Pozdravni govor direktorke CEAS-a Jelene Milić na ceremoniji otvaranja Šeste Beogradske NATO nedelje

IMG 0923

Dobro jutro dame i gospodo,

Dobro došli na Beogradsku NATO nedelju, koju Centar za evroatlantske studije od početka  organizuje uz podršku NATO Odeljenja za javnu diplomatiju, a u poslednjih  nekoliko godina i uz podršku Američke ambasade u Beogradu.

Ovogodišnja Beogradska NATO nedelja održava se u Palati Srbija- istorijskom,  arhitektonskom i umetničkom  dragulju Beograda, Srbije i nekadašnje Jugoslavije. 

Dragi gosti, partneri i prijatelji - daleko smo odmakli od početnih pozicija.  Počeli smo pre šest godina kao mali projekat  saradnje sa mladima iz svih političkih partija iz Srbije, trudeći se da doprinesemo boljoj informisanosti o osnovnim principima funkcionisanja i dešavanjima u i oko  NATO,  te  o obimu, prirodi i perspektivama  saradnje Srbije sa NATO. Prvi  strani predavač koji se obratio našim polaznicima bio je gospodin Metju Palmer, sadašnji zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD, koji je tada radio kao politički savetnik u ambasadi Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu.

Ovogodišnja Beogradska NATO nedelja se održava  u vrlo dinamičnim geopolitičkim okolnostima.  Čak i za  region Zapadnog Balkana za koji važi, kako je Čerčil rekao, da proizvodi više istorije nego što može da podnese ovo je vrlo bitan - istorijski  period. Stekle su se okolnosti, koje se možda neće skoro ponoviti, da se preostali  višedecenijski sporovi reše i time omogući da se Region ubrzano integriše u evro-atlantsku zajednicu, u skladu  sa demokratski iskazanom voljom građana koji je to stepen integracije.

Pozitivni trendovi u našim društvima i spremnost na kompromis koji neki  lideri Regiona pokazuju,  moraju biti odbranjeni od korozivnih efekata dezinformacionih kampanja, koje dolaze i iz samih zemalja Regiona, ali i spolja.  Njihov cilj je da partikularne interese, političke i finansijske, nametnu nedemokratskim metodama u kojima ne prezaju ni od izazivanja incidenata sa mogućim opasnim bezbednosnim implikacijama, kao što smo videli u slučaju pokušaja državog udara u Crnoj Gori, tokom njenog procesa ulaska u NATO.

Jedan od ključnih ciljeva ovogodišnje Beogradske NATO nedelje je da omogući što tačniju i aktuelniju procenu bezbednosne situacije u Regionu, analizirajući različite moguće scenarije.

CEAS je i zbog toga  posebno za našu ovogodišnju konferenciju- šestu Beogradsku NATO nedelju- naručio istraživanje javnog mnjenja o evroatlanskim integracijama, pojedinim opcijama rešenja odnosa Srbije i Kosova, precepcije NATO, odnosima Srbije i SAD i nekim drugim relevantnim temama. Vrlo zanimljive nalaze ovog istraživanja predstavićemo  na pojedinim  panelima konferencije.

Za razliku od drugih aktera zagovaranja jače saradnje ili članstva Srbije u NATO, a CEAS je tu još uvek prilično usamljen, mi nikad nismo koristili pistup „hajde da zaboravimo prošlost odnosa Srbije i NATO i okrenemo se budućnosti“, jer smo čvrsto uvereni da je i za Srbiju i za srpsko društvo, ali i za NATO, bitno da se o traumatičnoj i vrlo posebnoj istoriji tih odnosa mora govoriti i iz nje učiti. Zato nas nije iznenadio podatak iz našeg najavljenog istraživanja  da bi 47% onih koji bi glasali protiv članstva Srbije u NATO to uradili zbog NATO bombardovanja. Ova okolnost vrlo verovatno ima uticaja i na stavove građana o mogućim ishodima pregovora Beograda i Prištine.

Srpski aforističar je odavno primetio da su u Srbiji  neke godine sušne, neke  plavne, ali da su sve istorijske. Šalu nastranu, Zapadna međunarodna zajednica smatra, a i rukovodstvo Srbije, da je vreme da Beograd i Priština konačno postignu istorijski multidimenzioni kompromisni sporazum o normalizaciji odnosa, koji bi obema stranama omogućio da se konačno više fokusiraju na izazove evropskih i evro-atlantskih integracija. Takav sporazum bi pomogao i drugim zemljama Zapadnog Balkana i našim evro-atlantskim partnerima u zajedničkim naporima  nalaženja  funkcionalnih i efikasnih  odgovora na rastuće zajedničke društvene, političke, ekonomske i bezbednosne  izazove i pretnje, a prvenstveno bi doprineo učvršćivanju mira i stabilnosti u regionu.

Jedan od prošlogodišnjih učesnika Beogadske NATO nedelje, nedavno penzionisani  američki general Ben Hodžis, tada glavnokomandujući vojske SAD u Evropi, a sada  visoki zvaničnik Centra za analizu evroske politike (CEPA), često u poslednje vreme s razlogom  podseća da su savezništva teška, te da je tokom donošenja odluka o nekim bilateralnim pitanjima, bitno voditi računa kakve će implikacije te odluke imati i na koheziju i funkcionisanje saveza. 

Ako naše društvo uistinu želi članstvo u Evropskoj uniji i podršku evro-atlantskih partnera u tom i drugim procesima, onda će ono podržati i rešenje u razgovorima Beograda i Prištine  koje će možda smatrati, sa manje ili više validnih argumenata, nepravičnim, ali ono koje će Srbiju zadržati na evropskom putu i obezbediti perspektive razvoja. Sada je potrebno dobro obratiti pažnju da tokom procesa donošenja ove  teške odluke kampanje dezinformacija, koje dolaze i spolja i iznutra, ne odnesu prevagu nad činjenicama. Takav društveno istorijski pristup bi, uverena sam, Srbiji dao priliku da nastavi da se reformiše i da počne  da se  tretira kao važan i pouzdan partner.

Duboko sam uverena da bi sličan pristup na duge staze bio koristan i kosovskom društvu, čiji predstavnici privremenih institucija često tvrde da su posvećeni evro-atlantskim integracijama.

Na muci se poznaju junaci.

Letos se počeo nazirati nešto fleksibilniji pristup u podršci nalaženju obostrano prihvatljivog  multidimenzionog rešenja za normalizaciju odnosa između Beogrda i Prištine, pre svega Sjedinjenih Američkih Država, u kome Srbija ne bi izašla kao strana koja je  u procesu pregovora izgubila sve. Od tada je izneto  mnogo stavova koji upozoravaju  na eventulane opasnosti  pojedinih mogućih elementa takvog sporazuma. Neretko su argumenti bili povezani sa lošim iskustvom koje su  zapadna međunarodna zajednica i Region imali sa Srbijom  zbog  ratova devedesetih godina. Oni su bacili senku, svesno ili ne, na mnoga dobra postignuća koja je Srbija u međuvremenu ostvarila i pored veliki  izazova, provokacija i žrtava.  

Pojedini Zapadni akteri  su u debati o implikacijama eventualnih rešenja  pokazali izvesnu dozu skepticizma u do sada postignute rezultate dvadeset godina političkih i finansijskih investicija u Zapadni Balkan, stabilizatorski efekat evro-atlantskih integracija, misije KFOR i EUFOR,  pa i u snagu EU i NATO i zemalja članica, sugerišući da bi pojedine opcije dogovora Beograda i Prištine mogle ponovo da „zapale Balkan“. Nisam sigurna kako takvo viđenje Regiona i snage saveznika utiče na treće strane, državne ili nedržavne aktere, kojima stabilizacija i demokratizacija Regiona zasigurno nisu cilj. 

Neki od argumenata više su priličili Regionu devedestih, pa i  ranih dvehiljaditih, nego Regionu pri kraju 2018. godine.  Da naglasim- Crna Gora, Albanija i Hrvatska su sada članice NATO, a vlada u Skoplju  je na dobrom putu da omogući da joj zemlja brzo postane članica NATO takođe, dok su sve  zemlje u procesu evropskih integracija. To je ogromna razlika u odnosu na stanje u Regionu  devedesetih i ranih dvehiljaditih u kome, sada  već deset godina, deluje i Regionalni savet za saradnju, naslednik Pakta za stabilnost jugoistične Evrope. Savet  ima i širok  mandat u oblasti jačanja regionalne saradnje u odbrani i bezbednosti i do sada je  ostvario izuzetne rezultate.

Ne treba zaboraviti ni to da su i Bugarska i Rumunija, koje sada  daju važan doprinos  stabilnosti Zapadnog Balkana,  ušle u NATO tek 2004. godine, godinu dana pošto je ubijen naš reformski premijer Zoran Đinđić. I  on je takođe pokušavao da nađe rešenje za kosovsko pitanje, u geopolitički i regionalno mnogo težim  okolnostima.

Mnogi koji su intenzivno kritikovali EU za stabilokratiju- izbor stabilnosti ispred demokratizacije –  kao glavni način kreiranja i vođenja  politika prema Zapadnom Balkanu sada strahuju od stvaranja „monoetničkih država“ u slučaju multidimenzionog sporazuma Beograda i Prištine. Apsurdno, upravo oni sada primenjuju stabilokratiju u razmatranju održivog  rešenja za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. U nekim slučajevima i sa  činjenično pogrešnim argumentima. 

Neki od dugoročnih  problema sa kojima Region još nije izašao na kraj  izazvani su delom i dogmatskim pristupom u primeni identitetskih politika, te brzopletom  insistiranju na jednakosti u ishodu rađe nego u građenju sistemski garantovanih jednakih početnih uslova za sve. Zagovornici sadašnje stabilokratije u pristupu iznalaženja multidimenzionog rešenja za odnose Beograda i Prištine su neretko zagovornici takvog pristupa koji dugo ima i podršku Zapadne međunarodne zajednice. Upravo je on doprineo dodatnoj raslojenosti naših društava, između ostalog i po etničkim i verskim linijama. Tu raslojenost sada Rusija i drugi akteri zloupotrebljavaju u artikulisanju svojih namera. CEAS je o ovoj okolnosti  upozoravo i u svom izveštaju iz 2017. godine   Primarni instinkt-Za više NATO na Zapadnom Balkanu.

Multikulturalizam je plemenita ideja, ali ne može biti krajnji cilj sam po sebi, bez pravnog i demokratski  legitimnog okvira, posebno na manjim teritorijima. Centar za evroatlantske studije je u traženju najmanje lošeg ostvarivog rešenja za ordživu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine  u svom izveštaju Priča sa zapadne strane iz  juna ove  godine,  predložio i korekciju sadašnje administrativne linije mahom duž četiri opštine na severu Kosova, ali ne kao krajnji željeni cilj i ne kao podelu po etničkim linijama jer je ona to nije ako se iskreno pogledaju demografske  činjenice. Jednostavno, radi se o evetualno mogućem sredstvu  za postizanje održivog multidimenzionog sporazuma, budući da se neki od ključnih resursa koji su deo pregovora nalaze tačno na tom području. Ono je  relativno malo, pa se teško može zvati podelom Kosova, kako se to skoro stalno,  nekad i tendenciozno,  radi.

Pred Srbijom je, naravno, još dugačak put, između ostalog i zato što  neki aveti loše prolosti još nisu upokojeni. Mnogi građani i Zapadni partneri s pravom očekuju da se u još nekim oblastima društvenog života  situacija brzo popravi. Te otežavajuće okolnosti sprečavaju da se lakše  uoče i dobri procesi koji se odvijaju u  Srbiji.

Spomenuću samo neke:

Srbija je do sada u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom otvorila 14 pregovaračkih poglavlja, a očekuje se skoro otvaranje još nekoliko; u  multinacionalnim operacijama pod pokroviteljstvom UN ili EU angažovano je skoro 300 pripadnika Vojske Srbije;  toku je završnica procesa usaglašavanja novog ciklusa Individualnog akcionog plana partnerstva sa NATO; nedavno je održana velika vežba „Srbija 2018” koju su organizovali Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i NATO Evroatlantski centar za koordinaciju aktivnosti u pružanju hitnog odgovora (EADRCC); kvadirlateralna saradnja Srbije sa tri NATO zemlje jugoistočne Evrope- Rumunijom, Bugarskom i Grčkom-u oblastima poput infrastrukture i energetike postaje sve intenzivnija. Spisak se ovde, naravno, ne završava. Još neki pozitivni trendovi, pre svega u oblasti bezbednosti i odbrane, navedeni su u našem  izveštaju Kosovo pre svega iz septembra ove  godine.

Već sam naglasila - savezništva su teška. Srbija mora da pokaže da to razume i kada nije lako. No, ovo podjednako  važi i za zemlje regiona  i za Zapadnu međunarodnu zajednicu. I oni moraju pokazati više vere u sebe i mogućnost da ne dopuste da se eventualni multidimenzioni  sporazum Beograda i Prištine zloupotrebi.  Ne bi  trebalo  apriori  odbaciti  forme rešenja koje bi Srbiju, u kojoj itekako ima pozitivnih dešavanja iako se stiče uitisak da se o njima manje zna i govori,  zadržale u procesu evropskih integracija i pojačane saradnje sa evro-atlantskim partnerima, samo zato što dolaze za vreme administracije u Sjedinjenim Američkim Državama  koju eventualno ne podržavaju. Ista logika važi i za one u Beogradu i Prištini koji, čini se, kažu NE svemu što dolazi od  predsednika Srbije Aleksandra Vučića ili predsednika  privremenih organa Kosova Hašima Tačija.

Evroatlantska budućnost celog regiona, koja je u zajedničkom interesu i Regiona i evroatlantskih partnera, mora biti glavni cilj.