Stronski za Glas Amerike: Vučić traži Putinovu saglasnost za sporazum sa Kosovom

“Srbija traži saglasnost Rusije za sporazum koji bi trebalo da postigne sa Kosovom”, izjavio je u intervjuu za Glas Amerike Pol Stronski, stručnjak za Rusiju i Evroaziju Karnegijevog instituta za mir u Vašingtonu. To je, ukazuje Stronski, mogla biti tema tokom susreta predsednika Rusije i Srbije Vladimira Putina i Aleksandra Vučića, na Forumu “Pojas i put”, koji je održan u prestonici Kine Pekingu - uoči berlinskih razgovora sa kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem, liderima Nemačke i Francuske Angelom Merkel i Emanuelom Makronom, kao i posrednicom u dijalogu Beograda i Prištine Federikom Mogerini i drugim zvaničnicima EU.

Takođe, predsednik Srbije je, računajući na snagu kineskog veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, svoje viđenje dijaloga sa Kosovom želeo da predstavi i kineskom predsedniku Ši Đinpingu, ukazuje Stronski.

“Ako Kosovo i Srbija postignu sporazum srpskim vlastima će biti potrebno da uvere Rusiju da se saglasi sa tim rešenjem. Trenutno su u porastu nacionalističke tenzije i predsednik Srbije ne želi da deluje kao da se u manjem intenzitetu zalaže za nacionalne interese Srbije – nego što to čini Rusija. Tako da vlasti Srbije žele da se uvere da postoji Putinovo saglasje. Izostanak bi Srbiju mogao koštati ruske podrške u mnogim drugim pitanjima, a sa druge strane Rusija bi takvu situaciju mogla koristiti za izazivanje problema u odnosima sa zemljama zapada. Sve to naravno, ukoliko su srpske vlasti i svi koji stoje iza nje u potpunosti sigurni da sporazum treba postići", kaže Stronski.

Sagovornik Glasa Amerike ukazuje da je mnoštvo razloga zbog kojih Rusija to ne bi učinila.

Stronski: Glavni je moć ili prevlast koju zbog kosovskog pitanja Rusija ima nad Srbijom. Ali, ako je to nešto što srpska vlast smatra da je u dugoročnim interesima Srbije i da je to moguće, uslovno rečeno, prodati građanima, onda mi se čini da im za to treba ruska podrška.

Glas Amerike: Tokom foruma u Pekingu predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa i sa kineskim predsednikom Šijem. U zvaničnim saopštenjima, posle susreta, navedeno je da je dobio podršku, kako u političkom, tako i u ekonomskom smislu. Šta, međutim, on konkretno može da dobije od Kine i Rusije?

Stronski: Nisam siguran šta bi za Srbiju, kada je o Kosovu reč, mogla biti konkretna korist od Kine. Kina je geografski veoma udaljena u odnosu na Srbiju. Tako da, uz izuzetak članstva u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, nije odigrala značajnu ulogu u, ne tako davnim, događanjima na Balkanu poslednjih dvadeset godina. Mislim da se to menja – što pokazuju značajna sredstva koja Kina odvaja širom sveta prateći sopstvene interese. Uprkos tome što uticaj Kine u Evropi i na Balkanu značajno raste ne mislim da ta zemlja igra značajnu ulogu u aktuelnim pregovorima Srbije i Kosova. Međutim, predsednik Srbije je - imajući u vidu značajnu ulogu Kine u Savetu bezbednosti – kineskog predsednika želeo da upozna sa svojim viđenjem dosadašnjeg toka pregovora Srbije i Kosova.

Pogotovo u momentu kada se sastajao sa ruskim predsednikom Putinom. Državnikom koji ima mnogo više uticaja na politiku Srbije nego kineska strana. Taj uticaj je tokom godina jačao zbog sposobnosti Rusije da u delu međunarodne javnosti blokira priznavanje nezavisnosti Kosova. Posebno u Ujedinjenim nacijama (UN), ali i u drugim međunarodnim forumima. To je jedna od glavnih osnova srpsko - ruskog partnerstva i, da kažemo prijateljstva, u poslednjih deset godina. To svakako daje ruskim kompanijama i ruskoj Vladi dosta mogućnosti da jačaju svoj uticaj u zemlji. To su i teme o kojima su, sigurno, predsednici Putin i Vučić više puta razgovarali u prošlosti.

Trenutno deluje kao da će između Srbije i Kosova biti postignuta neka vrsta dogovora. Svakako izgleda da su dve strane bliže sporazumu nego ikada ranije. Mislim da takvi signali trenutno više dolaze sa srpske strane. Naravno, ima još dosta otvorenih pitanja kojima bi vlasti dve zemlje trebalo da se bave. Ali, najvažnije je da pregovori napreduju – što je delovalo nezamislivo do pre samo godinu dana. Ne mogu da kažem šta je tačno uticalo na promenu. To je i dalje značajna nedoumica. Za obe strane je dobro da se spor Kosova i Srbije uskoro reši jer će to doprineti napretku obeju strana. Iniciraće političku i ekonomsku modernizaciju i ojačati njihove veze sa partnerima na zapadu.

Koga Rusija u stvari štiti?

Glas Amerike: Da li se Rusija, tvrdeći da štiti nacionalne interese Srbije u vezi sa Kosovom, u stvari bori za sopstvene interese protiv zapadnih zemalja?

Stronski: Na neki način da. Jer ako Srbija uspe da dođe do dogovora sa Kosovom koji bi okončao trenutno stanje bez izlaza – a Rusija ga blokira – to je definitivno pokazatelj da pokušava Srbiju da iskoristi za ostvarivanje svojih geostrateških interesa. Smatram da je važno napomenuti da se mnogo govori o odnosu Rusije i Srbije i ruskom uticaju u regionu Balkana. Ali kada, u ekonomskom smislu pogledate brojke, glavni trgovinski partneri Srbije su na zapadu. Mislim da se radi o ukupno 80 procenata trgovinske razmene. Tako da ima jakih razloga za pregovore Srbije i njeno članstvo u Evropskoj uniji. Ako pogledate nastojanja ljudi, oni koji žele da žive van Srbije, ne opredeljuju se za odlazak u Rusiju. Tako da je ta opsežna naracija o bliskim vezama Srbije i Rusije zasnovana u najvećoj meri na pitanju Kosova i sposobnosti Rusije da blokira proces priznavanja, ali i mogući sporazum dve strane. To je dilema za duže staze.

Glas Amerike: Ukoliko Srbija jednog dana prizna nezavisnost Kosova mislite li da će Rusija prestati da blokira prijem Kosova u UN - ili će nastaviti sa takvom politikom?

Stronski: To je vrlo značajna dilema. Nadam se da bi Rusija prekinula sa time ukoliko bi se to podudarilo sa nacionalnim interesima Srbije. Kao dugogodišnji prijatelj i partner Srbije očekivano bi bilo da Rusija postupa u skladu sa odlukama koje su o određenim unutrašnjim pitanjima donele srpske vlasti i građani. Ali, svesni ste da Rusija veoma često koristi, odnosno, zloupotrebljava Srbiju. Koristi čitav balkanski region kao sredstvo sprovođenja svoje politike, interesa i uticaja u Evropi. Tako da bi očekivanije bilo da nastave sa pokušajima blokade. Istovremeno, bilo bi izrazito nepovoljno po vlasti Srbije koje bi, iskazujući spremnost da iskorače ka postizanju sporazuma, verovatno provocirale desničarske i ekstremističke delove društva. Koji su uvereni da Rusija žešće brani navodne srpske interese nego sama vlast. Imam utisak da postoji širi konsenzus da se to pitanje može rešiti. Istovremeno, kao i u svim društvima, uvek će biti krajnje desnih elemenata koji će mu se suprotstaviti. Do same Rusije je izbor – želi li u ovoj situaciji da bude od pomoći. Ili će nastaviti da otežava.

Bliskost Rusije i Srbije više mit nego stvarnost

Glas Amerike: Šta je potrebno kako bi se Srbija oslobodila stege ruskog uticaja? Da li bi u tom smislu pomoglo priznanje nezavisnosti Kosova?

Stronski: Tako nešto bi dovelo da značajne sveukupne relaksacije. Doprinelo bi da se drastično umanji uticaj koji je na području Balkana i Srbije ima poslednjih deset i više godina. Međutim, veze Rusije i Srbije više su izražene u simboličkom nego u konkretnom smislu. Vlada Srbije i njeni građani dobrovljno su se, na neki način, obavezali na evropski put. Rusija želi da uspori taj proces. Ali nasuprot tome stoji činjenica da je trgovina Srbije predominantno orijentisana ka Evropskoj uniji. Te stoga konkretnim pokazateljima suprotstavljen je samo narativ o bliskim političkim i kulturnim vezama. Ali, kada objektivno pogledate veze Srbije i Rusije tokom dvadesetog veka i nisu bile toliko izražene. A i kada je Rusija bila uključena u događanja na nekim podnebljima retko kad joj je motiv bio da pomogne. Suština je prevashodno bila slabljenje neke druge sile – bilo da je to bila Austrougarska, Otomanska imperija, ili sada Evropska unija.

Moj zaključak je da je priča o bliskim vezama mnogo više mit promovisan u javnosti nego što je potvrđeno činjenicama. Jer kada zagrebete površinu i pogledate ispod - stvari ne stoje ni blizu onome što je isticano. I podaci o slabašnoj trgovini sa ruskim područjem potvrđuju takve tvrdnje.

Glas Amerike: Koja je svrha toga što bi u oktobru na snagu trebalo da stupi Sporazum o slobodnoj trgovini Srbije i Evroazijske ekonomske unije?

Stronski: Ne vidim zašto bi Srbija želela da potpiše tako nešto. S obzirom na to da, ponavljam, više od 80 svoje trgovine obavlja sa drugim zemljama koje nisu članice Evroazijske unije. Takođe, mislim da je Evroazijska unija prilično disfunkcionalna organizacija. Niko ko joj se pridružio, sa izuzetkom Rusije, nije se usrećio. Kazahstan i Belorusija su za uspostavljanje Evroazijske unije dobili kompenzaciju u naoružanju dok ima informacija da su Kirgistan i Jermenija ušle pod ruskim pretnjama. Ekonomije država koje su se pridružile Evroazijskoj ekonomskoj uniji počele su da slabe i beleže pad od kako su se ekonomski problemi Rusije, uzrokovani sankcijama međunarodne zajednice, prelili u njihova društva. Dakle, ne vidim kakvu bi korist imala Srbija od ekonomske saradnje sa tom organizacijom. Nije dobro funkcionisalo ni za zemlje koje su joj se pridružile – pa ne vidim ni kako bi za Srbiju. Takođe, ona sa tim političko-ekonomskim entitetom ne deli ni granicu – tako da mi nije jasno kako se od saradnje može ostvariti bilo kakva korist.

U simboličkom smislu Rusija sigurno želi da sa Srbijom sklopi sporazum o slobodnoj trgovini. Ali jednostavno ne vidim interes Srbije za saradnju sa državama koje imaju izražene ekonomske probleme.

Glas Amerike: Može li se to tumačiti kao klica ideje da pojedini krugovi u Srbiji razmatraju napuštanje puta ka pridruživanju EU?

Stronski: Srbija voli da šalje signale svim stranama. Da sa istom stranom sarađuje, a onda se, posle kratkog vremena okrene protiv nje. Čak i u te svrhe da mobiliše konzervativne i desničarske elemente u društvu. Možda se radi o simboličnom potezu kojim srpske vlasti žele da pokažu da ne idu potpuno prema zapadu pa će se držati i tog trgovinskog sporazuma. Postoje naravno i druge zemlje, poput Jermenije koja kao članica Evroazijske unije, takođe ima sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom. Tako da je čak moguće i raditi tako nešto.

Međutim, bliži sam stavu da se radi o nastojanju da se istovremeno od Evrope i Rusije izvuče najviše moguće. Ali i slanju signala konzervativnijim delovima društva da postoji izvesna doza suzdržanosti kada je reč o procesu evropskih integracija.

Glas Amerike: Smatrate li da postoji mogućnost da Srbija postane bliži ili najbliži ruski saveznik u Evropi?

Stronski: To prilično zavisi od epiloga razgovora sa Kosovom. Pominjao sam već da dve strane gaje veze koje nisu toliko intenzivne kao što se predstavlja. Ali Rusija nema veliki broj saveznika u svetu – a i sama Rusija ima prilično opterećene odnose sa mnogim zemljama sveta. To je naročito postalo izraženo nakon ruske agresije u Ukrajini. Svi nekadašnji tradicionalni ruski saveznici, sada pokušavaju da se zaštite i izgrade bolje odnose sa Kinom, zapadnim državama. U centralnoj Aziji Kazahstan pokušava da se približi zemljama Zaliva.

Rusija je pokazala da je spremna da žrtvuje svoje saveznike, što je bio slučaj poslednjih godina, i to ih je učinilo prilično nervoznim. S obzirom na to jasno je da će Rusija pokušati da ostvari što je moguće veći uticaja u Srbiji. Ukoliko Srbija nastavi sa svojim evropskim putem i pristupi EU – ne mislim da će Rusija biti poražena. Jer računa da će to pomoći prenošenju njenog uticaja u širu Evropu.

Rusija se neće povući sa Balkana

Glas Amerike: Šta bi moglo da bude sledeći potez Rusije na Zapadnom Balkanu? Dve države su joj, takoreći izmakle, Severna Makedonija će postati članica NATO-a, a Crna Gora je već postala članica?

Stronski: Uprkos tome, Rusija i dalje pokušava da održi društvene, kulturne i religijske veze sa tim područjima. Bez obzira na crnogorsko članstvo u NATO-u Rusija i dalje u toj zemlji ima veliki ekonomski uticaj. Ruski građani su vlasnici velikog broja nekretnina – i veliki je priliv ruskih turista. Time će, u neku ruku, nastaviti i da raspolaže.

Istovremeno, ruska banka u Hrvatskoj poseduje kompaniju koja se nekada zvala Agrokor. To će sigurno Rusiji obezbediti uticaj na niz sektora u Hrvatskoj, koja je članica EU i NATO-a, od maloprodaje - do poljoprivrede - do računarske tehnologije.

Kada razmotrite u šta je sve uključena – deluje kao da se Rusija neće povući.

Postoji značajna doza zabrinutosti za Bosnu i Hercegovinu – na sve što je tamo sposobna da uradi ili ne uradi. I to je nešto što treba imati na oku. Takođe, Rusija pokušava da održi dobre odnose sa državama poput Bugarske. Međutim, napori koje ulaže ne daju uvek rezultate.

Intenzitet njene agresivnosti je opao pre otprilike dve godine, nakon događaja koji je okarakterisan kao pokušaj državnog udara u Crnoj Gori, incidenta koji je nedovoljno razjašnjen. Što je svakako pokazatelj da je Rusija spremna da angažuje i ekstremističke elemente u regionu kako bi ostvarila svoje inicijative. To je posebno, već nekoliko godina, bilo očigledno i u Makedoniji gde je pokušala da raspiruje političku nestabilnost i probleme. Delom su se njeni pokušaji i prelili i na Grčku, državu koja je potpisivanjem sa Makedonijom sporazum u Prespi, razrešila višedecenijski spor sa tom zemljom – što je Severnoj Makedoniji otvorilio put evroatlantskih integracija.

Grčka, koja je tradicionalno imala veoma bliske odnose sa Rusijom, u međuvremenu je proterala ruske diplomate. Pokazalo se na kraju da su se sve te destabilišuće inicijative, u nekoliko država, na neki način Rusiji vratile pravo u lice.

Glas Amerike: Koliko daleko je Rusija spremna da ide u ostvarivanju svojih interesa što najčešće balkanskim narodima donosi više štete nego koristi?

Stronski: Uverili smo se u rukopis tamnije strane ruskih bezbednosnih službi. Dela koja možda čak ni Kremlj nije u potpunosti odobrio. Videli smo i poteze koje su povlačili ruski oligarsi. To je posebno bilo jasnu u pokušajima da se minira Sporazum iz Prespe Severne Makedonije i Grčke. Radi se o pokušajima da se podstaknu podele unutar i između balkanskih zemalja. To je pokazatelj da je Rusija spremna na izazivanje mnoštva opasnosti. Ne mislim da bi u te svrhe angažovala vojsku. Realnije je da preko svojih službi bezbednosti kroz, veze sa krajnje desnim elementima, dosegne do desničara širom sveta. Ne samo na Balkanu – nego i u Evropi, i pokuša da izazove političke probleme. Mislim da u godinama koje dolaze tako nešto treba očekivati od Rusije.