Srbija mora da te sledi

Jelena Milić, tekst za nedeljnik Novi Magazin Br 95

jelena-milic-01

Jelena Milić

"Da nećemo vojnom snagom da povratimo suverenitet nad Prištinom? Nećemo, jer u ovom trenutku to ne možemo. Mi se ne borimo sa Prištinom nego sa NATO, čak i sa EU, koja je ponekad na strani Prištine, a ne Beograda. Nije sukob jedan na jedan, Srbija ne može sama protiv velikog dela međunarodne zajednice, a naši prijatelji su daleko da bi nam pomogli u sukobima koji se ovde događaju". Ivica Dačić, premijer Srbije, februar 2013.

Formalna aktuelna naklonost EU i SAD prema vladajućoj većini ne treba da nas uspava. Oni imaju svoje prioritete, trenutno je to dijalog Beograda i Prištine koji treba da rezultira rešenjem koje neće ugrožavati evropske perspektive ni Srbije ni Kosova. EU i SAD su svih ovih godina pomagali Srbiji da se konsoliduje, tako da je sada na nama iznutra da osujetimo nameru kompromitovnog državnog vrha da naplati popuštanje oko Kosova kroz nagrizanje svih prethodno dostignutih demokrstkih tekovina.

Zato se za dobijanje datuma početka pregovora za pristupanje EU treba boriti, bez obzira ko će biti na čelu Srbije kad se to desi, jer datum će biti priznanje svima koji su radili na procesu evropeizacije Srbije. Proces pridruživanja podrazumeva i finansijsku i stručnu podršku, usvajanje dobrih procedura i izbegavanje prethodnih koje su se pokazale kao loše. Početak pregovora po poglavljima nije samo otvaranje mogućnosti za lakši pristup evropskim kohezionim i drugim fondovima, već početak suštinskih reformi u preko trideset oblasti u kojima EU ima zajedničke politike i zakonodavstvo. To je prilika da se i oblasti u kojima EU nema zajedničke obavezujuće politike, kao to su bezbednost, odbrana i spoljni poslovi, urede na način primeren članicama EU a u saglasju sa zajedničkim politikama EU u tim oblastima. EU saglasje sa ovim očekivanjima, u procesu pregovora sa zemljama kandidatima, postiže se kroz političke kriterijume. Veliko je zavaravanje javnosti da je EU prema Srbiji posebno hirovita, da izmišlja uslove koji za druge nisu postojali. Saglasje sa EU politikama i akcijama na globalnom nivou upisano je u Kopenhagenškim kriterijumima.

Ovo je za Srbiju posebno važno, jer ne postoji koherentna spoljna politika, pa ni adekvatna bezbednosna i politika odbrane. Dodatno opterećujuće što je Srbija vrlo malo uradila u smislu suštinske reforme, personalne i insitucionalne, sektora bezbednosti (oružane snage, policija, pravosuđe, obaveštajne i bezbednosne službe, druge agencije koje imaju pravo na upotrebu sile) i normiranju privatnog sektora bezbednosti.

Ne treba zaboraviti da je Srbija u svoju ekonomsko političku tranziciju krenula svrgavanjem autoritarno ratno zločinačkog režima nenasilnim metodama borbe. Ova istorijski hvale vredna odluka podrazumevala je i teške kompromise sa ljudima iz kompromitovanog sektora bezbednosti. Neretko se pribegavalo legitimnim, ako su vodili ka ispunjavanju obaveza prema Hagu, miru na Kosovu i generalnom putu ka EU, ali ne uvek i reformskim metodama obuzdavanja i upotrebe delova sektora bezbednosti. Ovo se dešavalo u nedostatku društvenog konsenzusa oko prirode sukoba devedesetih, uloge i odgovornosti Srbije za njih. Procesi suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima još uvek nisu u proporciji sa brojem zločina počinjenih od srpskih snaga bezbednosti, iako su oni kao i obaveza saradnje sa Hagom, ostali jedini raspoloživi mehanizmi za preko potrebno personalno i pročišćavanje sektora bezbednosti.

Zato je sada, kad je i bivša opozicija naprasno postala konstruktivana oko potrebe dijaloga sa Kosovom, trenutak da se, uz pomoć EU, intenzivnije radi i na stavljanju sektora bezbednosti pod punu demokratsku kontrolu. Bez ovog koraka postoji bojazan da dogovori oko Kosova budu ugroženi prilikom realizacije. Ovo je preduslov i za formiranje strateškog spoljnopolitičkog kursa zemlje, pa zatim i usvajanja novih nacionalnih strategija bezbednosti i odbrane.

Ombudsman Janković i Povernik za dostupnost informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Šabić su još prošlog leta predstavili plan u 14 tačaka kojim bi se bar neki od gorućih nedovršenih poslova u reformi sektora bezbednosti, pre svega oko praćenja elektronskih komunikacija, obavili. Dve ogromne afere posle, ni vlast ni Demokratska stranka ovo ne uzimaju kao prioritet. Za novodošlu vlast je od samog početka bilo jasno da joj reforma sektora nije prioritet, već njegovo stavljanje pod partijsku šapu. Prve stvari koje su uradili po dolasku na vlast bile su: neustavno proširenje nadležnosti predsednika Srbije, smena načelnika BIA čime je ukinuta demokratska praksa da ga vlada postavlja na mandat od pet godina, a usledilo je i ukidanje one da predsednik skupštinskog odbora za nadzor u toj oblasti bude iz opozicije. Tek je posle odluke Ustavnog suda, a na zahtev spomenute dvojce, Skupština bila primorana i da razmatra donekle bolje uređenje rada vojnih službi, ne bi li ih bar usaglasila sa Ustavom. No, Srbiji su potrebni novi kvalitetniji i usaglašeniji zakoni o radu službi, koje bi po njima imale manje nadležnosti a svakako ne onu o učešću u kriminalističkim istragama. Potrebno je preispitati i ustavnost mandata Nacionalnog saveta za bezbednost i njegov sastav, te dalje jačati parlamentarnu kontrolu nad sektorom. Odakle početi sa preporukama o reformi policije, u državi u kojoj druga dva najveća grada mesecima nemaju načelnike, a vlada se ljulja oko izbora direktora policije?

EU za pomoć Srbiji u ovom poslu ima dovoljno mehanizama, a nadajmo se i političke volje. Tu su pre svega elementi iz Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike, koja je sa usvajanjem Lisabonskog sporazuma postala obavezujuća u nekim svojim delovima. U poglavlju 31 odogovora na upitnik Evropske komisije, Srbija je priznala da postoji još dosta posla oko uspostavljanja nadzora, koji EU očekuje, nad izvoznim aktivnostima namenske industrije, pre svega oko kontrole krajnjeg korisnika izvezene robe. Bilo bi interesantno čuti protiv koga bi se i kako koristitle rakete koje UAE kupuju od Srbije. Tu je i poglavlje 34 -politički kriterijumi - koje razmatra, između ostalog, mehanizme sudskog i parlamentarnog nadzora nad službama bezbednosti, kao i njihovo organizaciono ustrojstvo i nadležnosti. Iako je i sama EK iz istih oportunih razloga do sada analizi stanja u ovoj oblasti posvećivala malo pažnje, treba se nadati da je svesna kolika opasnost tu leži, te da će joj se u budućnosti detaljnije posvetiti. Teško je poverovati da EU ne shvata da bez reformisanog sektora bezbednosti nema istinske borbe protiv korupcje.

A Srbija, ima li ona načina i volje? Demokratska stranka, ovo što je od nje ostalo, nije opoziciona reformska stranka koja bi vlasti mogla da diše za vrat, jer nije u stanju da objektivno sagleda osnovne nereformske probleme ove vlade. DS-ov opozicioni maksimu trenutno su čarke sa Dinkićem. Đilasov program oporavka ekonomije u 15 tačaka, koje su sasekli svi vodeći ekonomisti ove zemlje, pokazuje koliki je reformski kapacitet sadašnjeg DS. Srbiji je potreban novi politički blok koji će biti u stanju da preuzme procese stavljanja sektora bezbednosti pod demokratski nadzor i vođenja evropskih integracija i privede ih kraju ne ugrožavajući ih problematičnim energetskim sporazumima i onima u oblasti namenske industrije koji su u nesaglasju sa evropskim strategijama, što nam se itekako može obiti o glavu kad dođe do odlučivanja o članstvu. Potrebno je objedivanje svih snaga koje put Srbije ka EU nikad nisu dovodile u pitanje. To bi trebao biti najmanji zajednički sadržalac mobilizacije, sve drugo od ličnih amioziteta do sklonosti ka nelegitimnim tranziciono-ekonomskim izazovima treba staviti u drugi plan. Kao što je to uradio i DOS. I EU bi bilo lakše da datum za početak pregovora da zemlji u kojoj postoji jasno objedinjen opozicioni evropski blok. Otuda je njegovo što skorije formiranje od suštinskog značaja za budućnost Srbije.

No, okupljanje radi okupljanja i daljnjeg vršenja vlasti sebe radi nije dovoljno, ni za širu unutrašnju, ni za spoljnu podršku. Novi blok mora jasno da kaže u čemu je ideloški, politički i bezbednosni značaj evro-atlantskih integracija, ko su prijatelji a ko neprijatelji demokratske Srbije u kojoj vlada pravo, poštuju se ljudska prava i princip podele vlasti. Ne treba zaboraviti da je upravo taj kurs Srbiji bio ponuđen jedan jedini put, kada je na vlasti bio Zoran Đinđić. Jednom je Srbija, makar u prvim danima žalosti za njim, imala i širok konsenzus da je to pravi put. Deset godina kasnije, Srbiji je potrebna politička elita koja će je POVESTI tim putem, a ne grupa ucenjenih vlastodržaca koja će je dodatadno getoizirati kao satelitsku rusku guberniju kobajagi na putu evropskih integracija. A ako ovi sad nisu to, ako im SAD, NATO i EU nisu neprijatelji, ako autoritarna Rusija nije misteriozni daleki prijatelj sa početka ovog teksta, onda će u novom frontu imati saradnika a ne nerijatelja. Formiranje tog fronta bio bi i lakmus test prave prirode sadašnjeg režima.

Jelena Milić Novi magazin br 95

Napomena: Kraća verzija ovog teksta objavljena je u rubrici Esej nedeljnika Novi magazin Br 95