Ivan Iljin kao Putinov filozof

„Činjenica je da je fašizam iskupljujući suvišak patriotske proizvoljnosti“ – Ivan Iljin, 1927.

„Molitva mi je kao mač. A mač mi je kao molitva“ –Ivan Iljin, 1927.

„Politika je umetnost prepoznavanja i neutralizovanja neprijatelja“ – Ivan Iljin, 1948.

Rus je pogledao u oči Sotoni, položio Boga na psihoanalitički kauč i shvatio da njegov narod može da spasi svet. Izmučeni Bog je Rusu ispričao priču o sopstvenom neuspehu. U početku beše Reč – nevinost i savršenstvo – i Reč beše Bog. Ali je onda Bog napravio dečačku grešku. Stvorio je svet da bi upotpunio sebe, ali se umesto toga uneredio i od stida se sakrio u mišju rupu. Prvobitni greh nije bio Adamov nego Božji: stvaranje nesavršenog. Došavši na svet, ljudi su doživljavali stvarnost i proživljavali osećanja na način koji se ne može usaglasiti s onim što beše um Božji. Svaka pojedinačna misao ili strast samo su učvršćivale Sotoninu vlast nad svetom.

I tako je taj Rus, filozof, pojmio istoriju kao sramotu. Sve što se dogodilo od stvaranja sveta bilo je beznačajno. Svet je besmislena zbrka delića. Koliko napornije ljudi pokušavaju da ga shvate, toliko grešniji on postaje. Moderno društvo – njegov pluralizam i njegovo civilno društvo – produbilo je nesavršenost sveta i ostavilo Boga u izgnanstvu. Jedina nada koju je Bog još mogao da gaji bila je da će neki pravednički narod krenuti za svojim Vođom u politički totalitet i tako započeti popravku sveta što bi, sa svoje strane, iskupilo sve Božje. Pošto načelo jedinstva predstavlja jedino dobro u vaseljeni, opravdano je svako sredstvo koje bi vodilo njegovom ponovnom uspostavljanju.

Ovako je ruski filozof, zove se Ivan Iljin, zamišljao ruski hrišćanski fašizam. Rođen 1883, svoju disertaciju o Božjem svetovnom neuspehu dovršio je neposredno pred Rusku revoluciju 1917. godine. Kada ga je sovjetska vlast, koju je prezirao, 1922. proterala iz domovine, prigrlio je program Benita Musolinija i 1925. napisao svoju apologiju političkog nasilja. Kao izbeglica u Nemačkoj i Švajcarskoj, 1920-ih i 1930-ih godina je pisao za ruske Bele emigrante, izbegle posle poraza u ruskom građanskom ratu, a 1940-ih i 1950-ih za buduće Ruse, one koji će doživeti kraj sovjetske vlasti.

Neumoran poslenik, Iljin je objavio dvadesetak knjiga na ruskom i isto toliko na nemačkom. Mnogo toga je tu zbrkano ili prosto zdravorazumsko, puno napetosti i protivrečnosti. Ali jedna Iljinova misao koja ostaje koherentna kroz sve ove decenije jeste njegovo metafizičko i moralno opravdanje političkog totalitarizma, formulisano kao praktično uputstvo za fašističku državu. Ključni pojam je „pravo“ ili „pravna svest“ (pravosoznanije). Prema mladom Iljinu, pre revolucije, pravo otelotvoruje nadu da će Rusi ući u tokove univerzalne svesti, što bi omogućilo stvaranje moderne ruske države. Prema zrelom, kontrarevolucionarnom Iljinu, partikularna svest („srce“ ili „duša“, a ne „um“) omogućuje da Rusi arbitrarne naredbe vlasti doživljavaju kao pravo. Iako je Iljin umro zaboravljen od svih, 1954. godine, njegovo delo je vaskrsnuto posle propasti Sovjetskog Saveza 1991. godine i danas utiče na ljude koji vladaju Rusijom.

Ruska Federacija s početka 21. veka je nova zemlja, stvorena 1991. na teritoriji Ruske republike Sovjetskog Saveza. Ona je manja od nekadašnjeg ruskog carstva, od koga je razdvaja sedam decenija sovjetske istorije. Ipak, Ruska Federacija danas liči na rusko carstvo iz Iljinove mladosti u jednom ključnom smislu: nije uspostavila vladavinu prava kao načelo vladanja. Diskurs ruskih političara, uključujući Vladimira Putina, sledi putanju Iljinovog poimanja prava, od univerzalizma, koji ipak uliva neku nadu, pa sve do arbitrarnog nacionalizma. S obzirom da je Iljin našao način da neuspeh vladavine prava prikaže kao rusku vrlinu, ruski kleptokrati koriste njegove ideje da ekonomsku nejednakost prikažu kao nacionalnu čednost. U proteklih nekoliko godina, Vladimir Putin je koristio neke Iljinove konkretnije ideje o geopolitici da preformuliše cilj ruske politike iz domaćih reformi u izvoz vrline u inostranstvo. Transformišući međunarodnu politiku u raspravu o „duhovnim opasnostima“, Iljin je pomogao ruskim elitama da današnju Ukrajinu, Evropu i Sjedinjene Američke Države prikažu kao egzistencijalnu pretnju Rusiji.

***

Ivan Iljin je filozof koji se ruskim problemima bavio kroz prizmu nemačkih mislilaca. To je bilo uobičajeno u njegovo doba i u njegovim okolnostima. Bio je dete Srebrnog doba, poznog carstva dinastije Romanov. Otac mu je bio ruski plemić, a majka nemačka protestantkinja koja je primila pravoslavlje. Kao student u Moskvi od 1901. do 1906, izučavao je pre svega filozofiju, što se tada svodilo na etičku misao Emanuela Kanta (1724-1804). Prema neo-kantovcima, koji su u to vreme bili najuticajniji na univerzitetima širom Evrope, kao i u Rusiji, ljudi se od drugih stvorenja razlikuju po tome što imaju razum koji im omogućuje izbor. Zahvaljujući tome, ljudi mogu da se podvrgnu pravu dobrovoljno, budući da mogu da pojme i prihvate njegov duh.

U to doba, pravo je bilo veliki predmet želje ruske inteligencije. Ruski studenti prava, možda i više nego njihove evropske kolege, u pravu su mogli da vide izvor političke transformacije. Činilo im se da pravo predstavlja pravi lek za vajkadašnji ruski problem: proizvol, samovoljnu vladavinu autokratskih careva. Kao optimističan mlad čovek, međutim, Iljin se trudio da na Ruse gleda kao na razumna bića kakva je zamišljao Kant. Nestrpljivo je iščekivao veliku pobunu koja će ubrzati prosvećenje ruskih masa. Kada je rusko-japanski rat stvorio uslove za revoluciju 1905. godine, Iljin se zalagao za slobodu okupljanja. Sa svojom devojkom Natalijom Vokač preveo je s nemačkog jedan anarhistički pamflet. Car je bio prinuđen da 1906. godine pristane na nov ustav, na osnovu koga je formiran nov ruski parlament. Iako su poslanici birani na način koji je pogodovao interesima zemljoposedničke klase, ovaj parlament je imao zakonodavnu vlast. Car je dva puta raspuštao ovaj parlament, a onda je protivpravno promenio izborni sistem u još konzervativnijem pravcu. Nije se moglo reći da je novi ustav Rusiji doneo vladavinu prava.

Kada je počeo da predaje pravo na univerzitetu 1909. godine, Iljin je na ruskom (1910) i nemačkom (1912) objavio jedan odličan članak o konceptualnim razlikama između prava i moći. Ostajalo je pitanje kako postići da pravo funkcioniše u praksi i postane deo života? Kant je u svom delu ostavio jaz između duha prava i autokratske stvarnosti. Međutim, Hegel (1770-1831) je nudio nadu da će ova i druge bolne protivrečnosti vremenom biti razrešene. Prema Iljinovom optimističnom čitanju Hegela, Istorija je postepeno prodiranje Duha (Geist) u svet. Svako doba prevazilazi prethodno i sobom donosi krizu koja nagoveštava buduće. Jednog dana će ozverene mase početi da liče na prosvećene prijatelje, a muke svakodnevice će ustupiti mesto političkom poretku.

Filozof koji shvati ovu poruku postaje oruđe Duha, a to je uvek privlačna perspektiva. Kao i druge ruske intelektualce njegove i prethodnih generacija, mladog Iljina je privlačio Hegel, pa je on 1912. najavio „hegelijansku renesansu“. Ipak, ogromnost mase ruskih seljaka navela ga je da posumnja u mogućnost uvođenja prava u rusko društvo, a iskustvo modernog urbanog života porodilo je u njemu sumnju u pogledu tvrdnje da istorijska promena zavisi samo od Duha. Iljinu su Rusi, čak i oni iz njegove klase i miljea u Moskvi, delovali odvratno plotski. U raspravama vođenim 1910-ih o filozofiji i politici, protivnike je optuživao za „seksualnu perverziju“.

Iljin se 1913. godine pribojavao da je perverzija ruski nacionalni sindrom, a za spasioca Rusije je predlagao Sigmunda Frojda (1856-1932). Prema Iljinovom čitanju Frojda, civilizacija je nastala na osnovu kolektivnog ugovora da se suzbiju osnovni nagoni. Pojedinac je platio psihološku cenu za žrtvovanje prirode kulturi. Podsvesno iskustvo je moglo da dopre do svesti samo pomoću dugih seansi na psihoanalitičarevom kauču. Dakle, psihoanaliza nudi sasvim drukčiju sliku misaonog procesa nego hegelijanska filozofija, koju je Iljin u to vreme izučavao. Još dok je radio na disertaciji o Hegelu, Iljin je sebe zamišljao kao začetnika ruske nacionalne psihoterapije, pa je u maju 1914. sa Natalijom otputovao u Beč na sesije s Frojdom. Tako ga je početak drugog svetskog rata zatekao u Beču, prestonici habzburškog carstva, sada jedne od Rusiji neprijateljskih sila.

„Moji unutrašnji Nemci“, pisao je Iljin prijatelju 1915, „muče me više nego spoljni Nemci“, tj. nego nemačke i habzburške snage u ratu protiv ruskog carstva. Jedan „unutrašnji Nemac“ je ipak pomogao Iljinu da nadjača one druge; bio je to filozof Edmund Huserl, sa kojim je studirao u Getingenu 1911. godine. Huserl (1859-1938), osnivač škole mišljenja poznate pod nazivom fenomenologija, pokušao je da opiše metod kojim filozof misli svet. Filozof se trudi da zaboravi sopstvenu ličnost i prethodne pretpostavke i da predmet iskusi onakvim kakav jeste. Kako je govorio Iljin, filozof mora da mentalno usvaja (perezhit) predmet istraživanja sve dok ne dostigne samoočiglednu i potpunu jasnost (ochevidnost).

Iljin je Huserlov metod pojednostavio u „filozofski čin“, kojim filozof može da smiri svemir i sve u svemiru – druge filozofe, svet, Boga – smirujući sopstveni um. Poput pravoslavnog vernika koji kontemplira ikonu, Iljin je (za razliku od Huserla) verovao da se metafizička stvarnost može sagledati kroz fizičku stvarnost. Pišući disertaciju o Hegelu, on je u filozofskom tekstu otkrio božanski subjekt i fiksirao ga. Iljin je zaključio da je Hegel pisao Duh a mislio Bog i da je pogrešio kada je u istoriji video kretanje. Bog sebe ne može ostvariti u svetu, jer je supstanca Boga nepomirljivo različita od supstance sveta. Hegel nije bio u stanju da pokaže da je svaka činjenica povezana s nekim principom, da je svaka slučajnost deo nekog plana, da je svaka pojedinost deo neke celine, i tako dalje. Bog je započeo istoriju a zatim je prestao da utiče na nju.

Iljinovo naglo i oduševljeno prihvatanje protivrečnih nemačkih ideja bilo je tipično za ruske intelektualce. Zahvaljujući sopstvenom, vrlo specifičnom razumevanju Huserla, Iljin je uspeo da u disertaciji donekle pomiri svoje „unutrašnje Nemce“. Kant je formulisao početni problem za ruske političke mislioce: kako uspostaviti vladavinu prava. Hegel je, izgledalo je, ponudio rešenje: Duh koji napreduje kroz istoriju. Frojd je redefinisao problem Rusije kao problem seksualnosti a ne politike. A Huserl je Iljinu omogućio da odgovornost za politički neuspeh i seksualnu nelagodnost prebaci na Boga. Filozofija je postala kontemplacija koja omogućuje kontakt s Bogom i tako započela Božje isceljenje. Filozof je uspostavio kontrolu i sve izložio pogledu: druge filozofe, svet, Boga. A ipak, i kada je ostvaren kontakt s božanskim, istorija se nastavila, „tok događaja“ je nastavio da teče.

I dok je Iljin promišljao Boga, milioni ljudi su se međusobno ubijali i ginuli na ratištima širom Evrope. Dok je Iljin pisao disertaciju, rusko carstvo je prvo osvojilo a zatim izgubilo teritorije na Istočnom frontu. Februara 1917, na mesto carističkog režima stupio je novi ustavni poredak. Nova vlada se povijala pod pritiskom skupog rata koji se nastavljao. U aprilu, Nemačka je u zapečaćenom vagonu poslala Vladimira Lenjina u Rusiju, a njegovi boljševici su u novembru izveli drugu revoluciju, obećavajući seljacima zemlju a svima mir. U međuvremenu je Iljin pokušavao da sakupi komisiju za odbranu svoje teze. Kad ju je sakupio, 1918. godine, boljševici su već bili na vlasti, njihova Crvena armija je vodila građanski rat, a Čeka je revoluciju branila terorom.

Prvi svetski rat je pružio priliku revolucionarima, a time ujedno otvorio put i kontrarevolucionarima. Ljudi sa krajnje desnice širom Evrope su boljševičku revoluciju doživeli kao svojevrsnu priliku za sebe; drama revolucije i kontrarevolucije odvijala se, s različitim ishodima, u Nemačkoj, Mađarskoj i Italiji. Ali sukob nigde nije bio onako dugotrajan, krvav i strastven kao na prostorima bivšeg ruskog carstva, gde je građanski rat potrajao godinama, uz glad i pogrome, i odneo otprilike isto onoliko života kao i prvi svetski rat. U Evropi uopšte, a u Rusiji naročito, strahovit gubitak životā, naizgled beskrajni sukobi i pad carstva, doprineli su da izvesne ideje, koje bi inače ostale nepoznate ili bile irelevantne, počnu da izgledaju prihvatljivo. Da nije bilo rata, lenjinizam bi najverovatnije ostao samo fusnota u istoriji marksističke misli; da nije bilo Lenjinove revolucije, Iljin možda ne bi izvukao desničarske političke zaključke iz svoje disertacije.

Lenjin i Iljin se nisu lično poznavali, ali su im se putevi na čudan način susreli u revoluciji i kontrarevoluciji. Lenjinov patronim je „Iljič“ i on je pisao pod pseudonimom „Iljin“, a stvarni Iljin je objavio recenzije nekih od tih pseudonimnih Lenjinovih tekstova. Kada je Čeka uhapsila Iljina kao protivnika revolucije, Lenjin je intervenisao za njega iz poštovanja prema Iljinovom filozofskom delu. Intelektualno opštenje ove dvojice, koje je započelo 1917. a traje u Rusiji i danas, zasnivalo se na zajedničkom prihvatanju Hegelovog obećanog totaliteta. Obojica su Hegela tumačili radikalno, s tim što se nisu slagali u pogledu konačnog oblika besklasnog društva.

Lenjin je prihvatao Hegelovu misao da je istorija priča o progresu kroz konflikte. Kao marksist, verovao je da konflikt postoji između dveju društvenih klasa: buržoazije, koja poseduje imovinu, i proletarijata, koji omogućuje sticanje profita. Lenjin je marksizmu pridodao ideju da radničkoj klasi, mada ju je stvorio kapitalizam i mada joj je suđeno da ovlada dostignućima kapitalizma, treba rukovodstvo jedne disciplinovane partije, koja razume pravila istorije. On je išao i dalje, pa je 1917. tvrdio da ljudi koji znaju pravila istorije znaju i kako da ta pravila krše – na primer, tako što će socijalističku revoluciju otpočeti u ruskom carstvu, u kome je kapitalizam slab a radnička klasa majušna. S druge strane, Lenjin je uvek verovao da postoji dobra ljudska priroda, zarobljena istorijskim okolnostima, koju istorijska akcija može da oslobodi.

Marksisti poput Lenjina bili su ateisti. Oni su smatrali da je Hegel pod Duhom podrazumevao Boga ili neku drugi teološki pojam, pa su Duha zamenili Društvom. Iljin nije bio tipičan hrišćanin, ali jeste verovao u Boga. On je, kao i marksisti, verovao da Hegel govori o Bogu, ali je tvrdio da je Hegelov Bog stvorio jedan manjkav svet. Za marksiste, privatna svojina predstavlja prvobitni greh, a njeno ukidanje oslobađa dobro u čoveku. Za Iljina, prvobitni greh je ustvari bio sām Božji čin stvaranja. U istoriji nema dobrih trenutaka, a u ljudima nema ničeg intrinsično dobrog. Marksisti su u pravu kad mrze srednju klasu, samo što je ne mrze dovoljno. „Civilno društvo“ srednje klase brani pluralne interese koji onemogućavaju „nadmoćnu nacionalnu organizaciju“ kakva je potrebna Bogu. Pošto srednja klasa blokira Boga, njeno mesto mora da zauzme jedna besklasna nacionalna zajednica. Ali, ne postoji nijedna istorijska tendencija niti istorijska grupa koja bi mogla da obavi taj zadatak. Veličanstvena transformacija satanske individualnosti u božanski totalitet mora da otpočne negde s onu stranu istorije.

Prema Iljinu, oslobođenje dolazi ne onda kada istorija bude shvaćena nego kad bude eliminisana. Pošto je sve ovozemaljsko iskvareno a sve božansko nedostižno, politički spas će doći iz domena fikcije. Iljin se 1917. još nadao da Rusija može da postane država vladavine prava. Zahvaljujući Lenjinovoj revoluciji, Iljin je počeo da sopstvene filozofske ideje doživljava kao političke. Boljševizam je dokazao da je Božji svet upravo onako manjkav kako je to tvrdio Iljin. „Ambis ateizma“ novog režima, kako ga je nazivao Iljin, predstavlja konačnu potvrdu manjkavosti sveta, ali i moć modernih ideja da sačuvaju te manjkavosti.

Kada je napustio Rusiju, Iljin je smatrao da su čovečanstvu neophodni heroji, gorostasi s onu stranu istorije koji mogu da snagom volje osvoje vlast. Takva politika je implicitna u njegovoj disertaciji, u žudnji za nepostojećim totalitetom i ideji da nacija može da otpočne sopstvenu restauraciju. Bila je to već jedna ideologija, kojoj su falili samo forma i ime.

***

Rusiju je Iljin napustio 1922, iste godine kada je osnovan Sovjetski Savez. Ubrzo ga je opčarao Musolinijev marš na Rim, puč koji je svetu podario prvi fašistički režim. Iljin je bio ubeđen da hrabri gestovi hrabrih ljudi mogu da počnu da ispravljaju manjkavosti postojanja. Posetio je Italiju i, dok je pisao knjigu O upotrebi nasilja za suprotstavljanje zlu (1925), objavljivao je članke pune divljenja za Il Duce. Dok je Illjinova disertacija postavila osnov za metafizičku odbranu fašizma, njegova nova knjiga je nudila opravdanje za jedan sistem koji je stupao na pozornicu. Disertacija je opisala izgubljeni totalitet, Božju grešku; druga knjiga je objasnila granice učenja Sina Božjeg. Pošto je već pojmio traumu Boga, Iljin se sada „suočio sa Sotonom“.

Otuda čuvene reči Isusove, kako ih navodi Jevanđelje po Mateju, u Iljinovoj interpretaciji dobijaju neočekivana značenja. „Ne sudite“, kaže Isus, „da vam se ne sudi“. Taj čuveni poziv na refleksiju se nastavlja ovako: „Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam suditi; i kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti… A zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš?… Ili kako možeš reći bratu svom: Stani da ti izvadim trun iz oka tvog; a eto brvna u oku tvom?… Licemere! Izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svog.“

Za Iljina, ovo su reči jednog neuspelog Boga čiji je Sin već osuđen na propast. U stvari, pravednik ovde ne razmišlja o sopstvenim delima niti pokušava da sebe vidi iz prespektive drugog; on promišlja, prepoznaje apsolutno dobro i zlo i imenuje neprijatelje koje treba uništiti. Pravo tumačenje pasusa „Ne sudite“ je da je svaki dan sudnji, i da će ljudima biti suđeno zato što nisu ubijali neprijatelje Božje kada su imali priliku za to. A u odsustvu Boga, Iljin odlučuje ko je neprijatelj.

Verovatno najpoznatija Isusova zapovest je da treba voleti neprijatelja, kako stoji u Jevanđelju po Mateju: „Čuli ste da je kazano: oko za oko, i zub za zub. A ja vam kažem da se ne branite od zla, nego ako te ko udari po desnome tvom obrazu, obrni mu i drugi“. Prema Iljinu, ovo ima suprotno značenje. Pravilno shvaćena, ljubav znači totalitet. Nije važno da li se pojedinac trudi da voli drugog pojedinca. Pojedinac voli samo ako je u potpunosti uključen u zajednicu. Biti obuzet takvom ljubavlju znači boriti se „protiv neprijatelja božjeg poretka na zemlji“. Hrišćanstvo je zapravo poziv filozofa koji jasno sagledava stvari na odlučnu primenu nasilja u ime ljubavi. Onaj ko ne prihvata ovu logiku je i sām sluga Sotonin: „Ko se protivi viteškoj borbi protiv đavola, đavo je i sam“.

Teologija postaje politika. Demokratije se nisu suprotstavile boljševizmu nego su ga omogućile i zato moraju biti uništene. Jedini način da se spreči širenje zla je da se uništi srednja klasa, da se njeno civilno društvo zatre i da se njeno individualističko i univerzalističko poimanje prava transformiše u svest o pripadanju naciji. Boljševizam nije lek za bolest srednje klase nego epidemija te bolesti. Sovjetsku i evropske vlade treba srušiti nasilnim pučevima.

Iljin je fašističku inspiraciju opisivao rečju Duh. Fašističko osvajanje vlasti, pisao je on, predstavlja „čin spasenja“. Fašista je istinski spasitelj jer shvata da je onaj koga treba žrtvovati – neprijatelj. Iljin je od Musolinija preuzeo pojam „viteške žrtve“, one koju fašisti prinose u krvi drugih. (Govoreći o holokaustu 1943. godine, Hajnrih Himler će veličati esesovce upravo tim rečima.)

Iljin je smatrao da je njegov zadatak, zadatak ruskog intelektualca, da propagira fašističke ideje kroz partikularno ruski idiom. U pesmi objavljenoj u prvom broju časopisa koji je uređivao od 1927. do 1930, upotrebio je odgovarajući sažeti moto: „Molitva mi je kao mač. A mač mi je kao molitva“. Svoju obimnu knjigu O upotrebi nasilja za suprotstavljanje zlu (1925), Iljin je posvetio Belima, ljudima koji su pružili otpor boljševičkoj revoluciji. Knjiga je zamišljena kao vodič za njihovu budućnost.

Izgleda da je Iljina najviše mučilo to što su fašizam izmislili Italijani a ne Rusi: „Zašto su Italijani uspeli tamo gde smo mi poklekli?“ Pišući o budućnosti ruskog fašizma 1927. godine, trudio se da dokaže primat Rusije tako što je otpor Belih boljševicima prikazivao kao predistoriju celokupnog fašističkog pokreta. Beli pokret je usto bio „dublji i širi“ od fašizma, budući da je sačuvao vezu sa religijom i neophodnost totaliteta. „Mojoj Beloj braći, fašistima“ Iljin poručuje da vlast u Rusiji mora da prigrabi manjina. To vreme će doći. „Beli Duh“ je večit.

Iljinovo zalaganje za fašističku budućnost Rusije predstavlja potpunu negaciju njegovih nada iz 1910-ih godina da bi Rusija mogla postati država vladavine prava. „Činjenica je“, piše Iljin, „da je fašizam iskupljujući suvišak patriotske proizvoljnosti“. Proizvoljnost (proizvol), ključni pojam u svim savremenim političkim raspravama u Rusiji, bila je bauk svih ruskih reformatora koji su se zalagali za progres putem prava. Sada proizvol postaje patriotski. Drugi ključni ruski pojam je „iskupljujući“ (spasytelnii). Ruski pravoslavni hrišćanin bi upotrebio taj pridev da opiše Hristovu žrtvu na Golgoti, smrt Jednoga radi spasa mnogih. Iljin ga koristi da označi ubijanje drugih da bi nacija mogla da se lati projekta totalne politike, a ta politika bi jednom mogla da iskupi izgubljenog Boga.

U jednoj rečenici su potrta dva univerzalna pojma, pravo i hrišćanstvo. Duh bezakonja dolazi na mesto duha prava; duh ubijanja dolazi na mesto milosrđa.

***

Iljina je inspirisala fašistička Italija, ali je od 1922. do 1938. živeo u Nemačkoj kao politički izbeglica. Zaposlen u Ruskom naučnom institutu (Russisches Wissenschaftliches Institut), imao je status državnog službenika u prosveti. Iz Berlina je pratio borbe za nasledstvo posle Lenjinove smrti koje su na vlast dovele Josifa Staljina. Zatim je posmatrao Staljinove pokušaje da političku pobedu boljševika pretvori u socijalnu revoluciju. Iljin je 1933. na nemačkom objavio obimnu knjigu o gladi izazvanoj kolektivizacijom sovjetske poljoprivrede.

U svojim radovima na ruskom, pisanim za ruske emigrante, Iljin je hvalio Hitlerovo preuzimanje vlasti 1933. godine. On je u Hitleru, kao i u Musoliniju, video Vođu s one strane istorije, čija je misija u potpunosti odbrambena. „Moralo je doći do reakcije na boljševizam“, pisao je Iljin, „i ona je došla“. Evropska civilizacija je osuđena na smrt, ali „sve dok Musolini vodi Italiju a Hitler Nemačku, izvršenje presude se odlaže“. Nacisti otelotvoruju „Duh“, a Rusi moraju da im se pridruže.

Za Iljina, nacisti su u pravu kada bojkotuju jevrejske radnje i okrivljuju Jevreje, kao zajednicu, za sva zla koja su zadesila Nemačku. On se naročito trudio da Ruse i druge Evropljane ubedi da je Hitler u pravu kada Jevreje smatra agentima boljševizma. Po Iljinovom shvatanju, ova ideja „judeoboljševizma“ predstavljala je vezu između Belih i nacista. Bela propaganda je tokom ruskog građanskog rata tvrdila da su svi Jevreji boljševici, a svi boljševici Jevreji. Naravno, većina komunista nisu bili Jevreji, a velika većina Jevreja nije imala ništa s komunizmom. Izjednačavanje tih dveju grupa nije bila greška niti preterivanje nego pretvaranje tradicionalnih verskih predrasuda u instrumente nacionalnog jedinstva. Judeoboljševizam se uklapao u praznoverno verovanje pravoslavnih seljaka da su Jevreji čuvari granice između svetova dobra i zla. Tako se ovo verovanje prenosilo u modernu politiku, slikajući revoluciju kao pakao a Jevreje kao čuvare vratnica pakla. Kao i u Iljinovoj filozofiji, Bog je slab, Sotona vlada a oružje pakla su ovosvetske moderne ideje.

Za vreme ruskog građanskog rata i posle njega, mnogi Beli su otišli u Nemačku kao izbeglice. Neki su sa sobom poneli osnovni tekst modernog antisemitizma, fiktivne „Protokole sionskih mudraca“, a mnogi drugi svoje uverenje da je za njihov poraz kriva globalna jevrejska zavera. Beli judeoboljševizam, koji je u Nemačku stigao 1919. i 1920, upotpunio je obrazovanje Adolfa Hitlera kao antisemite. Do tada, Hitler je neprijatelja Nemačke video u jevrejskom kapitalizmu. Sada, uveren da su Jevreji odgovorni kako za kapitalizam tako i za komunizam, mogao je da napravi još jedan korak i zaključi, kao što je učinio u svojoj knjizi Mein Kampf, da su Jevreji izvor svih ideja koje prete nemačkom narodu. U tom važnom smislu, Hitler je bio đak ruskog pokreta Belih. A Iljin je, kao glavni ideolog Belih, ubeđivao svet da je Hitler u pravu.

Krajem 1930-ih, Iljin počinje da sumnja da li nacistička Nemačka uopšte podržava stvar ruskog fašizma. To je bilo logično, jer je Hitler u Rusima video podljude, a Nemačka je evropske fašiste pomagala samo ukoliko su bili od koristi za specifične nemačke ciljeve. Iljin počinje da upozorava Bele Ruse na nacizam, što ga dovodi u nemilost nemačkih vlasti. Otpušten s posla 1938, napustio je Nemačku i otišao u Švajcarsku. Ipak, ostao je veran svojoj ideji da je pokret Belih preteča italijanskog fašizma i nemačkog nacionalsocijalizma. Zato će se, kad kucne čas, ruski fašizam pokazati kao superioran.

***

Sa svoje bezbedne švajcarske osmatračnice kod Ciriha, Iljin je pratio izbijanje drugog svetskog rata. Taj trenutak je izazvao zabunu i kod komunista i kod njihovih neprijatelja, budući da je sukob otpočeo tek pošto su Sovjetski Savez i nacistička Nemačka potpisali sporazum poznat kao Pakt Molotov-Ribentrop. Tajni protokol uz taj sporazum, kojim su dve sile među sobom podelile istočnu Evropu, predstavljao je savez po svemu osim po imenu. Septembra 1939, i nacistička Nemačka i Sovjetski Savez napali su Poljsku, a njihove armije su se susrele usred te zemlje. Iljin nije verovao da će nacističko-sovjetski savez potrajati jer je bio ubeđen da će Staljin izdati Hitlera. Međutim, 1941. godine dogodilo se suprotno, Vermaht je napao Sovjetski Savez. Iako je bio rezervisan prema nacistima, Iljin je tada pisao o nemačkoj invaziji na SSSR kao o „presudi boljševicima“. Posle sovjetske pobede kod Staljingrada u februaru 1943, Iljin je ponovo promenio stav. Tada i kasnije tumačio je rat kao samo još jedan u nizu zapadnjačkih napada na rusku vrlinu.

Ruska čednost postaje jedna od Iljinovih omiljenih tema. Kao pojam, ona je upotpunila Iljinovu fašističku teoriju: svet je iskvaren; svetu treba iskupljenje koje može doneti samo nacija sposobna za totalnu politiku; ta nacija je prečista Rusija. Stareći, Iljin se bavio ruskom prošlošću, ali je nije gledao kao istoriju nego kao cikličan mit u kome se domaća vrlina brani od nasrtaja spolja. Rusija je bezgrešno carstvo, uvek pod napadom sa svih strana. Malena teritorija oko Moskve postala je Rusko carstvo, najveća zemlja svih vremena, a da nikad nikog nije napala. Čak i dok se širila, Rusija je bila žrtva jer Evropljani nisu shvatali suštinsku vrlinu koju Rusija brani kada zauzima nove teritorije. Prema Iljinu, Rusija je bila predmet neprestane „kontinentalne blokade“, a celokupna njena prošlost je „samoodbrana“. I tako, „ruska nacija, otkako je u celosti primila hrišćanstvo, broji skoro hiljadu godina istorijske patnje“.

Iako je ispisao na stotine dosadnih stranica u ovom smislu, Iljin je naglašavao da nije važno šta se zaista događalo i šta su Rusi zaista radili. To bi bila besmislena istorija, to bi bile tek puke činjenice. A istina o naciji, pisao je Iljin, uvek je „čista i objektivna“, bez obzira na činjenice; ruska istina je u nevidljivoj i neizrecivoj Pobožnosti. Nasuprot prividu, Rusija nije zemlja u kojoj postoje pojedinci i ustanove; ona je jedan besmrtan živi stvor. „Rusija je organizam sačinjen od prirode i duše“, ona je „živ organizam“, „živo organsko jedinstvo“, i tako dalje. Iljin je „Ukrajince“ uvek pisao pod navodnicima, jer su po njegovom mišljenju oni deo ruskog organizma. Opsedala ga je bojazan da ljudi na zapadu to ne razumeju, a svaki pomen Ukrajine je doživljavao kao napad na Rusiju. S obzirom da je živi organizam, Rusiju „nije moguće deliti nego samo secirati“.

Iljinova ideja o političkom povratku Rusije Bogu podrazumevala je odbacivanje ne samo individualnosti i pluraliteta nego i humanosti. Iljin je kao svoj osnovni zadržao fašistički jezik organskog jedinstva, diskreditovan ratom. Uopšte uzev, rat nije promenio Iljinovo mišljenje. On nije odbacio fašizam kao što su to većinom uradili oni koji su ga podržavali pre rata, mada je sada povlačio razliku između onoga što je smatrao boljim i gorim oblicima fašizma. Nije učestvovao u sveopštem pomeranju evropske politike u levo, pa ni u rehabilitovanju demokratije. I, možda najvažnije, nije prepoznao kraj evropskog kolonijalizma. Kao primer je isticao Frankovu Španiju i Salazarovu Portugaliju, tada prostrana carstva pod vlašću desničarskih autoritarnih režima.

Drugi svetski rat nije bio „presuda boljševizmu“, kako je to Iljin zamišljao 1941. Naprotiv, u njemu je Crvena armija pobedila, sovjetske granice su pomerene na zapad, a u istočnoj Evropi je ustanovljeno jedno novo spoljašnje carstvo epigonskih režima. Zahvaljujući proteku vremena, 1940-ih više nije bilo moguće zamišljati povratak Belih emigranata u Rusiju, kako ga je zamišljao Iljin 1920-ih. Sada je Belima pisao eulogije a ne ideologije. Sada se osećala potreba za jednim modelom koji bi bio relevantan za buduću postsovjetsku Rusiju. Iljin se latio pisanja nekolikih ustavnih projekta, a napisao je i jedan broj političkih eseja. Ovim poslednjima, objavljenim kao Naši zadaci, otpočela je Iljinova renesansa u postsovjetskoj Rusiji.

Njegovi predlozi za posle rata upadljivo liče na predratne fašističke sisteme i u skladu su sa metafizičkim i etičkim legitimisanjem fašizma u Iljinovim glavnim delima. Odnekud s onu stranu istorije, iz nekog fiktivnog sveta, predviđao je Iljin, iskrsnuće „nacionalni diktator“. Taj Vođa (Gosudar) mora biti „pravi muškarac“, kao Musolini. Ovde je lako uočiti jednu notu krhke muškosti. „Jakom čoveku“, kaže Iljin, „vlast sama dolazi“. Narod će se klanjati „živom organu Rusije“, a Vođa će „samoga sebe kaliti kroz pravednu i muževnu službu“.

Prema Iljinovom planu, taj Vođa bi bio lično i u potpunosti odgovoran za sve oblasti političkog života, kao vrhovni izvršni organ, vrhovni zakonodavac, vrhovni sudija i komandant vojske. Njegova izvršna vlast je neograničena. „Politički odabir“ se vrši na „formalno nedemokratski način“. Demokratskim izborima se institucionalizuje pogubna ideja individualnosti. „Princip demokratije je“, piše Iljin, „neodgovoran ljudski atom“. Brojati glasove znači usvojiti „mehaničko i aritmetičko shvatanje politike“. Zato „moramo da se odreknemo slepe vere u broj glasova i njegov politički značaj“. Javno glasanje s potpisanim listićima omogućiće Rusima da se odreknu svoje individualnosti. Izbori su ritual pokoravanja Rusa Vođi.

Prema Iljinu, ključni problem predratnog fašizma bila je jednopartijska država. Ta jedna partija bila je višak. Rusija treba da bude država sa nula partija, tako da nijedna partija ne može da kontroliše državu ili da utiče na tok događaja. Partija predstavlja samo jedan segment društva, a segmentaciju treba izbegavati. Partije mogu da postoje, ali samo kao mišolovke za ambiciozne ili kao elementi izbornog pokoravanja Vođi. (Iljinov članak s ovim idejama je 2014. godine razaslan svim članovima Putinove partije.) Isto važi i za civilno društvo: ono treba da postoji samo kao simulakrum. Rusima će biti dopušteno da upražnjavaju svoje hobije i slično, ali samo u okviru jedne totalne korporativne strukture koja obuhvata sve društvene organizacije. Srednja klasa mora da bude na samom dnu korporativne strukture i da nosi težinu čitavog sistema. Jer pripadnici srednje klase su proizvođači i potrošači činjenica i osećanja u sistemu čiji je cilj da prevaziđe činjeničnost i osećajnost.

„Sloboda za Rusiju“, kako ju je shvatao Iljin (u jednom tekstu koji je Putin selektivno citirao 2014. godine), ne znači slobodu za Ruse kao pojedince nego Rusima daje slobodu da sebe pojme kao delove celine. Politički sistem mora da ostvari „organsko-duhovno jedinstvo države sa narodom i naroda sa državom“. Prvi korak na putu povratka Reči jeste „metafizički identitet svih ljudi iz iste nacije“. Moguće je odagnati „kobnu prirodu senzualnoga“ i prevazići „empirijsku raznovrsnost ljudskih bića“.

***

Današnja Rusija je jedna medijski podržana autoritarna kleptokratija, a ne religiozno totalitarno uređenje kakvo je zamišljao Iljin. Pa ipak, Iljinov pojmovni aparat nam pomaže da jasnije sagledamo neke zanimljive aspekte ruske politike. Vrlo važan primer je Vladimir Putin, postsovjetski političar koji je izronio iz domena fikcije. S obzirom da je baš on uveo Iljinove ideje u visoku politiku, njegov uspon na vlast je takođe deo Iljinove priče.

Putin je bio potpuno nepoznat kada ga je, 1999. godine, prvi postsovjetski predsednik Rusije, Boris Jeljcin, odabrao za premijera. Putin je odabran posle svojevrsne političke audicije. Naime, Jeljcinovi saradnici, u akciji koju su sami nazvali „Operacija Naslednik“, upitali su se ko je bio najpopularniji lik na ruskoj televiziji. Pokazalo se da je to bio junak jedne serije iz 1970-ih godina, sovjetski špijun koji govori nemački. Tom opisu je odgovarao Putin, bivši agent KGB-a u Istočnoj Nemačkoj. Pošto ga je Jeljcin postavio za premijera, Putin je učvrstio sopstvenu reputaciju opet pomoću jedne, doduše krvavije, fikcije. Kada su u ruskim gradovima zgrade počele da lete u vazduh, Putin je za to okrivio muslimane i otpočeo rat u Čečeniji. Tadašnji dokazi upućuju na zaključak da je bombe možda podmetnula ruska obaveštajna služba, FSB. Putin je 2000. godine izabran za predsednika i na tom položaju je ostao do 2008.

Početkom 2000-ih, Putin je držao da bi Rusija mogla da postane država vladavine prava. Umesto toga, on je inkorporisao privredni kriminal u rusku državu i tako opštu korupciju pretvorio u zvaničnu kleptokratiju. Kada je država postala centar kriminala, vladavina prava je postala nedosledna, nejednakost ukorenjena, a reforma nezamisliva. Tražila se neka druga politička priča. Pobedom nad ruskim oligarsima, Putin je ujedno uspostavio kontrolu nad njihovim televizijskim stanicama, tako da su mu sada bili na raspolaganju novi medijski instrumenti. Zapadni trend infozabave1 doveden je do svog logičnog vrhunca upravo u Rusiji, stvorivši jednu alternativnu stvarnost koja treba da podstakne veru u rusku vrlinu ali i cinizam prema činjenicama. Tvorac ove transformacije bio je Vladislav Surkov, genije ruske propagande. Pod njegovom dirigentskom palicom Rusija je zakoračila u svet kakav je zamišljao Iljin, u jedan taman i zbrkan vilajet kome kakav-takav oblik daje samo ruska čednost. Pošto je uspostavio kontrolu nad finansijskim i medijskim resursima, Putinu je ostalo samo da tome doda, kako Rusi zgodno kažu, „duhovni resurs“. I tako je, 2005. godine, Putin počeo da rehabilituje Iljina kao dvorskog filozofa Kremlja.

Te godine je Putin citirao Iljina u svom govoru u Saveznoj skupštini Ruske Federacije i organizovao prenos njegovih posmrtnih ostataka u Rusiju. Onda je i Surkov počeo da citira Iljina. Propagandist usvaja Iljinovu ideju po kojoj „ruska kultura predstavlja kontemplaciju celine“, a sopstveno delovanje opisuje kao stvaranje narativa o čednoj Rusiji, večito okruženoj neprijateljima. Surkovljeva odbojnost prema činjenicama je isto onako jaka kao i Iljinova i on, kao i Iljin, za nju nalazi teološku podlogu. Dmitrij Medvedev, šef Putinove političke partije, preporučuje Iljinove knjige ruskoj omladini. Iljin počinje da se javlja i u govorima lidera ruskih pripitomljenih opozicionih partija, Komunističke i (paradoksalno nazvane, ustvari ekstremno desne) Liberalnodemokratske. U proteklih nekoliko godina, Iljina su citirali: predsednik ustavnog suda, ministar inostranih poslova i patrijarsi Ruske pravoslavne crkve.

Putin se vratio na mesto predsednika posle četvorogodišnje pauze od 2008. do 2011, tokom koje je vršio funkciju premijera a Medvedeva pustio da bude predsednik. Ako je 2000. došao na vlast kao junak iz fikcije, Putin se 2012. vratio kao razarač vladavine prava. Na izvestan način, u Rusiji Putinovog doba se obnavljala drama Rusije iz doba Iljina. Nada koju su ruski liberali polagali u pravnu državu ponovo je izneverena. Kucnuo je čas Iljina, koji je svojevremeno taj neuspeh pretvorio u fašizam. Njegovi argumeti pomogli su Putinu da neuspeh svog prvog mandata – neuvođenje vladavine prava, pretvori u obećanje za drugi mandat – potvrdu ruske vrline. Kad već ne može da postane država vladavine prava, Rusija će se starati da uništi susede koji su u tome uspeli ili žele da uspeju. Na tragu notorne proklamacije nacističkog pravnog mislioca Karla Šmita, Iljin je pisao da je politika „umetnost prepoznavanja i neutralisanja neprijatelja“. U drugoj deceniji dvadesetprvog veka, Putin Rusiji ne obećava pravo nego pobedu nad njenim hiper-legalističkim susedima.

Evropska unija, najveća privreda na svetu i najvažniji ekonomski partner Rusije, počiva na pretpostavci da su međunarodni pravni ugovori temelj za plodnu saradnju među državama koje su uspostavile vladavinu prava. Krajem 2011. i početkom 2012, Putin je proklamovao novu ideologiju, zasnovanu na Iljinu, koja Rusiju definiše kao protivnost tom evropskom modelu. U članku objavljenom 3. oktobra 2011. u listu Izvestija, Putin je najavio osnivanje suparničke Evroazijske unije, u koju bi se ujedinile one države koje nisu uspele da uspostave vladavinu prava. U Nezavisimoj gazeti 23. januara 2012, Putin citira Iljina i međudržavnu integraciju prikazuje kao stvar vrline a ne dostignuća. Vladavina prava nije univerzalna vrednost nego deo jedne strane zapadne civilizacije; Rusiju sa postsovjetskim državama kao što je Ukrajina povezuje ruska kultura. U trećem članku, u Moskovskim novostima 27. februara 2012, Putin je iz ovoga izveo političke zaključke. Iljin je zamišljao kako „Rusija, kao duhovni organizam, ne služi samo svim pravoslavnim narodima i svim narodima evroazijske kopnene mase, nego svim narodima sveta“. Putin je previđao da će Eurazija nadmašiti Evropsku uniju i da će svoje članice uvesti u jedan širi entitet koji će se prostirati „od Lisabona do Vladivostoka“.

Putinova ofanziva protiv vladavine prava otpočela je već načinom na koji je ponovo zauzeo mesto predsednika Ruske federacije. U temelju svake države u kojoj vlada pravo stoji princip sukcesije, skup pravila putem kojih se obezbeđuje da jedna ličnost zameni drugu na način koji potvrđuje valjanost sistema umesto da ga urušava. Način na koji se Putin vratio na vlast 2012. isključuje svaku mogućnost da bi taj princip mogao da funkcioniše u Rusiji u doglednoj budućnosti. On je na mesto predsednika došao uz pomoć parlamentarne većine, zahvaljujući predsedničkim i parlamentarnim izborima koji su bili napadno namešteni, tokom protesta čiji su učesnici etiketirani kao strani agenti.

Kada je Rusiju lišio prihvatljivih načina da neko drugi bude izabran na njegovo mesto ili da neka druga partija osim njegove preuzme kontrolu nad ruskim parlamentom, Putin je samo sledio Iljinove savete. Izbori su postali ritual, a moćni državni mediji su neistomišljenike proglasili za izdajnike. U radio emisiji sa fašističkim piscem Aleksandrom Prohanovim, emitovanoj tokom protesta protiv izborne krađe, Putin se dosećao šta bi Ivan Iljin imao da kaže o sadašnjem stanju Rusije. „Možemo li reći“, pitao se retorički, „da se naša zemlja sasvim oporavila i iscelila posle dramatičnih događaja koji su nas zadesili od propasti Sovjetskog Saveza i da sada imamo snažnu, zdravu državu? Ne, ona je još uvek vrlo bolesna; ovde treba da se setimo Ivana Iljina: ‘Da, naša je zemlja još bolesna, ali mi smo i dalje uz postelju naše bolesne majke’“.

Činjenica da je Putin citirao Iljina u ovom kontekstu mnogo govori, a to što mu je tekst bio poznat govori da je mnogo čitao. Bilo kako bilo, čudno je kako ga je citirao. Iljina je iz Sovjetskog Saveza svojevremeno proterala Čeka, ustanova prethodnica Putinovog poslodavca, KGB-a. Za Iljina, ruska bolest nije bila u propasti Sovjetskog Saveza nego u njegovom osnivanju. Kako je tada rekao islednicima Čeke: „Za mene je sovjetska vlast neizbežna posledica teške socijalne i duhovne bolesti koja hara Rusijom već nekoliko vekova“. Iljin je smatrao da posle raspada Sovjetskog Saveza agentima KGB-a (a Putin je bio jedan od njih) treba zabraniti bavljenje politikom. Iljin je celog života sanjao propast Sovjetskog Saveza.

Putinovo prenošenje Iljinovih posmrtnih ostataka u Rusija predstavlja mistično razrešenje ove protivrečnosti. Iljina je iz Rusije proterala sovjetska služba bezbednosti; njegov leš je sahranjen pored ostataka žrtava te službe. Putin je Iljinove ostatke sahranio u istom manastiru u kome je NKVD, naslednik Čeke i prethodnik KGB-a, sahranio ostatke hiljadā sovjetskih građana pogubljenih u Velikoj čistci. Kada je kasnije Putin posetio to mesto da položi venac na Iljinov grob, uz njega se našao i jedan pravoslavni kaluđer koji je dželate NKVD-a doživljavao kao ruske patriote i, prema tome, dobre ljude. U trenutku ponovne sahrane, na čelu Ruske pravoslavne crkve je bio čovek koji je prethodno služio kao agent KGB-a. Uostalom, Iljin je masovna ubistva opravdavao na isti način kao i boljševici: odbranom od apsolutnog zla. Kako kaže jedan njegov kritičar povodom njegove druge knjige 1920-ih, Iljin je bio „božji čekist“. Kao takav je i sahranjen, sa svim mogućim počastima koje su mu ukazali i čekisti i božji ljudi – božji ljudi koji su bili čekisti i čekisti koji su bili božji ljudi.

Iljin se vratio, dušom i telom, u Rusiju iz koje je bio proteran. Njegov povratak, obeležen zabašurivanjem protivrečnosti i zanemarivanjem činjenica, bio je izraz poštovanja prema njegovom delu. Iljin je nesumnjivo bio protivnik sovjetskog sistema. Međutim, kada je 1991. godine prestao da postoji, SSSR je otišao u istoriju, a za Iljina je prošlost predstavljala samo kognitivnu sirovinu za stvaranje jedne literature o večnoj vrlini. Uz sasvim male izmene Iljinovog shvatanja ruske čednosti, ruski lideri su sada mogli da sagledaju Sovjetski Savez ne kao nešto što je Rusiji nametnuto spolja (tako je mislio Iljin) nego kao samu Rusiju, dakle kao nešto što je, uprkos prividima, puno vrline. Sve greške sovjetskog sistema sada se pokazuju kao nužan ruski odgovor na vajkadašnje neprijateljstvo Zapada.

***

Teško je utvrditi uticaj ideja na politiku; bilo bi preterano tvrditi da se ruski sistem temelji na Iljinovim tekstovima. Pre svega, Iljinovo obimno delo se može tumačiti na razne načine. Kao i u slučaju Martina Hajdegera, takođe jednog Huserlovog đaka koji je podržao Hitlera, umesno je upitati se u kojoj meri je autorova politička podrška fašizmu vezana za njegov filozofski opus. Što se Rusije tiče, Iljin nije jedini domaći izvor fašističkih ideja koga je s odobravanjem citirao Vladimir Putin; takav je i Lev Gumiljev. Savremeni ruski fašisti koji se javljaju u javnoj sferi, poput Aleksandra Prohanova i Aleksandra Dugina, baštine različite tradicije. Na primer, Dugin, koji je u Rusiji popularizovao ideju „Euroazije“, oslanja se kako na nemačke naciste tako i na posleratne zapadnoevropske fašiste. Pa ipak, izgleda da političkim potrebama Rusije u drugoj deceniji 21. veka najbolje odgovaraju baš Iljinove ideje, koje služe kao retoričko oružje i predstavljaju „duhovni resurs“ za kleptokratski državni aparat. Kada je, 2017. godine, ruska država bila na velikoj muci kako da obeleži stogodišnjicu boljševičke revolucije, Iljin je isturen kao heroj – protivnik revolucije. U jednoj televizijskoj drami o revoluciji, on obećanje socijalnog napretka za Ruse osuđuje kao veliko zlo.

Ruska politika nesumnjivo odražava Iljinove preporuke. Ruski zakon o „stranim agentima“ iz 2012. godine donet je neposredno po Putinovom povratku na predsednički položaj, a on verno odslikava Iljinov stav prema civilnom društvu. Iljin je svojevremeno verovao da „Beli Duh“ Rusije treba da nadahne evropske fašiste; od 2013. godine, Kremljin pruža finansijsku i propagandnu podršku evropskim populističkim i ekstremno desničarskim partijama. I ruska kampanja protiv „dekadentnosti“ Evropske unije, započeta 2013, u saglasnosti je s Iljinovim pogledom na svet. Iljinov teorijski rad bio je na tragu njegovog ličnog projektovanja seksualne anksioznosti na druge. Iljin je prvo Rusiju nazvao homoseksualnom, zatim se sa svojom devojkom podvrgao psihoterapiji, a zatim je krivicu svalio na Boga. Putin je prvo godinama pozirao fotografima sa životinjama i go do pojasa, zatim se razveo, a zatim optužio Evropsku uniju da je kriva za homoseksualnost u Rusiji. Iljin je seksualizovao sve što je doživljavao kao pretnju spolja. Na primer, džez je za njega bio oruđe zavere čiji je cilj da izazove preranu ejakulaciju. Kada su, krajem 2013, Ukrajinci podržali evropsku budućnost za svoju zemlju, ruski mediji su počeli da govore o „homodiktaturi“.

Iljinov uticaj se možda najbolje vidi u novoj orijentaciji Rusije prema Ukrajini. Ukrajina je, kao i Ruska Federacija, nova država, formirana 1991. na teritoriji jedne sovjetske republike. U Sovjetskom Savezu je ta republika imala najveći broj stanovnika posle Rusije; ona ima dugačku granicu sa Rusijom na istoku i severu, ali i sa članicama Evropske unije na zapadu. Tokom prve dve decenije posle raspada Sovjetskog Saveza, rusko-ukrajinski odnosi su se zasnivali na međunarodnom pravu, s tim što su ruski pravnici uvek insistirali na vrlo tradicionalnim konceptima, kao što su suverenitet i teritorijalni integritet. Kada se Putin vratio na vlast 2012, legalizam je ustupio mesto kolonijalizmu. Od tada, ruska politika prema Ukrajini se zasniva na Iljinovim principima. Putinov plan za Evroazijsku uniju, delom zasnovan na Iljinovim idejama, pretpostavlja da će i Ukrajina ući u Uniju. Nameru Rusije da Ukrajinu privuče Euroaziji, Putin je pravdao Iljinovim „organskim modelom“, po kome su Rusija i Ukrajina „jedan narod“.

Putinova ideja o ruskom organizmu koji obuhvata i Ukrajinu sukobila se s mnogo prozaičnijom ukrajinskom željom da se njihova država reformiše. Evropska unija je 2013. postala predmet rasprava u Ukrajini i bila je uglavnom popularna. Činilo se da bi ugovor o pridruživanju Ukrajine Evropskoj uniji mogao da doprinese rešavanju osnovnog lokalnog problema, a to je bilo odsustvo vladavine prava. Međutim, Putin je u novembru 2013. uspeo da, pretnjama i obećanjima, navede ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča da ne potpiše već postignuti ugovor o pridruživanju. Mladi Ukrajinci su zbog ovoga izašli na ulice da traže potpisivanje ugovora. Kada je ukrajinska vlada (po savetu Rusije i uz njenu pomoć) upotrebila silu, stotine hiljada Ukrajinaca su se okupile na kijevskom Trgu nezavisnosti. Njihov osnovni zahtev, pokazala su tadašnja istraživanja, bio je vladavina prava. Posle snajperskog masakra i više od sto ubijenih Ukrajinaca, Janukovič je pobegao u Rusiju. A njegov glavni savetnik, Pol Manafort, ubrzo se obreo na mestu menadžera Trampove kampanje.

Kad je Janukovič pobegao u Rusiju, ruske trupe su već bile mobilisane za invaziju na Ukrajinu. Kada su, februara 2014, te trupe ušle u Ukrajinu, mnogi zapadni posmatrači su podlegli čarima ruske civilizacijske retorike, čiji je važan izvor bio Iljin. U prvoj polovini 2014. godine, vođene su polemike o tome da li je Ukranija bila ili nije bila deo ruske kulture i da li ruski mitovi o prošlosti mogu odnekud biti razlog za napad na suverenu susednu državu. Prihvatajući Iljinovu formulaciju pitanja, koja stvar smešta u okvire civilizacije a ne prava, zapadni posmatrači su prevideli značaj tog sukoba za Evropu i SAD. Reći da ruska invazija na Ukrajinu predstavlja sukob kultura značilo je učiniti je dalekom, egzotičnom i nejasnom; videti je kao jedan element šireg pokreta protiv vladavine prava, pomoglo bi da se shvati da ona ugrožava zapadne ustanove. Prihvatanje civilizacijskog okvira takođe potiskuje u drugi plan osnovni problem nejednakosti. Proevropski Ukrajinci su hteli da se oslobode kleptokratije u ruskom stilu. Putin je hteo da pokaže kako su takvi pokušaji bezuspešni.

Dok su ruske trupe u više mahova ulazile u Ukrajinu 2014. godine, svuda ste mogli sresti Iljinove argumente. U vreme mobilizacije ruskih vojnika za invaziju na ukrajinsku provinciju Krim, januara 2014, svim visoko pozicioniranim ruskim službenicima i oblasnim guvernerima je poslat po jedan primerak Iljinove knjige Naši zadaci. Posle okupacije Krima i odluke ruskog parlamenta o njegovoj aneksiji, Putin je, pravdajući ih, citirao Iljina. Ruski komandant, poslat da nadzire drugi veći prodor ruskih trupa u Ukrajinu, u jugoistočne provincije Doneck i Lugansk u leto 2014, opisao je krajnji ratni cilj rečima koje bi Iljin odmah razumeo: „Kada bi se svet spasao đavoljih tvorevina kakve su Sjedinjene Države, svi bi lakše živeli. A to će se jednog dana dogoditi“.

Svako ko je pratio rusku politiku mogao je početkom 2016. da vidi da ruska elita želi da Donald Tramp postane republikanski kandidat za predsednika i da na predsedničkim izborima porazi Hilari Klinton. U proleće te godine, ruska vojna obaveštajna služba se hvalisala svojim naporima da pomogne Trampovu pobedu. U tadašnjem ruskom napadu na američku demokratiju, glavno oružje je bila laž. Donald Tramp je takođe kleptokrat koji strahuje da nije dovoljno muževan i koji dolazi iz sveta fikcije – u njegovom slučaju, to je svet TV rijaliti programa. U kampanji su mu pomogle masne laži koje je Rusija širila o njegovoj protivnici. Otkako je stupio na dužnost, Tramp oponaša Putina služeći se političkim postistinama: on prvo javnu sferu napuni lažima, zatim krivicu svali na ustanove čiji je posao da utvđuju činjenice i na kraju uživa u konfuziji koju je sām izazvao. Pomoć Rusije Trampu oslabila je poverenje Amerikanaca u ustanove, i to ustanove koje Rusija nikad nije bila u stanju da ima. Doduše, to poverenje je već bilo počelo da se kruni zahvaljujući američkoj medijskoj kulturi i rastućim nejednakostima.

Iljin je trebalo da bude, a možda i jeste, prorok našeg, postsovjetskog doba. Njegovo neverovanje u svet omogućuje politici da se odvija u fiktivnom svetu. On je bezakonje pretvorio u vrlinu, toliko čistu da postaje nevidljiva i toliko apsolutnu da zahteva uništenje Zapada. On nam pokazuje kako krhka muškost proizvodi neprijatelje, kako izvitopereno hrišćanstvo odbacuje Isusa, kako se ekonomska nejednakost prerušava u čednost i kako se fašističke ideje prelivaju u postmoderne. Nije to više samo ruska filozofija. Sada je to američka stvarnost.