Srbiji potencijalno prete stotine radioaktivnih gromobrana

Direktor Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije Slađan Velinov najavio je u novembru preusmeravanje 11,5 miliona dinara (nešto više od 97.000 evra) iz budžeta Agencije za skidanje tzv. radioaktivnih gromobrana.

Radioaktivni gromobrani postavljani su tokom šezdesetih godina širom Jugoslavije, kao najefikasnija zaštita od groma. Kada je struka ukazala da je od ovakvih gromobrana više štete nego koristi, gromobrani su proglašeni za radioaktivne. Ostalo je pitanje njihovog uklanjanja.

Donošenjem Zakona o zaštiti od zračenja i nuklearnoj sigurnosti br. 36/2009 i 93/2012, pre šest godina zabranjena je ugradnja radioaktivnih gromobrana.

Agencija je tada, kao nadležna institucija, donela odredbu kojom je naloženo da se uklone svi radioaktivni gromobrani sa teritorije Srbije. Kao rok, naznačen je maj 2015. godine.

U razgovoru za Radio Slobodna Evropa, Velinov kaže za da u evidenciji Agencije postoji još 706 radioaktivnih gromobrana koji još uvek nisu uklonjeni sa objekata širom zemlje. "To su objekti u državnom vlasništvu, firme u stečaju, ali i stambene zgrade", priča on.

Osnovni razlog što gromobrani nisu uklonjeni u zakonskom roku je finansijske prirode. Prema važećem zakonodavstvu, teret troškova uklanjanja i postavljanja novih gromobrana pada na vlasnike zgrada. Ako je u pitanju stambena zgrada, gde neuklonjeni radioaktivni gromobrani nanose najveću štetu, troškove bi trebalo da snosi zajednica stanara.

"U zavisnosti od lokacije, uklanjanje jednog radioaktivnog gromobrana i postavljanje novog košta između 2.500 i 3.000 evra", kaže Velinov.

Za uklanjanje su ovlašćene ukupno tri agencije u Srbiji, od kojih dve rade pri Institutu za nuklearne nauke Vinča, a jedna je privatna.

Velinov naglašava da skidanje gromobrana mogu obaviti samo ovlašćena lica. Radioaktivni gromobrani se potom skladište u hangarima za radioaktivni i nuklearni otpad, kojima upravlja Javno preduzeće "Nuklearni objekti Srbije" (JP NOS), koji se nalaze na teritoriji Instituta Vinča u Beogradu.

Povodom preusmeravanja 11,5 miliona dinara iz budžeta Agencije na uklanjanje gromobrana, Velinov je najavio skidanje 35-40 grombrana u narednom periodu.

"Cilj nam je da pomognemo građanima", kaže Velinov.

Pored najavljene akcije uklanjanja gromobrana koje će finansirati Agencija, pitanje radioaktivnih gromobrana aktualizovalo se i kroz usvajanje novog Zakona o radiacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, koji je stupio na snagu 16. decembra.

Velinov objašnjava da se neke od novina odnose i na uklanjanje radioaktivnih gromobrana. Naime, ovim Zakonom je odgovornost za uklanjanje gromobrana sa vlasnika objekta preneta na lokalne samouprave, a troškovi uklanjanja finansiraće se iz lokalnog budžeta.

RSE je Agenciji za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost uputio Zahtev za pristup informaciji od javnog značaja sa u vezi sa tačnim lokacijama neuklonjenih radioaktivnih gromobrana i tipu objekata na kojima se gromobrani nalaze (poslovni objekti, stambene zgrade, itd).

U odgovoru koji je dobio RSE, navodi se da Agencija trenutno nije u mogućnosti da u zakonskom roku odgovori na zahtev zbog postupka usvajanja novog Zakona o radiacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti.

Ipak, sve i da preostalih 706 radioaktivnih gromobrana bude uklonjeno sa objekata širom Srbije, s obzirom na radioaktivnost materijala, ostaje pitanje njihovog trajnog odlaganja.

Novi zakon, stari problem

U februaru 2019. ističe zakonski rok za izgradnju trajnog odlagališta za radioaktivni i nuklearni otpad. Nešto više od mesec dana pred istek roka, nema nikakvih naznaka da će Srbija uskoro dobiti trajno odlagalište.

Na izgradnju trajnog odlagališta Srbija se pre 10 godina obavezala Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj bezbednosti, koji je bio na snazi do decembra ove godine. Predlagač novog Zakona o radiacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti je narodna poslanica Maja Gojković. Novi zakon razmatran je po hitnom postupku.

Grupa ekoloških aktivista je pre mesec dana uputila komentare skupštinskom Odboru za zaštitu životne sredine, kojima se traži povlačenje predloga novog Zakona, ukazujući na netransparetan proces donošenja zakona. Javne rasprave o novom zakonu, naime, nije bilo, već se po hitnom postupku pristupilo javnom slušanju.

Na pitanje RSE o razlozima za stavljanje novog zakona u hitnu skupštinsku proceduru, direktor Agencije Slađan Velinov objasnio je da se novi zakon priprema već dve godine, da to nije ništa novo, te da je rok za donošenje ovog zakona koji je postavila EU 1. januar 2019. godine. Ovaj rok je, prema rečima Velinova, isključivi razlog za hitnost.

Aktivisti su u komentarima na Predlog zakona ukazali da nije precizirano kako će se primenjivati EU direktive i standardi Međunarodne agencije za atomsku energiju, koja nagleda rad srpske Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost.

Novi zakon propisuje uslove licenciranja i izgradnje nuklearnih postrojenja. Predviđeno je da saglasnost za izgradnju jednog takvog postrojenja daje Vlada. Velinov ističe da Srbija ne planira izgradnju nuklearnih elektrana. „O tome nema govora", naglašava Velinov.

Otpad još iz Jugoslavije

Penzionisani direktor Instituta za nuklearne nauke Vinča i član nadzornog odbora JP "Nuklearni objekti Srbije" (JP NOS), Ilija Plećaš, ove godine izdao je knjigu "Radioaktivni otpad: kako i šta sa njim". Plećaš se već više od dve decenije trudi da ukaže na neophodnost rešavanja pitanja trajnog odlagališta. Za sada, vlast je bila mahom nezainteresovana za rešavanje ovog pitanja koje, objašnjava Plećaš za RSE, "nije urgentno, ali jeste veoma važno".

"Trajno odlagalište se mora izgraditi kako bi se prevenirali potencijalni akcidenti i mogućih zloupotreba radioaktivnog otpada, kao i zbog opšte bezbednosti", ističe on.

Plećaš objašnjava da izgradnja trajnog odlagališta podrazumeva odabir lokacije na bezbednoj udaljenosti od ljudskih naselja, u koju bi se radioaktivni otpad položio na period od 300 do 500 godina.

"To je period koji je potreban da bi se radioaktivni elementi raspali i nakon toga više ne bi bilo emisije zračenja", navodi Plećaš.

Pre stokiranja u trajno odlagalište, otpad treba preraditi. Radioaktivni i nuklearni otpad trenutno je ukladišten u tri hangara (Hangari 1, 2, 3), jednom podzemnom skladištu (takozvani nulti hangar) i četiri bazena. Svi ovi objekti nalaze se na teritoriji Instituta za nuklearne nauke Vinča. Nadležnost nad odlaganjem i preradom radioaktivnog otpada u Srbiji ima JP NOS.

Nakon formiranja druge Vlade premijera Vojislava Koštunice (2007. godine), pri Ministarstvu nauke formirana je Komisija koja je trebalo da se bavi pitanjem trajnog odlaganja radioaktivnog i nuklearnog otpada.

Uranija Kozmidis, tadašnja državna sekretarka pri Ministarstvu nauke i članica Komisije (danas profesorka na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu), priča da je Komisija tokom svog kratkog mandata uspela da završi jedino projekat izgradnje Hangara 3.

"Hangari 1 i 2, u kojima se otpad skladišti još od vremena kada je Jugoslavija imala nuklearni program, su u vrlo lošem stanju", navodi Kozmidis.

"Hangar 3 je izgrađen po svim evropskim standardima i vrlo je bezbedan. Napravljen je sa namenom da se u njega stokira prerađen otpad koji bi u njemu ležao 2-3 godine, do prebacivanja u trajno odlagalište", objašnjava ona.

Iako je 2008. godine započeto sa izradom projekta izgradnje trajnog odlagališta koji je trebalo da se finansira kroz program Evropske komisije IPA 2008, projekat nikada nije završen. Naime, trajno odlagalište nije i u nacrtu, a ne postoji ni funkcionalno postrojenje za preradu radioaktivnog i nuklearnog otpada.

Upravo zbog nemogućnosti prerade otpada, Kozmidis dovodi u pitanje svrsishodnost Hangara 3.

"Tamo se skladišti burad sa otpadom koji se stalno proizvodi u medicini, industriji, nauci", priča ona.

"Međutim, bez prerade ovog otpada, nema velike razlike u kojem od tri hangara ga čuvate. Prednost čuvanja u Hangaru 3je samo to što je on jedini u zadovoljavajućem stanju", ocenjuje Kozmidis.

U hangarima na teritoriji Instituta Vinča čuva se, između ostalog: nuklearni otpad dopreman iz raznih delova bivše Jugoslavije, radijumske igle i tubusi koji su od početka šezdesetih korišćeni u lečenju raka grlića materice dok nisu zabranjeni 1974. godine, meci i zemlja sa osiromašenim uranijumom koja je sakupljena sa juga Srbije nakon NATO bombardovanja 1999. godine, kao i drugi otpad.

U političkim previranjima koja su pratila proglašenje nezavisnosti Kosova i ostavku premijera Vojislava Koštunice, te raspuštanje Skupštine i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, Komisija je raspuštena. U reorganizaciji Vlade koja je usledila, ukinuto je Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja, a ove oblasti prebačene su pod okrilje Ministarstva prosvete.

Još u mandatu rada Komisije, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) ocenila je da je "jedan od ključnih problema u upravljanju ovim otpadom to što se ne zna od čega se tačno sastoji, pa Institut ‘Vinča’ ne sme biti trajno odlagalište radioaktivnog otpada, već privremena stanica kroz koju će otpad prolaziti".

Novo telo koje bi se bavilo pitanjem trajnog odlagališta za radioaktivni i nuklearni otpad nikada nije formirano. Tako otvoreno ostaje pitanje još koliko će vremena proći pre nego što se u Srbiji steknu uslovi za trajno odlaganje kako uklonjenih radioaktivnih gromobrana, ali i još važnije - šta će biti sa drugim radioaktivnim otpadom, nastalim tokom prethodnih sedam decenija.

Ilija Plećaš ističe neophodnost izgradnje trajnog odlagališta.

"Dobro je što se radioaktivni otpad sakuplja i doprema u hangare na teritoriji Vinče, ali nije dobro što ga donosimo na 12 km od Beograda i to nije dugoročno rešenje", ocenjuje Plećaš.

"Zaposleni u Vinči takođe su izloženi zračenju koje nije trenutno fatalno, ali jeste dugoročno štetno", upozorava on.

Uranija Kozmidis dodaje da je trajno odlaganje otpada neophodno kako bi se prevenirali potencijalni akcidenti.

"Priroda radioaktivnog otpada nije stoprocentno predvidiva", objašnjava Kozmidis i dodaje, da to što radijum koji je zaliven betonom u tzv. nultom hangaru u Vinči kako bi se obezbedio za vreme bombardovanja 1999, trenutno ne emituje zračenje, ne znači da se to neće promeniti.

"Zbog toga je vrlo važno preraditi otpad i trajno ga stokirati", zaključuje Kozmidis.

Iako će novi Zakona o radiacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti pomoći proces uklanjanja preostalih radioaktivnih gromobrana kao izvora zračenja u mestima u kojima žive ljudi prebacivanjem odgovornosti na lokalne samouprave, nema naznaka da će Srbija uskoro uspeti da reši pitanje trajnog odlagališta.

Naime, izgradnja trajnog odlagališta za radioaktivni otpad u novom Zakonu se ni ne pominje. Do daljnjeg, svi gromobrani koji budu uklonjeni, zajedno sa drugim otpadom koji se nakuplja još od pedesetih godina prošlog veka, biće čuvani kao i do sad - u hangarima na teritoriji Vinče, na 12 kilometara od Beograda.