Naoružavanje i vojna neutralnost: Kuda ide odbrambena politika Srbije?

U sferi odbrane, Srbija je tokom 2019. godine preduzela brojne korake: od povećanja budžeta Ministarstva odbrane za 30 odsto, preko prevođenja svih muškaraca do 30 godina u pasivnu vojnu rezervu, nabavke helikoptera, raketnih sistema i ruske donacije oklopnih vozila. Godina se završila najavom usvajanja Deklaracije o političkoj nezavisnosti i vojnoj neutralnosti na Sretenje 2020. Međutim, ništa od ovoga nije sprovedeno planski i na osnovu analiza potreba, upozoravaju eksperti sa kojima je razgovarao European Western Balkans. Oni ocenjuju da netransparetno upravljanje sistemom odbrane štetno ne samo po građane i bezbednost zemlje, već i po odnose u regionu.

Budžetom Republike Srbije za 2019. godinu, Ministarstvo odbrane dobilo je oko 800 miliona evra – četvrtinu više nego u 2018, što ujedno predstavlja najveće povećanje koje je tada dobilo bilo koje drugo ministarstvo. Da se i u 2020. nastavlja trend izdvajanja većih sredstava za odbranu nego što je to bio slučaj prethodnih godina potvrđuje novi republički budžet usvojen krajem novembra prošle godine, prema kojem se za Ministarstvo odbrane po drugi put izdvaja slična suma. Međutim, za razliku od prošle godine, kada je naveliko najavljivano proširenje vojnih kapaciteta, u 2020. Srbija ulazi sa najavom o skorom proglašenju vojne neutralnosti i odlukom da se više neće kupovati oružje. Razlog, kako je objasnio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, jeste to da “postoje drugi prioriteti”.

“Trenutno možemo samo da spekulišemo šta bi mogli biti ti drugi prioriteti, budući da se politika odbrane i planiranje razvoja sistema odbrane kod nas vodi na vrlo netransparentan način, može se reći tajanstven”, ocenjuje u razgovoru za EWB istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Katarina Đokić. Ona podseća da je Vučić u 2018. godine najavio jednu moguću nabavku iz Rusije, ali tada nije hteo da iznese više informacija o njoj kako bi “iznenadio” ne samo građane, već i vojnike.

“Nema potrebe mnogo naglašavati da građani „poklone iznenađenja“ plaćaju iz svog džepa, dok Vojska ne treba da bude iznenađena, već da se pita šta joj je potrebno, za šta već postoje veoma dobro razrađene procedure analiza i planiranja”, kaže Đokić, naglašavajući da  trenutni nivo netransparentnosti upravljanja sistemom odbrane ostavlja mnogo prostora da umesto planiranja prevlada proizvoljnost, a da pritom niko politički ne odgovara zbog toga.

“To je potencijalno štetno za sistem, štetno je za građane, ali i za odnose u regionu. Niko ne zna šta Srbija želi”, ocenjuje Đokić.

Nova strategija, novi problemi

Krajem decembra, u Bosni i Hercegovini, ali i u Srbiji, prašinu je  podigla polemika o usvajanju nove Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Naime, ovim dokumentom, o kojem tek treba da se povede rasprava u Skupštini, Srbija po prvi put kao svoj prioritet navodi “očuvanje Republike Srpske kao entiteta u sastavu Bosne i Hercegovine u skladu sa Dejtonskim sporazumom”, kao i  “ unapređenje položaja Srba u regionu i svetu”.

Kako je u utorak 24. decembra u Skupštini Srbije objasnio ministar odbrane Aleksandar Vulin, nova Strategija nacionalne bezbednosti treba da definiše kako odbranu, tako i spoljnu politiku Srbije. U dokumentu će, objasnio je Vulin, biti naglašena vojna neutralnost Srbije, kao i “briga o svim Srbima gde god živeli”.

„Nikada, kao u dokumentu koji je pred vama, nije rečeno da su Republika Srpska i njeno očuvanje prioritet naše spoljne politike. Država Srbija na ovaj način veoma jasno kaže šta je nacionalni interes i šta se mora braniti. Pre nas kao da se niko toga nije setio“, rekao je Vulin u Skupštini Srbije.

Na usvajanje čeka i nova Strategija odbrane, čiji je nacrt u skupštinskoj proceduri od avgusta ove godine, dok prethodna strategija datira iz 2009. godine. Međutim, primećuje Đokić, ne deluje da najavljena reforma vojske u potpunosti u skladu sa nacrtom koji čeka na usvajanje.

“Predsednik je jedino najavio da će dodatne reforme ići ka tome da vojska bude brža i mobilnija (da će se raditi na bržem premeštanju vojske sa jednog na drugi kraj zemlje)“, podseća Đokić. „Neko bi mogao da pomisli da očekujemo oružanu agresiju sa određene strane – iako je po predlogu nove strategije odbrane oružana agresija i dalje malo verovatna – pa ćemo raditi na unapređenju infrastrukture kako bi se vojska lakše prebacivala sa kraja na kraj zemlje”, ocenjuje ona. Đokić takođe podseća da prethodni i sadašnji IPAP kao jednu od mera predviđaju istraživanje mogućnosti strateškog vazdušnog transporta u mirovne operacije. “Međutim, ne verujem da je ovo prioritet za Srbiju”, ističe ona.

Šta je sve Srbija nabavila u 2019. godini?

Među prvim nabavkama, u martu, bila su četiri aviona MiG-29 od Belorusije, koji su trenutno u procesu modernizacije u remontnoj fabrici u beloruskim Baranovičima. Takođe, dopremljena su tri ranije kupljena desantno-jurišna helikoptera Mi-35M, namenjena ratnom vazduhoplovstvu (RV) i protiv-vazdušnoj odbrani (PVO) Srbije.

Zaključno sa decembrom stigli su treći i četvrti od ukupno pet helikoptera H145M koje je Srbija 2016. godine kupila od Rusije. U oktobru, nakon što je u okviru vojne vežbe “Slovenski štit 2019”, u atmosferi eufore zbog toga što je baš u Srbiji, po prvi put van granica Rusije, korišćen raketni PVO sistem S-400 “Trijumf”, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić primetio da bi jedino još voleo “kad bi nam Rusija ostavila [S-400]. Drugačije ne bismo mogli da priuštimo“;  potvrđeno da je Srbija kupila i jedan PVO sistem Pancir S-1. Prema rečima predsednika Srbije, isporuka ovog PVO sistema očekuje se u narednih nekoliko meseci.

Međutim, to nije jedini PVO sistem koji je Srbija nabavila ove godine. Tokom posete francuskog predsednika Emanuela Makrona Srbiji u julu 2019, potpisano je i pet sporazuma koji se odnose na naoružanje i vojnu opremu, među njima i ugovor o isporuci lakih prenosivih raketnih sistema (LPRS) PVO Mistral. “Kupljeno je 18 sistema Mistral sa 50 raketa”, saopštio je tada Vučić detalje prve nabavke bilo kakvog raketnog sistema za poslednjih 25 godina. Najavljena je i nabavka tri helikoptera H215 Super Puma.

Koliko je tačno novca potrošeno i na šta, javnost u Srbiji ostala je uskraćena da sazna. pošto ni za jednu od ovih kupovina zvaničnici nisu saopštili sume utrošene na kupovinu i isporuku ovih sredstava.

General-potpukovnik u penziji Petar Radojčić, zamenik predsednika Saveta za strateške politike, u razgovoru za EWB, ističe da nije sporna potreba ulaganja u materijalne kapacitete vojske, kako bi se podigao nivo njenih mogućnosti, ali smatra neprimerenim da se opremanje vrši bez prethodne realne procene stanja u okruženju i bezbednosnih (vojnih i nevojnih) izazova, rizika i pretnji, kao i detaljne tehno-ekonomske analize potreba i mogućnosti finansiranja istih. „Osim toga, nedopustivo je zapostavljanje drugih snaga odbrane, kao što je civilna zaštita, što se uviđa iz godine u godinu“, ističe Radojčić. 

“Postavljaju se pitanja – s kim ćemo da ratujemo? Ko nam je neprijatelj? Za šta nam i kakva vojska treba? Zašto se o njenoj organizaciji i opremanju odlučuje ad hoc, pre nego su usvojena nova strateško-doktrinarna dokumenta i stvoreni uslovi za sprovođenje istih. Kada ne postoji jasno definisana i postojana bezbednosna i politika odbrane nije izvesno šta će se, čime i na koji način braniti”, podseća Radojčić i napominje da su sve zemlje u okruženju, sa izuzetkom Bosne i Hercegovine, članice NATO pakta. “Zapostavljajući društveno-političke i bezbednosne okolnosti, što je od značaja za reakciju države, zvaničnicii stovremeno zagovaraju tezu da je Srbija faktor mira i sigurnosti u nestabilnom okruženju i „zveckaju oružjem“. To je kao da držite lovorov venac i goluba mira u jednoj ruci, a šibicu i kantu benzina u drugoji”, ocenjuje Radojčić.

Nekonzistenta politika odbrane, smatra Radojčić, posledica je toga što Srbija nema državnu strategiju i strategiju spoljne politike, sa nesporno definisanim vrednostima i nacionalnim interesima. “To će nam se jednog dana obiti o glavu”, upozorava on.

“Efekat politike bez kontinuiteta i težišta je i Vučićeva odluka o obustavi kupovine oružja i dodatnoj reformi Vojske Srbije koju je doneo preko noći i proizvoljno, bez obrazloženja, oslanjajući se na ličnu viziju“, ističe Radojčić i dodaje da ovakav „reformatorski“ zaokret odstupa i od srednjoročnog i dugoročnog programa razvoj. „To svakako nije produkt strateškog promišljanja“, zaključuje Radojčić.

Opomena pred sankcije

Opomenu pred sankcije Srbija je dobila u novembru, kada je u posetu došao direktor u Stejt Departmentu zadužen za sankcije Tomas Zazrecki. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je nakon posete objavio da SAD neće uvesti sankcije Srbiji. Sa svoje strane, predsednik Srbije Aleksandar Vučić obnarodovao je da Srbija više neće kupovati oružje naglasivši da Srbija ne namerava nikoga da napada, ali da ne želi ni da bude “Bambi za klanje”.

„Srbija se naoružava zato što je Srbija slobodna zemlja. Mala zemlja sa svih strana okružena državama koje su članice NATO-a sa kojima želimo dobre odnose. Ali nećemo da budemo Bambi kojeg će da progutaju“, rekao je Vučić u emisiji “Upitnik” na RTS-u dan nakon posete predstavnika američkog državnog sekretara za Zapadni Balkan Metjua Palmera.

“Suština problema je što je Vučić tu odluku doneo preko noći i proizvoljno, a ne na osnovu strateških dokumenata, koji nisu ni usvojeni”, ističe Radojčić i objašnjava da se ovakvom “naprasnim odlukama često skreće u nekevu dodatnu reformu, čime se odstupa od srednjeročnog i dugoročnog plana razvoja, pa i od plana nabavke”.

I ne samo to, napominje Radojčić, već se i neracionalno troši. On podseća da je, osim ovogododišnjeg proširenja kapaciteta, Srbija je pre tri godine od Rusije na poklon dobila šest MiG-29, kada je platila za popravku. “Za taj novac, oko 180.000 miliona evra, Srbija je mogla kupi šest novih aviona zapadne proizvodnje, sa sličnim karakteristikama, ali bi to bile nove letelice, sa rokom trajanja od 30-40 godina”, objašnjava Radojčić.

Neutralnost i dalje van zakona

U svetlu opomene koja je stigla od Stejt Departmenta, ali i afere “Ruski špijun” koja je u novembru prošle godine uzdrmala Srbiju, Vučić je najavio na Sretenje biti doneta Deklaracija o političkoj nezavisnosti vojnoj neutralnosti.

“Do sada je inicijativa za zakon o vojnoj neutralnosti stizala samo iz dela opozicije”, podseća u razgovoru za EWB istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Katarina Đokić.

Ona napominje da deklaracija, međutim, ne predstavlja zakonski obavezujući dokument, niti nužno znači da će vojna neutralnost biti sadržana u nekom budućem zakonu.

“Potpuno je nejasno šta bi bila svrha dodatne deklaracije kojom se proglašava vojna neutralnost, s obzirom da bi Skupština trebalo da usvoji novu strategiju nacionalne bezbednosti i strategiju odbrane, u kojima će se ona naći kao strateško opredeljenje Srbije”, ocenjuje Đokić.

Ona naglašava da nema potrebe za dodatnim trošenjem papira na proglašavanje vojne neutralnosti. “Umesto toga, Vlada bi trebalo jasnije da  obrazloži kako će opredeljenje za vojnu neutralnost biti sprovedeno u praksi –  kako Srbija planira da pristupa Evropskoj uniji – dakle, usaglašava spoljnu politiku sa njom – i istovremeno produbljuje saradnju sa Organizacijom ugovora o kolektivnoj bezbednosti”.

Đokić dodaje da ovo pitanje sa sobom nosi i brojne druge nepoznanice – koliko vojna neutralnost košt Srbiju, kakve će sve obaveze koncept totalne odbrane na koji se ona oslanja nametnuti firmama, lokalnim samoupravama, građanima i slično.

Vojna neutralnost, koja se kao političko opredeljenje zemlje prvi put pominje u Deklaraciji o očuvanju suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije iz 2007. godine (poznatija kao Deklaracija o Kosovu) iz 2007. godine, u kojoj samo u tački šest pominje “politička neutralnost Srbije”. Međutim, vojna neutralnost za sada nije ušla ni u jedan zakon, ne pominje se u Ustavu, a nema ni naznaka da će ovo u skorije vreme promeniti.