Vojska u borbi protiv virusa COVID-19 na Zapadnom Balkanu: nevidljivi neprijatelj i vidljivi propusti

Kao odgovor na pandemiju virusa COVID-19 širom regiona su angažovane vojske u podršci civilnim vlastima. Ipak, vlasti su iskoristile hitnost situacije da angažuju vojsku ignorišući pravne procedure i/ili na nedovoljno transparentan način. Kriza je takođe pokazala da su vojskama potrebni dodatni kapaciteti da odgovore na vanredne situacije ove vrste, s obzirom na to da će one de facto ostati na prvoj liniji odbrane i u doglednoj budućnosti.

Vojske su angažovane radi unutrašnje bezbednosti, kontrole granica, obezbeđivanja dodatnih medicinskih kapaciteta, transporta pacijenata zaraženih virusom COVID-19 i dezinfekcije javnih površina. Najviše kontroverzi izazvalo je angažovanje vojski da pomognu policiji u obezbeđivanju javnog reda i mira i sprovođenju zabrane kretanja i obezbeđivanje bolnica i drugih javnih objekata. Vojnici su ove zadatke obavljali u Srbiji i Severnoj Makedoniji, jedine dve zemlje u regionu u kojima je proglašeno vanredno stanje, kao i u Albaniji. U Albaniji su vojna oklopna vozila nadzirala sprovođenje policijskog časa. U Srbiji, javnost se pitala da li je zaista neophodno  da ulicama patroliraju pripadnici Vojske sa dugim cevima.

Takođe je izražena zabrinutost zbog toga što je u dva navrata vojska ispalila hice upozorenja ispred centara za migrante, ne bi li ih sprečila da izađu. U odgovoru na krizu oružane snage bile su najviše angažovane u Srbiji, kako u pogledu obima, tako i u pogledu raznovrsnosti posla. To ne iznenađuje, budući da Srbija ima najveću vojsku i, prema podacima SIPRI-a, najveće izdatke za odbranu u regionu.

Međutim, ovo je takođe odraz toga kako su državni zvaničnici rešili da upravljaju krizom. Umesto da primene pravni okvir koji uređuje zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti i upravljanje vanrednim situacijama, što bi dalo veći značaj civilnim vlastima, srpski državni zvaničnici odlučili su se da proglase vanredno stanje. Sam postupak za predlaganje vanrednog stanja i angažovanje oružanih snaga pod ovakvim okolnostima regulisan je Zakonom o odbrani, što sugeriše da su zakonopisci očekivali da će se institut vanrednog stanja primenjivati pre svega u slučajevima vojnih pretnji i stoga predvideli da u tom slučaju vodeću ulogu u odgovoru na pretnju preuzme Vojska.

Ko je pozvao vojsku?

Podrška civilnim vlastima u rešavanju situacija izazvanih prirodnim katastrofama jedna je od misija svake vojske u regionu. Ipak, vojska se ne angažuje automatski čim nastupi neka katastrofa, već to čini u skladu sa ustavom i zakonskim procedurama. U praksi, što je vojska angažovanija u odgovoru na krizu izazvanu virusom COVID-19, manje je jasno bilo ko je i na koji način (kojim dokumentom) naredio njeno angažovanje.

U Srbiji, proglašenje vanrednog stanja dozvolilo je Ministarstvu odbrane da postupa bez zvaničnih konsultacija sa Ministarstvom zdravlja drugim civilnim institucijama. Činjenica da Predsednik Republike komanduje Vojskom otežalo je koordinaciju između različitih ministarstava. Naime, po zakonu, za vreme vanrednog stanja Vojska Srbije mora da postupa u skladu sa svojim planovima i po naređenju Predsednika, ali ne i u skladu sa uputstvima Vlade. Saopštenja Ministarstva odbrane prouzrokovala su dodatne nedoumice u vezi sa tim ko ja zaista nadležan – na primer, ko odlučuje koje će javne objekte vojska da čuva.

Prema izjavi za medije sa početka krize, naređenja o angažovanju pripadnika Vojske izdali su ministar odbrane i načelnik Generalštaba (pri čemu nijedno nije objavljeno u Službenom vojnom listu). Druga saopštenja za štampu navode da je vojska postupala u skladu sa naređenjima predsednika (koja takođe nisu objavljena ni u jednom službenom glasilu). To je stvorilo utisak da je vojska prosto znala šta treba da uradi i da je priskočila u pomoć civilnim vlastima bez konsultacije sa njima o tome šta im je potrebno, pa čak ni ne obaveštavajući ih o tome šta planira da uradi.

Sa druge strane, vlade Albanije i Severne Makedonije imale su glavnu ulogu u angažovanju pripadnika vojski, ali su to učinile kršeći pravne standarde i procedure. U Albaniji, za angažovanje vojske u podršci civilnim vlastima potrebna je odluka parlamenta, dok je u Makedoniji za to potrebno naređenje Predsednika Republike. U praksi ni jedan od ovih formalnih zahteva nije ispunjen. U Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori odluke o angažovanju vojske jesu donele nadležne institucije, ali ove odluke nisu objavljene.

Vojske između dužnosti i improvizacije

Kriza izazvana virusom COVID-19 otvara pitanje da li oružane snage imaju potrebne kapacitete da pruže podršku civilnim vlastima. Na prvi pogled nacionalne strategije odbrane, budžeti i ključne nabavke koje su ministarstva odbrane u skorije vreme sprovodila ne ukazuju na to da podrška civilnim vlastima u odgovoru na prirodne katastrofe predstavlja prioritet politike odbrane u bilo kojoj od zemalja regiona.

Povećani izdaci za odbranu Srbije uglavnom odlaze na naoružanje, dok stručna javnost tvrdi su Vojsci Srbije hitno potrebna nova specijalna i transportna vozila. Države članice NATO-a u regionu (uključujući Severnu Makedoniju, koja je postala članica u jeku epidemije) prioritizovale su razvoj operativnih sposobnosti potrebnih za učestvovanje u operacijama ovog saveza. S obzirom na nedostatak resursa, time su bile primorane da zanemare druge potrebe. Međutim, pojedina oprema nabavljena ili dobijena za potrebe međunarodnih operacija ili u okviru podrške zemlje domaćina NATO saveznicima u ovoj krizi im je dobro došla: na primer, poljska bolnica u Severnoj Makedoniji i transportni helikopteri u Crnoj Gori.

U nekim zemljama jedan od glavnih problema  jeste odliv kadrova iz vojske. O nedostatku vojnika u Srbiji može da se zaključi iz činjenice da su čak i oficiri i civilna lica zaposlena u Ministarstva odbrane bili upošljeni u postavljanju privremenog smeštaja za pacijente zaražene virusom COVID-19 u halama Beogradskog sajma.

Još jedna bivša jugoslovenska republika, Slovenija, odložila je nastupajuću rotaciju u multinacionalnim operacijama, priznavši da ne može da priušti da i jedan pripadnik vojske provede dve nedelje u samoizolaciji nakon povratka u zemlju. Zaštita pripadnika vojske od zaraze, kako prilikom obavljanja zadataka u pružanju podrške civilnim vlastima kod kuće tako i u međunarodnim operacijama, takođe se pokazala kao izazov. U isto vreme, istraživanje koje je BCBP nedavno objavio nalazi da pripadnici oržanih snaga u Srbiji nisu prošli odgovarajući obuku za bilo koju vrstu delovanja u okviru prirodnih katastrofa, čak ni nakon velikih poplava 2014. godine.

Kada se sve uzme u obzir, bilo bi opravdano zapitati se zašto su se vojske uopšte angažovale. Njihovo prisustvo u javnosti može imati simboličku vrednost i preneti poruku građanima da je sve pod kontrolom. Što je još važnije, brzo angažovanje vojski u sistemima gde su one tek treća linija odbrane (posle lokalnih štabova za vanredne situacije i organa nadležnih za vanredne situacije) ukazuje na to da civilnim strukturama još više nedostaju kapaciteti. U tom smislu, izjava ministra odbrane Srbije da, da nije bilo vojske ne bi bilo nikoga da postavlja krevete u privremenim bolnicama, nažalost je tačna. Zapravo, kriza izazvana pandemijom COVID-19 mogla bi ponovo oživi debatu o uvođenju obaveznog vojnog roka u Srbiji.

Pogled u budućnost

Pandemija bolesti COVID-19 morala bi da trgne vlade u regionu. Krajnje je vreme da one prestanu umanjuju rizik od prirodnih katastrofa kao „hiljadugodišnjih” fenomena, bile to poplave, zemljotresi ili pandemije, i počnu da rade na izgradnji funkcionalnih i realističnih civilnih sistema za upravljanje krizama. Ipak, jasno je da će vojske srednjeročno nastaviti da igraju važnu ulogu u ovim događajima. Sve ovo zahteva dve vrste ulaganja.

Prvo, neophodno da se vojske angažuju na zakonit i transparentan način. Suvišno je reći da to zahteva od nosilaca vlasti da se pridržavaju ustava i zakona, ali je važno primetiti da manjkavosti u procesu odlučivanja u ovoj krizi ističu značaj spoljnog nadzora nad oružanim snagama, koji ne sme da prestane ni u toku vanrednog stanja. Drugo, vlade bi trebalo da omoguće vojskama da dovoljnim snagama i sredstvima mogu da odgovore na prirodne katastrofe. U tom cilju, trebalo bi dobro postaviti prioritete za ulaganje u odbranu i da sprečiti dalji odliv kadrova. Pripadnicima vojske su takođe potrebna odgovarajuća obuka za postupanje u prirodnim katastrofama i procedure koje će ih maksimalno zaštititi od toga da se i sami zaraze.

Na kraju, ova pandemija je jak argument za jačanje buduće regionalne saradnje u oblasti odgovora na prirodne katastrofe. Neki ohrabrujući primeri bilateralne saradnje, kao što su transport hrvatskih pripadnika KFOR-a helikopterom Vojske Crne Gore, već postoje. U isto vreme, ostaje dosta prostora da zemlje u regionu prodube saradnju kako bi unapredile svoje kapacitete da odgovore na ove vrlo izvesne i vrlo zajedničke pretnje po bezbednost.