani.

Tu je većina za saradnju, u okviru Partnerstva za mir (PzM) i Individualnog akcionog plana partnerstva (IPAP), ali ne i za učlanjenje. Uglavnom se smatra da su Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane odgovarajući, ili retrogradni dokumenti. Skoro svi ispitanici naveli su da privatni sektor bezbednosti predstavlja pretnju, i to kako za građane tako i za državu, zbog zakonske neregulisanosti i odsustva kontrole.

Prilično je visok stepen slaganja oko potrebe civilne demokratske kontrole nad sektorom bezbednosti. Mada, aktivisti NVO i opozicioni političari češće nego političari na vlasti traže lustraciju, više javnosti i transparentnosti u radu institucija i otklanjanje drugih konkretnih problema u sektoru. Takođe, češće ističu potrebu saradnje s NATO ili čak pristupanja ovoj organizaciji. Tu saradnju političari češće vide samo kao šansu za modernizaciju Vojske Srbije, dok aktivisti NVO češće ističu vrednosnu dimenziju, tj. da je usvajanje NATO vrednosti (čiji se spisak skoro potpuno poklapa sa spiskom proklamovanih EU vrednosti) ono što bi mogla biti najveća korist.

Iako država više nije glavni akter koji ugrožava bezbednost građana Srbije i iako je od 2001. godine do danas došlo do pomaka u reformi, najpre zbog saradnje s Haškim sudom, očigledno je da stanje u sektoru bezbednosti u Srbiji iziskuje dalji rad na poboljšanju. Još uvek su prisutni brojni izazovi, većinom multisektorski. Finansijska transparentnost u sektoru bezbednosti nije na zadovoljavajućem nivou. Država ne podstiče građane da se aktivno uključuju u javnu raspravu o reformi sektora. Narodni poslanici nisu dovoljno zainteresovani za sprovođenje kontrole i nadzora nad sistemom bezbednosti, a prvi potezi sadašnje vladajuće većine kao da su išli na obeshrabrivanje takvih ambicija. Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane Srbije su zastarele i državocentrične. One ne odgovaraju savremenim bezbednosnim potrebama jedne razvijene demokratske države. Konačno, Srbija je i dalje jedina država u regionu Jugoistočne Evrope koja nije pravno regulisala privatni sektor bezbednosti. Na osnovu dobijenih odgovora u anketi i svojih ranijih istraživanja CEAS je formulisao preporuke mera za uspešan nastavak reforme sektora bezbednosti u Srbiji:

- Usvojiti koherentnu Strategiju spoljne politike Republike Srbije, u kojoj bi EU integracije, saradnja sa NATO s mogućnošću učlanjenja, kao i regionalna saradnja, bile prioriteti.

- Usvojiti novu strategiju nacionalne bezbednosti i novu strategiju odbrane.

- Intenzivirati proces EU integracija, što pre ispuniti obaveze iz poglavlja 31 (Spoljna i bezbednosna politika), te maksimalno iskoristiti mogućnosti saradnje u okviru Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU.

- Nastaviti s jačanjem uloge parlamenta i jačanjem kapaciteta poslanika za učešće u demokratskom civilnom nadzoru nad sektorom.

- Usvojiti sveobuhvatan zakon o fizičko-tehničkom obezbeđenju i privatnim bezbednosnim i vojnim kompanijama.

- Maksimalno iskoristiti mogućnosti saradnje s NATO koje pruža PzMi i otkloniti prepreke za realizaciju IPAP.

- Preciznije definisati domen rada VBA (kontraobaveštajna zaštita vojske) i otkloniti preklapanja s nadležnostima BIA.

- Preciznije definisati i urediti nadležnosti i procedure za sprovođenje demokratske civilne kontrole i nadzora nad radom BIA.

- Ukinuti policijska ovlašćenja obaveštajnim i bezbednosnim agencijama.

- Uvesti organizacione promene u policiju, povezane s policijskim radom usmerenim ka zajednici, uključujući i decentralizaciju, snižavanje nivoa na kome se vrši komandovanje, više timskog rada i uključivanje volontera.

Potezi koji su od letos do sada povučeni opravdali su sumnje da je reforma sektora bezbednosti u stvari vrlo nisko na listi prioriteta nove vlasti, a da su promene na početku njihovog mandata samo personalne, ili slične - koje su usmerene ka jačanju partijske kontrole nad sektorom bezbednosti. U takve poteze spadaju hitna, a ipak nedovoljno obrazložena smena načelnika BIA, promena zakona o obaveštajnim službama i koncentracija moći u rukama sadašnjeg ministra odbrane i predsednika najveće od vladajućih stranaka, potiskivanje opozicije na margine nadležnih skupštinskih odbora, problematična imenovanja u mnogim oblastima i drugi. Sve vreme ministar odbrane i ministar unutrašnjih poslova kao da se samo usput bave onim što im je povereno, a najmanje od svega reformom u resorima koje vode, dok i jedan i drugi obavljaju po više funkcija istovremeno.

Čak i ako nema namere vlasti da se stanje u sektoru vraća u 1990. (ukoliko je tako nešto danas uopšte moguće), izostanak daljih reformi i institucionalne potpore demokratskoj civilnoj kontroli sektora bezbednosti i svođenje ove na prazan ritual može ugroziti dostignuti nivo demokratske konsolidacije u Srbiji.

Autor je saradnik CEAS