VOICE: Srbija nema resurse da gradi nuklearne elektrane

Profesorka Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu Uranija Kozmidis Luburić izjavila je da, kada se govori o potencijalnoj mogućnosti da Srbija gradi nuklearnu elektranu, treba imati u vidu činjenicu da Srbija nema školovane kadrove za tu oblast.

Stručnjaci za zaštitu životne sredine upozoravaju da Srbija nije u stanju da se na odgovarajući način brine ni o komunalnom, a kamoli o nuklearnom otpadu.

„Čovek je faktor koji najviše utiče na to da li će doći do havarije ili neće. Nesreća koja se dogodila u Černobilju krivica je ljudskog faktora i zato on u što većoj meri treba da bude isključen iz procesa proizvodnje. Potrebno je obezbediti izuzetne profesionalce, koji će strogo voditi računa o bezbednosti“, kazala je Uranija Kozmidis Luburić za Vojvodjanski istraživačko-analitički centar (VOICE).

Prema njenim rečima, s te strane strah od nuklearne elektrane je opravdan, jer Srbija nema školovane kadrove.

„Međutim, nadležni nisu skinuli na vreme ni radioaktivne gromobrane i već vam to uliva sumnju da će se sve drugo dobro i na vreme uraditi. A to je stvarno minimum, njihovo skidanje i odlaganje nije neka velika umetnost niti nauka, već čisto tehnička stvar“, kazala je Uranija Kozmidis Luburić.

Predsednik udruženja Inženjeri zaštite životne sredine Igor Jezdimirović ocenio je da bi izgradnja nuklearke bio pogrešan potez

„Srbija nije uspela da se izbori ni sa opasnim otpadom i sve je više slučajeva ‘isplivavanja’ takvog otpada širom zemlje. To pokazuje da trenutni sistem nadzora i kontrole nije dorastao problemu zloupotreba koje se dešavaju na terenu i da bi posebno štetno bilo kada bi se tako nešto dogodilo sa radiokativnim otpadom“, kazao je Jezidimirović.

Srbija je prošle godine sklopila Sporazum o upotrebi nuklearne energije u mirnodopske svrhe sa Ruskom Federacijom, ali zvaničnici nisu otkrili da li takav potez predstavlja korak bliže realizaciji davno napuštene ideje o izgradnji nuklearne elektrane.

Takve planove imala je bivša Jugoslavija, ali je nakon katastrofe sa nuklearnom elektranom u Černobilju, koja se desila 1986. godine, odustala od toga.

U novembru prošle godine, nakon zaključenja Sporazuma sa Rusijom, Skupština Srbije je donela Zakon o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, na predlog predsednice te institucije Maje Gojković.

„Zakon je pisan u tajnosti, a donet je po hitnom postupku“, rekao je jedan od sagovornika VOICE-a, stručnjak iz oblasti nuklearne sigurnosti koji je želeo da ostane anoniman, i dodao da stručna javnost i zainteresovane organizacije nisu bile uključene u njegovo kreiranje.

Na pitanje da li se novim zakonom ostavlja veći prostor za izgradnju novih nuklearnih objekata, on odgovara – moguće, jer je zakon loše napisan, pa nije sasvim jasno.

„Zakon kaže da su takva postrojenja sve, od šupe do nuklearne elektrane ili istraživačkog reaktora. Elektrana se toliko izdvaja od svega ostalog, da je stvarno sramota da ne znaš da li se radi o kanti ili elektrani“, konstatuje on i dodaje da je predvidjeno da odluku o izgradnji nuklearnog postrojenja donosi vlada, a ne skupština, „što je za čudjenje“.

Ukoliko bi se Srbija opredelila za izgradnju elektrana na nuklearni pogon, svakako da bi onaj od koga bismo kupili tehnologiju obezbedio školovanje i obuku potrebnog kadra, nuklearno gorivo i sve drugo, objasnio je rukovodilac Centra za energetiku Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu Dejan Ivezić.

Dodao je da je najskuplja stavka kod nuklearki izgradnja pa je procena stručnjaka da u troškovima proizvodnje električne energije iz nuklearnih postrojenja, učešće otplate same investicije iznosi oko 70-75 odsto, dok bi se prvi benefiti, u vidu jeftinije struje, mogli očekivati tek nakon 20 do 25 godina, kada se investicija otplati.

„Problem je to što u regionu ima dovoljno kapaciteta za proizvodnju električne energije, pa Srbija ne može da računa na značajniji izvoz kojim bi otplaćivala investiciju“, kazao je Ivezić.

Jedan od stručnjaka sa kojim je VOICE razgovarao, a koji nije želeo da mu se otkriva identitet zbog mogućeg uticaja na karijeru, ocenio je da srpsko društvo još uvek nije doraslo nuklearnoj tehnologiji.

„Ne postoji poverenje u donosioce odluka i mogućnost za konsenzus. Nemamo kontinuitet zacrtanih planova izmedju dve vlasti koje se smenjuju, kako ni kadar koji bi potvrdio da je tehnologija koju bismo preuzeli od nekoga, recimo od Rusa, u saglasnosti sa standardima i propisima, da li je u skladu sa našim interesima, ispravna i bezbedna“, konstatovao je sagovornik VOICE-a.