Razmišljanja o budućnosti liberalizma

Povodom konferencije „We Did It Our Way-Od mini Šengena do maksi koristi“, koju održava Centar za evroatlantske studije (CEAS) iz Beograda, objavljujemo autorski tekst Bertram D. Brauna, penzionisanog američkog diplomate koji je proveo dugi niz godina radeći na balkanskom pitanju, posebno na odnosima Sjedinjenih Američkih Država i Srbije.

Razmišljanja o budućnosti liberalizma

Ideologija liberalizma postigla je spektakularan uspeh.  Od svog nastanka, kao deo evropske renesanse/ prosvetiteljstva, moderni liberalizam je doprineo da se postave temelji naučne revolucije, trgovinske revolucije, industrijske revolucije, demokratske revolucije,  kao i temelji uspona moderne države nacije. Liberalizam, sa svojim naglaskom na individualnoj ljudskoj slobodi, dostojanstvu i suverenitetu, doveo je do oslobođenja evropskih narodnih masa od ograničenja nametnutih od strane njihovih feudalnih gospodara i katoličke crkve i od tada su se liberalne ideje proširile na sve krajeve sveta. Zajedno sa reformacijom, štamparijom i erom otkrića, nova liberalna ideologija bila je ključna za stvaranje modernog razvijenog sveta, sa do tad nezapamćenom slobodom i prosperitetom. Danas, sa relativno malim izuzecima, čak i vlade koje liberalizam ne prihvataju u potpunosti (npr. Kina, Rusija, Iran) smatraju da se moraju barem retorički zalagati za poštovanje liberalnih ideja kako bi zadržale svoj legitimitet.

Suprotnosti unutar liberalizma 

Međutim, u kvazi-hegelovskoj dijalektici unutrašnje kontradikcije liberalizma danas su očiglednije nego ikad i liberalizam zahteva novu sintezu da bi nastavio svoj procvat. Prva veća tenzija je ona između rezultata ekonomskog liberalizma i zahteva političkog liberalizma. Ekonomski liberalizam je ideološka osnova kapitalizma slobodnog tržišta. Kapitalizam slobodnog tržišta neizbežno dovodi do visokog nivoa nejednakosti bogatstva, što je u sukobu sa građanskom jednakošću neophodnom za politički liberalizam / demokratiju. Ako bogati steknu neprimerenu političku moć, država će težiti ka oligarhiji i udaljiti se od narodne demokratije. Ova tenzija je postojala oduvek, ali kako populacija postaje obrazovanija i informisanija, tako i ona postaje sve eksplicitnija.

Druga velika tenzija je ona između individualne slobode i društvene kohezije. Ljudi su visoko socijalne životinje i za psihološko zdravlje ljudi neophodna je gusta društvena mreža (čak i ako je ponekad neugodna). Sa porastom individualizma, zajedno sa izuzetno povećanom mobilnošću i beskrajnim iskušenjima interneta, moderna društva doživljavaju epidemiju socijalne izolacije i opadanja mentalnog zdravlja. Čini se da je iskonska potreba za pripadnošću i međusobnim priznavanjem pokretački faktor porasta ekstremnog nacionalizma i sektaštva, uključujući tu i porast etnički zasnovanog nasilja i terorizma.

Rast ekstremne nejednakosti u prihodima podriva legitimitet liberalnog kapitalizma slobodnog tržišta i liberalne demokratske politike. Sredinom 20. veka isprobane su dve alternative liberalnom kapitalizmu - komunizam i fašizam - i obe su se na kraju pokazale kao katastrofalne (uprkos određenim početnim uspesima) i urušile se pod sopstvenim unutrašnjim kontradikcijama. I SAD i Evropa su naučile važne lekcije iz te privremene krize liberalizma, što je dovelo do pooštrene regulacije kapitalizma i proširenja države blagostanja. Danas se čini da su mnoge zemlje, posebno SAD i Velika Britanija, zaboravile ove lekcije. 

Treća unutrašnja suprotnost liberalizma je ona između snažnih vojnih snaga koje su proizašle iz ekonomskog prosperiteta liberalnog ekonomskog razvoja i još uvek haotičnog međunarodnog sistema, s kombinacijom liberalnih, poluliberalnih i neliberalnih država. To neizbežno dovodi do iskušenja da se vojna moć upotrebi pod izgovorom transformacije neliberalnih društava. Prva manifestacija toga bio je evropski kolonijalizam, a aktuelni američki oružani intervencionizam je novija manifestacija istog. Obe su se pokazale kao neuspešne, ne samo zato što su nanele štetu zemljama u kojima su se intervencije odigrale, već i što su naštetile ugledu i legitimitetu intervencionističkih vlada.

Potreba za novim, postindustrijskim liberalizmom 

Ako želite da budete krajnje redukcionistički nastrojeni: upravljanje konsenzusom i deljenje oskudnih resursa bili su dominantna paradigma društava lovaca i sakupljača; carsko-autokratska uprava zasnovana na vojnoj kontroli zemlje bila je dominantna paradigma agrarnih društava; a liberalni demokratski kapitalizam bio je dominantna paradigma naprednih trgovinsko/ industrijskih društava. Postavlja se pitanje: a) da li je nova postindustrijska informaciona ekonomija (posebno ako je jedan od faktora opšta automatizacija) novo ekonomsko doba? I b) ako je tako, da li će ovo novo doba zahtevati novu političku/ ekonomsku paradigmu?

Na osnovu prethodnih 20 godina, kineski model državnog nadzornog kapitalizma čini se mogućom alternativom modernom liberalizmu. Drugi model bi mogla biti distopijska bifurkacija društva na malobrijne bogataše koji uživaju ekstremne privilegije i osiromašene mase koje oni drže pod kontrolom uz pomoć dobro plaćenih najamnika - kao što može da se vidi u raznim distopijskim filmovima, uključujući Istrebljivača (Blade Runner, 1982), Igre gladi (Hunger Games, 2008), Preostalo vreme (In Time, 2011) i Elizijum (Elysium, 2013).

Nijedna od ovih alternativa ne zvuči naročito privlačno, posebno sa stanovišta "vela neznanja" Džona Rolsa. Stoga, da bismo održali temeljne prednosti modernog liberalizma - individualne ljudske slobode, dostojanstvo i suverenitet - moramo hitno promisliti šta liberalizam znači u kontekstu postindustrijskog društva, sa veštačkom inteligencijom i opštom automatizacijom. 

Elementi nove sinteze bi uključivali:

Obnovljeni naglasak na zajedničkom prosperitetu, a pogotovo na ostvarivanju ekonomskih preduslova za stvarnu ljudsku slobodu i dostojanstvo. To bi uključivalo univerzalnu besplatnu zdravstvenu zaštitu, univerzalno besplatno obrazovanje, univerzalnu minimalnu zaradu, eventualno zagarantovani javni posao i univerzalne penzije za one koji su nesposobni za rad. U suštini, to podrazumeva širenje javnog prostora kako bi se nadoknadila nejednakost privatnog prostora i pružanje dostojnog, osnovnog životnog standarda svim građanima. Delotvornije regulisanje kapitalizma, što obuhvata: sprečavanje zagađenja (uključujući ugljenično) i opasnosti po zdravlje / bezbednost; sprečavanje finansijskih kriza; sprečavanje neprimerenog finansijskog uticaja u politici;  sprečavanje prevarnog i lažnog oglašavanja; sprečavanje / regulisanje monopola. U osnovi, to znači osigurati da kapitalizam deluje na dobrobit društva, a ne obrnuto. Otvaranje političkog procesa za veći broj ljudi olakšavanjem glasanja i javnim finansiranjem izbora. Obezbeđivanje ravnopravnog medijskog pejsaža i pristupa medijima za sve političke kandidate.  Mirniji međunarodni sistem, pri čemu su sve zemlje ograničene na upotrebu vojne moći samo u samoodbranu, a ne za strane intervencije radi promocije ideoloških ili ekonomskih ciljeva. Mnogo veća javna podrška zajednicama i porodicama, uz podsticanje višegeneracijskih „sela“ u kojima i odrasli i deca mogu da se uspešno razvijaju. Danas segregiramo i zanemarujemo i mlade (21% dece u Americi živi u siromaštvu) i starije osobe (odbačene u zajednice za stare i staračke domove). Posebno je važna finansijska podrška mladim porodicama, tako da mladi roditelji imaju pravi izbor da li će raditi ili ostati kod kuće da odgajaju decu.  Nova nomenklatura za preciznije razlikovanje različitih verzija liberalizma, koje se danas kreću u rasponu od modernog libertarijanizma, preko centrističkih pro-biznis partija do demokratskog socijalizma. Prečesto se pripadnici kapitalističke elite kriju iza liberalizma da bi obmanuli javnost da ignoriše njihove suštinski neliberalne akcije, poput politika koje podržavaju monopol, oligarhije i ugrožavanje ljudskih prava. Potrebni su novi termini, poput „socijalnog liberalizma“ ili „progresivnog liberalizma“, da bi se jasno identifikovala nova prosocijalna vizija liberalizma.

Stižemo do Danske 

Gledajući danas širom sveta, jedna grupa zemalja očito napreduje i predvodi na različitim listama ljudskog razvoja, obrazovanja i sreće – a to su nordijske zemlje (Norveška, Švedska, Finska, Danska, Island). Iako postoje značajne razlike među njima, sve one kombinuju žive ekonomije slobodnog tržišta, sa velikodušnim izdvajanjima za javna dobra i poštovanje ljudskih prava. Dok tragamo za modelom novog „progresivnog liberalizma“, trebalo bi da inspiraciju i primere potražimo u nordijskim zemljama. Da bi nastavio da bude uspešan, savremeni liberalizam mora da se promeni i prihvati  pro-socijalnije politike i delotvornije zadovolji potrebe svih članova društva, a ne samo bogatih i super talentovanih.