AUTORSKI TEKST JELENE MILIĆ ZA KURIR: Balkan se neće vratiti u devedesete

EU ima pravo na predah i introspekciju. Proces proširenja ionako nikad i nije bio isti za sve i uveliko je zavisio od unutrašnjih i geopolitičkih okolnosti

Nedavna francuska odluka da se blokira otvaranje pristupnih pregovora Severnoj Makedoniji i Albaniji u očima zvaničnika SAD koji su zaduženi za Balkan ocenjena je kao razočaranje. Amerikanci su je ocenili kao istorijsku grešku. Komentatori prilika na zapadnom Balkanu, ali i ugledni zapadni liberalni mediji, mnogo su kritičniji. I neobjektivniji.

Oni smatraju da će posledice ove francuske odluke izazvati tenzije i nestabilnosti koje region mogu vratiti u devedesete, previđajući sav napredak koji je region od tada napravio, upravo uz pomoć Zapada. Ironično, to su mahom upravo oni koji su kritikovali EU da na zapadnom Balkanu sprovodi politiku „stabilokratije“, to jest da zarad stabilnosti žrtvuje demokratizaciju. Kad je Francuska obratila pažnju i na to i rekla da procesu treba revizija, oni su je optužili da će destabilizovati region.

I pored nekoliko velikih nerešenih pitanja, za koja nikad nije ni bilo ispravno očekivati da se mogu rešiti samo kroz proces pridruživanja, države regiona sarađuju na mnogo zdravijim osnovama nego devedesetih, uključene su u više funkcionalnih regionalnih struktura, neke su članice EU, neke NATO, neke i jednog i drugog.

O, da, gledajte i na Istok i centar, i tamo su se od 1999. desile značajne promene, koje redukuju šanse da se zbog jedne francuske odluke - a hrabro su preuzeli na sebe bes iako nisu jedina zemlja EU koja misli tako - region navodno ponovo tragično destabilizuje.

Vrlo je dobro što su srpski zvaničnici, poput ministarke Jadranke Joksimović, naglasili i sam značaj punopravnog članstva i srpske posvećenosti tome, u periodu serije preporuka i spekulacija o alternativnim formama odnosa sa EU, a ne samo procesa integracija i reformi radi, jer članstvo ima svoje neuporedive prednosti.

EU ima pravo na predah i introspekciju. Proces proširenja ionako nikad i nije bio isti za sve i uveliko je zavisio od unutrašnjih i geopolitičkih okolnosti.

U međuvremenu, tu su SAD sa svojim pojačanim angažmanom u regionu, kao i NATO, koji treba da ima veću političku ulogu upravo zbog razlika u načinu funkcionisanja u odnosu na EU, pomažući zemljama regiona da prevazilaze interne i eksterne izazove dok se EU reformiše. Zato je što skorije članstvo Severne Makedonije u NATO bitno i nadajmo se da ga izbori u samoj zemlji, ali i Španiji, koja još nije ratifikovala protokol o pristupanju, neće prolongirati.

Pred građanima Srbije su, naravno, veliki izazovi, otežani francuskom odlukom, ako uistinu žele evropeizaciju. Potrebno je realističnije sagledati okolnost da su većina zemalja članica EU ujedno i članice NATO, kao i značaj za Srbiju od jačanja bilateralnih odnosa s Kanadom, SAD i Norveškom, baš kao što to radimo s Turskom, Bugarskom, Rumunijom i Mađarskom. I Francuskom, naravno.

Bilo je milina biti građanin Srbije tokom Makronove posete! A sve su one članice NATO i dobri partneri sa SAD. A SAD, iako formalno nemaju glas pri odlučivanju, zdušno podržavaju proces proširenja EU na zapadni Balkan i nisu bez uticaja u ovom pitanju. Ovo je resurs koji zaboravljaju i mnoge pro-EU NVO u Srbiji, ali i drugi navodno proevropski nastrojeni.