Novi pristup problemu Srbije i Kosova

Nedavno sam boravio u Beogradu kao učesnik u programu „Beogradska NATO nedelja“  koju su u maju zajednički organizovali hrabra i neumorna Jelena Milić iz Centra za evroatlantske studije (CEAS), norveški ambasador Bjornstad i NATO odeljenje za javnu diplomatiju. Takođe sam imao prvilegiju da se susretnem sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.     

Iz Beograda sam otišao zabrinut, ali i neobično optimističan.

Vreme je za snažnu i koordinisanu inicijativu koju će predvoditi Sjedinjene Države, ali u saradnji sa Evropskom unijom i NATO-om, u cilju osiguravanja uslova koji će omogućiti da Srbija i Kosovo dođu do kosenzusa o svom konačnom odnosu.  

Za ostvarivanje tog cilja treba ispuniti tri uslova:

#1 Obezbediti im dovoljno prostora… stvoriti prostor u kom predsednik Srbije Vučić i predsednik Kosova Tači mogu razgovarati, pregovarati i tragati za kompromisom. Zapad se mora uzdržati od nametanja čvrstih ograničenja i daljeg pridikovanja dvojici lidera. Moramo im pružiti nadu… Integracija sa zapadnim zemljama mora izgledati kao dostižan cilj sa opipljivim ekonomskim koristima… to će obojici predsednika omogućiti da potisnu one grupe unutar svojih redova koje ne vide nikakvu korist od integracije sa Zapadom. Sjedinjene Države, NATO i Evropska unija to mogu učiniti.   

#2 Lokalna rešenja… pogledajmo šta se dogodilo u Severnoj Makedoniji. Zahvaljujući političkoj hrabrosti dva lidera, kao i spoljnoj podršci koja im je obezbedila prostor za pregovore, uprkos upornim pokušajima Kremlja da ih omete, problem imena je najzad rešen, pa budućnost stanovnika Severne Makedonije sada izgleda mnogo svetlije. Sukob Srbije i Kosova je drugačija vrsta situacije, naravno, i možda će njegovo rešavanje biti teže. Ali pružimo predsednicima Vučiću i Tačiju šansu da demonstriraju istu vrstu hrabrosti i državništva, tako što ćemo im dozvoliti da sami dođu do željenog rešenja… oni su ti koji će morati da žive sa njegovim posledicama.       

#3 Strateške opcije… Predsedniku Vučiću su potrebne strateške opcije za Srbiju… koje se razlikuju od stvaranja nove „Kube“ ili „Venecuele“ u jugoistočnoj Evropi... satelitske države koja je vezana samo za Kremlj i koja otuda ne može osigurati dugoročne dobrobiti za svoj narod. Umesto toga, Srbija bi mogla postati odgovoran i stabilizujući faktor u regionu, tako što će doći do miroljubivog sporazuma sa Kosovom.     

Zašto je to teško?

Predsednik Srbije se nalazi pod ogromnim pritiskom koji dolazi iz same zemlje, kao i iz Rusije. Uvođenje trgovinske tarife od 100% na proizvode iz Srbije potkopalo je njegovu pregovaračku poziciju. Takođe, nedavno ga je kritikovalo sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve i najavilo da će ga proglasiti za izdajnika ukoliko bude razmatrao mogućnost priznavanja nezvisnosti Kosova.    

Glavni izvor uticaja Kremlja na Srbiju bila je potreba Srbije da osigura podršku Ruske Federacije u Savetu bezbednosti UN nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost. Kremlj je toga, naravno, svestan i nema interesa da se ova situacija razreši.     

Moskva često zaobilazi predsednika Vučića i vrši pritisak na njega preko sveštenstva, marginalnih sindikata aktivnog sastava policije i vojske, kao i drugih faktora koji smatraju da će biti na gubitku ukoliko Srbija formalno prizna nezavisnost Kosova.      

Predsednik Tači se suočava sa sličnim izazovima jer frustracije u zemlji navode neke političke grupacije na Kosovu da zahtevaju agresivniji stav prema Srbiji ili zajednicu sa Albanijom.   

Uprkos svemu, predsednik Vučić i predsednik Tači su u nekoliko poslednjih meseci demonstrirali svoje državničke kvalitete, pokušavajući da pronađu rešenje za situaciju koja Zapadu izgleda nerešivo. Sve to potvrđuje činjenicu da je obojici lidera neophodna podrška Zapada.  

Balkanski samit u Berlinu nije imao uspeha... ali srpska delegacija je pokazala zrelost i državničko držanje... što možda nudi neku nadu za dolazeći Pariski samit u julu.   

Možda će se uskoro ukazati prilika da se proizvedu novi podsticaji za iznalaženje rešenja. Evropski savet, uz podršku nove Evropske komisije, mogao bi obnoviti nade za članstvo Srbije i Kosova u EU, ukoliko se ostvari dovoljan napredak ka ispunjavanju EU standarda. NATO bi takođe mogao iskoristiti dolazeći Samit u Londonu da potvrdi značaj misije KFOR-a. NATO ima podršku u tom pogledu, budući da su obe vojske pod vođstvom oficira koji razumeju i poštuju Zapad i shvataju da NATO nije pretnja, već garant stabilnosti.      

Ipak, vojska Srbije je i dalje u znatnoj meri podložna uticaju Rusije. Na primer, na nedavnoj vojnoj paradi u Nišu povodom obeležavanja godišnjice kraja Drugog svetskog rata učestvovale su samo ruske i srpske jedinice. To je bila uvreda za zapadne saveznike, kao i pokušaj prekrajanja istorije kojim treba da se pokaže da je Rusija jedini prijatelj na koga Srbija može računati. Od predsednika Vučića se očekuje da ispravi tu grešku pre obeležavanja 75. godišnjice sledeće godine.     

Šta treba učiniti?

Amerika bi mogla ostvariti odlučan uticaj u regionu, ukoliko se primeni sveobuhvatan strateški pristup (dobro integrisan sa naporima EU i NATO-a) koji otvara politički prostor za dvojicu lidera, štiti ih od unutrašnjih i spoljnih pritisaka i nudi nadu u mogućnost postizanja veoma teških, ali neophodnih kompromisa... ali to će biti moguće jedino ako pokažemo isti stepen posvećenosti kao prilikom vođenja pregovora o Mirovnom sporazumu u Dejtonu, pre angažovanja snaga IFOR-a i SFOR-a, što je konačno dovelo do nesavršenog, ali održivog mira na Zapadnom Balkanu.   

Kritički posmatrano, Zapadu je potreban uvažen visoki diplomata koji bi vodio „diplomatiju posredovanja“... slično ulozi koju je ambasador Ričard Holbruk odigrao u pregovorima o Dejtonskom mirovnom sporazumu. Neko ko je sposoban da pregovorima pruži notu urgentnosti i ima podršku vodeći svetskih i regionalnih sila, EU, kao i drugih zainteresovanih strana, kao što je Rumunija, koja takođe treba da odigra važnu ulogu, s obzirom na položaj kojim povezuje Balkan i širi region Crnog mora. Zapravo, Rumunija bi mogla delovati na Srbiju kao umirujući faktor i pored toga što nije priznala nezavisnost Kosova.         

NATO misija koju vrši KFOR takođe treba da bude sačuvana. Visoki albanski i srpski lideri su mi se obraćali u prošlosti, kada sam bio komandant oružanih snaga SAD-a u Evropi, sa molbom da se misija produži jer je to jedini garant stabilnosti u regionu. Takođe bi trebalo podsticati širu saradnju NATO-a sa oružanim snagama Srbije, kao i proces efikasne tranzicije formiranih oružanih snaga Kosova.     

Konačno, Srbija i Kosovo moraju ostvariti ozbiljan napredak ka ispunjavanju uslova za članstvo u EU, umesto što konstantno kritikuju Brisel.  

Zaključak

Vratili smo se u doba nadmetanja velikih sila i vreme je da Zapad iskoristi svoj pozitivni uticaj u regionu. Moramo nastaviti da branimo temeljna načela i podržavamo prihvaćene vrednosti... ali to ne mora da znači pridikovanje i postavljanje nedodirljivih ograničenja. Umesto toga, hajde da prihvatimo utakmicu... ukoliko nastane vakuum, nema sumnje da će ga Rusi i Kinezi iskoristiti... hajde da prihvatimo utakmicu i omogućimo razvoj potencijala i nade. Priča koju mi možemo da ponudimo sadrži bolja rešenja.

Autor bloga: Ben Hodžiz

*Nezvanični prevod Centra za evroatlantske studije