Radić: Primaju 500, a prećute da je 1.000 vojnika otišlo

Jasno da u državi nema para, ali vojska je uskraćena u drastičnijoj meri nego što je to pristojno i prihvatljivo, ocenjuje vojni analitičar Aleksandar Radić. Prećuti se da je prošle godine više od 1000 ljudi otišlo iz vojne službe, a pravi se medijska priča da se prima 500 novih, naveo je.

On dodaje da ukoliko se političari razbacuju frazama da Srbija treba da bude regionalna sila, i u medijima se plasira slika da je Srbija vojna sila, onda mora da se nađe i način da se vojnicima isplate i pristojne plate.

Nažalost, političari su tu brutalni, sada su našli neke pare za koje ne znamo odakle su pronađene za nabavke vojne opreme, jer ih u budžetu nema, a isplaćuju ljudima dnevnice od 150 dinara, i očekuju od njih da budu motivisani, da brane svoju zemlju, kaže Radić.

"Država konačno mora da stane iza svoje vojske - a formula je jednostavna: stvorite organizaciju onakvu koju možete da platite", naveo je.

On dodaje da političari stvaraju drugačiju sliku. Kako je naveo, prećuti se da je preko 1.000 ljudi prošle godine otišlo iz vojne službe, raskinulo ugovore, a onda se pravi medijska priča da se prima 500 novih ljudi u VS.

U Abu Dabiju je održan veliki međunarodni Sajam naoružanja i vojne opreme IDEX. Oko 1.235 kompanija iz 57 zemalja izlažu na ovom sajmu, a među njima je ove godine bila i Srbija.

Komentarišući srpsku vojnu industriju, kaže da ona funkcioniše na prošlosti.

Jugoimport SDPR je bio trgovačka firma, kaže Radić, a tek kasnije su ušli u proizvodnju. Sada se, kako navodi Radić, trude da prodaju haubice NORA i oklopna vozila.

Radić navodi da većina tih sredstava nije dovedena do serijske proizvodnje, kaže.

Statistički uzorak poslova koji dođu do realizacije je dosta mali s obzirom na to kolikoje u početku interesovanje i koliko se pregovara.

Jugoimport SDPR od 2012. nije potpisao nijedan novi, sveži ugovor koji je vredan predstavljanja javnosti, svi su raniji.

Kao primer navodi da se prodaja haubica NORA Bangladešu vrši na osnovu ugovora koji je potpisan decembra 2011.

Treba razdvojiti marketing od onoga što se realizuje, ističe.

Tržišta srpske vojne industrije su nasleđena iz Pokreta nesvrstanih. Kako navodi Radić, tu postoji nekoliko stalnih klijenata - to su zemlje severne Afrike, Bliskog istoka.

Od 1953. godine tadašnja Burma, a današnji Mjanmar kupuje oružje, i to je prilično nepoznato javnom mnenju, kaže Radić, dodajući da oni uvek kupuju, uz male padove. Tradicionalni klijentu su, dodaje, Alžir, Irak, Libija, koji su bili i ostali tržište.

Balkanska istraživačka mreža (BIRN) i Mreža za istraživanje organiziranog kriminala i korupcije (OCCRP), objavili su prošle godine istraživanje u kojem se navodi da je deo tog oružja, kroz određene kanale u Turskoj i Jordanu, završio u ratom zahvaćenoj Siriji.

Radić kaže da ne bi trebalo da se Srbija brine zbog toga. Koliko god to nehumano i surovo zvučalo, oružje je roba, i kao svaka roba dolazi tamo gde je potrebno da se nađe, naveo je. "Niste napravili minobacačku minu da bi ona stajala na prozoru, umesto cveća - ona služi da bi protivniku napravila gubitke", dodao je.

Kod nas je procedura kontrole (izvoza) uobičajena za evropske zemlje, naveo je. Takođe, ministarstva spoljnih poslova, odbrane i unutrašnjih poslova daju svoje mišljenje, i to je pitanje politike, dodaje.

U Saudijsku Arabiju, kako navodi, ide oružje najrazvijenih zemalja Zapada. S jedne strane se kritikuju Srbija ili Hrvatska, a s druge strane vodeće zemlje - SAD, Velika Britanija i ostale zemlje Zapada - izvoze i podržavaju te države, kaže Radić.

Do 2013. Saudijska Arabija nije bila zemlja gde se izvozi naoružanje, naglašava i dodaje da nije reč o situaciji u kojoj Srbija ima autentičan pogled, već da prati trendove.

Postavlja se pitanje da li Srbija treba, u nastojanju da pronađe tržište, da kaže - nećemo da koristimo to oružje jer ga upotrebljavate u ratu, a s druge strane Amerika izvozi svim tim zemljama, rekao je.

Kaže da je na našoj politici, odnosno na izvršnoj vlasti da oceni da li je to svrsishodno.