Lažne istine i istinite laži

Suzana Grubješić, Savetnik u Centru za spoljnu politiku, o tome kako će koronavirus promeniti uloge SAD, Kine i Evropske unije

Kineska poslovica — svaka kriza je šansa — najbolje opisuje period od novembra do danas, tj. vreme virusa korona.

O virusu znamo i mnogo i ništa, ali želimo jasne i nedvosmislene odgovore koje nije moguće dobiti u ovako kratkom roku.

Da svet neće biti isti posle korone postalo je opšte mesto i poštapalica koju koriste svi, a još uvek bez predstave da li će ta promena biti na bolje ili na gore.

Kina kao globalna apoteka

Mnoge države teže da koriste ovakve situacije za povećanje svog političkog uticaja. Kina koristi pandemiju da se nametne kao lider u upravljanju krizom jer je, uspevši da se izbori sa novim virusom, počela da utiče na ponašanje drugih zemalja koje još uvek vode bitku.

Drugo, postala je globalna apoteka u kojoj svi kupuju neophodnu medicinsku opremu, često ne pitajući koliko košta. Dok ovo pišem i u Njujork je iz Vuhana stiglo 20 tona opreme. Mnogi optužuju Kinu da je krila podatke o zarazi, sklanjala uzbunjivače, prekasno reagovala i dopustila da se virus proširi po čitavom svetu.

Ova pandemija menja i preoblikuje geopolitiku globalizacije, a najmoćnija država sveta — SAD — ne pokazuje da se prilagođava promenama. Umesto toga, donosi odluke koje dodatno urušavaju multilateralizam — prekida finansiranje Svetske zdravstvene organizacije, optužujući je da je pod uticajem Kine, a još ranije prestale su da finansiraju UNESCO, izašle iz Pariskog sporazuma o klimi, zapretile povlačenjem iz NATO, itd.

U međuvremenu, broj izgubljenih života tokom ova dva meseca pandemije primakao se broju poginulih tokom sedmogodišnjeg vijetnamskog rata, a 25 miliona Amerikanaca ostalo je bez posla.

U novembru bi trebalo da se održe predsednički izbori i kako kaže jedan američki analitičar — biraće se između Trampa koji predstavlja nastavak sadašnje situacije i Bajdena, koji je predstavnik Klintonove i Obamine administracije i koji nema nijednu novu ideju još od 1992. godine.

# U trenutku kad je postala epicentar pandemije, zemlje članice počele su da zatvaraju granice, držeći se maksime „moja zemlja na prvom mestu“, iste one zbog koje kritikuju Trampa i njegovu politiku protekcionizma i izolacije

Neodlučnost Evropske Unije

Na takvoj sceni, Evropska unija pokušava da pronađe svoje mesto. U trenutku kad je postala epicentar pandemije, zemlje članice počele su da zatvaraju granice, držeći se maksime „moja zemlja na prvom mestu“, iste one zbog koje kritikuju Trampa i njegovu politiku protekcionizma i izolacije. Uz zatvaranje granica krenulo je i stvaranje zaliha medicinske opreme i zabrana izvoza.

Cela Italija stavljena je u karantin početkom marta, a još krajem februara tražila je od Evropske unije pomoć u opremi i aktiviranje Mehanizma civilne zaštite koji obezbeđuje okvir za saradnju zemalja članica i 6 drugih zemalja (Island, Norveška, Severna Makedonija, Crna Gora, Turska i Srbija) u prikupljanju medicinske opreme. Evropska komisija pokrenula je taj Mehanizam, ali se zemlje članice nisu odmah odazvale.

Tek 18. marta skinuta je zabrana izvoza opreme i Nemačka i Francuska počele su da snabdevaju Italiju maskama, respiratorima, skafanderima, vizirima i drugom opremom. Do tada su Kina, a potom i Rusija, već dopremile pomoć u Italiju i ta slika će ostati u kolektivnom sećanju Italijana. Prostor u kome nije bilo Evropske unije, osvojili su drugi, makar privremeno.

Ostalo je nezapaženo da je Unija još u januaru poslala Kini 60 tona medicinske opreme. Slabo do javnosti dopire i činjenica da su Nemačka i Francuska donirale Italiji više medicinske opreme nego Kina.

Nova Evropska komisija na početku je reagovala neodlučno, sa zakašnjenjem, pokazalo se opet da Evropska unija nije super država i da je osnaživanje Evropskog Saveta (koga čine zemlje članice) legitimno, ali i da ima svoju cenu — slabljenje centralizovanog donošenja odluka, manju efikasnost i manju odlučnost.

Postoji i asimetrija između očekivanja građana i onoga šta Evropska unija zaista može da uradi, naročito kad je javno zdravlje u pitanju. Zdravstvena politika je prevashodna nadležnost država članica i sada se vidi da je politika štednje, nametnuta iz Brisela nakon finansijske krize iz 2008, ostavila velike posledice na zdravstvene sisteme pojedinih zemalja, naročito Italije i Španije.

Pokazalo se i da su tzv. nove članice iz Istočne i Centralne Evrope reagovale brže i da su bile spremnije da odmah uvedu restriktivne mere kako bi zaustavile širenje virusa.

U susret novoj ekonomskoj krizi

Pre 12 godina, na početku finansijske krize, Evropska unija i njene institucije — Komisija i Centralna banka — takođe su sporo reagovale, pa je svaka država sama spašavala svoje banke. Ali, ubrzo se shvatilo da je za celovito rešenje potrebna Unija.

# Ključno pitanje — da li je moguć zajednički dug i izdavanje evro-obveznica, ostaje nerešeno. Evropske obveznice odbijaju bogate članice sa Severa, kao što su to činile i tokom grčke krize

U svetlu nadolazeće ekonomske krize i recesije koja se upoređuje sa onom iz 1929. (a koja je trajala četiri godine), zemlje članice evrozone opet gledaju u Brisel. Evropska komisija obezbeđuje ogromna sredstava za oporavak zemalja najviše pogođenih krizom, zajedno sa Evropskom centralnom bankom i Evropskom investicionom bankom; aktivirana su i neutrošena sredstva iz raznih fondova, relaksirana su pravila o državnoj pomoći kako bi države direktno mogle da pomognu kompanijama; budžetska i fiskalna pravila su takođe revidirana, omogućavajući veći deficit i zaduživanje. Formiran je evropski fond SURE koji podržava nacionalne programe za nezaposlene, najavljen je i investicioni fond od 1,5 biliona evra, itd. Ceo paket naziva se Maršalovim planom za Evropu. I dok je originalni, posleratni Maršalov plan bio pokazna vežba za američku hegemoniju, ovaj današnji ima za cilj veću saradnju između zemalja članica.

Ključno pitanje — da li je moguć zajednički dug i izdavanje evro-obveznica, ostaje nerešeno. Evropske obveznice odbijaju bogate članice sa Severa, kao što su to činile i tokom grčke krize i teško da će promeniti mišljenje.

Solidarnost jeste u interesu svih, a međusobna podrška je neophodna u sadašnjim okolnostima, ukoliko se želi izbeći još jedna velika kriza evrozone i još jedan talas evroskepticizma. Zajednički dug bi bio dokaz spremnosti država članica da izgrade zajedničku i dugotrajnu političku uniju i uspostave međusobno poverenje da će se pozajmljeni novac koristiti na adekvatan način.

Uostalom, koliko dugo još monetarna unija može da preživi bez fiskalne unije? Da li 27 zemalja spaja samo zajedničko tržište, ali ne i zajednička politika?

Bitke oko narativa

I dok naučne laboratorije iz celog sveta ubrzano rade na pronalasku vakcine, zapljuskuju nas lažne vesti, teorije zavere, brutalna propaganda, ciljano plasirane dezinformacije. Vodi se prava bitka narativa.

Šteta je propustiti ozbiljnu krizu, kao što je 2008. govorio Ram Emanuel, tadašnji šef kabineta Baraka Obame.

U ovom trenutku oko milijardu ljudi širom sveta nalazi se u nekoj vrsti karantina. Nijedna zemlja nije imuna na ovaj virus i njegove posledice. Strah i neizvesnost šta će biti sutra jesu normalne pojave. Ali, kad se nađu u situaciji kakva je sada, između života i smrti, ljudi generalno mnogo jasnije raspoznaju razliku izmeđi istine i laži, jer istina danas znači život, a laž znači smrt.

Pre ili kasnije nauče da kontrolišu količinu drame koju primaju i da vide svet onakvim kakav on jeste, a ne kako bi neko želeo da ga prikaže.