Skretanje ka NATO

Prvi put se za državne udare i atentate ne optužuju Soros i njegove obojene revolucije, niti bilo koja zapadna adresa. Štaviše, odjednom je, umesto „makedonskog”, aktiviran crnogorski scenario

Demonstracije koje su se održavale u Beogradu počev od 7. jula bile su daleko od izliva nezadovoljstva. To ne poriče činjenicu da većina mladog sveta koji je došao jeste vođena legitimnim i jasnim potrebama da protestuje. Međutim, kako bezbednjaci kažu, akciono jezgro koje je vodilo napad na skupštinu daleko je od bilo kakve spontanosti. Zahvaljujući poziciji kuće u kojoj radim imao sam priliku da direktno gledam kako je sve to izgledalo one večeri kad je bio najgori sukob.

Skupljanje mase trajalo je oko dva sata. Vrlo se pažljivo i ciljano podizala i održavala tenzija, neko je poput navijačkih vođa upravljao pevanjem i skandiranjem, a pokušaji kvazipolitičara da se stave na čelo brutalno su sasečeni. U 8.15 prvi put se čuo megafon, da bi u 8.20 po komandi prava, organizovana vojska krenula u jeziv napad na skupštinu. Oni što su spontatno došli potisnuti su na obode i prema Pionirskom parku, a ova pripremljena vojska krenula je u napad sa idejom da zapali skupštinu ili da u nju prodre. Isti akteri još nekoliko večeri su radili sličnu stvar. Takve stvari se ne dešavaju ni spontano ni slučajno.

Do danas nismo dobili odgovor ko su ti ljudi, ko ih je doveo, organizovao i angažovao za ratna dejstva. U javnosti su se pojavile najrazličitije teorije – najneozbiljnija je zaista da je to organizovala opozicija, jer svi znamo da sadašnja opozicija nema kapacitet da organizuje bilo šta slično. Državni mediji su, osim opozicije, krenuli da optužuju i Rusiju, o čemu ćemo kasnije reći nekoliko reči. Opozicija je pak optužila predsednika države da je sam sebi organizovao demonstracije. Najzanimljivija teorija, čini se, jeste ona koju je izneo jedan bivši pripadnik policije, po kojoj je ova vojska bila sačinjena od delova posebnih policijskih snaga uz neizbežne navijačke grupe, koje, kao što znamo, po pravilu na vezi drže neki delovi bezbednosnog sistema. Pritom je krajnje zanimljiv bio izostanak iz javnosti ministra policije, koga inače nema ni tokom korona-krize, a po zakonu bi upravo on trebalo da vodi tela i štabove za krizne situacije.

Na ulici je, naravno, bilo i antifaša, profesionalnih globalnih revolucionara, ali se čulo da je bilo i ljudi koji su npr. u Ukrajini i na nekim drugim mestima radili za ozloglašeni Blekvoter. Ukratko, ako se uzme tajming, vreme pred početak novih pritisaka oko Kosova, kao i nervoza u redovima NATO-a što Srbija još nije članica, čini se da je najrelevantnija teorija da su zapadne strukture preko svojih agenata uticaja u Srbiji i svojih aktera na ulici stajale iza nedavnog rata na ulicama. Ako se vidi da je priča okončana posle svega nekoliko dana, čini se da su vrhu države na ovaj način poslati snažno upozorenje i opomena.

Po reakcijama režima i njegovih medija, čini se da je ovo upozorenje izazvalo očekivane efekte. Prvi put se za državne udare i atentate ne optužuju Soros i njegove obojene revolucije, niti bilo koja zapadna adresa. Štaviše, odjednom je, umesto „makedonskog”, aktiviran crnogorski scenario. Oni koji su pratili proces nasilnog uterivanja Crne Gore u NATO suprotno volji naroda, prepoznaju isti rukopis, iste metode, isti propagandni diskurs. Ne slučajno, iza svega stoji isti spin doktor koji koristi iste Milićke, Trifunoviće, Bešline, Samardžiće itd. Isti je i Pink, a umesto „Informera”, sad su perjanice „Srpski telegraf” i „Alo”. Dakle, svi ovi mudri, časni i objektivni ljudi, uz neke nove snage, uče nas kako su demonstracije navodno organizovali Rusi, kako im smeta proevropsko usmerenje naše države, kako im smeta da se oslobodimo kosovskog tereta i nadasve da postanemo deo prosvećene NATO zajednice naroda.

No, kako bi drug Marks rekao, istorija se ponavlja kao farsa i upravo to je ono čemu prisustvujemo. Dok je u Crnoj Gori Deripaska zbog ličnih mafijaških obračuna s partnerom koji ga je prevario imao razloga da se i finansijski i politički umeša, u Srbiji ne postoji ni najmanji nagoveštaj da je bilo kakva ruska struktura pokazala ikakvu nameru da ovde nešto radi. Štaviše, Rusi ovde rade samo sa režimom, a ambicije su im veoma ograničene. Otud onaj konsiljere sada mora čitavu priču da gradi na sirotom Mlađi Đorđeviću, koji je, pazite molim vas, dobio podršku od fonda Svetlane Medvedev da pedesetak ruske dece dođe u humanitarni kamp koji „Naša Srbija” organizuje na Tari. Više u medijima nema Anđelkovića i Raduna, a Jelena Milić postaje de fakto glavni ideolog i portparol ove države, pa čak i Ivica Dačić mora da ode na njenu nedelju NATO-a...

Ono što, međutim, nije farsično jesu potencijalni rezultati. U situaciji kada se korona otela kontroli, kada zapadni mediji počinju sve oštrije da pišu o stanju u Srbiji, kada se rapidno zadužujemo bez ikakve ideje dokle će to da traje, kada više nijedno poglavlje ne daju da otvorimo, režim je počeo da nas ubrzano usmerava ka strukturama NATO-a. Da li to ide u paketu s „konstruktivnim rešavanjem kosovskog problema” ili je procena da će to manje da boli da bi se za kosovsku priču dobilo još malo vremena, ne znamo. Sigurno je da ogromna većina Srba i dalje o NATO-u s pravom misli sve najgore i da će ovo guranje Srba tamo biti čisto nedemokratsko nasilje.